Istinita Reč

08/12/2016

“Istinita Reč

Autor: Milovan Balaban

 

Istinita Reč, koja je u početku svega, koja je u osnovi pravoslavnog poimanja sveta, je zanemarena. A upravo je ona ključ rešenja i egzistencije srpskog naroda, kako u vremenu tako i u večnosti. Samo sagledan iz perspektive večnosti u čijoj je osnovi istinita Reč, srpsko pitanje dobija smisao, rešenje i luku u kojoj može bezbedno da pristane.

Svaka izgovorena reč povlači odgovornost, a sam Njegoš kaže: Reč nije svilena marama da se veže oko vrata, nego je reč ptica lutalica. Onog trenutka kada vi izgovorite reč, vi više niste njen vlasnik, ona utiče, ako je snažna, na vašu okolinu i društvo, posebno ako je izgovorena od nekog ko ima poseban status i određenu reputaciju.

Reč je nešto najmističnije, ona je fenomen. Mi smo, međutim, danas suočeni sa mnoštvom reči u prazno izgovorenih, kao i devalvacijom reči (pogotovo na društvenim mrežama). Upravo to učini reč bezsilnom iako ona, ako je autentična ima najjaču silu. Reč autentična je povezana sa umom, ona se formira u umu, a onog trenutka kada se formira ima tvoračku moć i predstavlja početak stvaralaštva.

Reč je potpuno povezana sa čovekom, sa čovekovom ličnošću. Ona je integralni deo njegovog bića, ona je praktično identična ljudskim bićem. Ništa se ne povezuje sa čovekom kao njegova reč i ona ga potpuno određuje. Ne kaže se slučajno da je onaj ko ne sagreši u reči savršen, kao što se ne kaže slučajno da će u dan suda čovek odgovarati za svaku praznu, izgovorenu reč. Reč je produžena ličnost u ovom svetu, a to utiče na stvaralačke događaje u njemu, pošto je čovekova reč tvoračka. I životinje i biljke imaju neku vrstu jezičkog koda, praktično čitava vasiona ima reči, samo što mi nismo u stanju da ih svojim čulima percipiramo.

Ovo nas navodi da se zapitamo: da li postoji neka integralna i prva reč iz koje ishode i sve ostale reči? Da li postoji ta jedna, integralno stvaralačka reč koja stoji u početku ovoga sveta, koja ga nadahnjuje i daje mu život? Objašnjenje za integralnu reč nalazimo u Jevanđelju po Jovanu:

U početku beše reč

i reč beše u Boga

i Bog beše reč

Integralna reč je osnova svih drugih reči. I upravo zbog toga što je tvorac stvaralac kroz svoju reč, tako je i čovek, kao slika i prilika Božja, tvoračko biće. Reč Tvorca je posetila svet ostajući istovremeno i u svom mestu obitališta. Ta reč je Hristos, koji je sišao među nas kao potpuno istoričan, a istovremeno nadistoričan sa svojim božanskim svojstvima. Logos božiji, reč božija, takođe održava svet i prisutna je u svetu.

Reč, odnosno Hristos, je boravila i istorično među ljudima radi iskupljenja čovečanstva i omogućavanja da čovek učestvuje u novom veku, u eshatološkoj stvarnosti koja će uslediti nakon kraja i razrešenja istorije, ali je od dolaska Hrista dozirano prisutna i u ovom svetu istovremeno bivajući nešto što nadilazi svet, odnosno radi učestvovanja čoveka u duhovnoj stvarnosti koju će karakterisati rajski ambijent i večnost prožeta blagodaću Božijom.

Srpski narod je postepeno prihvatao pomenutu integralnu reč Božiju, odnosno Isusa Hrista, čime je ušao u red civilizovanih naroda, ali i naroda koji su imali jasnu viziju cilja i smisla života i egzistiranja na zemlji, kao i i modela međusobnog kontakta i kontakta sa svojim susedima. Rad solunske braće je tu Reč učinila Srbima, kao i uostalom svim Slovenima, dostupnom, što je uslovilo snažnije nacionalno utemeljivanje, ali u svrhu jasnijeg ocrtavanja eshatološkog puta čitavog naroda, kao i svakog pojedinca ponaosob.

Delatnost Svetog Save je sudbonosno Srbe opredelila kao istinskom sledovanju te Reči i u njenoj svetlosti su bili rešeni svi nacionalni, državni i društveni problemi u nemanjićkoj Srbiji. Čitava srpska istorija može da se podeli na periode kada su Srbi uglavnom sledovali Hristu i kada su odstupali. U prvom slučaju državu i narod je karakterisao procvat i napredak u svim oblicima društvenog delovanja, ekonomiji, kulturi, graditeljstvu, nauci i tako dalje. U drugom slučaju, Srbija je bila izložena iskušenjima uključujući u dugotrajna ropstva.

Potrebno je takođe reći da je ta Reč (Hristos) kao što se i kaže u Apokalipsi alfa i omega čitavog sveta i svakoga čoveka, sredstva, put i cilj njegov, istina i život. I da samo u njenoj svetlosti i sledovanju njoj Srbi mogu ostvariti i one periferne (ali ne nebitne stvari) ciljeve kao što su država, blagostanje u istoj, narodnu slogu i homogenu strukturu i sistem u okviru zajednice i države.

Da je to tako upućuje nas čitava naša istorija. Onog trenutka kada je Reč izbledela u srcima srpske vlastele došlo je do urušavanja srpskog carstva i samo jedan kataklizmičan događaj, koji je poveo Srbe da se žrtvuju na Kosovu u borbi protiv Turaka, mogao je narod vratiti Hrisu i njegovom jevanđelju, sprečavajući potpunu propast i kvarež narodnu koju je on počeo da poprima od već moralno nagrižene elite.

No taj događaj je bio identitetski kamen temeljac u vekovima ropstva, ali još bitnije događaj koji je vratio Srbe Hristu kada su oni shvatili da su bez njega ništa, što im je sve omogućilo da izdrže inače neizdržljivo viševekovno ropstvo pod Osmanlijama. U ropstvu je iz slobode proterana reč zasijala i omogućila Srbima posle viševekovnog pokajanja i katarze da krenu u obnavljanje svoje srednjovekovne države ustancima Karađorđa i Miloša početkom 19. veka.

Reč ili sam Hristos kada se shvati kao glavno, kada se shvati eshatološka stvarnost kao glavni cilj, a sve ostalo kao sredstvo i periferno, dobijaju se uslovi za napredak srpskog naroda i njegove države. U protivnom, kada se skoncentriše na bilo šta drugo i kada mu se da uloga prioritetnog gubi se i stvar na koju je bačen fokus, ali što je najgore i ono glavno. Nije trebalo dugo čekati da srpska elita, opčinjena pre svega tehnički superiornijom Evropom postepeno počne da menja teze, da glavno i periferno zamenjuje što je vremenom rezultiralo idenjem iz greške u grešku, uprkos privremenim uspesima na državnom planu i u oslobodilačkim ratovima koje je srpska vojska vodila tokom 19. i početkom 20. veka.

Kako je pravoslavni duh bledio srpska elita se sve više fokusirala na sporedne stvari (koje ponavljam, nisu nebitne) kao što je bogatstvo, država kao osnova uspešnosti naroda, usvajanje stereotipa sa tehnički i sistemski naprednijeg zapada, ali u isto vreme su donošena za naciju sve katastrofalnija rešenja. Ne ulazeći koliko i da li je bilo moguće izbeći stvaranje Jugoslavije mora se konstatovati da je u toj državi moral naglo počeo da se urušava, a da je Reč Božja bila potpuno skrajnuta i da su samo retki pripadnici elite uopšte obraćali pažnju na istu i pozivali narod da se povrati svojim korenima. Bogomoljački pokret, pokret obnove pravoslavne duhovnosti koji je ponikao u narodu, je samo dokaz koliko je ime Hristovo bilo izbačeno iz hajdučkih srca srpske navodne elite.

Ono što je Kraljevina Jugoslavija predstavljala za elitu, komunizam je odradio kada je u pitanju narod. Pripremljen indiferentnim stavom elite u vreme Kraljevine i njenim otuđivanjem od izvorne Reči kao egzistencijalne osnove postojanja srpskog naroda, on je potpuno obezduhovio veliki deo naroda tako da smo se u vreme njegovog raspada našli gotovo na počecima naše istorije kada smo prelazili iz paganstva u hrišćanstvo.

Prema tome možemo konstatovati da rešavanje srpskog nacionalnog i narodnog pitanja tokom poslednja dva veka karakteriše napuštanje životvorne Reči koja beše u početku i koja je život, što je uslovilo napuštanju narodnih, pravoslavnih i svetosavskih korena, što je opet uslovilo lutanje srpske elite u pokušajima rešavanja srpskog pitanja. Oslanjanje na zapadnoevropsku matricu je imalo za rezultat prihvatanje ideoloških i strateških modela stranih mentalitetu srpskog naroda, što je rezultiralo erozijom pravoslavnog morala kao temeljem opstanka srpskog narodnog bića. Zamagljivanje eshatološkog (pogleda iz perspektive beskonačnosti i duhovnih vrednosti) i oslanjanje na ovozemaljske modele organizovanja naroda, nacije i države imalo je za rezultat u najmanju ruku sporne vizije narodne budućnosti koju je definisala i sprovodila intelektualna i politička elita.

A dotle je istinska Reč, koja rešava sve problema kako naroda tako i svakog čoveka, zapostavljena. Bez nje narod nema perspektivu i u narednom periodu ostaje da se vidi da li će nekim Božijim promislom elita i narod uspeti da shvate značaj i da se vrate na izvorno rešenje svojih egzistencijalnih problema, ili će Reč kao jedino spasonosno rešenje prihvatiti samo grupice naroda. Bilo kako bilo, život (i to večni a ne samo vremenski) je u naručju i izvoru večne Reči. Ko joj se prikloni; živeće i rešiće sve svoje probleme, a ko to ne uradi; srljaće sve dublje u propast ophrven neznanjem, nezadovoljstvom, krizama i roptanjem na sve i svakoga osim na samog sebe, mada se koreni svih nevolja nalaze u nama samima.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja