Камен, земља, небо – Један поглед на драму Камен за под главу Милице Новковић

10/06/2022

 Ауторка: мср Нина Стокић

Српска драма друге половине ХХ века поседује чворишна места чија театарска адаптација успоставља специфичан канон послератног позоришног стваралаштва, а једно такво, особено и кључно место припада драми „Камен за под главу“ Милице Новковић (1953). Овим комадом, Новковићева 1976. године дипломира драматургију на Факултету драмских уметности у Београду, потом драма своје прво извођење добија на сцени Атељеа 212, а већ 1978. године бива одликована Стеријином наградом, као најуспешнији драмски текст. Касније, ова драма налази се на репертоарима бројних професионалних и аматерских позоришта, те временом бива смештена у корпус  „феномена дуговеких представа“ (види Милосављевић 2004: 156), која је 1994. године „у једној акустичној анкети, сврстана у дванаест најбољих остварења српске драмске књижевности после Другог светског рата“ (Марјановић 1997: 285). Невелик али пажње вредан драмски опус ауторке чине и драме „Брисани пут“, „Кокошка Енчи прелеће Атлантик“, „Зовите анђеле“, „Звезда на челу народа“, „Наш Никола Тесла“. Као релевантан пример подробне посвећености правилима класичне драматургије, Камен за под главу издваја се и по својој специфичној тематизацији сеоске средине и усмерености на социјални аспект једне затворене заједнице пригушене атмофсером црнила[1]. Носиоци бесциљне егзистенције јесу чланови породице Вучетић чија је прича приказана кроз антитетичке поступке и средства:

„У овој драми Милице Новковић упечатљиво се стапају комично и трагично, натурализам у сликању свакодневице с елементима оностраног и фантазмагоричног, којем припадају покојници, активни учесници драмске радње“ (Пешикан-Љуштановић 2018: 24).

Трагични елементи драме узглобљени су у судбину најстаријег, Вучка, његових синова Новака, Здравка и њихових жена, као и Крсмана који одбија брачни живот са Јелком, уплетен у бесциљност њихове сеоске свакодневице. Наиме, период у коме драма настаје кореспондирао је са ескалацијом одлазака из села у градску средину, те социјални аспект Камена за под главу, упориште има у специфичном периоду одумирања сеоске средине у датом периоду. Међутим, успех драме није био сведен на реалистично устројство драмског света, већ управо упливом оностраног, уводом паралелног тока радње и лирским просијавањима појединих јунака који пресецају малодушне дијалоге, Камен за под главу схватамо као живо ткиво, обојено универзалним и дубоким сагледавањима појединца и његовог света унутар и ван колектива, какав год и где год он био. У чему се крије значај ове драме?

Симболички свет „Камена за под главу“

Да су ирационални елементи добро смештени у раван реалних садржаја, потврђује и сама ауторка драме (види Новковић 1978: 113–114), о чему сведочи прва сцена, у којој чујемо низ клетви које изриче Милун, идући ноћу пољем. Његов монолог специфичан је пролог пољуљаних околности и одсуства хармоније и атмосфере свеопштег незадовољства. Убрзо му се придружује Никита, те схватамо да се пред нама одвија фантастична околност дијалога мртвих[2] у потпуно природном поретку, без њихове зачудности, али и у перцепцији читалаца/гледалаца. Повлашћена перспектива проматрања свакодневице њихових заједница, чини да буду позиционирани као свезнајући јунаци, упућени у безнађе и клонуће ближњих: „Никад мира, никад слоге у вашој кући. Шта деле они људи не знам. Ал очи повадише. Нико ни са ким не може“ (Новковић 1978: 11). Распад заједништва Милун правда грехом сина Вучка („Сакатог ме је послао на онај свет“; „А он зликовац и душу ми узе“), који гради кућу насред породичне њиве. Њихов разговор пресецају хуморни елементи, расправком о неоствареним жељама окупљених око Перке, Никитине жене, којој је, како сазнајемо поред јунака из простора оностраног, наклоњен и Вучко. Касније, то бива настављено кроз Новаково сведочење о сусрету са мртвима: „Пита ме Милун за тебе, шта ради Вучко и како је. Реко, остао је код куће, чува Симани пилиће, али може лако да и он крене навише. А, чека те! (Новковић 1978: 21)

Осипање, кроз ситне поступке и мање значајна места у развоју радње, почевши од орла који односи Симанино пиле у наредној сцени, постепено се усложњава предочавањем свеопштих неспоразума, заокружених елиптичним репликама које не условљавају дијалошки континуитет:

„ВУЧКО: Дај ми лечка воде.

СИМАНА: Нема. Само ја носим за толику чељад, остадо без рука.

ВУЧКО: Е, отпале ти дабогда!“ (Новковић 1978: 17)

Симана, подређена земљи, раду, у брачној заједници са Новаком лишена је сопствених жеља, љубави и пажње „искупљујући друге, не може да искупи и потврди себе“ (Павићевић 1978: 117), те је патња која се не да угушити спаја са другим доминантим женским ликом – Круном, Здравковом женом. Она уноси елементе изразито драмског, вођена жељом да роди, а осуђена као јалова, што може бити схваћено као метафора непостојања љубави, раскола породице, „у свету без заједничких циљева, у рападу, у свету у коме свако вуче на своју страну, јер у општем не види решења својих индивидуалних мотива“ (Павићевић 1978: 117). Име Круна, симболички је повезано са круном испаштања, трњем исплетеном, што поткрепљује њена позиција у оквиру драме. Јелка[3], једина која уноси светлост и наду да јалови свет може оживети, у више наврата пробија оклоп затвореног света, али клица будућег благостања не бива зачета. Дубоким самосагледавањем обележен, Крсман свестан бесциљности и пропадања породице, одбија да шири круг несреће: „Доста је и ова један Крсман на свету, двоица би била превише. Човек треба најпре да је човек, а јок ки Новак, ки Здравко, ки ја“ (Новковић 1978: 52). У овом лику, Петар Марјановић уочава изразиту „самоубилачку тенденцију породице“ (Марјановић 1997: 286).

Као знак отпора неразумевању жеђи за породом, Круна везује канапе о дрво Молитву и љуља се, пустивши стоку низ Јасиковац, те када стигне глас о томе, настаје још један повод за сукоб. Дрво Молитва, односно освештано дрво „запис“ јесте место окупљања сеоске заједнице, а симболичко ломљење грана и непримерено понашање, сугерише потпуни ресцеп традиционалних норми, као и наметнутих патријархалних идеала. Са друге стране, Крунино приступање висини Молитве може указати на потребу за досезањем духовне висине, тешко досежне у стегама простора у коме бивају. Да ли је за јунаке ове драме отворена могућност приступања духовној вертикали?

Управо упливом фантастичних елемената у простор учмалости, у који једино чудо може да успостави хармонију, као и „пробојем лиризма, претапањем натуралистичког у надреални призор (нпр. када Круна, на љуљашци окаченој о Молитву, лети над Јасиковцем)“ (Поповић 2010: 137), исказан је крик за другачијим поретком стварности. Прихватање неминовности патње чини да једино олакшање буде похрањено у безгласном проговарању о личној патњи, попут Симане: „Жене оће нежност, а он то не уме. Нека га, нека, сад њега боли“ (Новковић 1978: 82). Са друге стране, дубока саосећајност са туђом патњом, покренута личном, али и агоном да атмосфера мртвила нестане, одређује Крунин лик, чији вапај јесте упућен Крсману: „Да дању, кад је у ливади, кад је у њиви, прођеш ки ветар и откинеш је са земље. Кад свима буде смркавало, вама ће да свањива. Не може друкше, човек мора да живи“ (Новковић 1978: 83). Оваквим настојањима јунака, непрестаним опоменама да се чемер може превазићи виталношћу, чини да трагично стање у коме се налазе јунаци можемо барем једним делом сагледати као савладиво. Међутим, противтежа силама стварања оличених у женским ликовима „Камена за под главу“ јесу мушки ликови, вечно завађени и непомирљиви, чак и када је потребно сахранити оца Вучка.

„Зло у камен, а јок у груди“

Након Вучкове смрти и његове одлуке да буде сахрањен далеко од свог оца, затичемо синове у гротескној ситуацији у којој је потребно одлучити где сместити ковчег. Смрт у датој атмосфери бесциљности не доноси никакву промену, осим још једног бесмисленог сукоба, што нам указује Петар Марјановић рекавши да „ништа не може да промени њихова сазнања, чак ни смрт, којој теже са запањујућом ведрином“ (Марјановић 1997: 286). Та тежња видљива је од самог почетка: „МИЛУН: […] Знаш ли, Никита, да нисам мртав сад би се убио“; „СИМАНА: […] Ти, да си неки човек, ти се не би тако мучио, но би умро и већ одавно смирио те јадне кости.“; „НОВАК: Да нећеш да мреш? / ВУЧКО: Нема од тога ништа.“; КРУНА: […] Не родим ли га до Троице, нек ме земља не чека. Прекинућу звоно у цркви. О Здравко, ја учинићу нешто… Ма!… Ма, обесићу се о ову Молитву“; ВУЧКО: „Аух!… Дабогда ме не видео сутрашњи дан.“ итд. Клетве, дијалекатски обојен народни говор и обиље аутентичног језичког израза, изразита је врлина „Камена за под главу“.

 Смрт и сусрет са мртвима, у поретку драме не изазива чуђење и несклад, саобразно фантастичном жанру, али је у оквирима драмског ткива инкорпориран како би се указало на беживотност сеоске заједнице која лагано потире границу живота и смрти:

„Народни говор (аутентичан у изразу, саставу, интонацији фразе, речитости узречица) појављује се као релевантан материјал драмског приповедања, сублимат непатвореног сентимента, мудровања, доживљаја света, талог народно-лирског и епског није присутан као средство за ретуширање већ као део стварности слике савременог простора живљења, постојања и нестајања“ (Поповић 2010: 137).

Лексичко богатство почива и на особеној метафоричности, нарочито истакнутој кроз употребу речи камен, почевши од самог наслова. Камен, појам слојевитог семантичког потенцијала и апотропејске моћи у оквирима религијског, нарочито хришћанског отвара читав асоцијативни низ у драми Новковићеве. Камен је

„као један од праелемената света (упоредити са елементима: земљом, водом, ватром, ваздухом); симбол мртве природе. Тврдоћа, отпорност, постојаност, непомичност и неподлегање променама одређују употребу к. у апотропејској, продукривно, и исцелитељској магији. У народној космогонији, тумачи се као ослонац, темељ, суштина, оса света и пореди са дрветом света и планином“ (Толстој, Раденковић 2001: 257).

Када говоре о Круни рећи ће: „НОВАК: А теби је камен на срцу“ / ЗДРАВКО: Ал, опет је мој камен“ (Новковић 1978: 36). Камен се успоставља као терет, стега и оно што тишти човека, али може бити и једини ослонац који човеку преостаје када без свега остане. Када Новак прети да ће распродати земљу Вучетића, отац му одговара: „Ела, ела! Ал немо да заборавиш да оставиш камен за под главу“ (Новковић 1978: 38). Потом, сазнајемо да човек није камен који се може уситнити:

„КРСМАН: Прекрупна је она за мене.

НОВАК: Ако је само то, уситнићеш је лако.

КРСМАН: Није то камен, мој Новаче“ (Новковић 1978: 45).

Камен сугерише и огољеност, хладноћу и грубост које наткриљују животе јунака драме, сведене на рад на земљи и вечно дељење исте земље, све док се не освести –„Земља била, земља остала“ (Новковић 1978: 87). Мухарем Первић камен тумачи на следећи начин:

„Под главу ће човек све ставити пре него камен, али ако му ништа друго не преостаје, ако ништа друго нема… Овај камен под главом, према томе, стоји уместо свега на шта би се човек жељан и жедан свега радо ослонио, са мало изнад земље уздигнутом главом“ (Первић 1978: 330).

Значењски потенцијал камена у овој драми се, закључујемо подстакнути наведеним предлозима тумачења, поприлично грана. Томе би ваљало придодати сагледавање камена као симбола међе, специфичног обележја просторног дељења, што јесте једна од окосница саме драме. Са друге стране, камен као макар и најмањи и најнеадекватнији вид ослонца, остварује одвајање главе (лица) од земље, те као такав јесте симбол терета судбине коју је неопходно прихватити (као свој камен), и тако пружити отпор силама теже. Крунине речи на специфичан начин „крунишу“ епилог драме у коме је сугерисан потпуни пораз – Вучко није сахрањен где је желео; синови остају завађени, а Јелка се удала. Круна на то проговара: „Зло у камен, не у груди“, те камен као могућност симболичког закључавања терета, зла и бола, јесте могућност приступања духовној вертикали и одвајања од земље, оне која у свету ове драме не може омогућити стварање, већ искључиво разарање. Одусуство зла у грудима, успоставља се као клица хармоније која у драми није успостављена, али је из камена ослобођен њен крик.

Поповић разматрајући драмски опус Новковићеве истиче: „Драме о чуду света упућују нас у још једно чудо – чудо писања, потврђујући знану констатацију да рукопис није важан само зато што он исписује садржину већ стога што је он сам садржина, богата и слојевита“ (Поповић 2010: 135). Изузетан узор симболичког обиља једне савремене драме откривен је у делу „Камен за под главу“. Иако ова драма није једна од оних којој можемо додати атрибут апсолутне актуелности, она почива на живим мотивским елементима окупљених око теме породице и урушавања чврстих традиционалних система, на тај начин отворивши питање индивидуалне слободе. Значајно позиционирање у свету српског театра друге половине ХХ века, чини да „Камен за под главу“ није искључиво део позоришне прошлости, већ пажње вредна тачка у којој је сабран еклатантан пример савремене драме прожете рефлексима усмене књижевности, узорно драматуршки обликоване и литерарно промишљене.

Литература:

Марјановић, Петар 1997. „Врх београдског дамског драмског круга“. Српски драмски писци ХХ столећа. Нови Сад: Матица српска; Академија уметности. Београд: ФДУ. 285– 295.

Милосављевић, Александар 2004. „Случај Камена за под главу: о феномену дуговеких представа, а поводом стотог извођења  Камена за под главу краљевачког Народног позоришта“. Повеља. год. 34. бр.1. 156–159.

Новковић, Милица 1978. Камен за под главу. Нови Сад: Стеријино позорје.

Павићевић, Борка 1978. „Вучетићи Милице Новковић“. Камен за под главу. Нови Сад: Стеријино позорје. 115–118.

Первић, Мухарем 1978. Премијера. Београд: Нолит. стр. 330.

Пешикан-Љуштановић, Љиљана 2018. „Динамично огледало културе – српска драма у другој половини 20. века“. Српска књижевност данас: зборник радова са округлих столова 2014-2017. уредник: М. Вуксановић. Нови Сад: Српска академија наука и уметности, огранак. 13–29.

Поповић, Зоран 2010. „Круг, камен, звезда: драме за под главу Милице Новковић“ у: Зборник Матице српске за сценске уметности и музику. 42. Нови Сад: Матица српска. 129–142.

Чајкановић, Веселин 1994. Речник српских народних веровања о биљкама. Београд: Српска књижевна задруга.

Толстој, Раденковић 2001. Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter book world.

[1] На основу датих својстава, ова драма  неретко је довођена у везу са драмом Деане Лесковар, „Слике жалосних догађаја“ (1979). Види Марјановић 1997: 285–295.

[2] На паралелни ток радње чији јунаци јесу мртви који ступају у додир са светом живих наилазимо у „Сабирном центру“ Д. Ковачевића и у „Чуду у Шаргану“ Љ. Симовића.

[3] Семантика њеног имена није случајна. Дрво јеле обележено је сеновитошћу и детерминисано артибутима дуговечности и лепоте (витка, танка, поносна), те „није ни чудо што је за јелу могло бити везано религијско поштовање“ ( Чајкановић 2009: 56).

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања