IZBORI I USVAJANJE USTAVA U KRALJEVINI SRBA, HRVATA I SLOVENACA 1920. I 1921. GODINE

30/06/2019

Autor: msr Ognjen Karanović

 

Prva zajednička država Južnih Slovena, odnosno Srba, Hrvata i Slovenaca, nije nastala jednim aktom i odjednom, nego je nastajala u periodu od tri godine (od 1918. do 1921). S obzirom na to što u ovom periodu nije postojao ustav, a kako ni države ne može biti bez ustava, onda se ovaj period naziva provizorijumom države. Ali i kasnije, kada je 1921. godine usvojen prvi ustav – Vidovdanski ustav, ovaj ustav nije bio legitiman zato što nije donet saglasnošću sva tri naroda. Srpske partije su se zalagale za centralistički uređenu državu, a partije iz područjâ sa hrvatskom, slovenačkom i muslimanskom većinom, i pojedine partije iz Makedonije, za konfederalnu i federalno uređenu državu. Hrvatskim partijama nije bio cilj stvaranje zajedničke države, ali su na tako nešto prećutno pristale da bi dobili teritoriju na kojoj su živeli Srbi. Srpski narod je u zajedničkoj državi video ostvarenje ideje slovenskog jedinstva, dok je slovenački, a posebno hrvatski, narod u zajedničkoj državi video samo prelazno rešenje koje je trebalo da im obezbedi Srbija: oslobađanje od austrougarske vlasti i međunarodno priznanje, čak i na teritorijama na kojima hrvatski narod nije imao većinu. Hrvatske partije su tražile decentralizaciju u odnosu na vlast, dok, s druge strane, nisu bile spremne da priznaju ni minimum prava srpskom narodu koji je živeo u pokrajinama na koje je hrvatsko političko vođstvo pretendovalo.

Krfska deklaracija, kao politički akt usvojen na konferenciji predstavnika srpske vlade, srpskih političkih stranaka i Jugoslovenskog odbora, predstavljala je prvi relativno konkretan i ozbiljan korak ka ujedinjenju. Značajna je po tome što su njeni tvorci otvoreno zagovarali stvaranje jugoslovenske države. Samim tim, ona je bila uperena protiv postojanja Austrougarske, ali na izvestan način i protiv sila Antante, koje su u to vreme bile spremne da prihvate samo reformisanje Austrougarske monarhije. Ova deklaracija nije bila pravno obavezujući akt. Imala je političko-manifestacioni karakter, ali je obavezivala u jednom političkom i moralnom smislu. Pre svega, ona je obavezivala Srbiju i Jugoslovenski odbor da nastave borbu za ujedinjenje, na temelju principa koji su sadržani u deklaraciji. Na Krfu je dogovoreno da će zajednička država biti ustavna i parlamentarna monarhija, na čelu sa dinastijom Karađorđevića. To je prva važna odluka koja je donesena na ovoj konferenciji. Na izvestan način, ona je znatnim delom odredila dalju sudbinu nove države. Čini se da Jugoslovenski odbor ovde nije imao mnogo izbora. Bilo je teško očekivati da će se Karađorđevići odreći prestola, ne zato što su ga već imali već zbog uloge koju je Srbija imala u ratu. Crna Gora je bila monarhija, ali sudbina njenog kralja bila je lako i brzo dogovorena.

Potpisnici Krfske deklaracije nisu se mnogo bavili drugim detaljima stvaranja nove države, niti njenog uređenja. Ta pitanja prepuštena su Ustavotvornoj skupštini, koja je trebalo da bude izabrana neposredno. Ipak, predviđena su dva važna pitanja. Prvo, predviđalo se da će Ustavotvorna skupština doneti ustav kvalifikovanom većinom. To je važno, jer kvalifikovana većina sprečava da važne odluke nametne jedan narod, odnosno jedna zemlja koja ulazi u sastav nove države. Konkretno, ni Srbi, ni Hrvati, ni Slovenci ne mogu nametnuti svoju volju ostalima, nego nova država treba da bude rezultat pregovora i kompromisa. Drugo, izgleda da su donosioci ove deklaracije imali u vidu unitarno državno uređenje. To zaključujemo analizom tačke 13, u kojoj se spominju samoupravne jedinice, obeležene prirodnim, socijalnim i ekonomskim prilikama. Kao što vidimo, ne predviđa se da će samoupravne jedinice biti stvorene, između ostalog , i prema istorijskim merilima. Što je još važnije, pod samoupravnim jedinicama u teoriji se podrazumevaju jedinice lokalne samouprave ili jedinice teritorijalne autonomije. Malo je verovatno da bi pojam „samoupravne jedinice“ bio korišćen za označavanje federalnog državnog uređenja.

O federalnom uređenju nove države u suštini se nije ni raspravljalo. Pašić je to opravdavao time da nema jasnih granica između Srba i Hrvata, niti između Hrvata i Slovenaca, pa bi uspostavljanje federalnog uređenja vodilo unutrašnjem iredentizmu. U isto vreme, u maju 1917. godine, poslanici, članovi Jugoslovenskog kluba, u austrijskom parlamentu u Beču, usvajaju Majsku deklaraciju, kojom zahtevaju preuređenje Austrougarske u pravcu trijalizma, što znači da bi se ona, osim Austrije i Ugarske, sastojala i od jugoslovenskih zemalja, kao treće članice. Otprilike dve trećine članova ovog kluba činili su poslanici iz Slovenije, manji deo njih bio je iz Hrvatske, a svega nekoliko iz ostalih jugoslovenskih zemalja. Deklaracija je u početku imala legitimistički karakter. Ona je priznavala Austrougarsku i nije predviđala njeno rušenje, već reformisanje. Međutim, Deklaracija je bila snažan podstrek jačanju jugoslovenske ideje, kao što to pokazuju masovne manifestacije narodnog raspoloženja u slovenačkim mestima. Ovo je postalo očigledno naročito tokom 1918. godine, jačanjem ratne krize. Jugoslovenski klub, koji je usvojio ovu deklaraciju, godinu dana kasnije, nakon Brest–Litovska, zahtevao je priznavanje prava na samoopredeljenje austrougarskim Jugoslovenima. Opozicione stranke iz jugoslovenskih zemalja Austrougarske, u martu 1918. godine traže formiranje Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba, ali među njima još uvek postoje dve grupe – jedna se zalaže za stvaranje nezavisne jugoslovenske države, a druga za jugoslovensku državu unutar Austrougarske. Vođe građanskih stranaka teško su se odlučivale da bez oklevanja prihvate jugoslovensku ideju i zauzmu se za njeno ostvarenje. Oni su skoro do samog kraja rata pratili promenjivu ratnu sreću na velikim ratištima i politička kretanja u najvažnijim zaraćenim državama, pa su na osnovu toga opredeljivali svoju politiku.

Ključno pitanje jugoslovenske političke stvarnosti nakon formiranja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine bili su izbori i usvajanje prvog ustava. Izbori, kao najvažnije sredstvo borbe za vlast građanskih stranaka, trebalo je da u isto vreme budu i merilo koje će pokazati koliko su građani prihvatili programe i predloge političkih stranaka i državnog aparata u vezi s tim pitanjem. U ovom radu nećemo se baviti pitanjem ograničavanja biračkog prava, koje nisu imali žene, oficiri, podoficiri, vojnici i državni činovnici. Na legitimitet Ustavotvorne skupštine (Konstituante) daleko više je uticala činjenica da su njena suverena prava bila ograničena. Po prirodi stvari, Konstituanta je trebalo da vrši suverenu vlast, što znači da je trebalo da bude pravno neograničena u vršenju ustavotvorne vlasti. Trebalo je da ima pravo da donese ustav kakav želi, jer u tu svrhu i s tim ciljem je izabrana. Ona je mogla odlučivati o ustavu, ali je unapred propisano da će ta odluka biti donesena apsolutnom većinom. Na taj način, nad Konstituantu se nadvila opasnost preglasavanja, jer su srpske političke stranke mogle, uz malu pomoć nesrpskih stranaka, da izglasaju ustav. Za donošenje ustava bilo je dovoljno 210 (od 419) glasova u Konstituanti, a dve vodeće srpske stranke, demokrati i radikali, imale su ukupno 183 poslanika. Za ustav (Vidovdanski ustav) glasala su 223 poslanika. Pored pomenute dve stranke, ustav su podržali Jugoslovenska muslimanska organizacija, Samostalna kmetijska stranka iz Slovenije i „Džemijet“ (tursko-albanska stranka sa Kosova i iz Makedonije). Za njega su glasali i muslimanski poslanici, te manji deo slovenačkih poslanika (kmetijci su u Sloveniji dobili oko20 % glasova, što znači da većina Slovenaca nije podržavala ovu stranku). Ne samo da ovaj ustav nije bio izraz konsenzusa političkih predstavnika različitih naroda i delova nove države nego su poslanici Konstituante koji su pripadali pojedinim narodima i birani u pojedinim delovima države bili protiv njegovog usvajanja, ili su se, u znak protesta, uzdržali od glasanja, ili napustili Konstituantu.

Bilo je više razloga za ovakvo postupanje znatnog broja poslanika. Prvi razlog je taj što su suverena prava Konstituante bila ograničena. Njeni poslanici su morali da polože zakletvu kralju. Zbog toga, kao i zbog činjenice da je 1. decembra 1918. godine proglašeno stvaranje Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, Konstituanta nije mogla da odlučuje o obliku vladavine. Nova država je bila monarhija i to je trebalo da ostane. Principijelni razlozi navodili su znatan broj poslanika da odluče da ne učestvuju u ustavotvornom postupku, jer su stavljeni pred svršen čin. Posredno, Konstituanta nije mogla da odlučuje ni o obliku državnog uređenja, odnosno o tome da li će nova država biti unitarna ili federalna. Formalno, Konstituanti to nije bilo zabranjeno. Međutim, budući da je novi ustav trebalo da potvrdi kralj, odnosno regent, koji je zagovarao unitarno uređenje, unapred se znalo da regent Aleksandar ne bi prihvatio usvajanje federalnog ustava.

Problem nije bio samo principijelne prirode, a to je uskraćivanje prava Konstituanti da odlučuje o svim aspektima ustavne materije, nego i praktične prirode. Iako je Vidovdanski ustav odredio novu državu kao parlamentarnu monarhiju, bilo je izvesno da regent, budući kralj, Aleksandar neće biti organ sa samo ceremonijalnim nadležnostima. Ustav mu je davao važne nadležnosti, a on je bio sklon da ih obilno koristi. Uostalom, u to vreme u Evropi monarsi su ozbiljno uzimali svoju ulogu i još uvek mnogi od njih nisu smatrali da treba da se povuku u korist načela narodnog suvereniteta. Tome treba dodati i da je Vidovdanski ustav, po načinu donošenja, bio ustavni pakt, jer nije mogao biti donesen bez monarhove saglasnosti. Ovaj pak ne bi sankcionisao ustav koji mu ne bi davao značajna ovlašćenja. Način na koji je Konstituanta donela Vidovdanski ustav bio je odraz odnosa snaga između srpskog kralja i srpske vlade, s jedne strane, i austrougarskih Jugoslovena, s druge strane. Oni su, i pre nego što je Konstituanta izabrana, pristali na ozbiljne ustupke, koji će ih stajati gubitka mogućnosti da utiču na sadržaj novog ustava. Pre svega, Ustavotvorna skupština nije sama donela svoj poslovnik, kao što priliči svakoj skupštini, pogotovo ustavotvornoj. Njega je donela zajednička privremena vlada. Tim poslovnikom je bilo propisano da će poslanici morati da poštuju monarhijski oblik vladavine i da će ustav usvojiti apsolutnom većinom. U Konstituanti je vođena rasprava o njenoj suverenosti, koju su pokrenuli komunistički poslanici, tvrdeći da Konstituanta nije suverena. Tom stavu su se priključili poslanici niza drugih političkih stranaka, koji zbog toga nisu učestvovali u glasanju o novom ustavu (njih 161) ili su glasali protiv (njih 35). Prema tome, Vidovdanski ustav, kao pravni i politički temelj države, nije bio izraz kompromisa i zajedničkog stava, već izraz nametanja volje. Kako neki autori s pravom primećuju, on je bio uvod u kasniju koruptivnu praksu državne vlasti, jer su glasovi nekih poslanika (Jugoslovenske muslimanske organizacije i Džemijeta) kupljeni, tako što su obećane privilegije muslimanskim veleposednicima u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i u Makedoniji. Oni su želeli da ne izgube imovinu u procesu agrarne reforme, što im je obećano, 27. juna, dan pre usvajanja ustava, posebnim sporazumom sa predstavnicima demokrata i radikala. O „kupovini“ se može govoriti i na primeru slovenačke kmetijske stranke, čiji je vođa Bogumil Vošnjak nagrađen poslaničkim mestom u Pragu.

Kraljevina SHS je određena kao ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija, čiji je jezik srpsko-hrvatsko-slovenački (očigledna politička formulacija). Uspostavljeno je unitarno uređenje (teorija o troplemenom narodu). Proklamovana načela podele vlasti bila su deformisana kasnijim odredbama, ali je u principu postojao parlamentarizam. Zakonodavnu vlast delili su kralj i Narodna skupština. Kralj je imao širok krug ovlašćenja – zakonodavna inicijativa, sankcija, promulgacija zakona kao i inicijativa i saglasnost za promenu ustava. Imao je i pravo proglašenja rata i zaključenja mira. Posedovao je i široka ovlašćenja u pogledu postavljanja sudija i raspuštanja skupštine. Uz to imao je klasična ovlašćenja šefa države. Narodna skupština je bila jednodomno predstavničko telo. Građani su po Vidovdanskom ustavu imali politička prava – biračko pravo, pravo na udruživanje, zbor i dogovaranje. Biračko pravo je bilo ograničeno relativno visokim starosnim cenzusom, a nisu ga imale ni žene. Za žene je ustav predviđao donošenje zakona koji bi rešio pitanje njihovog biračkog prava, ali on nije donet u toku čitavog postojanja kraljevine. Svaki član skupštine imao je pravo zakonodavne inicijative, poslaničkog pitanja, interpelacije. U slučaju promene ustava skupština se raspuštala i birala nova, što je imalo značenje skrivenog ustavotvornog referenduma. Ministarski savet je bio odgovoran i kralju i Narodnoj skupštini (orleanski parlamentarizam) a ministri nisu morali biti iz redova poslanika. Postojala je i krivična i građanska odgovornost ministara, uz specijalan Državni sud. Ministarski savet imao je pravo zakonodavne inicijative, izdavanje uredaba za primenu zakona i onih sa zakonskom snagom u posebnim slučajevima. Sudovi su bili nezavisni i organizovali su se kao prvostepeni, apelacioni i Kasacioni sud (sa sedištem u Zagrebu). Bili su predviđeni i posebni upravni sudovi (Državni savet i Glavna kontrola). Bio je propisan i veliki broj socijalno-ekonomskih prava, kao i poseban Privredni savet. Jedinice teritorijalno-administrativne podele su bile oblasti, okruzi, srezovi i opštine.

U praksi Vidovdanski ustav nije funkcionisao kako je zamišljeno. Neke odredbe, pre svega u sudstvu, nisu poštovane i sudstvo je ostalo razjedinjeno. Parlament je bio izložen opstrukcijama, a kralj sklon radu na svoju ruku. Ispunjavanje prava građana nije bilo na visokom nivou u praksi. Čitav Ustav delio je sudbinu politički i nacionalno rastrzane zemlje. Istorija ovog ustava pokazala je da nije moguće održati jedno ustavno stanje koje je stvoreno bez učešća hrvatskog naroda i njegovih političkih stranaka. Kad se sagledaju ove činjenice, očigledno je da je prva jugoslovenska država loše počela svoj život. Tako će nastaviti, jer se u njenom uređenju i političkom funkcionisanju ništa neće poboljšati. Kad se država gradi, ne uzima se u obzir interes samo jednog dela njenih graditelja i potencijalnih upravljača, već se nastoji naći kompromis onih koji u tu državu ulaze, a međusobno se razlikuju.

 

OBJAVLJENI IZVORI:

Demetrović, Jovan, Agrarna reforma i Demokratska stranka, Zagreb, 1920.

Čulinović, Ferdo, Dokumenti o Jugoslaviji, Školska knjiga, Zagreb, 1968.

LITERATURA:

Gligorijević, Branislav, Parlament i političke stranke u Jugoslaviji 1919–1929, Institut za savremenu istoriju, Narodna knjiga, Beograd, 1979.

Dimić, Ljubodrag, Srbi i Jugoslavija, prostor, društvo, politika, Stubovi kulture, Beograd, 1998.

Matković, Hrvoje, Svetozar Pribićević i Samostalna demokratska stranka do šestojanuarske diktature, Sveučilište u Zagrebu, Institut za hrvatsku povijest, Zagreb, 1972.

Stanković, Đorđe, Nikola Pašić i Hrvati, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd, 1995.

Čulinović, Ferdo, Jugoslavija između dva rata, Zagreb, 1961.

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja