Књаз Данило – кроз похарe и победе

05/07/2020

Аутор: Данило Копривица, политиколог

Живимо у времену у којем значајан део међународне јавности очекује од Србије и од српског друштва да се искреније суочи са недавном прошлошћу, сматрајући тај процес готово елиминационим тестом демократије. Свесни неминовности суочавања, у потрази  за могућим решењима, овом приликом посегли смо за историјским примером из блиске нам прошлости.

Суочавање са прошлошћу – искуства демократских друштава (9)

 

КЊАЗ ДАНИЛО, КРОЗ ПОХАРЕ И ПОБЕДЕ

Данас откривамо како на том тесту пролазимо сви ми који делимо сећање на заједничку  историју. Заправо наш тест демократије је наше суочавање са садашњошћу. Будући да наше, често екстремне интерпретације лика и дела књаза Данила, више говоре о нама самима, какви смо данас, него о његовом времену и о њему као човеку и као владару. Ово је прича посвећена  сведочанству из узбудљиве  историје настанка модерне Црне Горе, али и о томе колико смо  сазрели у демократска друштва, спремни да разматрамо историју из времена када то никако нисмо били.

Чућете, како је љубав господара Црне Горе према једној образованој и богатој Српкињи, родом из Трста, утицала на модернизацију  световне државе и како су га  младалачка похота и владалачка сујета , напослетку коштали живота.

Прича коју ће те чути, поучна је и за актуелна дешавања у братској држави, а биће испричана са намером да се кроз историјски калеидоскоп великих војних и дипломатских победа, али и братоубилачких племенских страдања, подсетимо како смо лако дизали руку једни на друге и како нам је неретко, недостајало чојства.

ПРВИ СНЕГ И ПРВА ЉУБАВ ДАРИНКЕ КВЕКИЋ

Даринка Квекић, образована ћерка богатог тршћанског трговца и скромно престоно Цетиње, били су шокирани међусобним првим сусретом. Сусрет се одиграо у јеку највеће зиме, јануара 1854. године, а будућа књегиња је на Цетиње стигла из Котора, преко Црногорског Пазара, пртећи снег, вијугавим и уским путем уз Ловћен. Када су књаза упита-ли, зар је баш морао по таквом времену да се организује њен долазак, кажу да је цитирао стихове из Горског вијенца: После туче, ведрије је небо. / После плача, веселије се поје.

 

 Седамдесето

Ако би ђевојка добре воље без знања родитеља своје пошла за момком, то им се онда не може ништа, јер и је сама љубав везала.

Иако је због свог француског стила испрва дочекана са подсмехом (Књегиња носи решето на главу), све више цетињских дама је прихватало нову моду (Каʼ да су на машкаре пошле). Убрзо је на њен захтев дошао крај истицању на колац набијених турских глава на Табљи, изнад цетињског манастира. Без икакве дилеме, књегиња која је говорила четири страна језика, у многоме  је утицала на организацију живота и нове навике  на Цетињу. Са њом је престоница Црне Горе одједном постала далеко интересантнија и појединим европским дипломатама, што ће бити повод дворских и народних нагађања. А она, навикла на пажњу и гласине и у родном Трсту, предано је радила на образовању дворске и цетињске деце. И сам књаз је почео да учи руски и француски језик. Све је редом читала и за све се питала.

Залагала за профранцуску оријентацију и за преговоре са Турцима. Била је присталица идеје да Црна Гора призна сизеренство Порти. Од шармантног политичког решења у међународним односима,  временом је постајала политички проблем, а напослетку само финансијски проблем Црне Горе.

Педесет пето

Ако ли ђевојка сама без мушке ђеце, то јест без браће, остане на живцу, онда она насљеђује све покретно и непокретно имуће оца свога.

У браку са Данилом 1859. године родила је ћерку, Олгу Петровић Његош, која је имала тек годину дана када је књаз убијен и када ће протерана са мајком, заувек напустити Црну Гору. Принцеза Олга, умрла је 1896. у Венецији, где је углавном и живела. Остаје упамћена као заборављена и напуштена од Црне Горе,  принцеза без земље, којој су врата европских дворова била заувек затворена.

СВЕ ПОБЕДЕ КЊАЗА ДАНИЛА

У миру

Данило је изабран за књаза 1852. гoдине. Временом је на доста суров начин, у складу са својим карактером и историјским временом, учврстио владарску позицију. У ту сврху је послужио и Законик Данила Првог, који је  донесен на Ђурђевдан 1855. године и садржи 95 чланова.

 

 

Треће

Књаз како данас тако и убудуће за вазда као Господар наше земље остаје неприкосновено лице, као светиња сваком Црногорцу и Брђанину, и као таквога дужан је сваки Црногорац и Брђанин почитовати и о њему ништа злога не говорити, нити кога против њега и зашто наговарати.

Закоником је отпочела модернизација племенског  друштва, ограничавањем племенских обичаја, те њихова интеграција у друштвену целину.

Ишчитавање чланова закона који регулише имовинска, грађанска, економска, национална права и обавезе, као да се чита социолошка анализа тадашњег друштва, које почива на мноштву засебних племенских кодекса, чинећи сваки племенски оквир,  државицом за себе.

Бруталност предвиђених санкција, а нарочито начин на који су оне спровођене, једнако говори о времену у коме је закон донет, као и о књажевом личном карактеру.

 

А напотље вам се заклињем да ћу свакоме поштеноме и јуначкоме племену бити прави отац и брат, а братскоме издајнику највећи крвник, гори од Турчина. Онако ми Бог дана и вазда помогао. Амин!

Део из књажеве заклетве

 

У рату

Против Османског царства је водио два рата, а најблиставија победа остварена је у бици на Граховцу, која се одиграла у периоду од 28. априла до 1. маја 1858. године  Међу турском војском је укупно било 6.000 мртвих и рањених, а међу њима и Кадри паша, кога је по једној верзији посекао Станиша Копривица из Бањана. Црногорска војска је имала око 2.000 мртвих и рањених, а предводио их је Мирко Петровић, књажев рођени старији брат, изразито прек човек, али  једнако храбар, који је због заслуга касније именован за  војводу од Грахова.

Црна Гора тада добија велико територијално проширење, међународно разграничење и другачији статус међу европским силама, чиме је утрт пут за независност земље.

У дипломатији

Незадовољан резултатима Париског мировног конгреса из 1856. године, као и слабљењем руског утицаја у Европи, Данило се окреће  Француској, у намери да прошири Црну Гору и добије међународно признање граница, макар и уз сизеренство према Порти. На новоуспостављене везе са Француском, благонаклоно нису гледали ни Руси, ни Аустријанци, а значајан део одговорности за то је приписан књегињи Даринки. Окретање леђа Кримским ратом спутаној Русији, тешко је доживљено у делу црногорског друштва, које се сећало да је Русија, у то време као једина, признавала независност Црне Горе, без обзира што није успела да ту тему наметне у Паризу.

После другог рата са Турцима, одређене су границе између Црне Горе и Османског царства, а Црна Гора је значајно проширена.

Култура сећања и неговање култа Петровића

На Цетиње су пренети посмртни остаци владике Данила 1853. године. Две године касније, на Ловћену је сахрањен владика Раде.  На Граховцу је по његовој жељи, 1864. подигнута црква Светога Спаса у знак сећања на битку, а установљен је и орден књаза Данила.

СВЕ ПОХАРЕ КЊАЗА ДАНИЛА

Похара Пипера

Као прва, памти се похара Пипера, која се збила 7. новембра 1852. године када је књажева војска од око 1.000 војника дошла у Пипере. Такође, затечени Пипери поклонили су се књазу. У похари посечено је 14 виђенијих главара.

Похара Бјелопавлића

Следе догађаји који се у народном предању памте као срамота под Острогом и похара Бјелопавлића. Догађаји се везују за  празновање на Тројичин дан, 5. јуна 1854. године у Доњем Острогу, у  храму Свете Тројице.

Даница Павићевић, жена попа Пунише Павићевића, била је жена изразите лепоте. По једној верзији је по налогу књаза преудата, а по другој је отета, да би била са самим књазом, док су књажеви перјаници, по истим изворима, на силу били са младим девојкама које су по обичају, тога дана,  довођене од породица у манастирску порту. Даница, или Вилајета како су је називали, била је рођена сестра Тодора Кадића. Ова породица и братство имали су завидан углед у Бјелопавлићима.

Поп Ристо Бошковић, зет Данилов и Мирков, муж сестре им Јане Петровић, повео је Бјелопавлиће, тражећи правду за учињено бешчашће. Након почетног узмицања, књаз се вратио са војском и попалио куће Бошковића, оставивши иза себе трагично народно преда-ње о судбини сестрине и Ристове  двоје деце.

Остаје упитно да ли је Данило заправо све време тражио начин да се освети Бјелопавлићима за изостанак подршке приликом избора за књаза?

 

Чуо сам некакве зборове што се збори тамо у вас, од како сам ја у Острог био, али опет размишљам, да није ништа истина од тога, што сам чуо, јербо кад би све то била истина од вас што сам чуо, заиста нека буде увјерено мало и велико, да би за вас гори био, него ли што је био Омер-паша прошле године.

Из књажевог писма Бјелопавлићима

Тако се може двојако тумачити и подизање нове престонице Даниловграда са мостом војводе Мирка у срцу Бјелопавлића, као места и моста помирења, или можда симбола тоталног тријумфа Данила и Мирка Петровића.

 

Похаре Куча

Годину дана касније, одиграла се Прва похара Куча у којој је од књажеве експедиције страдало око 80, претежно цивилних жртава.

Друга похара Куча се одиграла 1856. када је већа црногорска војска извршила страшан злочин, у коме је, како Марко Миљанов пише, настрадало двеста четрдесет троје људи, од чега свега 17 ратника. Остало бејаху старци и деца. Он наводи да су страдала и деца у колевкама. Према другом извору, документу који потиче од самих  Куча из 1856. године, а који је угледао светло дана 1937. страдао је 131 војно способан мушкарац, три труднице, пет жена и десеторо деце у колевци.

Похаре – претеривања или стварност?

Док се данас једни куну у гробове предака и истинита сећања и предања, други кажу да је све то ствар митоманије и клеветања и да у причама које сте управо чули, има сасвим мало истине.

Тешко се отети утиску да овде није реч о истинитим догађајима, иако је скоро немогуће наћи чврсте доказе за тачан број жртава.

 Поздрављам те, драги Господару; Богу фала и Петру светоме, кренух јутрос у зору бијелу и разредих твоје соколове; што смо шћели, то смо учињели и 50 главах откинули…

Из брзојава војводе Мирка Петровића брату, књазу Данилу,

  1. јула 1856. године

Једно је сигурно, да су непристајање на плаћање пореза, на закоником прописано одбацивање племенских обичаја и повремени договори са скадарским пашом, услед непостојања разграничења, били стваран окидач за ова дешавања.

Тако је историјски далековида државничка намера, да се прошири и утврди јуначка Црна  Гора, довела до потпуног одсуства чојства током похара.

ОСВЕТА И ОДМАЗДА

Тодор Кадић није био атентатор. Био је  осветник. Није бежао након  књажевог убиства. Није порицао, да је тог дана, 12. августа 1860. године  у  которској луци, с леђа смртно пуцао у књаза. Ухваћен је, осуђен и обешен од стране аустријских власти у Котору. Врло је вероватно да је његова жеља за осветом била инструментализована од стране аустријских власти, али чини  се да је освета једини мотив у његовој суровој одлуци.

Шезтдесет девето

Који би чоек узео жену иза жива мужа или би урабио ђевојку, коју му не буду ђевојачки родитељи или својта или близика ђевојачка, допуштила, која живије родитеља нема по закону и обичају наше православне источне вјере, такови да се има ћерат како безаконик и грабитељ туђе дјеце и да му стана у нашу земљу није; а његово имуће да се процијени и раздијели како и онога, који самовољно чоека убије.

У одмазди, мимо законика, у једном дану, убијено је двадесет троје Кадића. Домови су им спаљени, а они су се у страху од истребљења, расули на све стране. Након деценија окупљања у Боану (Кадића), братство је уз помоћ саплеменика подигло покајницу-помирницу Светог Димитрија као симбол  помирења са Петровићима.

Тридесет девето

Како Црногорци и Брђани имају обичај чинити освету не само на кривцу и на крвнику, већ и на правом брату његовом, то се такова освета по данас строго забрањује, и који би правог чоека убио, биће осуђен на смрт. Само крвника, којега и сам суд гони, може убити, али брата или близаку или својту крвника, који у томе ништа криви нијесу, не смије, већ нека само они главом плаћа, који је зло учинио, а други нико.

ГОСПОДАР  И   ГОСПОДАРИ

Откуд у последње време нагли пораст интересовања за проучавање књажевог живота и дела? Да ли је то само део изградње културе сећања и идентитета након поновног успостављања државне самосталности, или ту има и практичних и политичких намера? Можда, да  се Данилово прагматично, Париским миром изнуђено, окретање ка Француској, искористи као историјски алиби за савремени политички, али и историјски отклон од утицаја Русије; или пак да се уместо веродостојног вредновања његове владавине, већина пажње потроши на наводно спорни члан 92. законика, који има неколико разлика у рукописном и званичном штампаном издању.

Зар то није сликовито, што до пре десетак година, ни у једном црногорском граду није било улице или трга по Даниловом имену, а данас ничу нови и нови споменици, а називи улица се мењају према дневнополитичким потребама? У Београду од 1896. године постоји улица која носи име књаза Данила.  Покушавајући да поправи до тада затегнуте односе Србије и Црне Горе, краљ Александар  је у част посете књаза Николе, наложио да један број улица понесе имена знаменитих Црногораца.

Деведесет друго

И ако у овој земљи нема никакве друге народности (до једине србске) и никакве друге вјере до једине православне источне, то опет сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати како и сваки Црногорац и Брђанин што ужива.

Ерос и танатос књаза Данила, господара  Црне Горе, одредили су црногорску историју и његову личну судбину.

Победник на Граховцу и на међународном дипломатском плану, по много чему модерни-затор црногорског друштва, ипак ће за  значајан део грађана Црне Горе,  заувек остати само тиранин који је остварио својих „15 минута”. И сваки поглед који не види, или не жели да види и једну и другу страну Данилове владавине, делује као интерпретација историје за актуелне потребе.

Будућност је тако неизвесна да је често прецењена. Учимо се читању знакова крај историјског пута.  Ништа се не дешава без прошлости.

https://www.youtube.com/watch?v=xiv7piiAu4I&t=1s

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања