Istina o 24. martu

26/03/2018

Istina o 24. martu

 

Autor: Milorad Vukašinović  

 

„Gospodo, u vrhunskoj politici ne postoje slučajnosti, a kada se one i dogode deo su vešto osmišljenog planiranja“ – reči su koje je američki predsednik Ruzvelt izgovorio kongresmenima na vrhuncu velike ekonomske krize tridesetih godina prošlog veka. Da li slučajno ili ne, tek nedugo zatim čovečanstvu se dogodio Drugi svetski rat, čije su nam posledice više nego poznate. Na današnji dan ima dosta osnova za istorijsko poređenje NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine i aktuelne atmosfere u međunarodnim odnosima (odnosi Zapad – Rusija) s događajima u međunarodnoj politici u predvečerje Drugog svetskog rata.

Mada ne posedujemo konkretna saznanja, nema nikakve sumnje da je odluka o razaranju SRJ i njenom bombardovanju 1999. godine, doneta u organizacijama „svetske zakulise“ mnogo godina pre njene praktične realizacije. Ciljevi agresije na našu zemlju bili su motivisani prvenstveno geopolitičkim razlozima. Uostalom, o tome govori niz deklasifikovanih strateških dokumenata od kojih je svakako najznačajniji onaj koji je usvojen na sastanku Trilateralne komisije od 21. do 23. aprila 1991. godine u Tokiju, svega nekoliko meseci pre formalnog razbijanja Sovjetskog Saveza i SFRJ. Na tom skupu većina članova Trilaterale (organizacije čiji je strateški cilj uspostavljanje „novog svetskog poretka“) opredelila se za koncept podele Evrope „na rimski i vizantijski deo“, odnosno uspostavljanje novog kulturno–civilizacijskog limesa koji podrazumeva strogo razgraničenje katoličko–protestantskog i pravoslavnog sveta. U teorijskom smislu ovu koncepciju je do kraja razradio čuveni teoretičar Hantington, koji je u intervjuu jednom nemačkom listu još 1996. godine, dakle tri godine pre NATO agresije, jasno ukazao „da se Evropa završava tamo gde počinju pravoslavlje i islam“.

Da je severnoatlantski vojni savez 1999. godine bio, i još uvek je, posvećen iscrtavanju nove političke geografije Evrope, samim tim i Balkana, svedoče još dva važna dokumenta. Prvi dokument pod naslovom „Treća američka imperija“  nastao je početkom 1996. godine pod okriljem američkog Saveta za spoljne poslove, a njegovi autori su republikanac Džejkob Hajlbrun i demokrata Majkl Lind. U njemu piše da su SAD do sada izgradile dve imperije – prvu koja je uspostavljena širenjem hegemonije na Severnu i Južnu Ameriku, drugu imperiju posle 1945. godine, kada je prekookeanska velesila svoju moć, od vojnih baza do kulture, pokazala u Zapadnoj Evropi, a treća imperija je u nastajanju, upravo na Balkanu. Evo kako su pomenuti vašingtonski posmatrači videli strateški interes SAD-a u ovom delu Evrope: „Činjenica da su SAD više obuzete državom bosanskih muslimana nego njihove evropske saveznice odražava, pored ostalog, novu američku ulogu lidera jednog nezvaničnog skupa muslimanskih nacija u pokretu od Zaliva (misli se na Persijski) do Balkana. Oblast pod nekadašnjom upravom osmanskih Turaka pokazuje znake postanka srca treće američke imperije“.

Drugi dokument koji je u rangu najvećih Vikiliks senzacija svakako je čuveno pismo nemačkog diplomate Vilija Vimera upućeno kancelaru Šrederu sa konferencije „Balkan i proširenje NATO-a“ koju su, krajem aprila 2000. godine u Bratislavi, organizovali američko Ministarstvo spoljnih poslova i Spoljnopolitički institut Republikanske stranke. Pojedini zaključci učesnika ove tajne konferencije u potpunosti su na fonu realizacije strateškog koncepta zaokruživanja Srbije i svakako Rusije. Pored zaključka o „međunarodnom priznanju nezavisne države Kosovo“, razume se najpre u krugu savezničkih država, posebnu pažnju privlači saglasnost da se „Savezna Republika Jugoslavija nalazi van svakog pravnog poretka, a pre svega izvan Završnog dokumenta iz Helsinkija“, kojim se podsetimo, evropskim državama garantovala nepovredivost suvereniteta i teritorijalnog integriteta; ili ništa manje važan stav o tome da  „evropski pravni poredak predstavlja smetnju za sprovođenje planova NATO-a“, kao i da je u tom smislu „za primenu u Evropi znatno pogodniji američki pravni poredak“. Ili kako razumeti zaključak „da u svakom procesu pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava“.

Da je agresija NATO-a 1999. godine imala dalekosežne ciljeve nedvosmisleno svedoči ovaj deo Vimerovog pisma: „Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD-a) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja“. Dakle, ne kaže se Evropske unije, nego evropskog razvoja, što znači da atlantistički stratezi „vizantijski deo Jugoslavije“ (Zapadni Balkan) i ne vide kao deo evropskog i hrišćanskog kulturno–civilizacijskog kruga, nego kao deo jednog neevropskog entiteta koji je tangentalno vezan za region  „proširenog Bliskog istoka“.

Sadašnji događaji na Balkanu i u Evropi samo potvrđuju tezu o disciplinovanom sprovođenju zaključaka tokijske sednice Trilateralne komisije iz aprila 1991. godine. Da se i na kraju poslužimo završnim citatom iz Vimerovog pisma: „Američka strana, izgleda, svesna je i spremna da u globalnom okviru, zbog ostvarivanja svojih ciljeva, potkopa i ukine međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu treba ga ukloniti. Kada je sličnu sudbinu doživelo Društvo naroda, Drugi svetski rat više nije bio daleko. Način razmišljanja koji vodi računa samo o sopstvenim interesima, može da se nazove samo totalitarnim“.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja