KNEZ MILOŠ OBRENOVIĆ – PRVI ILI DRUGI „OTAC“ MODERNE SRBIJE?

27/08/2018

KNEZ MILOŠ OBRENOVIĆ – PRVI ILI DRUGI „OTAC“ MODERNE SRBIJE?

 

Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

 

Titula „oca moderne Srbije“ nastale u toj revoluciji, svakako pripada Đorđu Petroviću Karađorđu, koji je na Sretenje Gospodnje 1804. godine poneo barjak slobode kao vođa Prvog srpskog ustanka i sve do kraja istog bio ključna ličnost u donošenju gotovo svih odluka važnih za sudbinu ustanka. Na samom početku, Srpska revolucija je imala pre svega socijalni karakter, jer  je  pobuna bila usmerena protiv terora  janičara koji su bili zaveli svoju strahovladu i ukinuli dotadašnje povlastice koje je uživao srpski narod u Beogradskom pašaluku. Vremenom, kako je   ustanak dobijao na zamahu, a pod uticajem prosvetiteljsko-klasicističkih ideja o duhovnom preporodu, u vodećim krugovima srpskog etnosa, naročito kod onog dela koji je živeo u Hazburškoj monarhiji, oblikovali su se planovi o potrebi obnove srpske državnosti po ugledu na srednjovekovnu Srbiju Nemanjića. Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka, rođen je 1783. godine u selu Srednja Dobrinja u Užičkoj nahiji od majke Višnje i oca Teodora. Brak u kome je rođen potonji srpski knjaz, njegovim roditeljima, Višnji i Teodoru bio je drugi po redu. Pošto je detinjstvo proveo u siromaštvu morao je da zarađuje za život kao sluga Aksentija Ječmenice, uglednog trgovca stokom sa Zlatibora. Posle smrti oca odlazi da radi kod svog polubrata Milana koji je u to vreme već stekao ugled bogatog trgovca stokom. Inače, 1805. godine oženio se Ljubicom Vukomanović sa kojom je imao sedmoro dece. Na samom početku Prvog srpskog ustanka Miloš, zajedno sa Milanom, koji je bio komandant i vojvoda, učestvuje u oslobođenju Beograda 1806. godine i Užica 1807. godine. Prilikom borbi kod Užica Miloš je bio teže ranjen, ali je uspeo da se oporavi. Posle smrti Milana 1810. godine u Bukureštu, gde je boravio kao narodni deputat, njegov brat Miloš je postavljen za vojvodu Užičke i Rudničke nahije. Izbor Miloša Obrenovića za vođu Drugog srpskog ustanka bio je logičan potez, pogotovo ako se uzme u obzir njegov uticaj među srpskim starešinama koji pred osmanskom opasnošću nisu napustili Srbiju, kao i mogućnost da je, upravo potonji srpski knjaz bio jedini vojvoda iz Prvog srpskog ustanka, bez u istoriografiji poznatog dana „prognaničke biografije“. U tim dramatičnim momentima sloma Prvog srpskog ustanka odlučio je da poveruje u amnestiju koju su Turci obećali i praktično je sultanu tada poverio i svoj život. Turske vlasti su procenile da im Miloš kao najugledniji među starešinama koji je ostao u zemlji može više koristiti živ nego mrtav, odnosno da je isti snagom svog autoriteta sposoban da sprovede preko potrebnu pacifikaciju raje. Kod donošenja takve odluke sigurno je u tom trenutku važnu ulogu imala i informacija koju su Turci dobili, a koja je govorila o tome da je Miloš za vreme ustanka pripadao grupi Karađorđevih protivnika. Danas, često postavljamo pitanje čija je uloga važnija od ove dve nesporno najznamenitije ličnosti Srpske revolucije. Odgovor je jasan, da nije bilo pokretačke snage Karađorđa, ne bi bilo ni Miloša koji je svoju političku ličnost izgradio već u toku Prvog srpskog ustanka, gde je stekao dragoceno iskustvo i imao prilike da sagleda sve greške koje je veliki vožd napravio, pa je iz istih izvukao važne pouke za budućnost. Međutim, da nije bilo Miloša, njegove mudrosti i strpljenja, možda bi sve što je pokrenuo Karađorđe ostalo samo u domenu brojnih propuštenih šansi za koje srpski narod nije posedovao dovoljne mudrosti kako bi iste iskoristio u svrhu rada na vaskrsnuću svoje davno ugasle državnosti. Iz pomenutih razloga, današnji savremeni čovek ne bi smeo da ove dve grandiozne ličnosti srpske prošlosti posmatra iz različitih, a pogotovo ne, odvojenih uglova posmatranja nomenklature idejnih i ideoloških postavki Srpske revolucije, jer su Miloš i Karađorđe delovi jedne zajedničke fundamentalne misli, zapravo sna o slobodi i pravdi, o državi koja će biti dom za njih i njihovu decu, a samim tim i za nas i one koji će doći posle nas.

Miloš Obrenović (18. mart 1780. godine ili 1783. godine — 26. septembar 1860. godine) bio je vođa Drugog srpskog ustanka i vrhovni knez Srbije od 1815. godine. Godine 1830. dobio je dostojanstvo naslednog Kneza. Vladao je Srbijom od 1815. do 1839. i od 1858. do 1860. godine. 19 godina je proveo u izgnanstvu, od 1839. do 1858. godine, prvo u Beču, a potom na svojim imanjima u Vlaškoj, odakle je davao političku podršku svojim pristalicama u Srbiji. Za vreme njegove prve vladavine, Srbija je postala autonomna kneževina u okviru Osmanskog carstva i ukinut je feudalizam nakon čega je nastao novi društveni sloj slobodno seljaštvo. Knez Miloš je vladao autokratski, stalno odbijajući da ograniči i deli vlast, zbog čega je protiv njegove vlasti bilo podizano nekoliko buna. Najznačajnija je bila Miletina buna koja je za posledicu imala donošenje kratkotrajnog liberalnog Sretenjskog ustava koji je postavio temelje pravnog poretka u zemlji. Tokom svoje prve vladavine, knez Miloš je bio najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od najimućnijih na Balkanu, a tokom izgnanstva poslovno ga pretekao veletrgovac Miša Anastasijević. Miloš Obrenović je bio sin Višnje Urošević i njenog drugog supruga Teodora Mihailovića, siromašnog seljaka iz Crnogorskog sreza Užičke nahije. Rođen je u selu Gornja Dobrinja kod Požege. Miloš je bio najstariji od trojice sinova koje je ovaj par imao. Imao je rođenu braću Jevrema i Jovana. Njegova majka je bila udata za Obrena Martinovića iz Brusnice, pa je Miloš imao i polusestru Stanu i dvojicu polubraće, Jakova i Milana. U svojoj mladosti, Miloš je bio sluga u porodici Aksentija Ječmenice, bogatog trgovca stokom sa Zlatibora. Godine 1805. oženio se Ljubicom Vukomanović. Miloševo prezime je bilo Teodorović. Prezime Obrenović preuzeo je po svom polubratu Milanu, istaknutom vojvodi, koji je imao veliki ugled u narodu. Međutim, nije jasno kada je Miloš počeo da koristi prezime Obrenović. Uobičajeno mišljenje je da je to uradio posle Milanove smrti 1810. godine, mada novija otkrića pokazuju da je još 1808. počeo da se potpisuje kao Miloš Obrenović. Uz njega je Miloš prošao kroz gotovo sve veće bitke u Prvom srpskom ustanku. Zbog pokazane hrabrosti, Karađorđe mu je poverio Užičku nahiju na upravu i odbranu. Posle propasti ustanka, Miloš je bio jedini od istaknutijih vojvoda koji je ostao u Srbiji. Dobio je amnestiju od Turaka i postao oborknez Rudničke, a zatim Požeške i Kragujevačke nahije.

Nakon sloma ustanka i ulaska turskih snaga u Srbiju u jesen 1813. godine, vojvoda Miloš, je odlučio da ne napušta zemlju, već se okrenuo na zadatak da spašava narod od terora turskih jedinica koje su imale dozvolu da 21 dan sprovode zulum u znak osvete. I samim turskim zapovednicima je koristilo da imaju, i pored svega, viđenije ljude iz naroda uz sebe kako bi kontrolisali stanje u Srbiji. Pored toga, Miloš je već bio označen od Turaka da je bio u grupi protivnika, Karađorđu, za vreme ustanka. Nedugo potom, novopostavljeni beogradski vezir Sulejman-paša Skopljak postavio ga je za kneza Rudničke nahije u Takovu, a sam Miloš nije žalio novaca za takvo poverenje. Kad je početkom septembra 1814. godine na putu za Rusiju prošao kroz Srem, Karađorđe je bio predmet opšte pažnje, a pogotovo o tome je dospeo glas do njegovih ljudi u Srbiji. Tako su u okolini Čačka ljudi vojvode Hadži Prodana Gligorijevića digli bunu, već sredinom septembra, u nezgodno vreme, početkom jeseni. Hadži Prodanova buna je krenula bez ranijeg dogovora i priprema. S toga Miloš Obrenović, da ne bi došlo do težih zapleta, pristade odmah da tu bunu uguši zajedno s Turcima. Hadži Prodan je, videći da ustanak nije našao željenog odziva, prebegao u Austriju, a Miloš je brzo umirio njegov kraj i okolinu Kragujevca, gde se, isto tako, bilo diglo više stotina ljudi. Tu bunu iskoristio je Sulejman-paša da u zemlji uvede strahovit teror. Početkom 1815. godine, Rusija, koja je posle pobedonosnog završetka rata sa Napoleonom vojno i diplomatski ojačala, počela je energično insistirati na Porti da se promeni ponašanje Turaka prema Srbima. Istovremeno, u zemlji je nezadovoljstvo zbog turskog zuluma i haosa dostiglo ponovo tačku ključanja, pogotovo nakon uspeha Turaka da ubiju odbeglog Stanoja Glavaša. Upravo u tom trenutku Miloš se nalazio u Beogradu i sa zaprepašćenjem ugledao glavu Stanoja Glavaša nabijenu na kolac, ispred Sulejman-pašinog saraja, nakon čega se jedan od ubica obratio Milošu: E, biva, sada je na tvoju red! Ovo će Milošu biti ličan motiv za događaje koji će ubrzo uslediti. U međuvremenu, Sulejman paša, pozvao je sve srpske knezove kod sebe, ali nakon većanja nije hteo da pusti Miloša da se vrati u svoju nahiju. Tada je Miloš predložio paši, za koga je znao da je grabljiv na novac, da otkupi sto Srba, koji su se kod paše nalazili kao robovi. Nakon isplate kapare od 150 dukata, Miloš, se sa otkupljenim robljem uputio u svoju nahiju kako bi od naroda prikupio novac od 50.000 groša da bi dogovorenu cenu za svoju slobodu i slobodu sužnjeva potpuno isplatio paši. Stigavši u selo Crnuće, gde mu se nalazio konak, Miloš je počeo da okuplja viđenije ljude oko sebe, među njima Arsenija Lomu, Lazara Mutapa, Jovana Dobraču, Milića Drinčića i druge i da vrši pripremu ustanka za narodnu slobodu. Za praznik Cveti, 11. aprila po starom, odnosno 23. aprila po novom kalendaru 1815. godine, u dubine guste i mračne hrastove šume sa stoletnim stablima pred skrivenom crkvom brvnarom u Takovu obratio se izabrani vođa Miloš okupljenom narodu popevši se sa zastavom na kamen stožer sa zahtevom da se uzme oružje u ruke uzvikom: „Evo mene – eto Vas rat Turcima!“ Predajući zastavu Simi Paštrmcu čime je otpočeo Drugi srpski ustanak. Nedugo potom, Turci su poslali značajne snage iz Beograda da uguše bune, a ustanička vojska im je krenula u susret. Dve vojske su se sukobile kod Paleža (današnjeg Obrenovca) i nakon borbe ustanici su odneli prvu pobedu. Tada su skelom iz Srema prešli Stojan Čupić, Petar Moler, Pavle Cukić i dr. Ohrabren pobedom, Miloš se sa vojskom, koja je dobila veliki moralni podsticaj, uputio preko Valjeva, koji su prethodno oslobodili, na front kod Ljubića. Srbi su bili uvereni da imaju dovoljno snage da osvoje Čačak. Spustili su se sa brda Ljubić u dolinu i tu doživeli težak poraz. Veliku pometnju u ustaničkim redovima izazvala je i vest o pogibiji Tanaska Rajića, i to pored onih topova koje su Srbi zarobili na Paležu. Miloš je naredio da se ustanici ponovo povuku na Ljubić i tu izvršio pregrupisavanje i popunjavanje svojih snaga. U tom odlučujućem trenutku, sredivši svoje redove, ponovo krenuli na Turke, da bi u borbama na Zapadnoj Moravi poginuo glavni turski zapovednik Imšir-paša. Pašina smrt je unela veliku paniku u turske redove. Turci počeše brzo da napuštaju borbu i da se predaju, nakon čega su napustili, 29. maja, Čačak. Mesec dana potom osvojen je, posle borbe, i Požarevac.

Miloš je bio svestan da neće moći da pobedi nadmoćnog neprijatelja samo vojnim sredstvima, već je za to bila i potrebna i uporna diplomatska borba. U tom cilju, odazvao se pozivu bosanskog vezira Kuršid-paše da dođe u njegov logor na Orlovom polju, pored Drine, kako bi „razgovarali o miru“. Miloš nije uspeo u pregovorima sa Kuršid-pašom, jer je ovaj tražio bezuslovnu predaju oružja. Nakon ovog, Miloš se uputi na Veliku Moravu, kod Ćuprije, gde ga je čekao drugi turski velikodostojnik – Marašli Ali-paša, takođe sa predlogom za sklapanje mira. Marašlijini uslovi su bili blaži, pa je sa njim sklopio usmeni sporazum uz dva glavna uslova: da Marašlija izda preporuku za srpske delegate koji će otići u Carigrad da sultanu podnesu žalbu na Sulejman-pašu Skopljaka i umole Portu da postavi Marašliju za novog beogradskog vezira, kao i da izdejstvuju ferman kojim sultan daje oproštaj Srbima zbog dizanja ustanaka. Prethodno je Miloš dozvolio da se propusti, da jedan deo pašine vojske prođe bezbedno za Beograd, pa su tu vojsku čak i snabdevali sa hranom, i uputili su jednu svoju deputaciju na pregovore u Carigrad. Porta i sultan Mahmud II su u septembru 1815. godine prihvatili uslove i to se smatra za prvu diplomatsku pobedu kneza Miloša. U suštini usmeni sporazum kneza Miloša i Marašli Ali paše podrazumeva dvovlašće, odnosno da paša ima vlast nad Turcima i njihovim posadama po gradovima gde su njihovi zapovednici muselimi, dok Miloš dobija vlast nad stanovništvom i knezovima, koji će ubirati narodni porez i davati ga Narodnoj kancelariji, a ona isplaćivati Porti. Polovinom februara 1816. godine, Mihailo German, krenuo je u prvu diplomatsku misiju u Petrovgrad da ruskom caru Aleksandru I odnese poverljivo pismo kneza Miloša. Car je u pismu u stvari obavešten da Porta ne izvršava svoje obaveze prema Srbiji pošto ne postoje međunarodne garancije. Germanova misija je uspela, jer je posle ovoga pisma car naložio ruskoj diplomatiji da Porti postave pitanje neodložnog sprovođenja Bukureškog ugovora iz 1812., koji se u VIII tački odnosio i na položaj Srba. Međutim, Miloš već 1816. dobija prve protivnike koji žele podelu vlasti, čime bi se uvela tetrarhija. Pod tom pretnjom Miloš je optužio Molera kod Marašliji kao buntovnika koji hoće novi rat. Vezir je potom naredio da se Moler udavi, a Melentija Nikšića, koji je krajem 1815. godine postao vladika, ubili su Miloševi ljudi u samom vladičanskom konaku juna 1816., u Šapcu. U proleće 1817. digli su bunu protiv Miloša Pavle Cukića i kneza Sima Markovića, koji su hteli da se vrati Karađorđe. Buna je bila brzo ugušena, a buntovnici su svoj podvig platili glavama. Kada se Vožd Karađorđe u leto 1817. godine tajno vratio u Srbiju, prvo se sastao sa Vujicom Vulićevićem koji je o svemu obaveštavao kneza Miloša Obrenovića. U dogovoru sa Vujicom, vožd se prebacio sa svojim momkom Naumom skelom iz Palanke u Ram, a potom u Radovanjski lug kod Velike Plane na imanje Dragića Vujkića. Ali, Vujicu je knez Miloš odabrao da organizuje Karađorđevo ubistvo, koje je morao da izvrši. Pred samu zoru, u osvit 13. jula po starom, odnosno 26. jula po novom kalendaru 1817. godine, Nikola Novaković je vožda usmrtio sekirom. Učvrstivši (što milom, što silom) nakon Drugog srpskog ustanka vlast iznutra, Miloš je stalno nastojao da dobije i spoljno priznanje, bez čega nije moglo biti dugoročnog rešenja za Srbiju.

Bez obzira na ruska nastojanja, Porta je godinama, i nakon slanja više deputacija, otezala s odgovorom. Krajem 1820. godine, knez Miloš je poslao petu po redu deputaciju u Carigrad kako bi kao i prethodne ponovila svoje zahteve. Međutim, u proleće 1821. godine u Vlaškoj i Peleponezu izbijaju ustanci koje je pripremila heterija. Porta tada je stavila osam srpskih poslanika u Carigradu u pritvor, gde će oni ostati skoro pet narednih godina, među njima je bio i arhimandrit Samuilo Jakovljević. Heteristi su od kneza Miloša tražili da zarati sa Turcima. Plan heterista za oslobađanje hrišćanskih naroda od Turaka pod vođstvom grčke Heterije učinio se Milošu nerealnim i odbija njihovu ponudu iz lične opreznosti i po ruskim savetima. Miloš nije želeo da preduzima ništa sve dok ne vidi poteze velikih sila, a pre svega Rusije. Krajem februara 1821. godine, knez Miloš je pozvao nahijske knezove u Kragujevac, na savetovanje, zbog izbijanja bune u Vlaškoj, koja je pretila da se prenese u Srbiju, a pismom od 26. marta 1821. godine Miloš se obraća Milenku Stojkoviću i Petru Dobrnjcu u Vlaškoj, koji su se priključili heteristima, da se ne šale glavom i da ne pokušavaju bunu iz Vlaške da prenesu u Srbiju. U isto vreme, krajem marta, buna izbija u okolini Požarevca predvođena knezom Stevanom Dobrnjcem (brat Petra Dobrnjca) i nahijskim knezom Markom Todorovićem Abdulom. Bunu je Miloš ugušio u samom začetku, a kolovođe su pobegle iz Srbije. Avgusta 1821. umire beogradski vezir Marašlija, a na njegovo mesto dolazi Abdurahman-paša. Godine 1825. na ruski presto dolazi novi ruski car žustri Nikolaj I, koji je marta 1826. uputio ultimatum u Carigrad da se pokrenu reforme. Sultan Mahmud II, 26. maja, ukida janičarski red, koji izaziva bunu u Carigradu i Bosni. A u leto 1826. godine, u Akermanu započinju pregovori, izmeđi Rusije i Turske, koji će se okončati potpisivanjem konvencije, kojom se rešavalo pitanje samouprave Moldavije, Vlaške i Srbije. Međutim, u Carigradu će se javiti težnja za otporom jer su se oko grčkog pitanja udružile Rusije, Engleska i Francuska, koje su svojim flotama onemogućavala tursku flotu da prebaci trupe protiv Grka. U oktobru 1827. udružene flote ovih sila će poraziti kod Navarina tursku flotu. To je dovelo do prekida diplomatskih odnosa, a potom i do rata između Turske i Rusije. Knez Miloš će tokom ovog rata ostati neutralan.

Nakon rusko-turskog sukoba i sklapanjem Jedrenskog mira, septembra 1829. godine, Porta se obavezala da izvrši Akermansku konvenciju. Sultan Mahmud II je već 18. septembra 1829. godine izdao prethodni akt o samoupravi, koji je 2. decembra 1829. registrovan službeno u Beogradu i saopšten u Kragujevcu Narodnoj skupštini. Porta je 30. novembra 1830. izdali hatišerif o samoupravi Srbije. Hatišerif iz 1830. označio je veliki preokret u razvoju Srbije. Danak Turskoj je tačno utvrđen. Hatišerifom se garantuje sloboda trgovanja, podizanja škola, crkava i manastira, organizovanja sopstvenih sudova i administrativnih organa. Predviđeno je da tursko stanovništvo može da stanuje samo u gradovima ili da napusti zemlju. Pored toga, Porta se obavezala da će vratiti i šest okruga, koje je Srbija izgubila 1813. godine. U isto vreme, 1830., izdat je i berat kojim je knezu Milošu Obrenoviću priznato nasledno kneževsko dostojanstvo u njegovoj porodici. Kako je Turska odugovlačila sa predajom okruga, Miloš je 1833. godine u tim okruzima podstakao pobunu protiv Turaka i odmah ih zaposeo vojskom. Hatišerifom iz 1833. godine Porta je priznala i ovu promenu. Spahijski (feudalni) sistem u Srbiji je ukinut, seljaci su postali vlasnici zemlje. Kako je knez Miloš hatišerifom iz 1830. i 1833. uredio odnose prema Porti, trebalo je da uredi i svoj položaj prema narodu. Ali Miloš je izbegavao da ograniči svoju vlasti. On je hteo da ostane neograničeni gospodar u zemlji, kao što je bio i dotle. Ta njegova želja je međutim, nailazila na otpor i kod narodnih starešina, koji su hteli da dođu do uticaja na državne poslove, i u narodu, koji se opirao tiraniji. Odsustvo državnog uređenja i suda u Srbiji se veoma osećalo, povećavao se broj poniženih činovnika, koji su bivali i batinjani, obespravljenih trgovaca i starešina, koji više nisu bili spremni da trpe ponašanje kneza Miloša i njegovih najbližih saradnika. Pored toga, Miloš je i dalje izbegavao da organizuje Savet što je po hatišerifu iz 1830. bio obavezan da učini. Osećajući uznemirenost starešina i narodnih masa, knez je na zasedanju Skupštine 1. februara 1834. obećao značajne zakonodavne i administrativne reforme. Dao je i jedan nacrt ustava, a pre njegove izrade je postavio pet ministara. Za ministra pravde i prosvete postavio je Lazara Teodorovića, za ministra unutrašnjih dela Đorđa Protića, za ministra finansija Kocu Marković, za ministra vojske Tomu Vučića Perišića i za ministra inostranih dela Dimitrija Davidovića. Međutim, nikakvom uredbom im nije odredio njihove dužnosti. Kako je Miloš i dalje nastavio da se ponaša kao i ranije, njegovi protivnici su smatrali da se on jedino može urazumiti ako se jasno pokaže narodni bunt. Tako je počela da se protiv kneza sprema zavera, u njegovoj užoj i široj okolini. Početkom januara 1835. godine, u Kruševcu, u kući Stojana Simića je skovana zavera od strane Milosava Zdravkovića Resavca, Mileta Radojkovića, Đorđa Protića, Milutina Petrovića Ere (brata Hajduk Veljka) i Avrama Petronijevića. Tajni dogovor, koji su zaverenici postigli podrazumevao je postavljanje zahteva knezu Milošu kad se sastane Skupština, kao i nasilna sredstva u slučaju ako odbije njihove zahteve. Jedni su na sastanku predlagali da se ubije, drugi da se zbaci i protera, međutim, prevladao je stav Mileta Radojkovića, po kome je i buna dobila ime – Miletina buna, da se vlast kneza Miloša ograniči ustavom, ukine kuluk, omogući narodu pravo na upotrebu šume i ono najvažnije, ukine monopol na unutrašnju i spoljnu trgovinu.

Kada je došlo vreme za akciju, Simić je poveo malo ljudi iz Kruševca, dok ostali nisu uspeli da okupe nikog iza sebe. Jedino je Mileta Radojković poveo veliki broj ljudi iz Jagodine za Kragujevac. Kada su revolucionari stigli nadomak Kragujevca, sačekao ih je okupljen narod kome je Petronijević održao zapaljiv govor optužujući kneza Miloša da se ponaša kao paša koji povećava porez i namete narodu kao da je država njegova baština. U susret revolucinarima krenuo je Toma Vučić Perišić, koji je stao u odbranu kneza Miloša, ali je vojsku od 150 konjanika ostavio na staranje kapetanu Tucakoviću, izbegavajući sukob dok ne sazna razloge za pobunu. U međuvremenu, pobunjenici su u Kragujevcu predlagali da se napadne Požarevac gde se knez Miloš nalazio, ali Mileta je i dalje ostao pri tome da se kneževa vlast ograniči. Vučić je pristao da bude posrednik i preneo vesti knezu, koji je čak pomišljao i na bekstvo. Miloš se odlučio, a najverovatnije po Vučićevom nagovoru, da krene za Kragujevac i da postigne konačan dogovor sa vođama narodne pobune. Zaplašen ovom bunom, knez Miloš, je nakon sastanka odlučio da izda ustav i da ustanovi Državni savet. Izradu ustava je poverio Dimitriju Davidoviću, a Skupštinu je sazvao za 2. februar/15. februar 1835. godine. Ustav je izradio Davidović po ugledu na ustave Švajcarske i Belgije. Davidović je u polunezavisnoj kneževini na vrlo slobodouman način sastavio najviši pravni akt na liberalnom ustrojstvu. Ustav je bio podeljen na 14 glava i 142 člana. U drugoj glavi, 3. i 4. članom bio određen grb i zastava Srbije, što jedna vazalna zemlja ne bi smela da ima. Zastava je bila „otvoreno-crvena, bjela i čelikasto-ugasita“. Ustavom je podeljena vlast na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Zakonodavna i izvršna vlast su pripadale knezu i Državnom savetu, a sudska nezavisnim sudovima. Izvršna vlast je činilo šest ministara, a predsednik Saveta je predsedavao i ministarskim sednicama. Knez je imao pravo da po čl. 14. dvaput odbije predlog nekog zakona, ali ako bi i treći put bio izglasan, on je morao da ga prihvati (pod uslovom „da ne ide na pogubu naroda, ili protivu Ustava državnoga“. Član 14. predstavlja modifikaciju sličnog člana iz francuskog revolucionarnog ustava iz 1791. U VIII glavi Ustav je predvideo da sudstvo bude podeljeno na tri institucije: okružne sudove, Veliki sud i jedno odeljenje Državnog saveta, kao sud trećeg i najvišeg stepena. U glavi VIII Narodnoj skupštini su data prava da određuje godišnji danak, da bira sa Savetom novog kneza i bez njenog odobrenja ne može se menjati kneževa godišnja plata. Skupština je imala budžetsko pravo, koje je predviđalo da nikakvi porezi, nameti i zaduženja države se ne mogu ostvariti bez njenog odobrenja. U kasnijem periodu iz ovog će se razviti predstavnički sistem i parlamentarna vladavina u Evropi. Članom 85. bilo je predviđeno da se zasedanje Skupštine obavi 6. maja, na knežev poziv, a zavisno od potrebe mogla je biti sazivana i više puta godišnje. Ovim ustavom je predviđeno da Skupština broji 100 članova, a narodni poslanik nije smeo da bude mlađi od 30 godina. Odredbe u glavi XI o opštenarodnim pravima su donešene radi zaštite pojedinca od tiranske vlasti. Član 111. predviđao jednakost svih pred zakonom, a u čl. 112. ustanovljeno je da se niko ne sme goniti, ni zatvarati, ni biti osuđen bez nadležnog suda i mimo zakona. Pored toga, član 113. je propisao da se svakom zatvoreniku najdalje nakon tri dana moralo biti saopšteno zašto je zatvoren i on je morao biti ispitan, a član 115. je predviđa da je mogao suditi samo nadležni sud, dok je član 114. garantovao da nikom ne može biti dvaput suđeno za istu krivicu. Član 119. garantovao je da je privatna imovina neprikosnovena i … „Ko se pokusi svojevoljno dirnuti u tuđe dobro i imanje, i ili prisvoiti ga, ili okrnjiti, onaj će se smatrati sa narušitelja obštenarodne bezbjednosti, bio on ko mu drago i od kud mu drago“. Međutim, jedan od najvažnijih odredbi i za svetsku pravnu istoriju propisao je član 118. kojim je ukinuto ropstvo, navodeći da rob bez obzira da li je došao sam ili sa nekim, stupanjem na tle Srbije postaje slobodan čovek. Ovim ustavom je bila uspostavljena i sloboda veroispovesti, gde je čl. 97. osiguravao bezbednost i zaštitu države svim svojim građanima, bez obzira koje vere oni bili.

Na Sretenje, 2. februara 1835. godine, po novom kalendaru 15. februara, na kneževim livadama u Kragujevcu i uz prisustvo 2,5 hiljada učesnika i 15 hiljada znatiželjnog sveta donešen je svečano Ustav, nakon čega je knez ponet od mase sveta na rukama, a dok je glasanje prethodno vršeno po okruzima bez glavnog pretresa. Sutradan, Ustav je pročitan i objavljen na svečan način, uz zastave i svečanu muziku, kneževu konjičku i pešačku gardu i u prisustvo državnog vrha i poslanika, a uveče je priređen vatromet i održana pozorišna predstava. Tada je u prenamenjenim prostorijama kragujevačke Tipografije, prikazao Joakim Vujić svoj pozorišni komad Fernando i Jarika, prema delu Karla Ekartshauzena. Na osnovu novog Ustava postavljena su i petorica ministara: za ministra pravde Lazar Teodorović, za ministra unutrašnjih dela i za ministra prosvete Dimitrije Davidović, za ministra inostranih poslova Avram Petronijević, za ministra finansija Aleksa Simić i za ministra vojnog Mileta Radojković. U Državni savet su ušli: Koca Marković (predsednik Saveta), Josif Milosavljević, Toma Vučić Perišić, Milosav Zdravković Resavac, Mihailo German, Đorđe Protić i Ranko Majstorović. U narodu je ovaj ustav izuzetno dobro primljen, a „Novine Srbske“ su pisale da je knez potpisao „sreću Srbije“. Međutim, ovaj liberalan ustav je ubrzo izazvao proteste u Rusiji i Turskoj carevini, koje nisu ni imale svoje ustave. U austrijskom carstvu je ubrzo zavladao strah da i njeni podanici ne zatraže ustav po ugledu na njene susede. Jedan od glavnih problema je predstavljala i zastava koja je imala iste boje kao i francuska. Ruski poslanik u Carigradu Butenjev je izjavio da je „Srbija u bezdan propala zbog francusko-švajcarske konstitucije“, a turski ministar inostranih dela nazvao ga „zarazitelnom konstitucijom“. Austrijski poslanik na Porti ga u jednom pismu knezu Meternihu označava kao jednu od najvećih zabluda ovoga veka, međutim, ipak najbolje stav bečkih dvorskih krugova ilustruje o ovom ustavu tekst objavljen, 20. septembra 1835. godine, u augzburškim Opštim novinama gde se navodi „…za Srbiju nisu slobodoumne uredbe, poput onih u francuskom ustavu, već je samo trebalo obezbediti ličnost, imanje i čast… i to što je knezu ograničeno pravo veta za pojedine zakone, te da mu je trebalo biti dozvoljeno da može da odbije koji god hoće zakon i da po svom nahođenju uklanja državne činovnike“. Sve ove tri sile su se složile da je ustav republikanski i revolucionaran i protiv njihovog feudalnog poretka. Ove kritike i pritisci na Srbiju su otpočele istog trenutka od nastanka ustava. Međutim, knez Miloš se i nije mnogo suprotstavljao stranim pritiscima, koji su mu išli na ruku. Uz izgovor da se mora udovoljiti stranim silama, Miloš, u kratkom roku razrešio je sve ministre. Prvi su smenjeni, Mileta Radojković i Dimitrije Davidović, 16. marta 1835., a do kraja meseca i svi ostali, čime je prvi i slobodarski ustav neslavno završio i stavljen van snage. Davidović je posle tvrdio da je dete, misleći na ustav, umoreno još dok je bilo u kolevci. Ali, sredinom aprila 1835. godine sastavljena je komisija za izradu ustava, u koju su bili: Avram Petronijević, Joksa Milosavljević, Aleksa Simić, Đorđe Protić, Jakov Živanović i Stevan Radičević. Komisija čim je izradila nacrt ustava, poslala je tekst u Carigrad na odobrenje. Taj nacrt je poslužio za osnovu ustava koji će u vidu sultanovog hatišerifa biti izdat 10. decembra 1838. poznat i kao Turski ustav. Ovim ustavom kneževa vlast je ograničena Sovjetom (Vlada), sastavljenim od izvesnog broja savetnika, koje knez nije mogao da otpusti. Ustavobranitelji su sprečili pokušaj kneza Miloša da pomoću vojske obori Sovjet, nakon čega je pod prinudom, 1. juna 1839., abdicirao i otišao u Vlašku.

Još dok se nisu smirile strasti oko donošenja Ustava, u leto 1835. godine, knez Miloš je dobio zvaničan poziv da poseti sultana u Carigrad. Da bi njegov put u Carigrad, osim protokolarnog imao i politički značaj, knez Miloš je sazvao Skupštinu u Kragujevcu, koja je, između ostalog zaključila da će ovom posetom Srbija „stvoriti ugled u svetu“. Nakon obimnih priprema knez Miloš je 31. jula 1835. godine sa delegacijom isplovio iz Požarevca. U pratnji od oko 60 ljudi i komesara, barona Rikmana i Ibrahim Nabi-efendije. Zajedno sa knezom u Carigrad su otputovali: Avram Petronijević, Mihailo German, Aleksa Simić, Vule Gligorijević, Jovanča Spasić, Avram Stojković, Jakov Živanović i druge ličnosti. Posle ručka u Golupcu i konaka u Milanovcu najznačajnije stanište kneza Miloša na putu za Carigrad bio je Vidin. Tu je Husein-paša, priredio knezu Milošu velelepan doček. Nakon Vidina, knez je sa svitom nastavio put preko Loma, Rahovai i Svištova do Ruščuka gde ga je dočekao Said-paša. A onda je u Varni na Crnom moru odseo u sultanovoj palati odakle je parobrodom uplovio u Carigrad 17. avgusta. Prvih dana boravka u turskoj prestonici Miloš je posetio najviše portine zvaničnike, kao i strane poslanike a onda je usledila zvanična audijencija kod sultana Mahmuda II. Srpski knez, u mladosti siromašan čobanin, se pred sultanom pojavio u generalskoj uniformi, sa turskim i ruskim odlikovanjima na grudima, među kojima se isticao najviši ruski Orden Svete Ane. Carigradski list „Le Monitor Otoman“ piše da je sultan kazao Milošu kad je izveden pred njega „Miloš-beg, dobro došli. Nadam se da su vas upravnici oblasti kuda ste prošli, primili s počastima i ukazali gostoprimstvo po mojoj zapovesti i shodno vašem činu.“ Miloš se zahvalio Sultanu na prijemu, kao i izdatom hatišerifu, a njegov govor je prevodio Avram Petronijević. Posle te besede, sultan zapovedi da se donesu darovi, orden sa slikom carevom, iskićen bogato brilijantima i sablju, iskićenu dragim kamenjem. Pošto je knez Miloš primio darove na zapovest sultanovu carski ađutanti su zatim i ogrnuli Miloša zlatnom harvanijom (svečanom odorom). Nakon ove inicijacije, nezvanično je otpočeo Tanzimat, proces reformi u Osmanskom carstvu, koji će dovesti do prvog Ustava i formiranje parlamenta u Osmanskom carstvu 1876. godine. Sutradan posle audijencije kod sultana, srpska delegacija na čelu sa Milošem krenula je u obilazak znamenitosti Carigrada. Oproštajna audijencija kod sultana održana je 18. oktobra 1835. godine. Knez Miloš je tada carski darivan jednim arapskim pastuvom i cvetom u brilijantima za kneginju Ljubicu. Troškovi boravka srpske delegacije u Carigradu bili su ogromni i iznosili su 2.498.017 poreskih groša ili 104.084 dukata u zlatu, ali ovo putovanje je prethodno odobrila Skupština u Kragujevcu.

Nasledio ga je teško oboleli stariji sin Milan, koji je umro posle mesec dana, pa je presto pripao Miloševom mlađem sinu Mihailu. Svoja imanja u Vlaškoj knez Miloš je stekao monopolom na trgovinu, a i zakupom rudnika soli u Vlaškoj. Međutim, odlukom Svete alijanse, knez Miloš nije dugo ostao na svom imanju. Otomanska carevina i ruska carevina, u sporazumu s austrijskim dvorom, odredili su mu za mesto Beč, kojim je vladao knez Meternih, a sa kojim će knez Miloš brzo ući u netrpeljivost i politički sukob. U Beču, gde mu je kretanje bilo ograničeno, smeo je ići na sever ili prema Češkoj ili Moravskoj, ali nikako na jug. Knez Miloš je u Beču kupio kuću u Marakoner-gase, u blizini dvorova, ali izvan gradske tvrđave, sadašnjeg Ringa. Na jedan sprat kuće je dozvolio da se useli sa porodicom književnik Vuk Stefanović Karadžić, koji mu je bio na usluzi. Po dozvoli Bečkog dvora, Miloš je u Beču kupio u Hicingu imanje na kojima su danas čuvene pivnice. Mihailo je nastavio da vlada po uzoru na svog oca, pa je i on ubrzo prognan iz zemlje. Krajem avgusta 1841. godine u Srbiji je došlo do Vučićeve bune, koja je imala podršku Porte. Knez Mihailo posle dva boja sa Vučićem i njegovim ljudima morao da napusti Srbiju. Ustavobranitelji su 1842. godine doveli Karađorđevog sina Aleksandra. Tu smenu je priznala Sveta alijansa, odredivši emigraciju za kneza Mihaila. U emigraciji, knez Mihailo se pridružio ocu u Beču, koji mu je odredio za guvernadura Vuka Karadžića. Kretanje kneza Miloša i Mihaila je pratila tajna policija po nalogu Bečkog dvora, ali u isto vreme bili su uhođeni i od strane agenata kneževske vlade iz Beograda. Ključan događaj za Miloša u to doba predstavlja smrt njegove supruge Ljubice u Novom Sadu, 1843. godine, i trenutak kada od Meterniha ne dobija saglasnost da putuje na jug, odnosno na sahranu svoje supruge. Knez Miloš je iz Beča neprekidno radio na svom povratku u Srbiju. Pod njegovim uticajem izbila je 1844. godine Katanska buna, nazvana po uniformama organizatora ove bune, koji su prebacili preko reke Save i pokušali da pobune Zapadnu Srbiju pod vođstvom Stojana Jovanovića Cukića. Bunu je ugušio Mateja Nenadović sa Valjevcima u njenom začetku. Knez Miloš i Mihailo su okupljali poverljive ljude oko sebe i pravili planove za povratak u Srbiju, međutim, oni nisu bili za srpske sukobe sa Mađarima za razliku od pristalica ilirskog pokreta, koji će se pretvoriti u ratni sukob za račun restauracije Bečkog dvora, u kome će „ilirci“, Ljudevita Gaja, Josifa Jelačića i vojnu intervenciju kneza Srbije Aleksandra Karađorđevića boriti protiv mađarskih revolucionara na čelu sa Lajošem Košutom. U martu 1848. godine otpočeli su studentski nemiri u Beču koji će pokrenuti oružane sukobe u celom carstvu. Meternih aprila 1848. u velikom strahu beži iz Beča i odlazi u izgnanstvo. Krajem aprila, knez Miloš, šalje Vuka Karadžića na „Veliki slovenski kongres“ u Prag, sina, kneza Mihajla, upućuje u Novi Sad kako bi sprečio sukob između Mađara i Srba, a dok sam odlazi na jug u Zagreb na zakazan Hrvatsko-srpski sabor, gde ga pristalice „ilirskog pokreta“ i restauracije Hazburga zbog svojih veza sa Košutom ubrzo stavljaju u kućni pritvor. Nakon devetnaest godina izgnanstva, odlukom Svetoandrejske skupštine 1858. godine, Miloš se vratio u Srbiju i započeo svoju drugu, kratkotrajnu vladavinu, koja je trajala do 1860. Knez Miloš je preminuo 14. septembra po starom, odnosno 26. septembra po novom kalendaru 1860. godine, u svojoj 81 godini, u Dvoru u Topčiderskom parku. Sahranjen je u kripti Saborne crkve Svetog Arhanđela Mihaila u Beogradu. Knez Miloš je imao osmoro dece u braku sa kneginjom Ljubicom, i još osmoro vanbračne dece. Nekoliko godina njegov berberin je bio Nićifor Ninković koji je o tome ostavio memoare.

 

 

 

Komentari

Brano Brano

Istoriju može se krojiti kako kome odgovara,ja je poznam samo iz čitanja pa,stoga nemam pravo da dajem svoj komentar.Ali imam utisak,da je već u to doba nastala uzrečica"Srbin Srbina sikirom sjeće.U drugom svjetskom ratu,Srbi su se međusobno ubijali.Nakon rata slali su Srbe na Goli otok.Posluga na Golom su bili Srbi.Nakon zadnjeg rata,Srbi su isporučivali svoje heroje u palatu "pravde", Haag.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja