Из најстарије историје Сремских Карловаца

-први део-

Аутор: проф. др Борис Стојковски

Данашњи Сремски Карловци су насељено место у Србији, и смештени су на истоку историјске и географске области Срем, на обронцима Фрушке Горе и десној обали Дунава. Развили су се на падинама питомих и благо усталасаних падина Старог брда и Магарчевог брега. Њих удолином дели Стражиловачки поток. Испод Старог брда формирао се Горњи крај, а под Магарчевим брегом Доњи крај. Уз Стражиловачки поток од XVI века развила се чаршија која је временом прерасла у центар места. Повољни услови за живот, као и чињеница да су се нашли на једном од главних путних праваца Европе, који се пружа долином Дунава, утицали су на то да подручје које обухватају данашњи Сремски Карловци још од Неолита буду привлачно место за настањивање.

Сремски Карловци су у историји Срба, али и целог Срема и Војводине, град који је имао огромну историјску улогу. Био је седиште Карловачке митрополије, поприште борби Срба за аутономију унутар Хабзбуршке монархије, али и просветно, културно и духовно средиште целог српског народа. Међутим, као и цела област Срема, током историје ово подручје је мењало своју државну припадност. Од Римског царства, преко варварских држава и Византије, од око 1071. године ушао је у састав Угарске где је био све до 1918. године. Управо је та најстарија прошлост Сремских Карловаца оно што је тема у наредним редовима, будући да је она много мање позната широј, ненаучној, јавности у односу на српски нови век у Хабзбуршкој монархији којим се и данас баве наши и страни еминентни истраживачи.

Познато је добро да је у Срему од античког Сирмијума преко Византијског царства хришћанска црква имала своје јако упориште. Могућност да се научно утемељено, на основу извора и литературе, али и археолошких ископавања, прати хришћански, па потом и православни континуитет на тлу Срема био је вероватно један од разлога због чега су настале и неке претпоставке везане за подручје данашњих Сремских Карловаца. Наиме, како археолошкиња Дивна Гачић тврди да на тлу Карловаца постоје остаци византијске цркве. За ову претпоставку нема других изворних података, а традиција која везује ову цркву за време византијског василевса Јована I Цимискија (969−976) је нејасно на чему почива. Вероватно се ради о неком од многобројних предања каквих свуда има. Овај византијски цар никада, ни пре доласка на трон као војсковођа, није боравио на овом тлу, нити је доказан било који његов боравак на овом простору, а походи на Балкан нису били у његовим царским итинерарима. Недостатак извора првог реда, као и недовољна истраженост самог локалитета не дозвољава да се овај податак тако лако прихвати. Неопходна би била систематска археолошка ископавања, те детаљнија анализа евентуалних проналазака са терена. За Срем постоје докази о византијском манастиру у Раковцу, за који такође постоје само археолошки подаци, без иједног писаног извора. Стога, причу за Карловце не треба сасвим одбацити, али је опрез неопходан и велика суздржаност до неких систематичнијих истраживања.

Карловци су се налазили све до 1521. године, када је читав Срем потпао под османску власт, у оквирима средњовековне Угарске државе. Средњовековно име данашњих Сремских Карловаца у угарској држави било је Karom и под овим се именом јавља у угарској дипломатичкој грађи. Главни извори за средњовековну прошлост данашњих Сремских Карловаца јесу угарске средњовековне повеље. Највећи број ових повеља, које се иначе чувају у Мађарском државном архиву националног архива, јесу донационе повеље или документи и писма у којима се Каром спомиње као нечији посед.

У Карому се налазило и утврђење што потврђују и извори. Тврђава је пре него је дошла у посед великашке породице Баторија о Ечеда, припадала још једној веома угледној племићкој породици Мароти, односно Моровићки. Њихова је сигурно била 1465. године, да би је Батори од краља Матије Корвина добили 1477. године, када су бројни поседи одузети мачванском бану Матији Моровићком. Речена породица је такође везана за подручје Срема, јер по њима и Моровић код Шида носи своје име. Тамо се налази и средњовековна црква која је била подигнута на ранг препозитуре у средњем веку, а породица Мароти или Моровићких је имала велики значај, уосталом као и Батори и још неке значајне великашке куће.

 Castellum Karom се помиње 1465. године, тада као тврђава Моровићких, а затим и 1477. године, у још једној повељи угарског краља Матије Корвина (1458−1490), тј. даровници Стефану Баторију ком је и припала тврђава Каром. Овај угарски великаш је био прво столник угарскога краља, а потом државни судија све до 1493. године. Учествовао је 1479. године у знаменитој бици на Хлебном пољу у којој је угарска војска (заједно са српским великашима који су били њен део), поразила Турке и извојевала једну од најсјајнијих победа у позном средњем веку. У доцнијем периоду био је на страни Иваниша Корвина у грађанском рату око наслеђа угарскога трона након смрти краља Матије Корвина 1490. године. Једна таква личност, дакле, постао је и господар Карловаца. Наравно, треба напоменути да је то пре свега за њега значило убирање прихода од карловачке тврђаве, десетине и других феудалних обавеза које су оновремени становници Карома имали према свом феудалном господару.

Нажалост, дипломатичка грађа не прецизира положај средњовековне тврђаве, па се данас са сигурношћу не зна где би се она могла налазити. И ово је питање на које само систематска археолошка истраживања, и опсежно сондирање терена може да пружи сигурне одговоре и оплемени сазнања која постоје у писаним изворима.

Castrum Karom се наводи у једној повељи из 1490. године, коју је издао конвент јовановаца у Секешфехервару и где се наново набрајају поседи Стефана Баторија. Последњи средњовековни помен карловачке тврђаве је потврда повеље Стефану Баторију, сину истоименог функционера који је добио Каром од краља, односно његовим наследницима 1519. године. Нешто раније, 1502. године, поменут је изворној грађи и један кастелан Карома, односно Карловаца. То показује да је тврђава извесно била жива, да је имала и свог кастелана у више наврата, дакле да су Карловци имали посаду свог утврђења. Нажалост, било какав други детаљ о животу унутар овог утврђења није познат. Вероватно би више пута поменута архелошка ископавања дала одговор да ли је утврђење имало цркву, помоћне зграде, да ли су у подграђу биле занатске радионице и слично. Дипломатички извори пружају крајње лапидарне информације, али се, аналогијом, можда понешто и може закључити о самој тврђави.

Интересантан је помен из 1464. године, помиње се Димитрије (Деметер) Центеи, који је био дворски судија (provisor curiae) и који је био de Karun, предиката, односно места порекла које се смешта у Бачку жупанију. Старији мађарски историчари су ово место убиковали као данашње Карловце, те је ово занимљив куриозитет да је један Карловчанин био тада високи државни судски функционер коме сам краљ Матија Корвин шаље једно писмо у вези са упадом неких људи у Футог и отимањем животних намирница од становништва овог града.

Под називима Karon, Karun, Karan, Charom данашњи Сремски Карловци се наводе и као град (варош), али и oppidum, односно трговиште. Развијеност средњовековног Карома управо потврђује то што се поред тврђаве развио и град, који се помиње већ 1308. године, а наводи се и у ванредном попису папске десетине 1332−1337. године, као и 1344. године. Као oppidum, односно трговиште, Каром се спомиње 1477. године, затим у периоду 1499−1502. године, као и речене 1519. године. Карловце је споменуо у свом делу о историји Угарске и ренесансни писац Петар Ранзан, пореклом Италијан, који је у Угарску дошао у време краља Матије Корвина, када и у овој земљи ренесанса доживљава свој процват.

У средњем веку трг или трговиште је било место на коме се обављала куповина и продаја различите робе, тј. трговина. Они су настајали у склопу подграђа постојећих тврђава и градова, у близини рудника или на важним путевима, када се око њих временом развијало веће или мање насеље. Тако се у овом случају трговиште Каром могло развити у подножју тврђаве, али и захваљујући Дунаву. Ова саобраћајница је била једна од жила куцавица целе Европе, и свако утврђење и трг који су се налазили на једном овако прометном месту су сигурно доприносили убрзаном економском развоју. Чињеница да на место данашњих Сремских Карловаца је у средњем веку стојала тврђава сведочи о значају овог места. Наиме, да неки великаш изгради утврђење или тврђаву, морао је бити изузетно богат. Положај на Дунаву је омогућавао и реченом трговишту да буде сигурно бар међу средње развијеним местима оновремене јужне Угарске. Трговина се обављала или свакодневно или посебног дана у седмици, за Каром, нажалост, не зна се прецизније о економским активностима. Будући да је Срем од антике винородни крај, а сремско вино је познато било и током средњег века, можда су и становници Карома чак и у средњем веку били једна од станица и карика у дунавској трговини сремским вином.

Паралелно са овим историјским поменима тврђаве и града, односно трговишта, одвија се и насељавање Срба у Срем. Већ од XIII столећа немали број латинских извора сведочи о томе да Срба има у све већем броју на подручју између Саве и Дунава или јужно од ових река, у Мачви. Тај број се повећавао након Косовске битке. 1389. године, када се Срби због османске опасности и све интензивније насељавају у Срем. У време када владају српски деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, а будући да су били угледни угарски барони и вазали угарских краљева, добијају бројне поседе по целој земљи, а превасходно баш у Срему. Према прорачунима историјских демографа и појединих мађарских историчара већ у XV веку Срби су били све бројније и предоминантно становништво Сремске и Вуковске жупаније. Бежањем и повлачењем испред османских освајања Срби су у Срему постепено чинили већину, те су пред крај средњег века несумњиво најбројнија етничка групација у Срему. Доста угарске дипломатичке грађе сведочи о њиховом боравку на тлу Срема, али и Вуковске жупаније. Забележени су и покушаји покатоличавања овог становништва, те њиховог уклапања у угарски феудални систем и приморавања да плаћају печујском бискупу десетину.

Међутим, 1521. године под османску власт падају Београд и Шабац, те је Срем од те године постепено улазио у састав Турске. Код Манђелоса и Митровице је 1523. године дошло  до великог сукоба са Турцима који је завршен османским поразом што је за кратко улило наду хришћанима. Али, свега три година доцније учињен је и крај некада моћној средњовековној угарској држави, а Будим је дефинитивно освојен 1541. године. Срби су постали апсолутна већина на територији Срема, а на тлу Карома, односно Карловаца српско становништво чини далеко најпредоминантнији проценат. Треба рећи да се назив Карловци управо усталио у време турске власти и да су османски дефтери први који угарску тврђаву и трговиште Каром називају данашњим називом Карловци.

Овај прелазни период између две епохе карактеристичан је и због првог помена Карома на картама. Секретар острогонског надбискупа Томе Бакоца, дијак Лазар, је пре 1528. године израдио прву карту Угарске, познату у модерној науци као Tabula Hungariae. На њој је уцртан и Каром. Оно што је посебан куриозитет ове карте јесте што је део Славоније, област око Валпова, уцртан као Rascia. Иако се односи само на тај део, лако се може закључити да је добар део Славоније, Вуковске и најпосле Сремске жупаније у време када Лазар сачињава своју мапу био све насељенији Србима, да су они били врло приметна већина, те да је то све дало могућност да управо Срем, са центром у Карловцима постане српско седиште на тлу нововековне хабзбуршке државне творевине. Ову карту је нешто доцније Матиас Зундт, немачки гравер из Нирнберга, те се и на њој налази уцртан Каром. Захваљујући, дакле, дијаку Лазару, Каром, односно данашњи Сремски Карловци су ушли и на мапу чувеног фламанског картографа Герхарда Меркатора. Он је 1596. године сачинио карту Угарске, те је на њу пренео доста топонима које наводи и Лазар. Тако су уз Дунав на сремској страни приказани и Петроварадин и до њих Каром, односно Карловци. Преко пута су и Бистрица, на месту Новог Сада, као и Футог. Карловци су тако постали још крајем средњег века део светског културног наслеђа, будући да је Меркатор славу стекао још за живота, радећи марљиво у Дуизбургу на стварању модерне картографије.

Мањак извора се може објаснити чињеницом да је југ Угарске османским инвазијама био најраније погођен. Највећи број докумената који се односи на јужне делове историјске Угарске је вероватно уништен османским продорима од 1389. године, па све до Мохачке битке, а можда и доцније. Зато о местима као што је Каром, у средњовековној епохи, нема података као што је остало, рецимо, за неке градове, трговишта и цркве (манастире) у оним деловима мађарских историјских земаља које нису биле изложене у тој мери (или уопште) турским продорима и похарама, те оним пределима који нису били попришта вишестолетних хабзбуршко-османских ратова који су се понајвише и водили на тлу данашње Војводине. Тако су и Карловци кроз своју историју били на ветрометини, али је у средњем веку то била релативно просперитетна тврђава са насељем и трговиштем у свом подножју или непосредној близини. Упркос малом броју изворних података дају занимљиву и живу слику развоја данашњих Сремских Карловаца.