Istraživački tekst Tomislava Simonovića o američkom dobrotvoru Džonu Frotingamu

19/06/2018

                      Istraživački tekst Tomislava Simonovića o američkom dobrotvoru Džonu Frotingamu

 

Autora: Tomislav R. Simonović

 

               “Teško narodu koji ne ume da ceni i poštuje svoje iskrene

prijatelje kao što je bio naš ne umrli Džon Frotingam“

                                              Darinka Grujić

Amerikanac Džon Frotingam bio je najveći srpski dobrotvor i nacionalni heroj Srbije koji je obeležio početak dvadesetog veka Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije. Njegov humanitarni rad i pomoć koju je pružio u sudbonosnim trenucima po opstanak Srbije i srpskog naroda svrstavaju ga u najznačajnije ličnosti. Njegov život i višedecenijski rad u Srbiji i Makedoniji ostavili su vidan trag na svim poljima u stvaranju i razvoju nove države posle završetka Prvog svetskog rata.

Poticao je iz veoma bogate i ugledne porodice,  njegov deda i pradeda, kao i Džon  Frotingam diplomirali su na Harvardu. Kada se u Americi nije znalo za porodice Rokfeler, Karnegi, Ruzvelt, Morgan… koje su postale poznate po bogatstvu u 18. i 19. veku, znalo se za jednu od najvećih i najpoznatijih američkih građanskih porodica u 17. veku koja se isticala na humanitarnom, umetničkom planu i bankarstvu. Iz porodice Frotingam potiče jedan od najvećih američkih slikara Džejms Frotingam.  Frotingamov deda bio je direktor Instituta za nauku i umetnost i u bruklinskoj filharmoniji na raznim dužnostima bio je preko trideset pet godina. Posle smrti roditelja o njemu i njegovoj sestri brinuli su njihovi ujaci iz veoma bogate i poznate porodice Vajt iz Teritauna. Bili su ugledni bankari, antikvari i vlasnici nekoliko fabrika u kojima su uglavnom radili Sloveni, Česi i Poljaci. Završio  je francuski jezik, svirao klavir i bavio se komponovanjem. Posle diplomiranja, muzika ga odvodi u Beč, Minhen i Prag da usavrši tehniku sviranja. Od Čeha je slušao o Srbima i Srbiji, o ropstvu pod Turcima i Austro-Ugarskom. Upoznao je vođe ilegalnih čeških organizacija, vrsnog pijanistu pastora dr Vinsenta Piseka, starešinu Prezbiterijanske crkve Jan Hus u Njujorku, koji  je  imao  presudnu ulogu i uticaj da Frotingama zainteresuje za Srbiju.

Prvu pomoć uputio je “Domu učenica“ u Beogradu, u Krunskoj ulici, pre Prvog balkanskog rata, preko Mabel Grujić.  Od tada, pa do njegove smrti 1935., njegova preokupacija postaće zbrinjavanje i školovanje srpske ratne siročadi i organizovanje zdravstvene službe u Kraljevini SHS.  Kada je Jelena Lozanić  1915. u ime Crvenog krsta Srbije otputovala u Ameriku, Frotingam se upoznaje s njom, Mihajlom Pupinom i jeromonahom Nikolajem Velimirovićem  i njihov zajednički rad trajaće više od dve decenije. “A šta bih ja morao činiti da pružim pomoć Crvenom krstu Srbije“, pitao je Frotingam Piseka. Jer ja imam nešto novca u zadužbini koji je namenjen muzici, a sada za vreme rata, važnije je pružiti pomoć gde je potrebnije.“  Zadovoljan ovim Frotingamovim odgovorom, dr Pisek mu je rekao: “Ako postoji veća suma za tu svrhu, treba uputiti u Srbiju koga lekara.“ Frotingam je odgovorio da ima dovoljno novca za tu svrhu i pitao gde može da dobije informacije kako bi odmah počeo s pripremom. “Vi ste me prijatelju, uzbudili kao Slovena i prijatelja Srbije“, odgovorio je Pisek. “Molim idite u kancelariju profesora Mihajla Pupina koga  i Vi znate. On je srpski  generalni konzul, 424 Vest, 22. ulica. Govorite s prvim saradnikom profesora Pupina za narodne stvari, to je u Srpskom domu i on će Vam dati tačno obaveštenje kako da izvedete Vašu nameru za pomoć Srbiji.“

Pisek je od  Frotingama  zahtevao da obezbedi bolnicu i bolnički materijal, a da će se on pobrinuti za lekare Čehe, koji će se sa Srbima lakše sporazumevati. Vođen idejom, kao što su radili njegov otac i deda, da uvek treba pomagati u nevolji, kupio je  250 kreveta, bolnički materijal i najsavremenije hiruške instrumente u vrednosti od 200.000 dolara. Bio je skroman, nije voleo publicitet, a da bi bolnica bezbedno stigla u Solun, ustupio  je srpskom Konzulatu da je pošalje. Istim brodom krenula je i njegova misija lekara. Zato se verovalo da su lekarske misije koje je on slao bile Češko-američke misije. Potpredsednik Crvenog krsta Srbije dr Vojislav Subotić deo pristigle bolnice u Solunu, uputio je u Skoplje  i smestio u  kasarnu zbog čega je bila nazvana Vojna bolnica, poznata kao “Polumesec“, a druga je bila smeštena u Đevđeliji. Sa direktorom  svoje bolnice iz Đevđelije, Čehom Rudišom Jičinskim osnovao je  Bohemijan Vibor misiju u Skoplju koja je zbrinjavala Slovene, austrijske zarobljenike. Među njima  bilo je i Srba. Iz ove misije, na samom početku svog rada  od tifusa umrla su četiri lekara: u Đevđeliji, dr  Džejms Doneli, u Skoplju dr  Džon Kara, u Valjevu dr Semjuel Albert Kuk, u Beogradu dr Ernst  Pedlton Makgruder ( danas postoje  spomenici  samo u Đevđeliji i Valjevu). Najviše lekara, trećina od ukupnog broja umrlih lekara u Prvom svetskom ratu,  bilo je iz Frotingamovih misija koji suočeni s tifusom i smrću i pored mogućnosti da napuste Srbiju ostaju u njoj.

Za evakuaciju srpske ratne siročadi angažovao je Srpkinju iz Šumadije Darinku Grujić tek kada se uverio da je s pravim srpskim razumom.  Ona  će ratnu siročad, preko Đevđelije i Soluna, odvesti u Francusku. Prilikom napuštanja poslednje stope napaćene i ojađene Srbije, kada narod nije imao ni državu ni vlast povlačeći se kroz Albaniju, kada su žene, starci i nemoćna deca kojima je rat oduzeo sve, i roditelje i krov nad glavom i hranu, Darinka Grujić ga je zamolila da joj dozvoli da 25 vagona obuće, odeće i medicinskog materijala koje je poslao  podeli narodu. Telegramom ju je obavestio da može sve da učini kako ona smatra da bi se pomoglo srpskom narodu šaljući još četiri vagona odela. Jer u srcu je imao dve otadžbine, bogatu Ameriku i ojađenu Srbiju. Na višegodišnjem putovanju do njihovog povratka posle završenog  rata, Grujić je uz njegovu novčanu pomoć organizovala trinaest domova od toga deset privremenih. U njima je organizovala škole, obdaništa i porodilišta, a u Solunu je organizovala najveću  “Srpsku koloniju“ kroz koju je prošlo preko 4.000 Srba, narod, ratni vojni invalidi i bolesni studenti oslobođeni služenja vojnog roka. Uoči bombardovanja Soluna 1917. ratnu siročad izmestila je u Falero kod Atine pri čemu, u dogovoru s Frotingamom, “Srpskoj koloniji“ ostavlja šatore i hranu za prihvat invalida i ratne siročadi, koji su s fronta svakodnevno pristizala. Za opstanak srpskog nacionalnog bića u najtežim trenucima koji su zadesili srpski narod, najzaslužniji je bio Džon Frotingam, zaslužniji od bilo kog Srbina. “Gospodin Frotingam, tom prilikom šalje po meni Crvenom krstu Srbije deset vagona raznih stvari, pored  dva vagona za njegove bolnice u Skoplju i Đevđeliji. Crveni krst Srbije izvoleo je podariti svoja odličja Frotingamu i njegovoj sestri mis Elizabet Frotingam, a mene je u isto vreme primio u audijenciju NJ. V. regent Aleksandar. To je bilo meseca januara 1915. kada je regent blagoizvoleo odlikovati gospodina Frotingama ordenom Svetog Save III stepena. Po mom povratku u Njujork ovo odličje predato je na svečan način Frotingamu, uz skladan govor na večeri koju je društvo “Srpska žena“ priredilo u njegovu čast u zgradi konzulata Srbije u Njujorku. Gospodin Pupin, srpski konzul, predao je odličje gospodinu Frotingamu, uz skladan govor o Svetom Savi. Toj skromnoj i lepoj svečanosti prisustvovao je i otac Nikolaj, i tom prilikom na njemu svojstven način, održao takođe prikladan i lep govor o našem narodu, njegovim patnjama i njegovim nevoljama.“

Gde god da se u Njujorku pojavljivala bilo kakva inicijativa za pomoć Srbiji,  Frotingam je bio  među prvima koji se uključivao u akciju. U “Društvu za pomoć Srbiji“ na čelu s Mihajlom Pupinom, Frotingam je uvek bio najveći darodavac. U “Kliring Hausu“  (Clearing Hous, New York)  gde su sve savezničke zemlje imale svoje odseke, Frotingam je bio član odseka za pomoć Srbiji i tu je bio najveći darodavac. “Voleo je srpsku zemlju, srpsko dete, srpskog đaka i o svima se podjednako starao,  ne štedeći da pruži i više, no što je smeo i mogao. A kolika je njegova skromnost u tome veća bila, utoliko se više isticala njegova visoka figura.“ A kako se u teškim ratnim uslovima na terenu, gledajući izmučene i promrzle srpske ratnike ophodio prema njima prenećemo deo članka koji je objavilo Beogradsko žensko društvo:  “Išao je putem, pogrbljen i polusmrznut, srpski vojnik, lice mu je pokazivalo duševnu bol i patnju. Na njega je naišao Džon Frotingam.  Zaustavio je svoja kola i upitao srpskog vojnika može li mu čime pomoći?  Dosadila mi je tuđa pomoć… radije ću umreti od zime i bola, nego što ću večito tražiti milostinju. Osećajući svu filozofiju ovih iskrenih reči Frotingam se nije usudio da mu pruži milostinju, skinuo je s pleća svoj vojnički šinjel i ogrnuo umorna pleća srpskoga vojnika. Evo, ovo je samo moje, prijatelju;  ponosan sam što ga dajem, i ovaj maleni dar nisi ti tražio, sam sam ti ga ponudio.“

Srpsko udruženje u Francuskoj objavilo je brošuru Srpkinje u službi otadžbini i narodu koju je Jugoslovenska ženska sekcija prevela i objavila u Beogradu 1933. za koju je predgovor napisao divizijski general Živko T. Pavlović. O  Frotingamu  su napisali: “Ali Bog koji se brine o deci poslao je njima anđela zaštitnika. Jedna Srpkinja, velika patriotkinja živeći u Americi, umela je zainteresovati za srpski narod odmah u početku rata neke bogate Amerikance i među njima i bogatu porodicu amerikanskog filantropa gospodina Frotingama. Oni su joj dali materijala i novac da može osnovati i izdržavati jednu bolnicu. Stigla je među prvim misijama i izvršila svoj zadatak u Nišu. Nastupilo je povlačenje, sav materijal, dvadeset i dva vagona koja je donela iz Amerike, koja je mogla poneti i novac, upotrebila je za spasavanje te dece, koja je sa svojim pomagačima kupila po drumovima i selima. Nalazila je decu raznog doba, pa čak i bebe od nekoliko meseci, povlačila se sa njima do Soluna, tu je organizovala prvo dečje sklonište za porodilje  u povlačenju. Tu se rodilo 26 beba.“

Kada  su  narod i ratna siročad posle osvajanja Srbije od strane Bugara napustili Đevđeliju i povukli se u Solunu,  Frotingam svoju lekarsku misiju nije povukao u Ameriku već je uputio u Ipek (Peć, koji je u to vreme pripadao Crnoj Gori) i dalje prema Nikšiću… Godine 1916. Frotingam je poslao i drugu misiju lekara Crnoj Gori istim brodom s crnogorskim dobrovoljcima i veliku količinu žita (u nekim naučnim radovima dat je podatak da se radilo o 300 tona žita) brodom “Brindizi“ koji je potopljen u albanskoj luci San Đovani di Medua  6. januara 1916. Zbog  pomoći Crnoj Gori u hrani, lekovima i slanju lekarskih misija kralj Nikola odlikovao ga je ordenom Svetog Danila koje mu je u Njujorku uručio crnogorski poslanik Anto V. Seferović.

Novinar “Republike’,’ obeležavajući 20 godina od Frotingamove smrti, napisao je: “Kada su se posle povlačenja kroz albanske klisure izbeglice pojavile na južnoj francuskoj obali, tamo ih je čekalo 25 vagona robe: rublje, odela, obuće, za izbegle nevoljnike… “U Nici 1917. Frotingam je u društvu s Kordeniom Severansom, članom Karnegijeve fondacije i kapetanom  Edvardom Stjuarom (posle rata kapetan Stjuart organizovaće stolarske radionice i doček srpskih ratnih invalida iz Austrije i Nemačke u Jagodini) prvi put posetio svoje štićenike.  Lično ih je razmeštao po licejima i ostao nekoliko dana s njima jer su morali s Nikolom Pašićem preko Rima podmornicom koju su Pašiću ustupili saveznici 1917. da odu na Krf. Tada je odlučio da se prijavi Crvenom krstu Amerike, za misiju za Južnu Srbiju, da po mogućnosti dobije Monastir (Bitolj). Pri povratku sa Krfa s Darinkom Grujić obilazio je Solunski front i prihvatao novonastalu ratnu siročad. O njegovom domu u Nici Ilustrovani kalendar “Domovina“ koji je štampala Srpska štamparija na Krfu 1918. objavio je da ga izdržava bogati Amerikanac Frotingam. Jedini koji je posećivao  njegove domove u Solunu, Faleru, Nici i Montonu  bio je vladika Varnava. Privremeni dom u Faleru posećivali su, srpski pesnici Jovan Dučić i Milutin Bojić, srpski poslanik u Atini Živojin Balugdžić, ruska princeza Sofija Demidov, profesor Lazar Šuškalović (posle rata predsednik opštine Pančevo). “Zračak nade uli nam tada pojava našeg preosveštenog vladike Varnave, koji je došao u logor da provede sa nama ovaj veliki praznik (Božić). Ovoj svečanosti prisustvovali su i ledi Bojl i njen sin Edvard Bojl… Božićni ručak protekao je u radosti i tuzi. Deca su bila radosna, za nas odrasle taj Božić bio je pun tuge i bola. Na čelu trpeze vladika Varnava sa zadovoljstvom gledao je radosna dečja lica i slušao njihove srećne uzvike kad su im razdeljeni pokloni od njihovog velikog dobrotvora Džona Frotingama, koji je tada, a i ubuduće, do kraja svog života ostao veliki prijatelj i naše dece i našeg naroda. Vladika Varnava je za ručkom rekao: „hvala Bogu da nam posla dobre ljude u pomoć da ovu decu utešite i obradujete u bedi, jer su ona naša uzdanica.“ Znajući od prvog dana šta je Frotingam uradio za Srbiju i koliko je osnivanje njegovog  doma u Kamenici bilo ne samo plemenito već i nacionalno delo koje je nastavilo ulogu u očuvanju srpskog nacionalnog bića vidi se iz testamenta kojim je prvi patrijarh obnovljene Srpske pravoslavne crkve Dimitrije domu u Kamenici zaveštao 100 obveznica nominalne vrednosti od 150.000 dinara. Posle rata, za vreme rada Srpsko-amerikanskog zavoda u Kamenici patrijarh Varnava prilikom odlaska u Sremske Karlovce, uvek je prvo je odlazio u njegov dom da vidi ratnu siročad i podeli im krstiće i nakon toga odlazio u Sremske Karlovce. Dok je čekao dozvolu da predvodi misiju u Bitolju vratio se u Monton  jer su se njegovi štićenici tu smestili zbog boljih uslova od Nice.  U Montonu je ostao mesec dana, družeći se i igrajući se sa njima. Od tada pa do njegove smrti za njih je bio “dragi tata, father Frotingham“ jer su ga u pismima tako oslovljavali. U Bitolj stiže preko Italije i Grčke 1917. i za vreme najžešćih ratnih dejstava ostaje do proboja Solunskog fronta. Regent Aleksandar nekoliko puta telegrafski ga je pozivao na ručak dok su boravili u ataru mesta Brod u Makedoniji.  Znali su ga svi, a on je je još na Krfu upoznao kompletan  vojni i politički vrh Kraljevine Srbije. U Brodu se družio s vojvodom Mišićem, s pukovnicima Milovanovićem i  s dr Sondermajerom, engleskim admiralom Turbridžem. “

Zbog jednogodišnjeg boravka “pod paljbom“ vojvoda Mišić ga je predložio za najviše srpsko ratno odličje Karađorđevu zvezdu koja mu je dodeljena 27. avgusta 1919. i ona ga je svrstala u nacionalne heroje Kraljevine Srbije, u vreme kada je dodeljivana zbog zasluga, a ne posle deset godina kada su se odlikovanja delila i kapom i šapom.  Posle oslobođenja zemlje, Frotingam postaje šef distributivnog centra Crvenog krsta Amerike u Skoplju gde ostaje godinu dana. Za to vreme posetio je škole u najzabitijim krajevima Makedonije, Kosova, Metohije, Prokupačkom i Užičkom okrugu. Škole je obnavljao sredstvima Crvenog krsta Amerike. Za obnavljanje škola u Prokupačkom okrugu i Makedoniji, njegova sestra Elizabet Frotingam 1919. dala je 190.000 dinara. Bila  je veoma aktivna, lično je plela čarape za srpske vojnike i zahvaljujući njoj u Kamenici je otvorena srednja i viša domaćička škola. Sve to je Frotingam radio bez ičije pomoći i prisustva bilo kog ministarstva. U pismima sestri opisao je skoro svako selo i škole u njima, kako su ih Albanci i Bugari rušili, kako su Bugari krčmili srpske šume na Ljubotenu. Bio je opčinjen srpskim fresko slikarstom, obilazio je srpske crkve i manastire, upoređivao je lik Hrista u Gračanici s likom Hrista u crkvi Bogorodičnog Vavedenja u Lipljanu i “mislim da su jako vredne iako su oštećene.“  “Metohija je bila Stara Srbija u srednjem veku i sedište crkve gde se rodila dinastija Nemanjića, pod čijom vladavinom je Srbija dostigla veliku moć i razvoj, a sada posle toliko vekova pod turskom dominacijom je jedna necivilizovana zemlja i proći će mnogo vremena pre no što ona postane senka od onoga što je bila,“ napisao je sestri Elizabet 1919.  Na poziv dve Amerikanke Helen King i Vide Metson iz Crvenog krsta Amerike, januara 1919. stiže u Vranje i osniva “Srpsko-amerikanski dom“, upravu i fond doma: za počasnog predsednika imenovan je Džon Frotingam, direktorka doma postaje pukovnik Crvenog krsta Amerike Helen King jedna od najviše odlikovanih žena u Prvom svetskom ratu, a sekretar doma  Vida Metson. “Vašington post“ 19. 3. 1922. pisao je o njihovom radu u Vranju, još uvek ne znajući ko je osnovao dom : “Ubrzo posle postizanja mira čitav svet je shvatio da su žene, deca i vojnici Srbije u ratu prošli kroz veća stradanja nego bilo koji narod i Crveni krst Amerike pošto je saznao za patnje i gladovanje velikodušnih Srba poslao im je kontigent pomoći. Ove dve devojke iz Vašingtona ušle su u Vranje, tadašnji centar Vranjskog okruga sa Srbima povratnicima u januaru 1919. pronašle su nemačku poljsku kuhinju koju su postavile na jedan od slobodnih trgova, i kada su neophodne namirnice dopremljene u martu mesecu, počela je ishrana oko 400 dece, dva puta dnevno.“ …Ipak 1919. godine sa radom otpočinje škola i dve godine su deca sedela na sandučićima od konzervi i tako učila. Blagodareći opštini vranjskoj i pomoći Američkog Crvenog Krsta iz Pariza u novcu ubrzo škola dobija svoj predratni izgled i bi snabdevena sa svima potrebama školskim“, napisao je direktor škole u Vranju, Uroš Zdravković.

Preko Darinke Grujić pomaže osnivanje privremenog doma za ratnu siročad u barakama na Vračaru i rad prve dečje bolnice koju je osnovala Škotlanđanka dr Mekfejl uz pomoć Darinke Grujić. Maja 1919. Frotingam iz Skoplja stiže u Beograd, na Košutnjak da poseti ratnu siročad iz Beograda koju je Grujić smestila pod šatorima i zajedno traže pogodnu zgradu u Beogradu, Somboru, Kamenici, za smeštaj dece iz Francuske  čiji se povratak očekivao i ratne siročadi iz Srbije. Sve do demobilizacije 1919. radio je kao član Crvenog krsta Amerike. Kasnije dr Mekfejl seli bolnicu  u Kamenicu da bude bliže njegovom domu jer je  dečja bolnica dobijala njegovu pomoć preko  Instituta u Kamenici. U znak zahvalnosti jedan krevet u engleskoj dečjoj bolnici zvao se krevet Džona Frotingama.

Vođen ljubavlju prema srpskom narodu, odmah posle završetka rata, Frotingam je osnovao domove za srpsku ratnu siročad u Kamenici, Vranju i Skoplju koji je nakon dve godine zbog preseljenja dece u Vranju i Kamenici bio zatvoren. Po povratku siročadi iz Francuske  lično ih smešta u Sremsku Kamenicu, u dvorac grofa Karačonjija i osniva “Srpsko-amerikanski zavod“ za prihvatanje srpske ratne siročadi iz Srbije i Francuske. Ovaj zavod osniva “Žensku zadrugu“ pod pokroviteljstvom Jelene Lozanić, a već 1922. samo godinu dana od početka rada osnovnih i srednjih škola u Kraljevini SHS, “Ženska zadruga“ uz novčanu pomoć  Frotingama osniva prvu zanatsku školu u Kraljevini SHS.  Iste godine  Frotingam preuzima kompletno  izdržavanje ne samo “Srpsko-amerikanskog zavoda“  već i zanatske škole u Kamenici.

Još za vreme boravka ratne siročadi u Nici, Frotingam je razmišljao o budućnosti i oporavku Srbije pa je u dogovoru s Darinkom Grujić poslao na školovanje u Englesku u mestu Drej deset učenica da upišu domaćičku školu. Posle rata slao ih je u Čehoslovačku s kojom je Kraljevina SHS imala izuzetno dobre i prijateljske odnose i tako je nastavio saradnju s Tomašom Masarikom koju su on i Jelena Lozanić imali u Njujorku.  I pre balkanskih ratova i za vreme boravka u Skoplju 1919. Frotingam je kao hrišćanski misionar odlazio u  Konstantinopolj da kao dobrotvor Robertovog koledža nadgleda njegov rad jer se u njemu školovala nemuslimanska omladina, Pravoslavne i Katoličke vere.  Iz Kostantinopolja odlazi u Prag da se vidi s ličnim prijateljem Edvardom Benešem u to vreme ministrom inostranih dela i Zagreb da se vidi s pukovnikom Milanom Pribićevićem. To je bila prva priprema nastavnog kadra za domaćičke škole, prvo niže, a zatim i Više koje  je osnovao pri Srpsko-amerikanskom zavodu u Kamenici.

Uporedo s osnivanjem zanatske škole osniva se poljoprivredno-domaćička škola u kojoj se već 1923. polažu prvi ispiti pred ispitnom komisijom koju su sačinjavali članovi uprave Kraljevog fonda, akademici Bogdan Gavrilović, predsednik Srpske kraljevske akademije i predsednik Kraljevog fonda, Aleksandar Belić i Sava Urošević članovi fonda, kada su se iz Amerike vratila 60 studenata sa završenim Poljoprivrednim fakultetom koje je na školovanje odvela dr Rozalija Morton. Škola je dobila ime po njenom osnivaču i darodavcu Džonu Frotingamu. Domaćička škola u svom sastavu imala je biblioteku, dva razboja, praonicu za rublje, šivaće mašine…

 Uporedo s poljoprivredno-domaćičkom školom po ugledu na američka poljoprivredna dobra, Frotingam osniva poljoprivredno dobro u početku nazvano “Ekonomija“ sa živinom, kravama, svinjama, konjima, pčelinjakom, pekarom i mlekarom gde su proizvodili mlečne proizvode, sa staklenim baštama za cveće i povrće. “Ekonomija“ je bila prvo poljoprivredno dobro ne samo u Kraljevini SHS i Balkanu, već u Evropi. Zato što je to za Evropu bila novina posećivale su ga razne inostrane delegacije. S njegovim osnivanjem obezbeđena je ishrana štićenika i stvoreni su uslovi da nepismene i zaostale devojke iz svih krajeva Kraljevine SHS  pre udaje steknu znanje za samostalno vođenje seoskog domaćinstva jer u svojim kućama nisu imali od koga da nauče. S osnivanjem poljoprivrednog dobra Srpsko-amerikanski zavod u Kamenici nije bio samo kulturno-vaspitna i obrazovna ustanova, već i socijalna i ekonomsko-privredna.

Za uvoz humanitarne pomoći Frotingam nije bio oslobođen plaćanja poreza i taksi za robu koju je dopremao iz Amerike, pa je država tako punila budžet novcem od carinskih i sudskih  troškova. Sve to radio je bez ičije pomoći bilo kog ministarstva. Kralj Aleksandar, posle ženidbe s kraljicom Marijom, osnovao je Kraljev fond koji je ustanovljen 12. 11. 1922., a predsednik i članovi bili su ugledni profesori, članovi Srpske kraljevske akademije,  Novosađanin, Bogdan Gavrilović, Aleksandar Belić, Sava Urošević i Zarija Popović. Najveći darodavac Kraljevog fonda bio je Džon Frotingam. Kada je nastupila svetska kriza, njegova želja bila je da sve škole ustupi na upravljanje Kraljevom fondu. Pošto se radilo o strancu i osnivanju prve zadužbine u Kraljevini SHS, kralj Aleksandar dao je saglasnost da se uradi Zakon o zadužbinama 1930. Tako je dvorac Karačonjija Frotingam otkupio 11. 5. 1929. sa 19 jutara zemlje  za 1.000.000 dinara, a grofa Karačonjija zastupao je poznati advokat iz Novog Sada, dr prava  Pavlas Ignjat. Graditelj-izvršitelj iz Novog Sada Melka Jovan uoči primopredaje imanja Kraljevom fondu izvršio je procenu Frotingamovog imanja i utvrdio da vredi 5,5 miliona dinara sa renoviranim i novosagrađenim zgradama i alatima. Za pregovore o predaji kompletnog imanja na rukovanje Kraljevom fondu Frotingam je ovlastio Rusa Borisa Peljehina, službenika ruskog Poslanstva.  Tako 18. 5. 1932. Darinka Grujić predaje imanje Borisu Peljehinu koji ga uz potpis predaje Aleksandru Beliću. Već sledeće godine zaboravlja se zasluga vlasnika imanja oko osnivanja  zanatske i domaćičkih škola, u naučnim  radovima zasluga se pripisuje jedino kralju Aleksandru koji je “i pored velikih obaveza u vođenju zemlje osnovao i škole ovog tipa.“ Posle smrti kralja Aleksandra zasluga se pripisuje prestolonasledniku Petru II koji u vreme osnivanja škola nije bio rođen. I kralj Aleksandar i prestolonaslednik Petar II nikada nisu posetili Frotingamov dom u Kamenici, jer se u njemu u odnosu na državne domove živelo u izobilju.

U  Vranju, svojim novcem, sagradio je dve dvospratne zgrade za smeštaj  ratne siročadi, treću za prijem gostiju. Sve zgrade su posle Drugog svetskog rata nacionalizovane, a natpisi koji su označavali da se radilo o njegovim zadužbinama, kao i tabla koja je označavala njegovu  ulicu, uništeni su. Dve zgrade u kojima je “Frotingamova srpska ratna siročad“ našla utočište, odrastala i školovala se, srušene su i na njihovo mesto sagrađena je bolnica grada Vranja. Danas u Vranju ne postoji nikakav trag o Frotingamu, a ruinirana  upravna zgrada Vranjance podseća da je neki Amerikanac  u prolazu kroz Vranje sagradio dom za srpsku ratnu siročad. U  Vranju je kao i u Kamenici otvorio prve zanatske škole u Kraljevini SHS, i školovao preko 600 učenika, oni koji su želeli da studiraju, stipendirao ih, bez ikakvog ugovora i zahteva za povraćaj novca. Njegovi pitomci su postali lekari, inženjeri, doktori nauka, generali, krojači, stolari, železničari, narodni heroji u Drugom svetskom ratu. Za vreme letnjih raspusta štićenici su logorovali van Vranja, u Banji Koviljači, u Vrnjačkoj Banji, Ćupriji, Ohridu, Lebanu, u manastiru Prohor Pčinjski… njegov fudbalski klub iz Vranja “Amerika“ odigravao je utakmice u Ćupriji, Ohridu, Bujanovcu u koji su odlazili pešice jer je kao zaljubljenik skauta, zahtevao da svi štićenici budu fizički i moralno jake ličnosti koje će biti u stanju da utiču na sveukupni razvoj Kraljevine SHS. Srpsko-amerikanski dom u Vranju u to vreme bio je najveća ustanova sa 30 zaposlenih kada je Opština Vranja imala samo pet zaposlenih. Ratnu siročad zbrinjavao je iz svih krajeva Kraljevine SHS, iz Bosne, Hrvatske, Dalmacije, Makedonije, Srbije, Mađarske, Rumunije.  Posle Drugog svetskog rata,  nekoliko hiljada školovanih  Frotingamovih  štićenika sa  završenim fakultetima i znanjem francuskog i engleskog jezika dali su veliki doprinos  u razvoju  Kraljevine SHS i Jugoslavije.

Kao civilno lice, posvetiće svoj život i nastaviće započeti humanitarni rad na zbrinjavanju  srpske ratne siročadi, sa svojim direktorkama domova nailaziće na neverovatne probleme od strane korumpiranih članova Ministarstva socijalne politike, vršiće se pritisak da mu domove oduzmu. Predsednik Vranjske opštine će ga špijunirati, otvarati pisma, a “kako mu je ratna siročad oduzela pola života“ kako je napisao u jednom pismu, pod  velikim pritiskom, iznenada  umire u 57. godini života, iste godine kad je po planu trebalo da se zatvori dom u Vranju i u svim krajevima Kraljevine Jugoslavije bila je nacionalna žalost. Učestvovao je u osnivanju prve dečje bolnice u Beogradu u barakama na Vračaru preko Darinke Grujić koja je Škotlanđanki dr Ketrin Makfejl pomogla da je osnuje. Kasnije se bolnica seli u Kamenicu da bude bliže njegovom domu, jer je dobijala njegovu pomoć u novcu preko  Instituta u Kamenici. Do prestanka rada dečje bolnice u znak zahvalnosti jedan krevet nosio je ime Džona Frotingama. Njegovom inicijativom osnovano je Američko-jugoslovensko društvo  po ugledu na Francusko-američko bratsvo koje je od izbijanja rata pomagao, koje je imalo oko 60 veoma uticajnih i bogatih Amerikanaca. Početkom dvadesetog veka po mišljenju mnogih političara, istoričara i naučnika  najjači “kvartet“ Amerike sačinjavali su bivši predsednik SAD-a  Vilijam Hauard Taft, aktuelni predsednik Teodor Ruzvelt, počasni predsednik Karnegijeve fondacije i predsednik Kolumbija Univerziteta Nikolas Batler i Elih Rut, senator Njujorka, predsednik Karnegijeve fondacije koji je u vreme predsednikovanja Teodora Ruzvelta bio je Državni sekretar. Zaslugom Frotingama dva od ova četiri člana bili su članovi Američko-jugoslovenskog društva, Batler i Rut. Na Mirovnoj konferenciji u Versaju 1919. kada su se crtale granice nove države Kraljevine SHS i Evrope, prisustvovala su četiri člana Američko-jugoslovenskog društva: predsednik društva general Tasker Blis, Džejms Šotvel, Mihajlo Pupin počasni predsednik društva i Frenk Polk koji je posle odlaska predsednika Vudroa Vilsona i državnog sekretara Roberta Lansinga bio ovlašćen da potpisuje ugovore i karte novih država. Najveći socijalni reformator Amerike  Homeru  Folksu  koji je  16. 6. 1920. odlikovan ordenom Belog orla III stepena za rad na Solunskom frontu, prilikom posete Beogradu avgusta 1928. kao izaslaniku američke asocijacije Čajld Velfer (Childe Welfare-društvena briga o deci) i jednog od direktora Američko-jugoslovenskog društva, klub Jugoslovensko-američkih prijatelja u svojim prostorijama u Pozorišnoj ulici u Beogradu priredio mu je prijem gde su među prisutnima bili američki generalni konzul u Beogradu Kenet S. Paton (Paton  je bio i počasni podpredsednik Američko-jugoslovenskog društva), savetnik američkog poslanika Fišer i drugi.  Folks se tom prilikom prisutnima obratio: “Na ovom mestu izražavam Srbiji zahvalnost Amerike za 1914. godinu. Tada je vaš narod ne samo isterao iz svoje zemlje mnogo većeg neprijatelja, nego ga je držao u škripcu sve dok se Evropa spremala u grozničavim naporima. Tada smo se svi divili Srbiji i njenim nadčovečanskim podvizima. Kada je Amerika potpomagala srpski narod, ona je to činila iz zahvalnosti za ono što je taj narod učinio svojim životima za sreću i pravdu celog čovečanstva.“ Preko ovog društva Frotingam je dovodio najbolje američke stručnjake, socijalne reformatore koji su radili na organizovanju Ministarstva zdravlja i zdravstvene službe u Kraljevini SHS, poznate kao Narodno zdravlje. Većina članova Američko-jugoslovenskog društva bila je odlikovana ordenima Kraljevine SHS stečenih na Solunskom frontu i oni čine najveću grupu odlikovanih stranih državljana. Zahvaljujući njihovom radu, humanitarnom radu Džona Frotingama,  dr Edvardu Rajanu koji je za vreme okupacije odlazio u Rumuniju da kupuje žito za stanovništvo Srbije novcem koji je iz Njujorka slala Jelena Lozanić, Karnegijevoj i Rokfelerovoj fondaciji, aktuelnom predsedniku Vudrou Vilsonu (znao je za Frotingamove domove u Srbiji i telegramom ih bodrio da izdrže još malo jer će se vratiti svojim kućama), prethodnim predsednicima Vilijamu Hauardu Taftu  i Teodoru Ruzveltu, Rut Farnam, Malvini Hofman, dr Rozaliji Morton, srpska ratna siročad dočekala je povratak u oslobođenu domovinu.   Sve savezničke zemlje imale su u “Grand Central Palasu“ prodajne kioske “Bazare“ u kojima su se prodavali ručni radovi, a novac je bio namenjen stanovništvu. Predsednik Srpskog odbora u Njujorku koji je osnovala Jelena Lozanić bio je Brek Trubridž (Breck Trowbridge). On je doveo nekadašnjeg predsednika Ruzvelta koji je održao govor. Crveni krst Srbije u znak zahvalnosti Hubertu Huveru koji je za vreme rata slao velike količine namirnica srpskim izbeglicama u Francuskoj, posle rata u Ljubljani imao fondaciju koja je hranila 25.000 dece, u Srbiji je hranio 180.000 dece, odlikovao ga je  8. 6. 1923.  Od imenovanja predsednika Vilsona za počasnog predsednika Crvenog krsta Amerike u Bostonu  1917. počeo je da se slavi Kosovski dan za koji su štampani posteri s likom kneza Lazara. Formirana je posebna misija Crvenog krsta Amerike za Srbiju koja je već decembra 1917. štampala izveštaj.  Za sve što je uradio za Srbiju i srpski narod, Beograđani mu se odužuju i trgu ispred železničke stanice prema Nemanjinoj ulici daju ime Vilzonov trg. Zbog humanitarnog rada ovih fondacija i plemenitih Amerikanaca, Srbija, Kraljevina SHS i Kraljevina Jugoslavija najbolje diplomatske odnose imala je s Amerikom i oni su trajali od osnivanja američkog konzulata Amerike u Nišu 1914., do izbijanja Drugog svetskog rata. S Jelenom Lozanić (kći Sime Lozanića, udala se za Frotingama 1921.) osnovao je Internacionalni srpski obrazovni komitet u Njujorku 1919. koji je imao zadatak da prikuplja novac za domove u Vranju i Kamenici. Za predsednika ovog komiteta bila je imenovana neumorna dr Rozalija Morton poznata po radu i osnivanju bolnice u Sedesu, koja je doprinela lečenju hiljadu srpskih ratnika. Za prvog člana Internacionalnog srpskog obrazovnog komiteta bio je imenovan jeromonah Nikolaj Velimirović čiji se nacionalni i humani rad ogledao u neprekidnim putovanjima na relaciji Engleska, Amerika, Škotska i Švajcarska.

Frotingam je prilikom proslave desetogodišnjice oslobođenja zemlje 1928. kao nacionalni heroj  Kraljevine Srbije, vitez Karađorđeve zvezde, na poziv ličnog prijatelja kralja Aleksandra prisustvovao proslavi. “Kada dođem u Jugoslaviju, ja se osetim kao u svojoj drugoj domovini“, izjavio je novinaru “Politike“. Tom prilikom posetio je Skoplje, a “Opština carskog grada Skoplja proglasila ga počasnim građaninom“. To se nije slučajno dogodilo, jer u vreme kada je zbog otvaranja distributivnog centra u Skoplju i jednogodišnjeg rada  i neprekidnog boravka od 1917. do 1918. u Bitolju, opština grada Skoplja glavnoj ulici dala je njegovo ime. Utiske s putovanja sestri Elizabet opisao je na sledeći način: “Putovao sam u Vučitrn, a ulica koja je uglavnom sa turskim radnjama, nazvana je po meni. Ostavio sam im  1.000 dinara, s kojim mogu da ulepšaju ulicu. Vučitrn je sagrađen na mestu jednog srednjovekovnog zamka koji je bio pre turskog osvajanja.“

Kao  vrstan putopisac  sestri Elizabeti opisao je igled Prištine: “Priština koja je bila moja poslednja destinacija i najsevernija tačka je mali grad, veoma turski, tih, s prilično malim pozorišnim rasporedom u centru (to uopšte nije trg), koji ima prefekturu, džamiju, bunar i nekoliko drugih interesantnih zgrada.“

Saopštio sam im da ne želim više  da dobijam odlikovanja, tako da su Skopljanci  na kraju odlučili da će se ulica zvati, ulica majora Frotingama. Ona vodi od reke do ugla hotela Bristol i nazad do zadnjeg dela hotela Velika Srbija. Bristol je hotel prve klase, a hotel Srbija je trgovački. Tako bi putnici  bar trebalo da znaju  za naša imena. Devetog jula stigao sam u Sofiju automobilom, nastavio sam u Konstantinopolju gde sam posetio koledž i brodom otišao do Konstance, a vozom u Bukurešt.“

Ubrzo nakon proglašenja Kraljevine SHS glavna ulica s imenom Džona Frotingama, dobija novo ime,  Kralja Petra ulica (danas ulica Makedonija), a  Frotingamu dodeljuju novu ulicu. Po  unapred utvrđenom programu  u Skoplju su ga dočekale mnogobrojne delegacije, između ostalih dočekao ga je episkop Varnava koji ga je pozdravio lepim govorom. Posle Skoplja otputovao je da još jednom poseti “najtragičnije, najizolovanije, najsudbonosnije srpsko polje, polje crnih ptica “Fild of Blackbirds“ kako je jedan od najvećih američkih skulptora i jedan od najvećih nacionalnih srpskih radnika Malvina Hofman nazvala Kosovo Polje prilikom posete Gračanici 1919.  Ona je kao humanitarni radnik i član Crvenog krsta Amerike za Srbiju radila od 1915. do izbijanja Drugog svetskog rata. U Srbiju je poslao Huver, a posle posete Skoplju i Gračanici, novinar “Politike“ s Frotingamom  je obavio razgovor:  “Ovaj pitomi i dobrodušni svet čini mi se toliko blizak, kao da sam čitav vek proveo s njima. Volim Makedoniju i zbog njene pesme, koja ima jednu specijalnu draž. Za vreme svoga puta kroz Južnu Srbiju prikupio sam vrlo mnogo originalnih pesama.“

Za života baveći se humanitarnim radom, srpskoj ratnoj siročadi pružio je ruku spasa kada se niko nije nadao ni očekivao, jer niko u Srbiji nije znao za njega niti je pak on u njoj nekog poznavao. Pomagao je i davao svuda gde je trebalo: u Americi je pomagao MekDouvel muzičku koloniju u kojoj je sa sestrom bio jedan od direktora kroz koju je prošlo 7. 500 studenata muzike, u Bruklinskoj muzičkoj akademiji bio je direktor, pomagao je Art centar za umetničku fotografiju u Njujorku, Botaničku baštu u Bruklinu, bio je član Zajedničkog odbora o načinu sprečavanja delikvencije u Njujorku,  Brin Mor koledž u Pensilvaniji. U Francuskoj je zbrinjavao francusku ratnu siročad, osnovao je fondaciju, a u zgradama koje je kupio smestio je supruge izginulih ratnika, u Belgiji je vodio brigu o osakaćenim ratnicima zbog čega mu Nacionalna federacija u ratu unakaženih invalida u Briselu 1932.  u znak zahvalnosti dodeljuje  diplomu.  U Srbiji je pomogao završetak izgradnje umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“,  Domu gospođa dao je 850.000 dinara, Kačaničkoj opštini 100.000, za zidanje sokolskog doma u Skoplju 100.000, pomogao je završetak izgradnje sokolskog doma u Strumici, pri gimnaziji u Skoplju osnovao je fond “Pet prijatelja iz Bruklina“, Crvenom krstu Beograd poklonio je rendgen aparat… Pomagao je ferijalna i skautska društva 1917. u Vodeni (danas Edesa) kada se susreo s dr Milošem Đ. Popovićem, osnivačem skautizma u Kraljevini Srbiji, kao i loptačke klubove, bio počasni predsednik BASK (BASK je od osnivanja imao samo tri počasna predsednika, Ljubomira Jovanovića, ministra prosvete, Jovana Frotingama i Darinku Grujić, kako je pisalo u Spomenici BASK-a). Bio je veliki dobrotvor pevačkog društva “Vardar“ u Skoplju, kao dobrotvora i velikog dobrotvora njegovo ime i fotografije nalazimo u spomenicama “Beogradskog ženskog društva“ “Društvu kneginje Zorke“, “Materinskom udruženju“… Kupio je imanje u Dubrovniku (700.000) dinara za izgradnju doma za oporavak dece posle zatvaranja doma koji je vodila dr Mekfejl. Frotingamovi unuci danas su jedini i pravi vlasnici nepokretnosti u Srbiji i Hrvatskoj: placeva na kome su bile sagrađene tri dvospratne zgrade u Vranju, zgrada Karačonjijevog dvorca sa 19 jutara zemlje u Sremskoj Kamenici i imanje u Dubrovniku poznato kao Biskupija iz doba Dubrovačke republike. Frotingam je nosilac sledećih odlikovanja: tri put ga odlikovao Crveni krst Srbije 1915. i 1916. (Niš, Krf), dva ordena Svetog Save III reda, 1915. i 1917. u Solunu,  odlikovanje Crne Gore, orden Svetog Danila, 1917. Karađorđeva zvezda IV reda 1919. u Beogradu, Beli orao II reda 1928., Jugoslovenska kruna drugog reda 1931. Diplomu Nacionalne federacije osakaćenih i invalida rata Belgije,  dobio je 1932.  Zlatnu značku Ferijalnog saveza Kraljevine Jugoslavije, povelju Sokol župe Kraljević Marko iz Skoplja, posthumno mu  Sokol župa “Kraljević Marko“ iz Skoplja 1937. dodelila diplomu, a crkva Svetog Save  u Njujorku 1945. dodelila mu je povelju. Imao je ulice u Skoplju, Vranju, Sremskoj Kamenici i Vučitrnu. Bio je počasni građanin Vranja i Skoplja 1921. U Skoplju Kolo srpskih sestara prikupljalo je novac za izgradnju spomenika u Skoplju. Gradonačelnik Beograda Milutin Petrović 1935. (te godine Petroviću je istekao mandat) obećao je  Darinki Grujić da će u Beogradu dobiti spomenik i trg s njegovim imenom. Šta je značio njegov rad za Srbiju može se videti iz Spomenice Ledi Pedžet štampane 1959. U Melburnu: “Nema međ Amerikancima Džona Frotingama, nestalo je međ Francuzima Luja Bartua, Viktora Berara, Franša d’Eperea, međ Švajcarcima Arčibalda Rajsa.“ Posle njegove smrti u Beogradu i Vranju održane su komemorativne sednice, a Beogradsko žensko društvo koje je najviše pomogao posvetilo mu ceo broj svog izdanja u kome su objavljene njegove fotografije, Jelene Lozanić i sestre Elizabet Frotingam. Posle Drugog svetskog rata i dolaskom nove komunističke vlasti, komemorativni skupovi nisu se održavali u državnim ustanovama. Štićenici, prijatelji i Srpska pravoslavna crkva bili su jedini koji su želeli da otrgnu od zaborava lik Džona Frotingama i njegov višedecenijski humanitarni rad jer su skoro svi jeromonasi, vladike i episkopi  sarađivali s njim. Prvi komemorativni skup  u komunističkoj Jugoslaviji, povodom šesnaest godina od njegove smrti, održan je 18. 11. 1951. u Sabornoj crkvi u Beogradu, u vreme patrijarha Vikentija Prodanova na kome su činodejstvovali, episkop  budimljansko-polimski Makarije, episkop banjalučki  Vasilije i episkop toplički Dositej, kome je prisustvovalo preko 450 njegovih prijatelja i štićenika.

Posle smrti Frotingama novine na slovenačkom jeziku “Novi list“ koje su izlazile u Buenos Ajresu objavile su članak o Frotingamovoj smrti  1936. Njihova procena bila je da je dao preko 100 miliona dinara, a “Politika“ je u članku o njegovom životu i radu objavila podatak da je za više od dvadeset godina rada,  Srbiji  dao preko 250 miliona dinara u zlatu (oko 50 miliona dolara). Budžet Kraljevine Srbije 1913. bio je 130.764.000 dinara, što znači da je Srbiji i Kraljevini SHS dao iznos kao dve godine budžeta Kraljevine Srbije.

Jugoslovenska delegacija posetila je njegov grob u Getari i porodici Frotingam odnela duborez na kome su urezani nazivi oko 40 društava i ustanova koje je pomagao.  Između ostalih zahvalnost su mu izrazili: Savez dobrotvora Srbije, Udruženje rezervnih oficira i ratnika Beograd, Sokol župe iz Novog Sada, Skoplja i Kavadara, Soko Kraljevine Jugoslavije, Udruženje ratnih invalida Beograd, Narodna odbrana Beograd, Uprava Kraljevog fonda Beograd, Banovinski odbor Crvenog krsta Skoplje, Savez humanih društva Beograd, Englesko-amerikanski klub Beograd, Savez Jugoslovensko-čehoslovačke lige Beograd, Udruženje ženskih lekara Beograd, Udruženje penzionisanih oficira i činovnika Beograd,  Društvo majke Jevrosime Beograd, Materinsko udruženje Beograd, Udruženje domaćice i matere Beograd,  Društvo kneginje Ljubice, pevačka društva “Prosveta“, “Vardar“ i “Mokranjac“, Dom slepih, Dom slepih “Kralja Aleksandra“ Zemun, Kolo srpskih sestara Beograd-Skoplje, Društvo kneginje Zorke, Žensko društvo, Dom Svete Ane, Žensko radničko sklonište Beograd,  Dom učenica Beograd, Državna realna gimnazija Skoplje, Opština grada, domaćička škola Kraljevog fonda, Ženska zanatska škola Sremska Kamenica, Opština grada Vranja, Amerikanski dom i zanatska škola Vranje a na sredini duboreza velikim slovima urezan je tekst: “SPOMEN VENAC POKOJNOM DŽONU FROTINGAMU ZAHVALNA JUGOSLAVIJA.“

Da u njegovoj arhivi nisu sačuvane povelje o odlikovanjima, danas ne bismo znali da je Amerikanac Džon Frotingam  bio nosilac najvećeg broja najviših srpskih i crnogorskih  ratnih i mirnodopskih odlikovanja i najveći dobrotvor Srbije i srpskog naroda.

Njegovov štićenik iz Bačkog Gradišta 1934. posvetio  je pesmu Frotingamu iz koje ćemo preneti zadnji stih:

          Put daleki on prevali

          Pa k nama doleće, da gleda kako raste naše srpsko cveće,

          Zlatno srce, divna duša, rajska ljubav samo, Bog da živi Oca Frotingama.

Ovom prilikom treba se podsetiti reči kapetana Stevanovića, iz pisma objavljenog u “Politici“ 1915. posle njegove prve pošiljke kada je Srbiji poslao prvu ratnu bolnicu, lekare, medicinske sestre, sanitetski materijal i druge namirnice: “Mnogo i mnogo mi Srbi dugujemo ovome velikom prijatelju i dobrotvoru našem. Hvala mu.“

Završavajući poglavlje o Amerikanskom domu u Vranju u Društvenoj istoriji Vranja, Rista M. Simonović napisao je:

“Plemenito delo mnogih darodavaca iz Amerike i naše zemlje nikada neće biti zaboravljeno niti uništeno. Amerikanci koji su osim velike pomoći u oružju i hrani za vreme Prvog svetskog rata i odlučnog učešća u stvaranju države SHS u Versaju, stvorili su i ovaj dom za ratnu siročad cele naše zemlje zaslužili su da ta plemenita dela nikada ne zaboravimo. I ovaj put upućujemo im jedno veliko i nezaboravno HVALA.“

 

Kratka biografija autora eseja: Simonović R. Tomislav rođen je u Vranju 1950., gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je na Prirodno-matematičkom fakultetu (primenjena hemija) u Skoplju. Radio je kao tehnolog u Duvanskoj industriji i Pamučnom kombinatu u Vranju. Objavio je nekoliko radova o uticaju mangana na ljudsko zdravlje. Sa braćom i sestrom priredio je Društvenu istoriju Vranja od kraja 19. do kraja 20. veka, Riste M. Simonovića. Za dan Grada Vranja 31. januara 2014. dodeljena mu je povelja zahvalnosti, za izuzetnu saradnju i doprinos u rasvetljavanju  i afirmaciji istorijskih činjenica Vranja i juga Srbije.

Komentari

Milovan Milovan

Odličan tekst koji je rasvetlio mnoga neznanja o ljudima koji su mnogo zadužili Srbiju, a ne pominjemo ih se dovoljno. Ovo je dobar primer kako treba pisti o tome, da se ne zaboravi.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja