Југословенско-совјетски односи 1944 – 1945. године

26/12/2019

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

 

Битка за Србију 1944. је заједнички савезнички подухват са циљем успостављања јаког упоришта и овладавања средишњим комуникацијским простором немачких снага на Балкану, односно Армијске групе Ф. Дејства на тлу извршавала је НОВЈ, а Савезници су обезбеђивали борбено садејство, снабдевање и помоћ из ваздуха. Територија Србије била је, међутим, од кључног значаја за све актере. Сва четири конкретна актера: немачка Команда Југоистока, Савезничка Команда Средоземља, НОВЈ и ЈВуО, имали су конкретне интересе у Србији, и на основу њих су формулисали своје стратегије. На основу поклапања интереса формирале су се коалиције. Од краја 1943. Савезници су променили став према Михаиловићевим снагама, а приоритет њихове политике у Југославији постала је помоћ јачању снага НОВЈ у Србији. Врховни штаб НОВЈ правио је планове да се јачање партизанских снага у Србији потпомогне продором јачих снага из Босне и Црне Горе. Немачка команда, као и Михаиловић, били су решени да то спрече.

С обзиром на Дрину као природну препреку погодну за одбрану, планови НОВЈ састојали су се у концентрисању снага на левој страни Лима, где би се јединице прикупиле и припремиле за продор у дубину Србије. Немачка Команда Југоистока, с обзиром на то, решила је да брани Србију активним дејствима – спречавањем покрета јединица НОВЈ кроз Босну ка западу, као и низом крупних и амбициозних операција у Санџаку и источној Босни срачунатих на разбијање концентрација НОВЈ и њихово онеспособљавасе за офанзивна дејства. Снаге ЈВуО, са своје стране, са великим ентузијазмом учествовале су у овим операцијама, као и у оним које је организовао немачки командант Србије против локалних партизана. Врхунац овог садејства наступио је у августу 1944. године, што је уједно био и преломни период у којем су се одвијала најинтензивнија и најмасовнија дејства. Напори НОВЈ су након дуготрајних исцрпљујућих борби завршени успехом. Током првих дана августа група дивизија НОВЈ (2, 5. и 17) успела је да се пробије из Црне Горе и форсира Ибар. 21. августа у западну Србију продрла је Прва пролетерска дивизија, ускоро за њом Шеста личка, а почетком септембра и Дванаести корпус. Ове снаге ослободиле су многе градове (Горњи Милановац 12. септембра, Ваљево 18. септембра, Аранђеловац 20. септембра) и успоставиле базу за предстојећи напад на Београд. У првој половини септембра, немачка одбрана Србије са запада, већ компромитован крупним продорима НОВЈ, доживела је слом услед избијања опасности од Црвене армије са истока.

У том тренутку Савезници и НОВЈ имали су одлучујућу предност. Операцијом Ратwеек и борбама у Македонији, Немци су спречени у покушају да ефикасно појачају одбрану Србије, и битка за Србију дефинитивно је решена током октобра, Београдском операцијом – упадом добро опремљених снага Црвене армије, којој је НОВЈ представљала драгоценог партнера, како покривањем територије и комуникација по дубини, тако и као фронтовска пешадија. Тиме је битка за Србију решена. Даље борбе у југозападном делу нису имале за циљ враћања контроле над Србијом, него пробој немачке Армијске групе Е из Грчке. Током Битке за Србију 1944. године, партизани су, уз подршку савезника, водили борбу за ослобођење од окупатора и долазак на власт, док су четничке јединице, оставши без савезничке подршке, ушле у потпуну колаборацију на свим нивоима у покушају да спрече долазак комунистичких конкурената на власт.

Првих дана септембра 1944, упоредо са напредовањем совјетских јединица према дубини Балканског полуострва, маршал Јосип Броз Тито је преко Совјетске војне мисије у Југославији предложио Државном комитету одбране СССР-а да се јединице Црвене армије ангажују у борбама за ослобођење источних делова Југославије. Овакав предлог био је оправдан чињеницом да НОВЈ (Народноослободилачка војска Југославије) није располагала са довољно тешког наоружања, односно да сама није била у могућности да неутралише немачке снаге и изврши ослобађање делова земље у којима су ове снаге биле најгушће концентрисане, укључујући Београд. Национални комитет ослобођења Југославије, као највиши орган револуционарне власти (својеврсна партизанска влада), поверио је свом председнику, маршалу Јосипу Брозу Титу, да се са совјетском владом договори о ступању совјетских трупа на територију источне и централне Србије и Војводине, и о њиховим заједничким дејствима са НОВЈ у погледу ослобођења источних делова земље и главног града.

Тито је, совјетским авионом, напустио Вис у ноћи између 18. и 19. септембра, а у Москву је стигао, преко Крајове, 21. Септембра 1944. У главном граду Совјетског Савеза задржао се до 28. Септембра 1944, када се вратио у Крајову, где је остао до 15. октобра 1944, када је прешао у ослобођени Вршац, управо другог дана отпочињања борби за ослобођење Београда. Титов изненадан одлазак у непознато, како су збуњено констатовали британски представници на Вису, изненадио је савезничку Велику Британију након сазнања о Титовој дестинацији и унеколико је довео до извесног захлађења у односима између југословенских и британских савезника. Титов одлазак у Совјетски Савез није био условљен само идеолошком инерцијом и чињеницом да западни савезници одбијају да покрету под његовом командом придају реалан политички значај, поред признања војне релевантности, већ првенствено због дефинисања ишчекиване совјетско-југословенске војне сарадње.

Ова сарадња подразумевала је дефинисање одређених политичких параметара који су се тицали боравка совјетске армије на тлу југословенске државе, што се пре свега односило на захтев руководства југословенског ослободилачког покрета да совјетска војска уважи чињеницу постојања цивилне власти на тлу Југославије, што је онемогућило стварање стране војне и цивилне власти на тлу ослобођене Југославије, како совјетске, али и потенцијалне савезничке (првенствено британске) власти, будући да је овакав исход подразумевао преседан на који би се НОП (Народно-ослободилачки покрет) позвао у случају искрцавања савезника на јадранској обали. На основу споразума са совјетским државним врхом договорено је да совјетске трупе могу привремено боравити на тлу Југославије, што је исход какав нису могли замислити представници других држава у чијем ослобађању је учествовала Црвена армија, између осталог, због чињенице да ниједна од ових земаља није имала тако снажно развијену ослободилачку армију. „Закључени споразум је без узора у историји Другог светског рата.“ (Бранко Петрановић). Сем тога, НОВЈ је од стране Совјета у потпуности третирана као равноправна савезничка армија, за разлику од армије под контролом бугарске антифашистичке владе, која је била подређена команди 3. украјинског фронта.

Совјетски Савез је био одлучан да Југославију третира као савезничку, а не као окупирану земљу, што је пореметило планове западних савезника са југословенском територијом. Споразум постигнут током Титовог боравка у Москви, омогућио је и совјетско признавање НКОЈ (Национални комитет ослобођења Југославије), што је послужило НОП-у у међународној и додатној домаћој легитимизацији. У раздобљу које је уследило, Совјети су истакли да сматрају НКОЈ једином законитом владом Југославије и демонстрирали спремност да револуционарној влади укажу политичку, војну и економску подршку, што је било од великог значаја у међународној афирмацији нове југословенске власти и наставку ослободилачког рата. Сем утврђивања параметара о непосредној војној сарадњи између Црвене армије и НОВЈ, споразум је подразумевао и договор о помоћи у наоружавању НОВЈ од стране Совјета, што се показало врло важним у вођењу борби за завршно ослобађање Југославије, у месецима након ослобођења Београда. Совјетска страна се обавезала да до краја 1944. испоручи оружје за 12 пешадијских дивизија (подразумевало се да дивизија броји у просеку 10.000 бораца) и две ваздухопловне дивизије, или конкретно: 96.515 пушака, 1.329 радио-станица и 491 борбени авион. Оволика војна помоћ била је упадљиво издашнија у односу на војну помоћ коју је НОВЈ претходно добила од Британаца, иако ни ова помоћ није била занемарљива.

Важно је напоменути да је споразум постигнут у Москви подразумевао да НОВЈ прва уђе у Београд и прва ослободи делове града. Тито је прихватио Стаљинову сугестију да у борбама за ослобођење Југославије учествује армија отечественофронтовске Бугарске – под оперативном командом Црвене армије, што је било условљено потребом превазилажења последица агресорске политике фашистичке Бугарске према Југославији, међународне и регионалне афирмације бугарске антифашистичке владе, приликом за исказивање интернационалистичке солидарности, као и могућности да реорганизована бугарска армија пружи објективну помоћ Црвеној армији приликом наступања кроз Југославију, при чему је подразумевана и одређена помоћ НОВЈ. Међутим, питање је у којој мери би војна подршка Бугарске била реализована, и да ли би уопште била реализована, да је о томе само одлучивала југословенска страна, будући да је нова југословенска власт била свесна последица бугарске окупације делова Србије и Македоније.

Први непосредни сусрет бораца НОВЈ и Црвене армије, догодио се у ноћи између 12. и 13. септембра 1944. на левој, румунској обали Дунава, наспрам крајинског села Радујевац, када је група бораца 9. српске ударне бригаде 23. ударне дивизије НОВЈ прешла на територију Румуније. Први прелазак јединица Црвене армије на тло Србије (ако изузмемо извиђање спроведено 6. септембра 1944, када је група црвеноармејаца прешла Дунав код Кладова и убрзо се вратила на румунску обалу) догодио се 22. септембра 1944. на подручју Кладова (микрорегион Кључ) и настављен је наредног дана на подручју између Кладова и Неготина. Заједно са јединицама 113. дивизије Црвене армије 2. украјинског фронта, Дунав су прешле и две чете 9. српске ударне бригаде, које су неколико дана пре тога прешле на тло Румуније. Током првог дана продора Црвене армије на тло Србије ослобођено је Кладово. Следећи град који су ослободили припадници Црвене армије, уз непосредну помоћ мањих јединица НОВЈ, био је Неготин, који је ослобођен 30. септембра 1944. Истовремено, последњих дана септембра, јединице НОВЈ водиле су борбу против немачких и четничких снага на ширем подручју источне Србије, а нарочито у околини Доњег Милановца, Бора и Зајечара.

Према плану Штаба 3. украјинског фронта, који је 1. октобра потврђен од Штаба Врховне команде Црвене армије, а у међувремену усаглашен са планом Врховног штаба НОВЈ, главнина јединица 3. украјинског фронта требало је да пређе у Србију у доњем току Тимока, у висини Неготина, због тога што је подручје уз југословенско- бугарску границу јужно од линије Видин-Кула-Неготин планинско и углавном беспутно, поготово без путева са задовољавајућом пропусном моћи. Планирано је да главнина јединица буде усмерена правцем Зајечар-Жагубица-Петровац на Млави-Смедеревска Паланка-Београд. Помоћни удар, правцем Цариброд-Пирот-Ниш, изводила је бугарска армија. Јединице НОВЈ су на читавом подручју Србије, нарочито у Шумадији, Тимочкој крајини и јужноморавском крају, интензивирале нападе на немачке снаге.

План је подразумевао да Београдска операција буде изведена у две етапе. Прва етапа (28. септембар – 10. октобар) подразумевала је пробијање немачког одбрамбеног положаја на југословенско-бугарској граници, што је поверено 57. армији 3. украјинског фронта, а потом њено садејство са јединицама 14. корпуса НОВЈ у неослобођеним подручјима источне Србије, избијање у долину Велике Мораве и форсирање реке зарад обезбеђивања продора механизације, као и заузимање мостобрана и обезбеђивање увођења у битку покретних јединица. Друга етапа (11 – 20. октобар) подразумевала је пресецање основних комуникација непријатеља у долини Велике Мораве, заједно са јединицама 14. корпуса НОВЈ и сједињавање са снагама 1. армијске групе НОВЈ у Шумадији и заједничко наступање ка Београду. Истовремено, садејство југословенских и бугарских снага требало је да омогући овладавање Нишом и Лесковцем као важним саобраћајним чвориштима. Главну улогу у другој етапи операције, када говоримо о совјетским снагама, имао је 4. гардијски механизовани корпус, ојачан фронтовским резервама и делом снага 57. армије. Он је добио задатак да, након преласка Велике Мораве, предузме наступање са јединицама 1. армијске групе НОВЈ према Београду у циљу ослобођења града.

План дејстава Црвене армије у Београдској операцији размотрен је на састанку између маршала Тита и генералпуковника Бирјузова (Сергей Семёнович Бирюзов), у Крајови, 4. октобра 1944. Сутрадан је у Крајови потписан југословенско-бугарски споразум којим је НКОЈ одобрио учешће трупа нове бугарске војске под командом 3. украјинског фронта. Учешћем бугарских јединица у нападу на немачке снаге у југоисточној Србији (подручје Ниша и Власотинца) и североисточној Македонији (подручје Куманова и Штипа), нарочито од 5. до 15. октобра 1944, постигнуто је везивање немачких снага и њихово онемогућавање у ангажовању у оним деловима Србије где су немачке позиције биле угроженије од стране Црвене армије и НОВЈ (источна Србија и Шумадија).

Важно је напоменути да су дејства партизанских снага, септембра и октобра 1944, у западној и централној Босни (Друга бањалучка операција, напад НОВЈ на Травник) и Далмацији (Офанзива за ослобођење Далмације), везали знатан део немачких снага које би у супротном биле преусмерене ка Србији и Панонској низији. Такође, битно је нагласити значај савезничке операције Ратwеек (Недеља пацова), спроведене септембра 1944, која је подразумевала савезничка бомбардовања немачких војних циљева и комуникацију широм Југославије, укључујући Србију, што је отежало положај и маневрисање, смањило борбену моћ и координацију немачких снага на тлу централног Балкана (али је подразумевало и знатне цивилне жртве у појединим градовима због начина дејствовања – бомбардовања са великих висина „тепих бомбама”, која су подразумевала наношење губитака и у околини циљева који су били изложени бомбама, чак и када су погоци прецизни). Главна сврха савезничког бомбардовања циљева на тлу Србије тицала се настојања за прекид железничке комуникације Скопље – Ниш – Београд, како ова комуникација не би могла бити употребљавана за повлачење и пробој немачких трупа из Грчке, али ни за снабдевање немачке одбране у Србији и транспорт немачких трупа задужених да спрече надирање НОВЈ и Црвене армије.

 

ЛИТЕРАТУРА

Dikin, Vilijam, Bojovna planina, Beograd 1973.

Martin, Dejvid, Mreža dezinformacija: Čerčilova jugoslovenska greška, Beograd : Prosveta, 1991.

Марјановић, Јован, Историја Београда, 3. књига, 1974, стр. 548.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања