Јужно кинеско море – тачка конфликта

28/02/2019

Јужно кинеско море – тачка конфликта

 

Аутор: Немања Старовић

 

Сједињене Америчке Државе и Народна Република Кина несумњиво представљају две највеће економске силе данашњице, док се за Пекинг може рећи и то да по војној моћи убрзано сустиже Руску Федерацију, као главног такмаца Сједињених Америчких Држава на плану капацитета за пројекцију војне моћи.  Односи Пекинга и Вашингтона се све чешће посматрају кроз матрицу тзв. Тукидидове замке, која представља формулу знаменитог историчара Пелопонеског рата у којој етаблирана сила попут Спарте не може мирно посматрати како је сила у налету попут Атине сустиже, те да таква констелација снага неумитно води у правцу оружаног разрачунавања. Иако се одмеравање Пекинга и Вашингтона данас огледа превасходно на економском плану, у форми све оштријег трговинског рата, бројни аналитичари упозоравају на све израженију могућност ескалације конфликта у оружаном виду. У том смислу, врло су индикативни наводи генерала Бена Хоџиса, доскорашњег главнокомандујућег америчких војних снага у Европи, који је почетком године на једном предавању одржаном у Виљнусу рекао како је убеђен да ће до отвореног рата Сједињених Америчких Држава и Народне Републике Кине доћи у наредних 10 година. Генерал Хоџис је том приликом као две тачке на којима би до избијања тог оружаног конфликта могло доћи навео Тајвански мореуз и Јужно кинеско море. Чињеница да се обе наведене тачке налазе толико близу кинеског копна одражава битне разлике између Вашингтона и Пекинга на плану укупне војне моћи, те капацитетима за њену пројекцију, али такође и у укупној концепцији спољне и безбедносне политике. Историјски дефанзивно оријентисана због достатности својих сопствених капацитета, Народна Република Кина није развијала капацитете за деловање дaлеко од својих граница, али се са друге стране ослања на снажне одбрамбене снаге, како би у пуном смислу парирала војној моћи САД-a у свом непосредном окружењу. Вашингтон са своје стране, без непосредних изазова на копненим границама и океанима одвојен од било које иоле озбиљније претње, своју доминацију заснива на принципима плутократије, пројектујући присуство својих морнаричких и ваздухопловних снага на свим тачкама где је потребно заштити сопствени политички или економски интерес, односно обуздати потенцијалног ривала.

Стратегијски значај подручја Јужног кинеског мора се може сагледати у више различитих равни. Прва обухвата трговачке путеве који га пресецају, будући да грубо посматрано чак половина укупне светске поморске трговине свакога дана пролази кроз Малајски мореуз и Јужно кинеско море, од чега највећи део представља увоз и извоз НР Кине, али поред тога и трговинску размену важних савезника Вашингтона попут Јужне Кореје и Јапана. Три пута више робе се свакога дана превезе кроз Малајски мореуз и Јужно кинеско море, него ли што прође кроз Суецки канал, односно пет пута више него ли кроз Панамски канал. Изражено у номиналним вредностима, укупно се на годишњем нивоу преко Јужног кинеског мора превезе робе у вредности од 5.000 милијарди америчких долара. Осим извоза различитих роба у правцу Европе, Пекинг том рутом остварује увоз енергената из Ирана и других држава са подручја Персијског залива, за којима у Кини постоји све већа потражња.

Друга призма кроз коју се може посматрати стратегијски значај Јужног кинеског мора јесу изгледне резерве нафте и гаса које се налазе испод његовог дна. Потврђене резерве нафте у овом подручју износе близу осам милијарди барела, док се процене о укупним резервама знатно разликују, при чему оне најсмелије говоре о чак 28 милијарди барела нафте испод дна Јужног кинеског мора. Резерве природног гаса су такође значајне и процењују се на око 7,500км3. Но, када се говори о различитим проценама издашности налазишта фосилних горива, мора се имати у виду то да кинески извори по обичају наводе далеко веће вредности, док извори са запада, поготово из Сједињених Америчких Држава из једнако утилитарних разлога те прогнозе значајно умањују. Резерве нафте и гаса су у највећој мери сконцентрисане у северном делу Јужног кинеског мора, у околини архипелага Парацел, као и у његовом најјужнијем делу, у близини архипелага Спартли и острва Борнео. Значајнији пројекти експлоатације нафте и гаса у Јужном кинеском мору још увек нису започети, а Народна Република Кина је до сада поставила тек једну платформу за бушење нафте у северном делу овог подручјa, у близини архипелага Парацел.

На концу, значај Јужног кинеског мора се може оценити и гледањем кроз рибарску мрежу. Иако по површини чини тек око 1% светског океана, на овом подручју се зависно од године излови и до 12% рибе на планети, што га чини једним од најиздашнијих подручја по величини рибљег фонда, а вредност укупног излова се мери милијардама долара. Излов рибе поред финансијског има и стратегијски значај, будући да бројни економисти, еколози, па и футуролози у најширем смислу упозоравају на то да би се ратови будућности могли водити око рибе. Разлог за то лежи у чињеници да сваке године десетине милиона људи на планети прелази из сиромаштва у средњу класу, чиме се мењају и њихове прехрамбене навике, односно добијају могућност да у исхрани користе веће количине протеина, а најдоступнији извор протеина се налази управо у храни заснованој на риби. У условима све интензивнијег рибарства и масовног излова који онемогућава природну обнову рибљег фонда, сукоби држава око контроле над подручјима са најиздашнијим потенцијалима улова постајаће све оштрији, а на самом врху те листе се налази управо Јужно кинеско море.

Подручје Јужног кинеског мора предмет је територијалног спора између Народне Републике Кине и практично свих држава које се налазе на његовим ободима – Вијетнама, Малезије,  Брунеја и Филипина, као и међународно непризнате Демократске Републике Кине (Тајвана), док периферну улогу у овом спору има и Индонезија. Власти у Пекингу полажу право на читаво подручје Јужног кинеског мора, све до непосредне близине обала Вијетнама, Борнеа и Филипина, а своје тврдње базирају на такозваној „Линији са девет цртица“, која се први пут појављује на једној мапи из 1947. године. Будући да се ради о документу који је настао пре комунистичке револуције, на исти документ се позивају и власти у Тајпеју, тако да и међународно непризната Демократска Републикa Кина поседује једнаке територијалне претензије на Јужно кинеско море, док захтеви осталих држава углавном подразумевају зоне дефинисане дужинском удаљеношћу у односу на њихову обалу, односно острва на које полажу право.

Најважнијег спољног актера у овом компликованом конфликту који укључује велики број страна чине Сједињене Америчке Државе, које по правилу у сваком појединачном спору подржавају супарнике Народне Републике Кине. Управо оваква ситуацијa је и довела до наизглед парадоксалне ситуације, у којој се увиђајући значај политичке подршке Вашингтона у овом спору, али и у својој укупној политици према Кини, Вијетнам последњих година почео све интензивније приближавати Сједињеним Америчким Државама, упркос наслеђу стравичног рата који је вођен пре пола века. На подручју Далеког истока је распоређена америчка Седма флота, која редовно, а просечно једном у свака три месеца, спроводи „операције слободе пловидбе“, када са својим оружаним конвојима пролази кроз Јужно кинеско море, у непосредној близини острва над којима Народна Република Кина полаже право. Свака од ових операција је праћена повишеним нивоом тензија и представља потенцијални окидач за директни сукоб.

Народна Република Кина од 2013. године спроводи опсежни програм изградње војних постројења на острвима, хридима и коралним гребенима на подручју архипелага Парацел и Спартли, којима оснажује своје захтеве за контролом над читавим Јужним кинеским морем, али и осетно јача своје војне капацитете. Пројекат који је од стране америчких војних званичника назван и „Велики пешчани зид“ подразумева насипање великих количина песка, те бетонско фундирање којим се знатно проширује површина малих острва, на којима се потом граде различити објекти војне намене, превасходно радарске станице, али и инсталације ракетних система. Кинези су на три острва изградили и аеродромске писте, чиме је укупно гледано драстично промењен однос снага војне моћи у том подручју, на којем су од раније своје војне испоставе знатно скромнијих капацитета имали Вијетнам, Филипини, Малезија и међународно непризната ДР Кина. Занимљиво је да са аспекта међународног јавног права вештачка острва настала овим путем на месту коралних гребена који претходно нису израњали изнад површине мора не могу имати територијалне воде. О интензитету овог опсежног пројекта најбоље говори податак по којем је Народна Република Кина за свега неколико година изградила око 1,300 хектара новог копна, што је неколико пута више од укупне површине свих природних острва и хриди у архипелагу Парацел, од којих тек мањи број фактички контролише Пекинг.

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања