ИСТРАГА ПОТУРИЦА У ЊЕГОШЕВОМ ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ – са освртом на став културне елите Запада о превредновању овог дела

12/08/2020

 

Аутор: Борислав Вукашиновић, адвокат у пензији

Коаутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

После пораза српске војске од стране турске војске, који се десио на Косову пољу 28. Јуна 1389. године, један део српског народа пребегао је у кршевиту и у сваком погледу оскудну Црну Гору и са собом понео успомену на сву горчину пораза. Нигде сећања на косовску трагедију није тако дубоко сачувано у свести сваког појединца као код црногорског народа.

Љуба Ненадовић, који је био Србин, био је изненађен када је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције. Тим запажањем Ненадовића, Иво Андрић започиње свој есеј  Његош као трагични јунак косовске мисли. Та мисао, или боље рећи мит, има своје три компоненте. Прва компонента је схватање трагичности пораза који је довео до губитка државе и потпадања Срба под турско ропство. Друга је затим, глорификација јуначког подвига Милоша Обилића, који је у Косовској бици убио турског цара Мурата. Сви јуначки подвизи и храбра дела, у неравноправној борби Црногораца са Турцима, мерили су се према Обилићевом подвигу. Трећа компонента те мисли је неопходност непрестане борбе за ослобођење под геслом нека буде што бити не може, не сумњајући у позитиван исход те борбе, јер на гробу ће изнићи цвијеће за далеко неко покољење.

Српски народ у Црној Гори створио је свој суд о узроцима пораза на Косову. Један од разлога пораза  налазио се у расцепканости српске државе на феуде, без јаке централне власти, у којима феудалци имају апсолутну, па и војну власт. Међусобно су били завађени, што је доводило до ратова између њих. Због таквог стања нису били свесни опште опасности од турске експанзије. Напротив, у тим међусобним борбама поједини су звали Турке за савезнике, што су ови обилато користили. Ово народно веровање прихватио је Његош у Горском вијенцу  и изразио га као опште мишљење народа кроз  Коло стиховима: Великаши проклете им душе на комате раздробише царство, српске силе грдо сатријеше; великаши траг им се утро, распре сјеме посијаше грко, те с њим племе српско отроваше; великаши грдне кукавице, постадоше рода издајице.

Због стања у српској држави српска војска на Косову није имала врховну команду,  већ су својим одредима командовали племићи. Слику о командном стању у српској војсци најбоље је описао народни песник у песми Пропаст царства српског. У њој су учествовали племићи са својим војскама и то стари Југ Богдан са својих девет синова, Херцег Степан и кнез Лазар који је имао највећу војну силу од 77 хиљада војника и сигурно би, по народном веровању, победио Турке да није било издаје Вука Бранковића. Сви наведени великаши храбро су се борили, у тој бици сви су изгинули, а њихова војска поражена. Нису се могли супротставити добро организованој сили каква је била турска војска, на челу са врховним командантом царом  Муратом, којег је после његове погибије заменио син Бајазит.

Други разлог пораза је издаја, која је описана у  Горском вијенцу у претходно цитираним стиховима. Издаја је најбоље објашњена у песми  Кнежева вечера. Кнез Лазар је био упознат са чињеницом да се у редовима српске војске припрема издаја, али како би се модерним  језиком  рекло о томе је имао погрешну информацију,  па је као могућег издајника означио Милоша Обилића, на шта му је овај отресито одговорио: Невјера  ми сједи уз кољено, испод скута није ладно вино: А проклети Вуче Бранковићу! Сјутра  јесте лијеп Видовданак, видјећемо у Пољу Косову ко је вјера а ко ли је невјера.

Историјска истина је да је Обилић у бици на Косову убио цара Мурата и тиме учинио један од најхеројскијих подвига у историји ратовања. Због тог подвига Његош га сврстава у највеће хероје света наводећи: А шта Леонид оће и Сцевола кад Обилић стане на поприште. О издаји Вука Бранковића, Његош је прихватио народно мишљење и веома га окарактерисао у стиховима: Бранковићу погано кољено тако ли се служи отачеству тако ли се цијени поштење?

У историјској науци не постоје докази о издаји Вука Бранковића, већ постоји објашњење да због закашњења није учествовао у одсудним моментима битке.

Последице пораза Срба на Косову биле су многобројне и све трагичне. Сви покорени народи добили су од Турака статус раје и, као што истиче Иво Андрић у својој докторској дисертацији  Развој духовног живота Босне под утицајем турске владавине, ислам је био регулатор њиховог личног,  друштвеног,  материјалног и духовног положаја. Овај положај је конкретно регулисан  збирком закона за рају под називом Канун и раја, који је донео други калиф Омар ел Катаб  1635. године за све хришћане и Јевреје у Дамаску,  а који је у мање измењеном облику примењиван у свим освојеним земљама. Он наглашава, да су нарочито важне одредбе овог закона које се односе на верски идентитет хришћана. У њему је било забрањено да хришћани и Јевреји подижу манастире, цркве и испоснице; они нису смели поправљати своје цркве. Такође,  биле су значајне и одредбе које су дискриминисале хришћане у погледу понашања и спољног изгледа, па су се овим и на први поглед разликовали од муслимана. Тако хришћани нису смели да јашу оседланог коња, носе сабљу или друго оружје, нити су смели да носе широк појас итд.

Но, две најтрагичније последице турске окупације биле су исламизација хришћанског и српског становништва, нарочито у Босни, и данак у крви. У ислам је прво прешло босанско, српско и друго племство. Налазећи се пред дилемом да ли да изгубе своје поседе и привилегије које из њега произилазе или да промене веру и задрже стечене привилегије, већина њих се определила за другу опцију.

Други облик исламизације, који је веома значајан за освајача, био је аџами оглан, тј. данак у крви. Сваке пете године, у освојене земље долазили су из Турске посебни чиновници тзв. телосници, чији је основни задатак био да из сваке српске духовне породице узму по једно мушко дете старије од 14 година које је физички и духовно здраво, одведу га у Турску, преведу у ислам и упишу у војну школу. Овој свирепој мери српска раја је на различите начине покушавала да се одупре. Најчешћи начини били су подмићивање телосника, скривање деце или женидба у једанаестој или дванестој години јер телосници нису узимали ожењене мушкарце. А крајња мера је била осакаћивање деце.

Једна од мера које су Турци примењивали, а која је утицала на материјални положај раје, јесте убирање посебног пореза, харача, који је био обавезан да плати сваки немуслиман мушког рода. Скупљање харача вршено је на начин који је уништавао достојанство сваког човека. Пошто, како истиче Андрић, у Турској никада није било регистра рођених (матичних књига) сабирачи пореза каналом су дечацима мерили обим главе и ширину врата и по томе ценили да ли је неко већ дужан да плати порез, или још не подлеже плаћању.

Пошто Турска није успела да покори Црну Гору (која се тада састојала од четири нахије), због херојског и сталног отпора Црногораца турској сили, на њеној територији се није примењивао поменути закон (Канун и раја)  Црногорци нису плаћали харач и друге порезе.

Међутим за Црну Гору и њен опстанак, главну опасност представљала је исламизација (потурчивање Црногораца), која је попримила опасне размере од Сулејман-пашиног похода на Црну Гору од 1692. године. Та опасност је била тим већа јер је један од планова Турске био да расели Црногорце са њихових вековних огњишта. У походима на Црну Гору, потурице су помагале турску војску на два начина. Најпре су имале улогу турске агентуре која их је обавештавала о борбеној снази црногорске војске, њеном моралу и плановима за пружање отпора, а затим су учествовали као део турске војске у ратним походима на Црну Гору.

Због такве двоструке улоге мржња Црногораца према потурицама достигла је кулминацију и довела до опште свести о неминовном обрачуну са њима ради опстанка црногорског народа. Непосредан повод за акцију истребљења потурица било је падање у турско ропство владике Данила приликом освештења једног храма у Зети. Турци су му дали гаранцију о његовој безбедности, а онда су га преварили, утамничили и осудили на смрт. Срамну улогу у тој прљавој игри одиграле су зетске потурице. Владика Данило је једва спасен од погубљења откупом његове слободе, новцем који су Црногорци позајмили од Млетака. Тај догађај учврстио је свест Црногораца о неминовности обрачуна са поптурицама. Истрага потурица, према историјским изворима, почела је 1709. године. То није био једнократан акт, већ се претворио у дугу борбу, која је како, истиче историчар Јагош Јовановић, ојачала јединство црногорских племена.

Тај историјски догађај послужио је као грађа за Његошево генијално дело Горски вијенац. Његош није на исламизацију унапред гледао као на негативну појаву. То се може најбоље схватити из писма  које је упутио скадарском везиру Осман-паши, свом земљаку из Босанског Скопља, које Иво Андрић у целини цитира у свом есеју. Његош у том писму наводи да су нажалост прешли у ислам славни и гласовити племићи па их набраја: Црнојевић  ( Бушатлија), Оберкнежевић ( Махмутбеговић), Купиновић, Скопљак, Видајић, Филиповић, Градилевић, Сточевић, Љубовић, Ченгић и многи други, и тако се отуђили од свог народа и отаџбине. Али за Његоша је трагична чињеница што су они примивши ислам прешли на страну освајача и борбу против Турака претворили у братоубилачки рат гдје брат брата бије, брат брата сијече, развалине нашега  царства у нашу крв огрезле. Ево опште наше несреће. Он ипак не губи наду у помирење већ прижељкује дан када ће се потурчена браћа покајати и вратити својој вери. Даље наводи: Ја бих рад да сам се мало доцније родио, јер бих видио своју браћу, ђе су се себе и својих споменули, и ђе јавно пред свијетом казали, да су они достојни праунуци и потомци старијех витезовах нашега народа. Нажалост, у стварности се ова Његошева жеља није остварила.

Његош као државник и велики визионар није у културним, језичким и верским разликама видео препреку за уједињење свих јужнословенских народа, па и муслимана. Ту своју идеју изразио је у стиховима: Није важно ко се како крсти, но чија му крвца грије душу, чије га је млијеко задојило.

Сматрам да из Његошеве државничке биографије треба издвојити детаљ који говори о његовој тежњи за миром и могућим животом са муслиманима. Наиме, у историји је забележено да су Али-паша Ризванбеговић, везир Херцеговине, и Његош, 2 или 9. септембра 1842. године закључили уговор у осам тачака између назависне Црне Горе и Пашалука херцеговачког о престанку непријатељстава. Састанак у Дубровнику и закључивање уговора била је велика Његошева победа, јер је Али-паша признао независност Црне Горе, што је за велике силе Аустрију и Русију било велико изненађење. Иначе, Али-паша је био веома учен човек, велики реформатор, а красила га је толеранција према хришћанима. Мало је познато, да су у току боравка у Дубровнику,  двојица владара одлучила да се побратиме. Нажалост, овај уговор није никада ступио на снагу, јер се томе противила Порта, пошто није била спремна да уступи било који део територије која се налази под њеним формалним сувренитетом. Овај пример говори да су мир закључила два изузетна човека свесна да верске и друге разлике саме по себи нису препрека за суживот међу људима и народима. Међутим живели су у времену многих протвречности (унутрашњих и спољних) њихов споразум није наишао на одобравање. Због закључења овог споразума Али-паша је убијен на исти дан када је Његош умро (Рамиз Хаџибеговић, Чојство изнад племенских оквира, Политика, број 1185, 14. Јун 2020, Магазин).

Његош је у Горском вијенцу на генијалан начин изразио сву драматичност одлуке о истрази потурица. Владика Данило, један од главних ликова и господар Црне Горе, веома јасно сагледава велику снагу Отоманске империје чије вражје племе позоба народе и малену снагу Црне Горе, која је једна сламка међу вихорове. Владика Данило је такође схватио да је поред оружаног напада на непокорена племена Црне Горе потурчивање други вид агресивне политике Турске према Црној Гори, којим ова жели да ослаби унутрашњу кохезију и морал Црногораца и кроз следеће стихове прозире ову политику: Виђи посла цара наопакога, кога ђаво о свачему учи: Црну Гору покорит не могу ма никако да је сасвим моја; с њима треба овако радити(…) Па им поче демонски месија лажне вјере пружат посластице. Владика проклиње своју браћу Црногорце који прихватају овакву политику, морално их карактеришући као лоше људе: Бог вас клео погани изроди што ће турска вјера међу вама? Куда ћете с клетвом прађедовском? Су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе доклен сунца грије?

Но, поред ових чврстих сазнања, Владика Данило сагледава сву трагику бртаоубилачког рата, те и поред општег расположења главара и народа, да се са истрагом потурица започне одмах, даје један мирољубив предлог: Ја бих браћо с општег договора да главаре браће истурчене дозовемо на општему скупу да им дамо вјеру до растанка, е а би се како обратили и крвави пламен угасили. Главари су предлог прихватили, одложили су одлуку о истрази потурица до разговора о постизању могућег договора о враћању у вјеру прађедовску.

До преговора је дошло. Одмах се видело да су прговарачке стране дошле са различитим циљевима па су оклевали да почну разговор о главној теми.

Први се усудио да изнесе свој предлог о теми разговора потурица Хаџи-Али Медовић, кадија који је саопштио да од овог разговора очекује да допринесе да се измире завађене породице Велестоваца и Турака ћеклићких, па Бајице и братства Алића, тако што ће у име потурица српским породицама за изгубљене главе накнадити материјалну штету. Модерном терминологијом то би се могло назвати сатисфакцијом за претрпљене душевне болове и понудити кумство, како би се међу њима постигао трајан мир. То би значило да су потурице биле за суживот између њих и Црногораца, али под њиховим условима.

Црногорци су прозрели да је Хаџи-кадијин предлог неискрен и тактичке природе, па му је војвода Батрић у име свих главара енергично одговорио: Турци браћо-у кам ударило!, шта ћемо вам крити у кучине? Земља мала, од свуд стијешњена, с муком један у њој опстат може, какве силе пут ње сијевају, за двоструком ни мислит не треба, но примите вјеру прађедовску, да бранимо образ отачества.

Предлог војводе Батрића сада без тактзирања одбија Мустај-кадија подсећајући Црногорце на супериорност ислама над хришћанством: Више ваља дан клањања један но крштења четири године.

У току самих разговора потурица и црногорских главара, новопостављени Селим-паша шаље ултимативно писмо владици Данилу и упозорава га да је одлучан да и у Црној Гори, као и свим другим покореним областима Турске, обезбедити поштовање турских закона, јер циљ његове владавине је и да раји узду попритегнем, е је раја остала марва.

Владика Данило и остали главари не прихватају никакве турске услове јер турску владавину сматрају апсолутним злом и отписују му истом мером: Не требује царство нељудима, нако да се пред свијетом руже и коме закон лежи у топузу траговви му смрде нечовјечеством.

Тако се након одговора владике Данила на Селим-пашино  писмо разговор са потурицама о враћању у хришћанску веру завршио безуспешно.

Додајмо да је Селим-пашино писмо још више учврстило одлуку владике Данила и црногорских главара у неопходност обрачуна са потурицама. Ту одлуку је подржао игуман Стефан, особен лик у Горском вијенцу,  јер је проша сито и решето, овај грдни свијет испитао и отрови му чашу искапио.

Према Горском вијенцу, а у историјским изворима, одлучујућа битка са потурицама одиграла се на Бадњи дан 1709. године. О исходу те битке у целој Црној Гори, владика Данило и игуман Стефан обавештавани су од непосредних учесника: браће Мартинића,  Вука Бориловића и др.

У тим биткама Црногорци су извојевали победу уз велике жртве на обе стране. Иначе, спев се завршава жалопојком једног од главних јунака Горског вијенца Мандушић Вука за изгубљеним џефердаром у борби са Турцима.

Владика Данило га теши поклањајући му нови џефердар и одајући му признање за приказано јунаштво са поруком: А у руке Мандушић Вука биће свака пушка убојита.

Иако је истрага потурица основна тема Горског вијенца,  погрешно би било свести га на то. То дело говори о духовном стању црногорског патријахалног друштва и његовим моралним вредностима (храбрости, јунаштву, чојству),  због којих је, захваљујући  њима,  водио успешну борбу против турске силе до коначне слободе.

Његош је у Горском вијенцу испевао најљепшу оду о слободи. По њему неслободан човек није достојан да живи. Све друге вредности човекове личности Његош је ставио у функцију остваривања овог идеала. Тако, на пример, храброст је врлина само ако се остварује у борби за слободу. Ал тиријанству стати ногом за врат, довести га спознању права, то је људска дужност најсветија.

Код свакога Црногорца чојство се схвата као одбрана слободе другога од свакога насиља, па и сопственог.  По Његошу младост као једно од најлепших периода у човековом животу, вреди жртвовати за слободу.

Један од највећих јунака те жртве је најмлађа личност у Горском вијенцу, Батрић Перовић, који се у борби за слободу одликовао великим јунаштвом ( Црногораца већ бијеше свакога он готово претека јунаштвом). Убијен је на превару од потурице Ћоровића, што је био један од начина обрачуна тадашњих домаћих издајника са Црногорцима.

Треба нагласити да ниједно књижевно дело није на једностван начин изразило дух народа као Горски вијенац. Свака његова порука била је тако разумљиво изречена да ју је сваки читалац присвајао као своју, са вајкањем како се ја ње не сјетих.

Зато стихови Горског вијенца живе у памћењу многих генерација,  јер су узети из народног живота и народне мудрости. Између осталог због своје једноставности  у изразу,  Горски вијенац спада у највећа дела српске књижевности.

II

У вези са разматрањем о естетским и литерарним вредностима Његоша као писца треба указати да се у другој половини двадесетог века и у првим деценијама двадесет првог века појавила западна културна елита, која је у корист западних империјалистичких кругова и њиховог учешћа о разбијању Југославије и изазивању грађанског рата у њој, извршила естетско превредновање дела најзначајнијих српских писаца као што су: Његош, Иво Андрић, Васко Попа, Добрица Ћосић, Милорад Павић, Слободан Селенић и др.

Ова елита пошла је од става да за распад  Југославије и избијање грађанског рата у њој искључиву одговорност сноси српски народ због његове злочиначке и геноцидне природе. По њој, стварању геноцидног духа код Срба допринели су најзначајнији српски писци из 19. и 20. века. У круг припадника културне елите запада који се бавио догађајима у Југославији, између осталих спадају: Мајкл Селс, Тим Џуда, Бранимир Анзуловић, Џорџ Шепер, Александар Гринвалд, Сабрина Рамет, Стивен Мок, Муџиб Кан, Дамир Мехалок, Кристофер Крадфорд и др.

Мајкл Селс, професор универзитета у Чикагу, у својој књизи Изневерени мост религија и геноцид у Босни, између осталог тврди да је најтипичнији предстваник преобликовања косовског мита у смислу успостављања егзистенцијалне и цивилизацијске дистанце српског народа од  муслимана Петар Петровић Његош. С тим што Селс догађаје из 20. века повезује са догађајима из ранијих векова. Међутим, Селс као извор српског геноцида види у српском верском фанатизму, али зато није спреман да се осврне на верски национализам муслимана у Босни и њихове власти, већ чак оправдава вишевековну турску владавину, тврдећи да је данак у крви био позитивна ствар која је омогућавала да исламизовани Словени добију високе политичке положаје у Османлијском царству.

Тако Селс као најизразитији представник западне империјалне културне елите брани Отоманску империјалну културу, а данак у крви сматра њени цивилизацијским достигнућем.

Тим Џуда, британски новинар и политичар у књизи Срби: историја мит и разарање Југославије, упире поглед на укупно Његошево дело као конститутивни елеменат српског национализма. Да би доказао ову тезу, он Његошев Горски вијенац не ставља у времену национално политичке еманципације највећег броја европских народа, не сагледава у традицију европске епске или епско-драмске романтичарске књижевности из првих деценија 19. века, него у традицијски лук идеологије великосрпског национализма.

Бранимир Анзуловић предавач теорије књижевности у књизи Мит о небеској Србији објављује низ кривотворених оптужби против Срба. У њој Анзуловић подвлачи вишеструки значај српске културе и српске традиције у развоју патолошких видова српског национализма. Главни мотив за писање ове књиге је његова намера да код америчког читаоца, разбије представу о српском народу као племенитом и хрватском као разбијачима земље.

У развоју патолошких особина код српског народа, Анзуловић посебан значај даје Горском вијенцу као својеврсној химни геноциду.

Џорџ Шепер у књизи Одјеци косовског боја-Горски вијенац и етничко чишћење, истиче да би после сребреничког искуства, требало другачије самеравати утицај Горског вијенца на политичаре и културну историју и предлаже да се Горски вијенац посматра као виртуелни нацрт за кампању етничког чишћења, спроведеног у Босни од 1992. па све до 1995. године.

Александар Гринвалд у чланку Косовски митови и Његош и трансформација косовског памћења указује на контраст између старог и новог косовског мита. Овај други за разлику од старог садржи идеју освете средњовековног губитка као мисао о поновном стварању националне државе (уз предуслов ослобођења Срба од турске власти).

Овај аутор сматра да је Његош дао велики допринос преради овог мита: Будимо сигурни, Његошева прерада косовског мита је омогућила трајну шему подршци логици етничке искључивости и прогона, логици која је на Балкану остала моћна до данашњих дана. Овај чланак био је смерница и другим ауторима да на сличан начин повезују Горски вијенац са прерадом косовског мита.

Има писаца као што је Сабина Рамет, која очигледно није прочитала  Горски вијенац,  јер наводи да се истрага потурица десила на Косову што наравно није тачно. Међутим то незнање јој не смета да Горски вијенац сматра највећим извором српског  национализма,  јер је Његош прерадио колективно памћење, па су Срби, који су примили исламску веру, постали највећи ниткови, а и сам ислам добио улогу великог зла за српску нацију.

Међутим из плејаде аутора који клевећу Његоша и Горски вијенац треба издвојити Стивена Мока, истраживача везаног за националне односе. У објективној анализи Горског вијенца у једном поглављу књиге Симболи пораза у конструкцији националног идентитета констатује да за упућене читаоце истрага потурица значи причу о борби добра и зла против тираније и угњетавања, док је за неупућене и уз то злонамерне (каква је Сабрина Ремет-примедба Б.В) тешко да другачије прочитају Горски вијенац, него као глорификацију геноцида.

Муџиб Кан предавач политичких наука на Универзитету на Берклију и гостујући истраживач на Сарајевском универзитету у књизи Исламски и западни светови. Крај историје или сукоб цивилизације!?, бавећи се геноцидом у неиоставном негативном контексту,  осврће се на Његошево и Андрићево књижевно дело. Кан Горски вијенац третира као књижевно сведочанство о стварном историјском догађају. Искључујући из свог разматрања, не само контекстуалне историјске чињенице везане за време настанка Његошевог драмског епа и текстуалну раван у којој се очитују историјске околности неслободе, које одликују раздобље описано у самом делу Кан сагледава Горски вијенац кроз у овом случају сасвим непотпуну и неадекватну парадигму идентитета. Из тако засноване интерпретације Горски вијенац се указује као дело са упечатљивом јасноћом, које афирмише одбијање признавања и негацију Другог, који је прекорачио дефинисање границе. (Црногорце који су прешли у ислам-примедба  Б.В).

Од историчара који су се бавили Његошевим књижевним делом треба издвојити Дамира Мехалока британског академика, професора црквене историје и аутора вишеструко награђиване књиге Хришћанство првих три хиљаде година. Наиме, он је допринео увођењу негативних оцена о Горском вијенцу, у још једну научну дисциплину-црквену историографију. Мехалок у књизи, између осталог истиче да је на догађаје у Југославији  поред других чинилаца утицај имала крвожедна и веома популарна епска поема православног црногорског владара  19.века, где се слави наводни покољ црногорских муслимана у 17. веку.

У одбрану Његоша и његовог стваралаштва од напред наведених западних критичара, пишући у разним поводима о Његошевој поезији стали су: Радован Зоговић, Војислав Минић, Мило Ломпар, Милан Радуловић, Мирољуб Јевтић и др.

Тако Радован Зоговић сукоб између потурица и Црногораца посматра као класни сукоб.

Војислав Минић у студији Поетика Горског вијенца наводи да је у широком историјском контексту историјских збивања, истрага потурица имала мисаоне и етничке оквире истрајне борбе за национално достојанство, за спас народа од тихе ликвидације путем систематске исламизације становништва.

Мило Ломпар између осталог истиче: Потурице за Црногорце представљају реалну опасност, јер се идентификују са османском влашћу  уз то беспредметно је пројектовати различите модалитете политичких односа у Горски вијенац, уклапати читав низ либералних и либерално грађанских категорија у један свет класичне патријахалне културе.

Милан Радуловић наглашава да се у Горском вијенцу не слави борба православља против изворног ислама него против исламског прозелетизма који угрожава верску слободу и државну самосталност православног народа.

Мирољуб Јевтић на прецизан начин објашњава зашто неки савремени критичари  Горског вијенца полазе од погрешне логике која вере третира логиком секуларног друштва, и даље наглашава да се злонамерним тумачењима Горског вијенца најчешће потпуно занемарује политичка димензија ислама на балканском простору  те да се ислам није испољио као религија, већ као власт, кроз исламско право, које је законски утемељило правну нејднакост немуслимана и муслимана- искључива идеологија државе- освајача  тј.као политичка пракса која у име религије жели да их понизи и уништи.

После увида у ставове писаца са Запада које смо у сажетом виду изнели о Његошу, поставља се логично питање: Како нису уочили парадокс да један мали црногорски народ, који није бројао више од пар стотина хиљада становника, нити је имао изграђену државну организацију, може извршити геноцид над припадницима највеће империје тога времена какво је било Отоманско царство?

Овај есеј не би био потпун ако не би смо указали на чињеницу да је за Његоша као државника, како истиче Андрић, велико и моћно османлијско царство било у истини оличење пакла на земљи оваплоћен принципом зла, с којим му дужност налаже борити се без колебања и помирења, па без икакве наде на побједу.

Андрић је сличну мисао о Отоманском царству изнео и у својој дисертацији када констатује: Сви истраживачи Босне и њене прошлости, како српско-хрватски тако и страни сагласни су у томе (сви они то мање више истичу) да је утицај турске владавине био апсолутно негативан.

На клевете западних идеолога да је Његош геноцидни писац, најбољи одговор дао је сам Његош, када је пре два века изрекао чувене стихове: Зло чинити од зла се бранећи, ту му злочинства нема никаквога.

ЛИТЕРАТУРА: Вукале Ђерковић, О Његошу и Горском вијенцу (поговор- Горски вијенац), Републички завод за унапређење школства, Титоград 1980; Јагош Јовановић,  Историја Црне Горе, Издавачки центар Цетиње,  Цетиње 1995: Иво Андрић, Његош као трагични јунак косовске мисли, Политика 20. III 2017;  Иво Андрић,  Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине, Политика, 10.IV 2017; Борис Булатовић, Оклеветана књижевност, Научно удружење за развој  српских студија, Нови Сад  2017.

Напомена: Ставови представника културне елите Запада и српских књижевника поменутих у овом есеју, у сажетом облику, преузети су из књиге Бориса Булатовића Оклеветана књижевност.

Борислав Вукашиновић рођен је у Беранама 1937. Адвокат је у пензији и дугогодишњи правни саветник СПЦ у Црној Гори.  Био је саветник за правна питања у Скупштини Црне Горе и директор Фонда ПИО осамдесетих година прошлог века.  Живи у Новом Саду. 

     

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања