ISIDORA DANKAN

23/04/2019

ISIDORA DANKAN

„Duh kad se jednom slomi – slomljen je zauvek“

 

Autor: msr Ljiljana Dragosavljević Savin

Isidora Dankan bila je velika igračica, jedno od najznačajnijih i najslavnijih imena baleta, ali i ekscentrična osoba koju je šira publika prvenstveno zapamtila po njenom nesvakidašnjem ponašanju i ljubavnim aferama. Ljubitelji baleta su je cenili zbog novina koje je uvela u ovu umetnost. Njen osnovni princip u plesu da telo i pokreti moraju biti slobodni odraz unutrašnjeg doživljaja, inovirali su plesnu umetnost. Načela igre koja se danas mogu videti u modernom plesu, svoj osnov dobili su u onome što je ova žena radila početkom 20. veka. U vreme kada je ona, bosonoga i obučena u providnu grčku togu plesala i unosila novine u igru, Amerika je osporavala, a u Evropi je postala prava baletska zvezda.

Isidora Dankan (engl. Angela Isadora Duncan), rođena je u Sjedinjenim Američkim Državama, u San Francisku 27. maja 1877. godine, kao najmlađe dete u ovoj irskoj porodici. Imala je dva brata i sestru. Sestra Elizabet Dankan je takođe bila plesačica. Njen brat Augustin Dankan je bio poznati režiser. Najstariji brat Rejmond Dankan je bio poznati filozof, pesnik i umetnik. Njihovi roditelji su se razveli dok je ona još bila beba. Svoju autobiografsku knjigu „Moj život“ Isidora započinje rečima: “Karakter deteta se začinje još u majčinoj utrobi. Pre no što sam ja rođena, moja je majka prolazila kroz velike duhovne patnje i tragične okolnosti. Nije mogla da uzima ništa od hrane, izuzev ostriga na ledu i rashlađenog šampanjca.“ Kad bi je ljudi upitali kada je počela da pleše, odgovarala bi: “još u majčinom stomaku, možda pod uticajem ostriga i šampanjca – Afroditine hrane. Moja majka je preživljavala tako strašne dane za vreme trudnoće, pa je često govorila:“Ovo dete koje treba da se pojavi na svetu zasigurno neće biti normalno.““

Ljubav prema muzici i pokretu usadila joj je majka pijanistkinja. Od malih nogu Isidora je svoja osećanja pokazivala kroz ples i uveliko sanjala o sjaju pozornice. Međutim, stvarnost je bila mnogo surovija. Ubrzo po Isidorinom rođenju, otac je izgubio banku i porodica je osiromašila. Majka je decu odgajala veoma slobodno, od malih nogu ih upućujući na umetnost i obrazovanje. Svake večeri deca su se okupljala oko klavira, a Isidora i sestra Elizabeta plesale uz razne melodije. Zbog siromaštva, sa samo šest godina, zajedno sa sestrom, počinje da daje deci prve časove plesa. Školu baleta nikada nije pohađala, a u trinaestoj godini napušta i redovnu školu. Istovremeno, čita knjige Šekspira, Dikensa, Takerija i mnogih drugih, obožava evropsku literaturu i prema zapisima iz autobiografije „Moj život“, već tada, kao dete, razmišlja o odlasku u inostranstvo.

Iz San Franciska porodica prelazi u Čikago, gde Isidora pokušava da dobije prvi angažman, međutim u pozorište je ne primaju. U očajničkoj potrazi za nekakvim poslom, igra u jednom restoranu i tu ostaje sve dok se veliki Augustin Dali sa svojom trupom ne pojavljuje u Čikagu. Na jedvite jade uspeva da ga ubedi da je primi i sasluša njene ideje o plesu, nakon čega je on poziva na audiciju u Njujork. Isidora se sa porodicom preselila u Njujork i postala deo trupe Augustina Dalija 1895. godine. Dve godine u toj trupi nisu donele nikakvo poboljšanje u finansijskom smislu. Porodica je jedva preživljavala, i Isidora nije uspevala da ubedi svog direktora u svoju „revoluciju u umetnosti“. Napušta Dalija i odlazi u studio u Karnegi holu, gde konačno počinje pomalo da dobija angažmane i da svoje koreografije prikazuje na privatnim koncertima za njujoršku elitu. Zbog svog čudnog poimanja baleta – na muziku Šopena i Mocarta igrala je bosa i skoro gola – izviždana je od publike i urnisana od kritike. Nezadovoljna prijemom na koji nailazi, odlučuje da se zajedno sa porodicom preseli za London. Pozajmljuje nešto novca i zajedno sa bratom, sestrom i majkom odlazi u London 1898. godine.

U Londonu nešto lakše dolazi do posla. Počinje da igra pred bogatima na privatnim zabavama, a inspiraciju pronalazi na grčkim vazama u Britanskom muzeju. Uskoro upoznaje krem londonskog društva i polako staje na noge. Sestra Elizabet se vraća u Ameriku i otvara plesnu školu i tako pomaže ostatku porodice. Dve godine kasnije, Isidora, brat i majka kreću u Pariz i to baš u vreme čuvene svetske izložbe 1900. godine. Na izložbu stiže i Šarl Hale i uvodi je u strogi krug intelektualnog Pariza. Kompozitor Masažer je prati kada prvi put nastupa u salonu De Marsoa. Nižu se uspesi po salonima, a Isidora igra Orfeja od Glika u čuvenom salonu Madlene de Mare. Izlaze prve kritike o njenoj igri, u kojima se pronalaze samo reči hvale. Postaje predmet obožavanja pariske elite. Njena majka je prati na klaviru, a Betoven, Šubert, Šuman, Šopen, List i Vagner nalaze se u Isidorinom repertoaru.

U tom periodu je upoznala filozofa Ničea i dobila ideju da počne svoj filozofski pravac u plesu. Počinje da pleše uz klasičnu muziku, što izaziva čuđenje kod publike. Isidora je stvorila svoj stil u plesu koji je fokusiran na prirodno kretanje tela, umesto stroge tehnike baleta. Taj njen stil je postao veoma popularan. Mnoge druge balerine i igračice počele su da kopiraju njen specifičan način igre (bosa i u providnoj tunici). Pariski slikari su je slikali, vajari vajali, a svi voleli. Slava Isidore Dankan se konačno širi Evropom. Pozivaju je u Berlin, Lajpcig i Beč.

  1. godine otvara svoju prvu plesnu školu, u Grenvaldu, u blizini Berlina. Uz sestru Elizabetu obučava mlade igrače koji će kasnije postati plesna trupa „The Isadorables”, kako ih je nazvala štampa. Škola je uključivala i dečake i devojčice, ali je ubrzo zatvorena zbog nedostatka finansijskih sredstava. Iz Beča odlazi u Budimpeštu, u kojoj igra 30 puta pred punom salom i gde publika ludi od oduševljenja. Budimpešta se i zvanično smatra startom umetničke karijere Isidore Dankan. Odatle kreće na turneju Evropom, a zatim Amerikom. Iako je smatrala da komercijalne turneje narušavaju odnos prema igri kao umetnosti, igrala je po čitavoj Evropi, po Severnoj i Južnoj Americi, opčinjeno sama na Akropolju, koji je smatrala vrhuncem umetničkog dostignuća… Posetila je Rusiju osam puta, očajavala gledajući siromašne na ulicama Petrograda, tragala za filozofijom igre, produbljivala je proučavajući filozofiju, istoriju i literaturu, osnovala tri plesne škole u kojima je razvijala plesnu umetnost i sve to vreme vodila i buran privatni život.

Isidora Dankan je bila feministkinja, biseksualka i komunistkinja. Iz veze sa Edvardom Gordonom Kregom, scenografom i velikim reformatorom pozorišta, dobija ćerku Didri 1906. godine. Sina Patrika dobija 1910. godine iz veze sa Parisom Singerom, bogatim naslednikom Singer carstva šivaćih mašina. Paris Singer je finansirao i otvaranje nove plesne škole u Parizu, 1913. godine, u osvit Prvog svetskog rata. Kasnije iste godine, desila se velika tragedija kada je oboje dece, zajedno sa dadiljom, poginulo u automobilskoj nesreći u kojoj je automobil uleteo u Senu, nepažnjom vozača, i deca se utopila. Isidora je doživela potpuni emotivni slom i nikada se nije oporavila od ove tragedije. Pomišljala je da se ubije. Želeći da povrati smisao svom životu, u avgustu 1914. godine rađa i treće dete, ali je dečak ubrzo nakon porođaja umro. Počeo je i rat. I tako je Isidora nastavila svoju potragu za barem prividnim mirom, gubeći se i moralno posrćući.

U vreme Prvog svetskog rata, nastupala je kako bi sakupljala sredstva za ranjene i izbegle. Jedno vreme provela je u Italiji kod Eleonore Duze, zatim je radila na novim koreografijama, a od 1916. do 1920. godine intenzivno nastupala. Bila je veoma poneta socijalnim i političkim prilikama u Rusiji, sve više je nadu polagala u novo doba, zagledana u velike promene koje je Revolucija donela. Autobiografija „Moj život“ završava se rečima „Zbogom, Stari svete! Pozdravljam Novi svet!“, kada je 1921. godine po poslednji put odlazila u Rusiju.

U proleće 1921. godine stigao joj je poziv iz Rusije. Obezbedili su joj studio, dali sredstva za rad i mogućnost da ponovo osnuje svoju školu. Jedne noći u Petrogradu, u ateljeu slikara Jakulova, sreće mladog razbarušenog pesnika Sergeja Jesenjina. Ljubavna priča izmeđe slavne igračice i isto toliko slavnog, ali 20 godina mlađeg pesnika, počela je na prvi pogled i bila prilično skandalozna.

Isidora i Jesenjin započinju tešku vezu, pomešanu sa alkoholom, rastancima, svađama, tučama i stalnim vraćanjem. Venčavaju se 1922. godine i putuju zajedno po Evropi. Tada i Jesenjin objavljuje svoje izabrane pesme, a Isidora se vraća umetnosti i priređuje koncerte. Ova problematična, opsesivna veza ne može da potraje i oni se rastaju već 1923. godine. Naredne godine Isidora igra poslednji put u Boljšoj teatru i napušta Moskvu, a Jesenjin, godinu dana kasnije navodno izvršava samoubistvo u hotelu Angleter u Petrogradu. Posle Sergejeve smrti, Isidora ne pronalazi mir. Često se pojavljuje pijana u javnosti, vodi neuredan život, više se baveći finansijskim problemima nego plesom. Vreme provodi između Nice i Pariza. Uveče, 14. septembra 1927. godine, posle ručka sa prijateljima, sela je u sportski automobil marke „Bugati“. Da bi se zaštitila od vazdušne struje obavila je dugačak svileni šal oko vrata, ne primetivši da je jedan njegov kraj ostao van kola. Ovaj crveni svileni šal, koji je nosila oko vrata se obmotao oko zadnjeg točka automobila i, u brzini, munjevito, na bizaran način, okončao život slavne igračice. Neponovljiva Isidora Dankan i u smrti je ostala dosledna sebi. Dva dana nakon pogibije kremirana je u Parizu, uz zvuke Bahovog d-dur koncerta. Počiva kraj svoje dece, na čuvenom pariskom groblju Per Lašez.

Kažu da je, izlazeći iz kuće, dobacila svojim prijateljima:“Doviđenja, dragi moji, odlazim u slavu“. Možda je rekla, možda i ne. Ali je u slavu otišla zasigurno.

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja