Казивати сценом причу: позоришна адаптација Петриновићеве „Граматике поремећаја“

06/05/2022

Ауторка: мср Нина Стокић

Ако би га страхови напустили, шта би остало?

Шта остаје ако нам неко и страхове одузме?

Фрања Петриновић

Новосадски омнибус

„Новосадски омнибус“, назив је пројекта Српског народног позоришта који је изнедрио три представе настале драматизацијом прозних дела новосадских писаца: Ђорђа Писарева („Велика очекивања“), Слободана Тишме („Појачало и гитара“) и Фрање Петриновића („Граматика поремећаја“). Премда замишљене као обједињена представа, вођена духом минулих, али и посрнулих новосадских времена, 2020. и 2021. године, камерно бивају постављене три засебне представе. Драматизацију и режију „Граматике поремећаја“ (2020), потписује Давид Алић, вођен истоименим Петриновићевим делом. Како би прича „о условима, околностима, могућностима“ била укроћена сценским простором, неопходан је покушај сагледавања стожерних смерница читања света „балада са почетка века“, односно разумети „поремећај“ и његов граматички поредак.

Конци приче

„Да. Серјожа и Анђелика треба да испричају своју причу. Било када и било како.“ Могућност причања приче, Петриновићеве „Граматике поремећаја“ (2013),  не реферише само на широк спектар поремећаја унутар самог света јунака, већ и на поремећаје, недоумице и нарушене конвенције класичних жанровских одређења. Наиме, Владимир Гвозден у „белешкама о новом горком стилу“ сугерише да ова специфична граматика прича и песама може бити одређена као роман, што је рефлекс актуелног „фетиша тржишта“ и чињенице да основна нит књиге јесте судбина два јунака који, међутим, бивају различито уобличени (промењени) „долазећи до тачке топљења у којој они и престају да буду ликови у традиционалном смислу (чиме се оповргава изворна идеја романа)“ (Гвозден 2013: 217). Поднаслов „баладе с почетка века“ детерминише тон Петриновићевог дела чија значајна целина „Посвете, уосталом“, јесте специфично поетско језгро, чији манир одзвања осталим прозним целинама и причама. Дестабилизовани поредак живљена узрокован мноштвом фактора „тек новорођених година новог века“, али и оних претходних, упитаност над постојаношћу идентитета, узроцима свеопштих посрнућа, Петриновић исписује (и испитује) у судару реалног и илузије стварног, неретко заоденутог дубоком филозофском интроспекцијом јунака, играјући се переспективама свезнајућег приповедача и различитих гласова прозног дела[1]. Како би додатно била предочена комплексност домена унутрашњег (света јунака и простора текста), аутор инкорпорира факторе и параметре спољашњег света кроз елементе „нижих паралитерарних жанрова попут (ауто)биографије, документаризма, фељтона и дневнополитичког коментара“ (Живановић 2014: 72).

Мирни, амбиција лишени Сергеј Вукелић из Камена Сланог, и његова јача и гласнија страна приче, Анђелија, пешаче већ дуго кроз Петриновићеву новосадску прозу. Затичемо их и у роману Алмашки кружоци лечених месечара (2011), Поправљачу огледала (2017), као и у Коначним извештајима о равнотежи (2020), стога се намећу  као кључни, судбински повезани пар (анти)јунака кроз чије варирање приче и нагон причања Петриновић проматра клице околности које доносе „идеолошки, морални, историјски, генетски, имунолошки, еколошки, васионски, међуљудски, породични, физички, вредносни поремећаји“ (Петриновић 2013: 29). Позната новосадска насеља и улице формирају лавиринт, кројен препрекама судбине, што је метафора значајно позиционирана у поменутим романима. Црнокоса Анђелија која пружа отпор и подиже глас над обесмишљеним околностима и одсуством перспективе „пунокрвног новосадског дешперта“, јесте неуморна Аријадна која у Петриновићевим романима сакупља конце приче, негирајући присуство Минотаура, премда је свесна његових свеприсутних метаморфоза. Околности њиховог односа, растанка као и доминантност гласа разликују се од романа до романа, обухватајући временски контекст осамдесетих, па све до новомиленијумских година, али је релација Сергеј-Анђелија постојана слика промашених могућности и сабирна тачка Петриновићевог поигравања текстом.

„Граматика поремећаја“ лишена је линеарног тока и састоји се из бројних епизода чији протагонисти неретко постају коментатори, изоловани из ткива прича, свесни да су прича или да „могу бити“ прича. Позиционирање приповедача и његова природа не бивају нам увек познати, те „граматика“ јесте трагање за тачним, правилним језичким изразом погодним да Анђа и Сергеј могу бити коначни приповедачи.

„Граматика поремећаја гради осећај за живот као процес: истина је сада и свако време је време за причу која је нека врста генезе страдања. Петриновић остварује типично постмодерни ефекат, јер до краја остаје нејасно да ли су сви ови људи у причи. И ако јесу, да ли су сви они у истој причи? У ствари, поетички посматрано, у питању је критичко преиспитивање постмодернизма“ (види Гвозден 2013: 224).

Поигравање из перспективе „свевидећег фланерског ока“ (Живановић 2014: 72) предочава нам пољуљаност идентитета јунака и одсуство безбедног простора, те је јасан хаотичан поредак текста. Управо зато наслов тачно комуницира са делом које именује – граматика јесте скуп уређених правила, а парадоксално је везана за неред, одступање од норме у виду поремећаја, у чему је видљив стилистички потез који уз бројне друге чини да делом доминирају поетски поступци (види Ђерић 2014: 185–189). Горан Ибрајтер који тумачи драматуршке могућности Петриновићевог дела, чији нам рад „Лавиринт изгубљене дугмади“ умногоме значи у сагледавању позоришне адаптације, управо ће метафоричност и специфичан стил поставити као једну од проблемских тачака, а истовремено кључног елемента без кога, сложићемо се, срж дела не може бити одиграна. Како функционише Граматика поремећаја на сцени?

Анђелија и Сергеј причају своју причу

Чини се да значајан део одлика Петриновићевог дела  које смо споменули јесу аргументи немогућности инсценације, будући да је истакнута испресецаност наратива, асимилација ликова и одсуство линеарности. Такође, истакли смо да његова проза дише тананом рефлексивношћу укотвљеној у језичко-стилски особеној Петриновићевој речи. Управо одлука да представа буде смештена на камерној сцени, како би гледалац (као и читалац пре тога) имао увид у сложено стање духа јунака, јесте тачан и кључан предуслов. Анђелију (Миа Симоновић) и Сергеја (Вукашин Ранђеловић) затичемо у простору собе (дневног боравка), те сценографско решење (потписује Андреја Рондовић)  у виду кревета, лампе и њеног благог светла, успоставља интимност простора и блиске атмосфере отвореног приступа свету њихове личне приче. Фармерице, кошуља и „старке“ као костимско решење (потписује Сенка Раносављевић) у складу је са ненаметљивим естетским приступом. Таква решења кореспондирају са временском тачком „балада са почетка века“ у којима Анђелија и Сергеј носе дух прошлог не видевши место у новом, што једноставност наведених костимско-сценографских решења сасвим јасно сугерише, а пре свега приступ редитеља.

Да ће уследити исповест о „транзицијској вртешци, благоприсутној депресији, једноличности, непостојању животне перспективе, немогућности проналажења посла“ итд. јасно нам је када глумци ступе на сцену и отворено публици саопште потребу за почетком приче. Уводни део представе надређен је даљем току и диктира ритам читавој представи у којој Анђелија и Сергеј истовремено бивају и проматрачи, коментатори и сва она лица са којима ступају у додир. Гледалиште, на почетку осветљено, тоне у мрак у тренутку када бива одлучено да игра почиње. Већ у првим реченицама, говор тела и пребацивање тежишта прича, јасно позиционира ликове. Анђа је одлучна, отворена и директна, док Сергеј, једнако упитан и свестан ситуације, ипак бојажљиво стаје на сцену, што се касније понавља у тренуцима бројних неодлучности, попут оне када се пред њим нађу три беле коверте – три могућности које би могле одредити даљи развој радње. Сергеј тада оклева, размишља о околностима, природи могућности, сугестивно предочивши све оно што је могло бити, или може да буде. Дакле, пред нама нису јасно одређени јунаци који се током представе развијају и рефлектују нијансе свог карактера, већ дестабилизовани идентитети који теже да се поврате у уравнотежено стање. Јунаци пропуштених прилика и изгубљених нада, ипак могу бити гледаоцу приближени:

„Опет о једном правилу драматургије, такође више пута демантованом, које каже да сцена не трпи губитнике, јер је публици тешко прихватљиво да се са таквим ликовима идентификује. А са ким ће се људи са простора и времена који производе губитнике успешније поистоветити, успоставити емпатију?“ (Ибрајтер 2020: 10)

Љубавни пар са којим поистовећивање јесте реализовано одређује друштвено-политички контекст времена, али и простор града. Ибрајтер негира да је главни јунак „Граматике поремећаја“, заправо Нови Сад, што се неретко дешава када су тумачена дела новосадске прозе, што он наравно није. Са друге стране, он је простор у коме бивају утиснути сви поремећаји, и из кога извиру фигуре обликоване истим, поред кључних фигура самог дела. У интервјуу са редитељем Алићем, истакнута је универзалност поремећаја, те да текст смештен у сам почетак новог миленијума, који носи ехо претходних година, могу разумети млађе генерације, попут оне која чини креативни тим ове предстве (види Ибрајтер 2020: 111–113). Пажљиво усмерени на Петриновићев роман, издвојивши епизоде које на најрепрезентативнији начин дочаравају причу, пред читаоцима се усложњава свет Анђелилијиног и Сергејевог губитка равнотеже[2].

Домен спољашњег света непријатељски је настројен, што сазнајемо из различитих епизода, значајних потреса, односно, покретача радње. Миа Симоновић дочараће нам лик председника станара који им саопштава одлуку о њиховом принудном исељењу. Узрок томе бива нам јасан будући да Анђелија у више наврата повишеним тоном и неспутано износи свој протест над свеопштом обесмишљеношћу и људском глупошћу, те бива окарактерисана као „хистерична, антипротивна, бахата, горопадна, умишљена, на своју руку“ (Петриновић 2013: 79). Контекст сукоба у оквирима социјалног дискурса јасно је позициониан инкорпорирањем Брехтове ангажоване приповедне песме „Питања радника који чита“, која је мото Петриновићеве „Граматике поремећаја“:

„Свака страница по победа

Ко је спремао победну гозбу?

Сваких десет година по један великан.

Ко је поднео трошак?

Колико података,

толико питања.“

Сукоб у сцени са станарима у суштинском смислу није остварен, будући да Сергеј само одиграва једну од могућности у којој би се он истински побунио, те играње категоријама изговорено/неизговорено и могуће/стварно, редитељски је поступак који прати нит Петриновићевог приповедања.

Прича „Прековремено читање Змаја“ такође је промишљено преведена на језик позорнице. Миа Симоновић надахнутом и убедљивом игром дочарава Рајку Ковачев, наводно вишу архивисткињу Музеја града Новог Сада у пензији и супругу једног дипломате. Сергеј, психолог, на задатку висококвалификованог читача поезије бива награђен високом платом. Стихови које чита јесу стихови „Граматике поремећаја“ – песма „Гневни, радикални, младићи“. Касније, заведен тврдим повезима књига и високим држањем брачног пара, на молбу госпође Рајке (а Анђино негодовање) позајмљује њихову целокупну уштеђевину. Сергеј сазнаје да је „дигла баба сидро“– брачни пар је нестао из града а он изнова бива изневерен. Стога „љубичаста краветина“ која у више наврата нуди могућност запослења остаје једино решење, те прихвата посао дежурног чувара продавнице гвожђарске галантерије, услед честе појаве уличних банди. О томе сведочи и прича у којој Сергеј, вођен поривом свог позива, покушава да објасни зашто понашање младића који га је погодио опушком у лице није исправно, али се такав подвиг завршава батинама које се памте.

Сергеј изнова добија прилику, што видимо у адаптацији приче „Томбола“ у којој одлази у Кикинду како би говорио на једној књижевној вечери. Сергејевски очекивано, закаснивши на књижевно вече завршава у локалу „Скитница“, добивши на томболи разговор са плавушом, срећном што ће јој друштво правити неко нов (дошљак).  Плава девојка (Соња Исаиловић) истиче да га је чекала, у жељи да чује њене песме, те се успоставља као фигура наде и слутње смисла у магловитој ноћи још једне пропуштене прилике. Песма која иницира њихово упознавање у изведби Соње Исаиловић уз пратњу гитаре кореспондира се поменутом, значајном лирском целином књиге, као и заступљеним поетским поступцима. Попут провиђења, илузије или још једне од могућности, плава девојка остаје у магли. Сергеј се враћа својој Анђелији, гестом пољупца у чело и речима да је срећан што ју је пронашао. Конац представе јесте у боји наде и вере у љубав, једине моћне да се супротстави понору поремећаја.

Да ли Петриновићеви јунаци могу опстати на сцени? Редитељ наводи следеће:

„Мислим пак да је код Фрање присутна једна још одређенија врста јунака – безвољни јунак. Апатични јунак, онај коме је заиста свеједно да ли ће спасити свет или неће. По чему су онда они јунаци? Зато што могу, али немају воље“ (Алић 2020: 13).

Да ли су само тематизоване околности и могућности јунаке чиниле апатичнима? Или је, чини се, усуд безвољности ипак свеприсутна категорија? Јесмо ли и ми посматрачи фактора поремећаја, или одлучни да могућност ипак не остане само то? А парадоксално, не чини ли нас људима управо страх пред могућностима? Уколико нас се ова питања тичу, јасно је да реч Петриновићевих јунака на сцени заслужује свој одјек.

„Било када и било како“ се прича мора испричати, сугерисао је Петриновићев текст који је, по свему судећи добио успешно театарско рухо. Успешност позоришне адаптације рефлектована је у драматуршком приступу који је поштујући позоришне постулате ипак верно ослушкивао пулс прозног предлошка. Анђелија и Сергеј јесу одређени укрштајем специфичног времена и простора, али конкретну причу осветљава једна другачија, удаљена и неодређена тачка загледаности у природу света, његова устројства, нити околности, прилика, могућности и немогућности, илузије и стварног, својствена Петриновићевом делу. Сценом та тачка бива оживљена, док се прича кроз њу рађа и истовремено наставља.

 

Литература:

Гвозден, Владимир 2013. „Књига питања, слика пораза (белешка о новом горком стилу)“, у: „Граматика поремећаја: баладе с почетка века“. Културни центар Новог Сада. Нови Сад: Артпринт медиа. 217–226.

Ђерић, Зоран 2014. „Прозна поема о Анђелики и Сергеју“. Поља: месечник за уметност и културу. Год. 59. бр. 486. 185–189.

Живановић, Бранислав 2014. „Температура друштва“. НМ: Нова мисао: часопис за савремену културу Војводине. бр 29. стр. 72.

Ибрајтер Горан 2020. „Лавиринт изгубљене дугмади“. НМ: Нова мисао: часопис за савремену културу Војводине. бр 41/42. 8–13.

Петриновић, Фрања 2013. „Граматика поремећаја: баладе с почетка века“. Културни центар Новог Сада. Нови Сад: Артпринт медиа

[1] „Она јесте, несумњиво, прозна књига и њен аутор је прозни писац који свесно посеже за појединим поетским поступцима, како би нагласио емоционалност својих јунака, али и изградио упечатљив стил“(види Ђерић 2014: 185–189).

[2] „Нисам био сигуран колико је представа могла да истрпи такву ‘разбијену’ драматургију, ипак нам је био потребан ток радње, развојни пут, почетак, средина и крај. […] У Фрањином роману постоји један свеприсутни наратор, ја сам пак негде осећао да је потребно причати ову причу из визуре два наратора – и ње и њега. И то нам је у потпуности омогућило да од Фрањиних мисли стварамо дијалоге.“ (види Алић 2020: 12)

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања