Историја као полигон хибридног рата
Аутор: Милорад Вукашиновић
Шездесетих година прошлог века под утицајем „друге глобализације“ (прва глобализација је настала почетком 20. века) дошло је до фундаменталних промена у области друштвених наука. Појам „друштвеног инжењеринга“ постаје синоном за једну врсту револуционарног преврата у разматрању улоге друштвених наука у надолазећем добу за које је процењено да ће бити изазов без преседана у људској историји. Истраживачи из области друштвених наука од тада се усредсређују на процене о томе како ће на изненадне „трауматичне догађаје“ реаговати одређене друштвене групе, па и читави народи. Британска историчарка Франсис Саундерс у интригантној књизи Хладни рат у култури указује како је ЦИА манипулишући „интелектуалном левицом“ у Европи слала прикривене поруке њиховим идеолошким истомишљеницима иза „Гвоздене завесе“. За нас са ових простора драгоцено је сазнање о томе да су штампање Ђиласове Нове класе потпомогле америчке тајне фондације.
На Западу шездесетих година настају и први „озбиљнији радови“ којима се оспорава дотадашња историја Другог светског рата. Познати немачки историчар Ерих Нолте изазвао је чувени „спор о историји“ заступајући екстравагантну теорију о томе да је Други светски рат заправо био „европски грађански рат идеологија – комунизма и нацизма“, и као пример навео споразум Молотов–Рибентроп из 1939. године чија је жртва била наводно Пољска. То је била прва велика релативизација садржаја Другог светског рата. После завршетка Хладног рата ревизија суштине Другог светског рата постаје омиљена дисциплина историјских ревизиониста свих боја. Нове политичке класе на некадашњем комунистичком истоку не презају ни од промоције најгрубљих историјских фалсификата, па чак ни од рехабилитације нацистичких злочинаца који се у новим историјским интерпретацијама приказују као борци за самосталност тих држава (пример Украјине и нових историјских интерпретација о темама Гладмора 1932–1933. или улоге дивизије Галичина у Другом светском рату). Настанак нових историја на постсовјтеском простору поједини теоретичари повезују и са својевременим успесима „обојних револуција“ у том делу света. Тако је после успешно изведне грузијске „револуције ружа“ у тој држави настао нови историјски уџбеник на изразито антируским основама. Нешто слично догодило се и у Молдавији, али и тзв. прибалтичким републикама.
Потпуно истоветне тенденције евидентиране су и на постјугословенском простору. Разлика у односу на постсовјетски простор је само у томе да су антируске историје замењене антисрпским. Најдрастичнија ситуација је у Хрватској, чија политичка класа већ деценијама минимизује геноцид у НДХ и фактички рехабилитује усташки режим (случај Степинац). Поред тога, до непрепознатљивости је измењена музејска поставка у Јасеновцу, уз сада већ традиционално смањење броја убијених Срба, Јевреја и Рома на том ужасном стратишту. Драстични историјски фалсификати већ одавно су део наратива о новом „дукљанском идентитету Црне Горе“, што је кулминирало тамошњом скупштинском декларацијом којом је поништен акт о присаједињењу Србији из 1918. године. Да не говоримо о сталним нападима на Српску православну цркву. Ништа боља ситуација није ни на Косову и Метохији где се албанска деца уче да је Дечане саградило албанско племе Гаши, као и да су Албанци учествовали у Косовском боју.
Утисак о историји као полигону савремених хибридних ратова појачавају и обраде историјских тема кроз популарне серије и филмове. Тако се кроз светски популарну серију британске продукције о нуклераној катастрофи у Чернобиљу ојачава наратив о русофобији, уз лако доказиве неистине које се правдају „уметничком фикцијом“ као наводно легитимном заменом за историјску истину. Баш о томе је ових дана, оспоравајући ову теорију, на бриљантан начин писао наш познати филмски критичар Божидар Зечевић.
Остави коментар