Kamen, zemlja, nebo – Jedan pogled na dramu Kamen za pod glavu Milice Novković

10/06/2022

 Autorka: msr Nina Stokić

Srpska drama druge polovine HH veka poseduje čvorišna mesta čija teatarska adaptacija uspostavlja specifičan kanon posleratnog pozorišnog stvaralaštva, a jedno takvo, osobeno i ključno mesto pripada drami „Kamen za pod glavu“ Milice Novković (1953). Ovim komadom, Novkovićeva 1976. godine diplomira dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, potom drama svoje prvo izvođenje dobija na sceni Ateljea 212, a već 1978. godine biva odlikovana Sterijinom nagradom, kao najuspešniji dramski tekst. Kasnije, ova drama nalazi se na repertoarima brojnih profesionalnih i amaterskih pozorišta, te vremenom biva smeštena u korpus  „fenomena dugovekih predstava“ (vidi Milosavljević 2004: 156), koja je 1994. godine „u jednoj akustičnoj anketi, svrstana u dvanaest najboljih ostvarenja srpske dramske književnosti posle Drugog svetskog rata“ (Marjanović 1997: 285). Nevelik ali pažnje vredan dramski opus autorke čine i drame „Brisani put“, „Kokoška Enči preleće Atlantik“, „Zovite anđele“, „Zvezda na čelu naroda“, „Naš Nikola Tesla“. Kao relevantan primer podrobne posvećenosti pravilima klasične dramaturgije, Kamen za pod glavu izdvaja se i po svojoj specifičnoj tematizaciji seoske sredine i usmerenosti na socijalni aspekt jedne zatvorene zajednice prigušene atmofserom crnila[1]. Nosioci besciljne egzistencije jesu članovi porodice Vučetić čija je priča prikazana kroz antitetičke postupke i sredstva:

„U ovoj drami Milice Novković upečatljivo se stapaju komično i tragično, naturalizam u slikanju svakodnevice s elementima onostranog i fantazmagoričnog, kojem pripadaju pokojnici, aktivni učesnici dramske radnje“ (Pešikan-Ljuštanović 2018: 24).

Tragični elementi drame uzglobljeni su u sudbinu najstarijeg, Vučka, njegovih sinova Novaka, Zdravka i njihovih žena, kao i Krsmana koji odbija bračni život sa Jelkom, upleten u besciljnost njihove seoske svakodnevice. Naime, period u kome drama nastaje korespondirao je sa eskalacijom odlazaka iz sela u gradsku sredinu, te socijalni aspekt Kamena za pod glavu, uporište ima u specifičnom periodu odumiranja seoske sredine u datom periodu. Međutim, uspeh drame nije bio sveden na realistično ustrojstvo dramskog sveta, već upravo uplivom onostranog, uvodom paralelnog toka radnje i lirskim prosijavanjima pojedinih junaka koji presecaju malodušne dijaloge, Kamen za pod glavu shvatamo kao živo tkivo, obojeno univerzalnim i dubokim sagledavanjima pojedinca i njegovog sveta unutar i van kolektiva, kakav god i gde god on bio. U čemu se krije značaj ove drame?

Simbolički svet „Kamena za pod glavu“

Da su iracionalni elementi dobro smešteni u ravan realnih sadržaja, potvrđuje i sama autorka drame (vidi Novković 1978: 113–114), o čemu svedoči prva scena, u kojoj čujemo niz kletvi koje izriče Milun, idući noću poljem. Njegov monolog specifičan je prolog poljuljanih okolnosti i odsustva harmonije i atmosfere sveopšteg nezadovoljstva. Ubrzo mu se pridružuje Nikita, te shvatamo da se pred nama odvija fantastična okolnost dijaloga mrtvih[2] u potpuno prirodnom poretku, bez njihove začudnosti, ali i u percepciji čitalaca/gledalaca. Povlašćena perspektiva promatranja svakodnevice njihovih zajednica, čini da budu pozicionirani kao sveznajući junaci, upućeni u beznađe i klonuće bližnjih: „Nikad mira, nikad sloge u vašoj kući. Šta dele oni ljudi ne znam. Al oči povadiše. Niko ni sa kim ne može“ (Novković 1978: 11). Raspad zajedništva Milun pravda grehom sina Vučka („Sakatog me je poslao na onaj svet“; „A on zlikovac i dušu mi uze“), koji gradi kuću nasred porodične njive. Njihov razgovor presecaju humorni elementi, raspravkom o neostvarenim željama okupljenih oko Perke, Nikitine žene, kojoj je, kako saznajemo pored junaka iz prostora onostranog, naklonjen i Vučko. Kasnije, to biva nastavljeno kroz Novakovo svedočenje o susretu sa mrtvima: „Pita me Milun za tebe, šta radi Vučko i kako je. Reko, ostao je kod kuće, čuva Simani piliće, ali može lako da i on krene naviše. A, čeka te! (Novković 1978: 21)

Osipanje, kroz sitne postupke i manje značajna mesta u razvoju radnje, počevši od orla koji odnosi Simanino pile u narednoj sceni, postepeno se usložnjava predočavanjem sveopštih nesporazuma, zaokruženih eliptičnim replikama koje ne uslovljavaju dijaloški kontinuitet:

„VUČKO: Daj mi lečka vode.

SIMANA: Nema. Samo ja nosim za toliku čeljad, ostado bez ruka.

VUČKO: E, otpale ti dabogda!“ (Novković 1978: 17)

Simana, podređena zemlji, radu, u bračnoj zajednici sa Novakom lišena je sopstvenih želja, ljubavi i pažnje „iskupljujući druge, ne može da iskupi i potvrdi sebe“ (Pavićević 1978: 117), te je patnja koja se ne da ugušiti spaja sa drugim dominantim ženskim likom – Krunom, Zdravkovom ženom. Ona unosi elemente izrazito dramskog, vođena željom da rodi, a osuđena kao jalova, što može biti shvaćeno kao metafora nepostojanja ljubavi, raskola porodice, „u svetu bez zajedničkih ciljeva, u rapadu, u svetu u kome svako vuče na svoju stranu, jer u opštem ne vidi rešenja svojih individualnih motiva“ (Pavićević 1978: 117). Ime Kruna, simbolički je povezano sa krunom ispaštanja, trnjem ispletenom, što potkrepljuje njena pozicija u okviru drame. Jelka[3], jedina koja unosi svetlost i nadu da jalovi svet može oživeti, u više navrata probija oklop zatvorenog sveta, ali klica budućeg blagostanja ne biva začeta. Dubokim samosagledavanjem obeležen, Krsman svestan besciljnosti i propadanja porodice, odbija da širi krug nesreće: „Dosta je i ova jedan Krsman na svetu, dvoica bi bila previše. Čovek treba najpre da je čovek, a jok ki Novak, ki Zdravko, ki ja“ (Novković 1978: 52). U ovom liku, Petar Marjanović uočava izrazitu „samoubilačku tendenciju porodice“ (Marjanović 1997: 286).

Kao znak otpora nerazumevanju žeđi za porodom, Kruna vezuje kanape o drvo Molitvu i ljulja se, pustivši stoku niz Jasikovac, te kada stigne glas o tome, nastaje još jedan povod za sukob. Drvo Molitva, odnosno osveštano drvo „zapis“ jeste mesto okupljanja seoske zajednice, a simboličko lomljenje grana i neprimereno ponašanje, sugeriše potpuni rescep tradicionalnih normi, kao i nametnutih patrijarhalnih ideala. Sa druge strane, Krunino pristupanje visini Molitve može ukazati na potrebu za dosezanjem duhovne visine, teško dosežne u stegama prostora u kome bivaju. Da li je za junake ove drame otvorena mogućnost pristupanja duhovnoj vertikali?

Upravo uplivom fantastičnih elemenata u prostor učmalosti, u koji jedino čudo može da uspostavi harmoniju, kao i „probojem lirizma, pretapanjem naturalističkog u nadrealni prizor (npr. kada Kruna, na ljuljašci okačenoj o Molitvu, leti nad Jasikovcem)“ (Popović 2010: 137), iskazan je krik za drugačijim poretkom stvarnosti. Prihvatanje neminovnosti patnje čini da jedino olakšanje bude pohranjeno u bezglasnom progovaranju o ličnoj patnji, poput Simane: „Žene oće nežnost, a on to ne ume. Neka ga, neka, sad njega boli“ (Novković 1978: 82). Sa druge strane, duboka saosećajnost sa tuđom patnjom, pokrenuta ličnom, ali i agonom da atmosfera mrtvila nestane, određuje Krunin lik, čiji vapaj jeste upućen Krsmanu: „Da danju, kad je u livadi, kad je u njivi, prođeš ki vetar i otkineš je sa zemlje. Kad svima bude smrkavalo, vama će da svanjiva. Ne može drukše, čovek mora da živi“ (Novković 1978: 83). Ovakvim nastojanjima junaka, neprestanim opomenama da se čemer može prevazići vitalnošću, čini da tragično stanje u kome se nalaze junaci možemo barem jednim delom sagledati kao savladivo. Međutim, protivteža silama stvaranja oličenih u ženskim likovima „Kamena za pod glavu“ jesu muški likovi, večno zavađeni i nepomirljivi, čak i kada je potrebno sahraniti oca Vučka.

„Zlo u kamen, a jok u grudi“

Nakon Vučkove smrti i njegove odluke da bude sahranjen daleko od svog oca, zatičemo sinove u grotesknoj situaciji u kojoj je potrebno odlučiti gde smestiti kovčeg. Smrt u datoj atmosferi besciljnosti ne donosi nikakvu promenu, osim još jednog besmislenog sukoba, što nam ukazuje Petar Marjanović rekavši da „ništa ne može da promeni njihova saznanja, čak ni smrt, kojoj teže sa zapanjujućom vedrinom“ (Marjanović 1997: 286). Ta težnja vidljiva je od samog početka: „MILUN: […] Znaš li, Nikita, da nisam mrtav sad bi se ubio“; „SIMANA: […] Ti, da si neki čovek, ti se ne bi tako mučio, no bi umro i već odavno smirio te jadne kosti.“; „NOVAK: Da nećeš da mreš? / VUČKO: Nema od toga ništa.“; KRUNA: […] Ne rodim li ga do Troice, nek me zemlja ne čeka. Prekinuću zvono u crkvi. O Zdravko, ja učiniću nešto… Ma!… Ma, obesiću se o ovu Molitvu“; VUČKO: „Auh!… Dabogda me ne video sutrašnji dan.“ itd. Kletve, dijalekatski obojen narodni govor i obilje autentičnog jezičkog izraza, izrazita je vrlina „Kamena za pod glavu“.

 Smrt i susret sa mrtvima, u poretku drame ne izaziva čuđenje i nesklad, saobrazno fantastičnom žanru, ali je u okvirima dramskog tkiva inkorporiran kako bi se ukazalo na beživotnost seoske zajednice koja lagano potire granicu života i smrti:

„Narodni govor (autentičan u izrazu, sastavu, intonaciji fraze, rečitosti uzrečica) pojavljuje se kao relevantan materijal dramskog pripovedanja, sublimat nepatvorenog sentimenta, mudrovanja, doživljaja sveta, talog narodno-lirskog i epskog nije prisutan kao sredstvo za retuširanje već kao deo stvarnosti slike savremenog prostora življenja, postojanja i nestajanja“ (Popović 2010: 137).

Leksičko bogatstvo počiva i na osobenoj metaforičnosti, naročito istaknutoj kroz upotrebu reči kamen, počevši od samog naslova. Kamen, pojam slojevitog semantičkog potencijala i apotropejske moći u okvirima religijskog, naročito hrišćanskog otvara čitav asocijativni niz u drami Novkovićeve. Kamen je

„kao jedan od praelemenata sveta (uporediti sa elementima: zemljom, vodom, vatrom, vazduhom); simbol mrtve prirode. Tvrdoća, otpornost, postojanost, nepomičnost i nepodleganje promenama određuju upotrebu k. u apotropejskoj, produkrivno, i isceliteljskoj magiji. U narodnoj kosmogoniji, tumači se kao oslonac, temelj, suština, osa sveta i poredi sa drvetom sveta i planinom“ (Tolstoj, Radenković 2001: 257).

Kada govore o Kruni reći će: „NOVAK: A tebi je kamen na srcu“ / ZDRAVKO: Al, opet je moj kamen“ (Novković 1978: 36). Kamen se uspostavlja kao teret, stega i ono što tišti čoveka, ali može biti i jedini oslonac koji čoveku preostaje kada bez svega ostane. Kada Novak preti da će rasprodati zemlju Vučetića, otac mu odgovara: „Ela, ela! Al nemo da zaboraviš da ostaviš kamen za pod glavu“ (Novković 1978: 38). Potom, saznajemo da čovek nije kamen koji se može usitniti:

„KRSMAN: Prekrupna je ona za mene.

NOVAK: Ako je samo to, usitnićeš je lako.

KRSMAN: Nije to kamen, moj Novače“ (Novković 1978: 45).

Kamen sugeriše i ogoljenost, hladnoću i grubost koje natkriljuju živote junaka drame, svedene na rad na zemlji i večno deljenje iste zemlje, sve dok se ne osvesti –„Zemlja bila, zemlja ostala“ (Novković 1978: 87). Muharem Pervić kamen tumači na sledeći način:

„Pod glavu će čovek sve staviti pre nego kamen, ali ako mu ništa drugo ne preostaje, ako ništa drugo nema… Ovaj kamen pod glavom, prema tome, stoji umesto svega na šta bi se čovek željan i žedan svega rado oslonio, sa malo iznad zemlje uzdignutom glavom“ (Pervić 1978: 330).

Značenjski potencijal kamena u ovoj drami se, zaključujemo podstaknuti navedenim predlozima tumačenja, poprilično grana. Tome bi valjalo pridodati sagledavanje kamena kao simbola međe, specifičnog obeležja prostornog deljenja, što jeste jedna od okosnica same drame. Sa druge strane, kamen kao makar i najmanji i najneadekvatniji vid oslonca, ostvaruje odvajanje glave (lica) od zemlje, te kao takav jeste simbol tereta sudbine koju je neophodno prihvatiti (kao svoj kamen), i tako pružiti otpor silama teže. Krunine reči na specifičan način „krunišu“ epilog drame u kome je sugerisan potpuni poraz – Vučko nije sahranjen gde je želeo; sinovi ostaju zavađeni, a Jelka se udala. Kruna na to progovara: „Zlo u kamen, ne u grudi“, te kamen kao mogućnost simboličkog zaključavanja tereta, zla i bola, jeste mogućnost pristupanja duhovnoj vertikali i odvajanja od zemlje, one koja u svetu ove drame ne može omogućiti stvaranje, već isključivo razaranje. Odusustvo zla u grudima, uspostavlja se kao klica harmonije koja u drami nije uspostavljena, ali je iz kamena oslobođen njen krik.

Popović razmatrajući dramski opus Novkovićeve ističe: „Drame o čudu sveta upućuju nas u još jedno čudo – čudo pisanja, potvrđujući znanu konstataciju da rukopis nije važan samo zato što on ispisuje sadržinu već stoga što je on sam sadržina, bogata i slojevita“ (Popović 2010: 135). Izuzetan uzor simboličkog obilja jedne savremene drame otkriven je u delu „Kamen za pod glavu“. Iako ova drama nije jedna od onih kojoj možemo dodati atribut apsolutne aktuelnosti, ona počiva na živim motivskim elementima okupljenih oko teme porodice i urušavanja čvrstih tradicionalnih sistema, na taj način otvorivši pitanje individualne slobode. Značajno pozicioniranje u svetu srpskog teatra druge polovine HH veka, čini da „Kamen za pod glavu“ nije isključivo deo pozorišne prošlosti, već pažnje vredna tačka u kojoj je sabran eklatantan primer savremene drame prožete refleksima usmene književnosti, uzorno dramaturški oblikovane i literarno promišljene.

Literatura:

Marjanović, Petar 1997. „Vrh beogradskog damskog dramskog kruga“. Srpski dramski pisci HH stoleća. Novi Sad: Matica srpska; Akademija umetnosti. Beograd: FDU. 285– 295.

Milosavljević, Aleksandar 2004. „Slučaj Kamena za pod glavu: o fenomenu dugovekih predstava, a povodom stotog izvođenja  Kamena za pod glavu kraljevačkog Narodnog pozorišta“. Povelja. god. 34. br.1. 156–159.

Novković, Milica 1978. Kamen za pod glavu. Novi Sad: Sterijino pozorje.

Pavićević, Borka 1978. „Vučetići Milice Novković“. Kamen za pod glavu. Novi Sad: Sterijino pozorje. 115–118.

Pervić, Muharem 1978. Premijera. Beograd: Nolit. str. 330.

Pešikan-Ljuštanović, Ljiljana 2018. „Dinamično ogledalo kulture – srpska drama u drugoj polovini 20. veka“. Srpska književnost danas: zbornik radova sa okruglih stolova 2014-2017. urednik: M. Vuksanović. Novi Sad: Srpska akademija nauka i umetnosti, ogranak. 13–29.

Popović, Zoran 2010. „Krug, kamen, zvezda: drame za pod glavu Milice Novković“ u: Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku. 42. Novi Sad: Matica srpska. 129–142.

Čajkanović, Veselin 1994. Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama. Beograd: Srpska književna zadruga.

Tolstoj, Radenković 2001. Slovenska mitologija: enciklopedijski rečnik. Beograd: Zepter book world.

[1] Na osnovu datih svojstava, ova drama  neretko je dovođena u vezu sa dramom Deane Leskovar, „Slike žalosnih događaja“ (1979). Vidi Marjanović 1997: 285–295.

[2] Na paralelni tok radnje čiji junaci jesu mrtvi koji stupaju u dodir sa svetom živih nailazimo u „Sabirnom centru“ D. Kovačevića i u „Čudu u Šarganu“ LJ. Simovića.

[3] Semantika njenog imena nije slučajna. Drvo jele obeleženo je senovitošću i determinisano artibutima dugovečnosti i lepote (vitka, tanka, ponosna), te „nije ni čudo što je za jelu moglo biti vezano religijsko poštovanje“ ( Čajkanović 2009: 56).

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja