Аутор: проф. др Борис Стојковски
Иван Михајлович Мартинов представља једну заиста специфичну личност у историји како Русије, тако и Римокатоличке цркве у западној Европи у XIX веку. Његова биографија је врло занимљива, а његово дело представља важан споменик рецепције српске средњовековне историје, али и прошлости других православних земаља и народа, пре свега Грка, Бугара, али и Румуна, Грузина и пре свега Руса.
Иван Михајлович Мартинов се родио у Царској Русији, у граду Казању (данас Татарстан у Руској Федерацији) 7. октобра 1821. године. Са златном медаљом је завршио Санкт-петерсбуршки императорски универзитет, где је дипломирао археологију и историју. По успешном завршетку студија пошао је на једно путовање по Европи, на којем се упознао са француским језуитом Ксавијеом де Равињаном, који је Мартинова наговорио да пређе на римокатоличанство. Иван Мартинов је то и на послетку учинио, и то заједно са својим пријатељем кнезом и угледним руским интелектуалцем, Иваном Сергејевичем Гагарином, (1814-1882) ступио у новицијат језуитског реда.
Поред веома честих боравака у Паризу, Иван Михајлович Мартинов боравио је и у Риму код кнегиње Зинаиде Александровне Волконскаје. Док је живела у родној Русији ова жена је била чак и аматерска оперска певачица, као и списатељица. Била је изузетно посвећена култури те је држала литерарни и уметнички салон у Тверској улици у Москви, а међу њеним посетиоцима био је и велики Александар Сергејевич Пушкин, са којим је била јако блиска. Међутим, Зинаида Волконскаја је наводно прешла у римокатоличанство управо под утицајем језуита и била чак приложница римокатоличкога храма Свете Катарине у Санкт Петербургу. Поврх свега, њен зет је водио декабристички преврат против руског цара Николaja I, децембра 1825. године, а она сама је покушала да спречи депортацију у Сибир жена декабриста због чега је дошла под тајни надзор полиције. По неуспеху декабриста, као наводни тајни конвертит и језуитски агент постала је сумњива руским властима, те је емигрирала 1829. године у Рим где је имала нови литерарни и уметнички салон недалеко од папског седишта – цркве Светог Јована Латеранског. У Риму на том месту и данас постоји Вила Волконски и то је резиденција британског амбасадора у Италији. Овај салон је постао стециште мислилаца и великана, и у њему је Иван Михајлович Мартинов доста боравио, а осим њега долазио је и Николај Гогољ који је на том месту написао добар део свог романа Мртве душе. Долазили су и други писци као што су Стендал и Сер Валтер Скот, те велики италијански композитор Гаетано Доницети.
Иван Михајлович Мартинов је своје школовање из философије наставио и у Белгији, у Бриглету 1847-1848. године, а у Лавалу, у Француској је свршио студије теологије у периоду од 1848. до 1852. године. Заређен је као свештеник у језуитском реду 1851. године, те је наредне две године изучавао патрологију у Паризу и потом је 1853/1854. године и формално окончао своје језуитско образовање, односно тзв. трећу годину. Од стране руских власти је исте, 1854. године, осуђен заједно са Иваном Гагарином и још једним конвертитом Степаном Џунковским за самовољно изгнанство и приступање језуитским редовницима, и по руским законима аутоматски му је престала дипломатска служба. Лишен је и имовинских права и тиме му је спречен било какав повратак у Русију. Наставио је свој живот у Паризу, али повремено је боравио и у Версају. Занимао се поглавито за словенску историју, археологију, али и хагиографију. Настојао је да француској научној и културној јавности приближи словенски свет и Русију, и обавештавао је француску јавност о дешавањима у руским културним и научним круговима кроз часопис Courrier russe. Основао је 1866. године у Версају Словенску библиотеку која је временом постала једна од најбогатијих библиотека са великим бројем разних словенских рукописа, али и штампаних књига на словенским језицима, пре свега руском. Ту је било и примерака Даничићевих превода српских средњовековних житија и других списа занимљивих за српску средњовековну прошлост. У контексту овог деловања, Мартинов је у Паризу 1858. године издао и опис рукописа под називом Les manuscrits slaves de la bibliotheque Imperiale de Paris, avec un calque. Будући да је био прави ренесансни енциклопедиста широког знања и полихистор, Мартинов је неуморно уређивао Словенску библиотеку и створио од ње значајан славистички центар. Иван Мартинов се дописивао и са многим утицајним славистима попут Павла Јосифа Шафарика, Ватрославa Јагића, Франца Миклошича и других.
Већ из ове чињенице да је имао преписку са људима који су заслужни за српску науку и откривање низа извора за српски средњи век, јасно је да је и сам Мартинов допринео његовом проучавању. Написао је једну расправу, критички приказ са уводом, боље речено о збирци српских епских песама посвећених Косовском боју преведених на француски језик од стране Адолфа Аврила. Поред приказа ове збирке Иван Мартинов је писао и о значају Косовске битке и мита за српску нацију и њену културу. Иако је био конвертит, језуита, који је све посматрао из западне перспективе, добро је схватао значај косовског мита за српски народ, посебно у деценијама када се водила борба за ослобођење Србије од Турака, те проглашење њене пуне државне независности. Бавио се врло озбиљно и житијем Стефана Немање – Светог Симеона из пера његовог сина, краља Стефана Првовенчаног, дајући одређене језичке исправке на старије руско издање овог списа. Филолошка анализа Ивана Мартинова је изузетно вредна и значајна и представља важно критичко промишљање на путу издавања модерних српских хагиографија, на трагу Даничића и других научника тог доба.
Када је реч о српској средњовековној историји, најпре би требало истаћи његово дело под називом Annus ecclesiasticuѕ Graeco-Slavicus. Штампано је у Бриселу 1863. године, на миленијумску годишњицу великоморавске мисије свете браће Ћирила и Методија, а било је врло популарно у Римокатоличкој цркви па су га чак и штампали и у једанаестом тому боландистичких Acta Sanctorum за месец октобар. Као што је добро познато и сами боландисти су такође били језуити, а били су очеви критичке хагиографије, и од XVII столећа до данас интензивно раде са многим научницима широм света на научном изучавању житија светаца.
Наслов Annus ecclesiasticuѕ Graeco-Slavicus значи да се ради о грчко-словенској црквеној години, односно календару у коме се налазе редом житија великог броја словенских (српских, руских, бугарских), али и грчких, грузијских, румунских и других светитеља за сваки дан у години. Дело је, без сумње, било најпотпуније у контексту презентовања православних светитеља и њихових житија западном свету. Иван Мартинов је на овај начин западноeвропској и превасходно римокатоличкој јавности дао преглед житија словенских и уопште православних светаца. Треба напоменути да Мартинов даје увек и житија светитеља који се прослављају одређеног дана у календару, а посебан део у наставку су житија словенских светаца и он носи увек наслов Memoriae slavicae. На крају сваког житија Иван Михајлович Мартинов регуларно даје и списак извора и литературе. Штавише, за Annus ecclesiasticus Graeco-Slavicus он је написао један увод са пописом аутора и дела које је користио за житија која је компиловао у свом спису. Као што је поменуто, након сваког житија се налази списак извора и литературе коришћене за словенска житија, а поврх свега Мартинов раздваја изворе и литературу.
Исте 1863. године, Иван Мартинов је објавио и један данас библиофилски раритет, лепо украшену књижицу на 38 страна која носи назив Trifolium serbicum coronae SS. Cyrilli et Methodii inserendum, seu Breviarium vitarum patronorum serbiae SS. Sabbae, Simeonis et Simonisи и која садржи житија Светог Саве, Светог Симеона Mироточивог (Стефана Немање) и Светога Симона, тј. краља Стефана Првовенчаног. Сва три су место нашли и у Annus ecclesiasticuѕ Graeco-Slavicus. Житије Светог Саве има и додатак, то је спис Ивана Томка Мрнавића, римокатоличког хагиографа Светог Саве, а на крају Trifolium serbicum се налази и Calendarium Serbicum, у коме су хронолошки дати српски светитељи и дани када се они прослављају у цркви.
За српску средњовековну историју, али не само њу, овај зборник житија је врло значајан. Многе српске средњовековне личности, владари, црквени великодостојници, те монаси, преко Мартиновљевих житија добили су римокатоличке култне списе. А будући да је Annus ecclesiasticus Graeco-Slavicus инкорпориран и реиздат у Acta Sanctorum скоро сви српски средњовековни и неки нововековни светитељи постали су део и римокатоличких. Будући да Мартинова није увек водила само наука, већ и намера да докаже да су Срби одувек били под Римом и папском јурисдикцијом, и да су тек под Турцима постали православни, он тежи да најзначајније српске (али и друге словенске) владаре и црквене великодостојнике прикаже као римокатолике. Свесно прећуткује и вади из контекста. Примера ради, све контакте с Римом повезује са прихватањем римокатоличанства, што је видљиво на примеру краља Милутина (1282-1321) и његовог житија. Уистину, краљ Милутин је за своје владавине имао свестране контакте са западном Европом и папством, обећавао унију, али Мартинов то не гледа у контексту догађаја тог доба, већ као верност Римокатоличкој цркви. Свесно занемарује да је Милутин сам напустио овај савез, када је након 1308. године дошло до распада коалиције у којој је била и Србија. Истини за вољу, то није увек било доследно уношено у календар. За Мартинова је главна намера изгледа била доказати да кључне личности, Стефан Немања, Свети Сава, Стефан Првовенчани, Стефан Немања и краљ Милутин имају везу са Римом, и да су управо они били наводни римокатолици. Такође, Ангелина Бранковић је приказана као римокатолкиња пореклом, а и све Бранковиће је покушао да на доста конфузан начин повеже са наводном припадношћу римокатоличанству. Мада је опет вредно приметити и недоследност самог Ивана Мартинова, јер је житије кнеза Лазара врло кратко и уопштено, те се ни он не доводи у везу са Римом, а сам косовски мит се уопште не развија, иако га је Мартинов и знао и проучавао, што је већ напоменуто. Друге свете српске архиепископе и патријархе, уз мале изузетке, приказао је такође врло лапидарно, без намере да их на било који начин представи као верне синове папске Курије.
Annus ecclesiasticus Graeco-Slavicus је дело о коме је тешко дати једнозначну оцену. Методологија јесте углавном доследно примењена, али тенденција и циљеви Ивана Михајловича Мартинова и нису увек. Један од најзначајнијих извора за Мартинова и његово дело, али и својеврсни узор био је Фрањо Ксавер Пејачевић, још један језуита, аутор историје Србије где је имао једнаку тенденцију као и руски језуита – да покаже и докаже да су Срби одувек били део римокатоличкога света. Мартинов је за израду свог дела користио сву расположиву му изворну грађу, попут издања житија (пре свега оних из пера Ђуре Даничића), затим Историју Јована Рајића, до 1863. године доступна му издања летописа, како руских тако и српских. У значајној мери користи и Летопис попа Дукљанина, који је посебно значајан за писање житија Светог Јована Владимира. Путописи, зборници житија, као и бројна друга литература, Михајлову је селективно служила да прикаже животе знаменитих српских средњовековних историјских личности. За разлику од његовог филолошког, историјског, па и литерарног рада, где је о српској историји писао далеко трезвеније, Annus ecclesiasticus Graeco-Slavicus је писао са пуно минуциозности, али још више једностраности и тенденциозности. Врлине дела су бројне, али како би се Мартиновљева рецепција српског средњег века боље могла разумети, потребно је знати његова лична опредељења.
Иван Михајлович Мартинов је био екумениста, горљиви и биготни римокатолик, прозелита и залагао се за уједињење цркава, али под папском супрематијом, и готово све своје списе је писао у том усмерењу, поставши велики пропагатор сједињења православних цркава са папством. Подржавао је и чак настојао да повеже руске језуите са унијатском галичком митрополијом. У Паризу је био један од оснивача Ћирило-Методијевског друштва које је издавало Кирилло-мефодиевский сборник, значајан часопис за славистику оног времена. Подржавао је закарпатске Русине, који су такође били унијати (гркокатолици), имао контакте и са првим вођама украјинскога народа, чак је и писао житија гркокатоличких светаца. Иван Михајлович Мартинов био је угледан у широким круговима Римокатоличке цркве онога времена. Познато је и његово учешће као теолога-експерта на Првом ватиканском концилу 1870. године, и то на седницама уочи његовог прекида. На тај начин, Мартинов је био сведок и пропасти папске државе те њеног уједињења са тек насталом Италијом. Био је такође сведок и доношења догме о папској непогрешивости, по чему је овај никада довршени сабор и најпознатији. Мартинов је до краја живота био уважаван, па га је 1883. године папа Лав XIII именовао за консултанта у Конгрегацији за пропаганду вере, дакако за источне, односно православне цркве и источна питања.
Умро је у Кану 26. априла 1894. године, а у овом француском граду је и сахрањен.
Остави коментар