Иран, протести и последице

05/02/2018

Аутор: Немања Старовић

Последњих дана децембра, Исламску Републику Иран је потресао низ грађанских протеста, најмасовнијих још од неуспелог покушаја такозване „Зелене револуције“ из 2009. године коју су предводили реформисти Мир-Хосеина Мусавија.

Иако спонтани, настали услед мера штедње које спроводи власт у Техерану и пораста цена основних животних намирница, протести су убрзо добили политичку димензију, а на улицама су се чули повици против читавог система Исламске републике.

Упркос очекивањима многих у иранској дијаспори, протести нису успели да анимирају широке слојеве становништва, а државни органи су ефикасним и суровим мерама угушили њихов даљи развој, при чему је живот изгубило преко 20 људи.

У којој мери је грађански бунт у Ирану био подстакнут из иностранства као што то званични Техеран тврди, те какве ће последице протести оставити на даља политичка дешавања у земљи, посебно имајући у виду трку за наслеђе Алија Хамнеија на месту врховног вође која се већ захуктава?

За почетак, битно је оповргнути паралелу са протестима из 2009. године која се испрва појавила у многим медијима. Наиме „Зелени покрет“ је настао као реакција на резултате избора из 2009. године, на којима је Махмуд Ахмадинеџад изборио свој други председнички мандат, убедљиво победивши реформистичког кандидата Мир-Хосеина Мусавија. На улице су тада изашле Мусавијеве присталице, протестујући против наводне изборне крађе и захтевајући промене у политичком систему Исламске републике, већи ниво грађанских слобода, отварање према Западу и слично. Социјалну основу протеста је чинила средња грађанска класа, а захтеви су били политичке природе. За разлику од тога, на улицама се крајем децембра 2017. године нашла превасходно радничка класа, мотивисана социјалним и економским проблемима, док су захтеви тек нешто касније добили и своју политичку димензију.

Први протест је избио 28. децембра у Мешхеду, другом по величини иранском граду на истоку земље. Узроци незадовољства се могу наћи у порасту цена основних животних намирница и намери владе у Техерану да ограничи одређена социјална давања, а као непосредан повод се наводи раст цене јаја од 50%. Иако се тзв. „нуклеарни споразум“ који је Техеран закључио са Сједињеним Америчким Државама и другим међународним актерима 2015. Године несумњиво позитивно одразио на иранску економију, а што се јасно види из макроекономских кретања већ у првој наредној години, грађани који су очекивали брзе резултате на пољу животног стандарда су остали у великој мери разочарани. Разорне последице популистичких мера које је спроводила администрација Махмуда Ахмадинеџада у периоду 2005-13. године су морале бити саниране мерама штедње, које су се такође одразиле на стандард дела најсиромашнијих грађана, што је скупа створило експлозиван коктел социјалног незадовољства. У таквим околностима, пораст цена намирница је био довољан повод да грађани изађу на улицу и изразе своје незадовољство, иако се у првим данима радило о релативно малом броју људи, а ни касније број људи на улицама није ни изблиза досегао масовност „Зеленог покрета“ из 2009. године.

Евидентно је да у првим данима протеста централне власти нису детектовале њихов пуни потенцијал, као и то да су на одређеним нивоима протести добили подршку политичких структура, будући да је незадовољство било усмерено према председнику Хасану Руханију, припаднику реформистичке политичке струје, неомиљеном у круговима конзервативаца, војне и клерикалне елите, који се збирно могу назвати принципистима – ригидним следбеницима Исламске револуције. Велики успех који је Рухани остварио на председничким изборима у мају 2017. освојивши скоро 60% гласова и до ногу потукавши фаворита принциписта Ебрахима Раисија, свакако је забринуо конзервативне кругове, уплашене да би то могло представљати одскочну даску Руханију у борби за место врховног вође, које би имајући у виду године и здравствено стање Алија Хамнеија ускоро могло остати упражњено. Битно је напоменути и то да су уз председничке одржани и локални избори, те да су на њима реформисти такође однели убедљиву победу, не оставивши принципистима ниједно место у градском парламенту Техерана, традиционалног упоришта принциписта, и освојивши већину у 10 од 11 највећих градова. Повици против Роханија, који су се чули у Мешхеду првог дана протеста, наишли су дакле на повољан одјек међу принципистима, незадовољним његовом популарношћу.

Као својеврстан куриозитет се узима и то да је првог дана протеста у Мешхеду виђен и бивши председник Махмуд Ахмадинеџад, који је по неким извештајима тог дана и ухапшен, али је то касније демантовано. Упркос великој моћи коју је приграбио током два председничка мандата, Ахмадинеџад  данас представља својеврсну политичку маргину, будући да се концем своје владавине замерио чак и религијској елити, заступајући превласт војних структура, пре свега моћне Револуционарне гарде, у политичком и економском животу Ирана, толико да му је чак ускраћено право да се кандидује на изборима прошле године. Моћ Револуционарне гарде је током Ахмадинеџадовог мандата толико порасла, да многи теоретичари са Запада тврде како се и типологија режима у Техерану променила, те да би било исправније називати га војном хунтом него ли теократијом. У прилог таквим тврдњама говоре и подацима по којима Револуционарна гарда директно или индиректно контролише стотине највећих компанија, које укупно стварају и до 30% бруто друштвеног производа Ирана.

У прва три дана након 28. децембра, протести су се проширили на више десетина градова широм Ирана, а захтеви демонстраната су постали разноврснији. Осим повика усмерених против Руханија, артикулисано је и противљење против читавог политичког врха, укључујући и самог Алија Хамнеија. Посебну пажњу су добили слогани против Револуционарне гарде, односно против њене активности у Сирији, Палестини, Либану и Јемену, будући да постоји свест о томе како несумњиви успеси Ирана на регионалном плану повлаче велике трошкове, а они се по појединим проценима мере десетинама милијарди долара, што представља озбиљан терет за још увек слабу економију Ирана. Могло би се уочити како су и ти слогани усмерени против нарастајуће популарности команданта Јерусалимских јединица (Кудс) Револуционарне гарде Касима Сулејманија, задуженог за операције у иностранству, који је у јавности стекао безмало статус акционог хероја холивудског типа.

Но, већ неколико дана касније, власти у Техерану су збиле редове и кренуле у обрачун са демонстрантима, примењујући сурове методе, након чега је организован и низ контрамитинга, који су својом масовношћу имали за циљ да покажу подршку грађана политичком руководству, да би се 7. јануара и званично прогласио крај протестног таласа.

Подршка коју је демонстрантима јавно пружио председник Сједињених Америчких Држава Доналд Трамп, властима у Техерану је добро послужила да упере прст према САД-у као главном инспиратору протеста, а посебно је истакнута улога ЦИА-е у њиховој организацији. Иако су протести несумњиво почели на спонтан начин, не може се искључити и то да су обавештајно-безбедносне структуре САД-а у неком моменту покушале да их искористе за своје циљеве. Посебно се подвлачи могућа улога посебног штаба за Иран који је ЦИА формирала током лета 2017. године и на чије чело је постављен Мајкл Д’Андреа, контроверзни оперативац, познат под надимцима „Принц таме“ и „Ајатолах Мајк“. Д’Андреа важи за једног од најспособнијих оперативаца ове агенције, који је водио одељење за борбу против тероризма, лов на Осаму бин Ладена и програм дронова у Авганистану и Пакистану, а занимљиво је и то да је верујући муслиман.

Јавност на Западу је о току протеста махом обавештавана путем веб-сајтова који контролише опозиција која се налази у иностранству, а међу њима су најзначајнији они којима управљају Народни муџахедини Ирана (Муџахедин-е-Калк, МЕК). У питању је група коју многи означавају и као верски култ, која се у стању побуне против режима налази још од 1980. године и, иако релативно малобројна, поседује капацитет за спровођење разорних терористичких напада унутар Ирана. Група је између 2008. и 2012. године скинута са листе терористичких организација у САД-у, Канади и ЕУ, а од 2016. године око 3.000 припадника МЕК-а је уз посредовање Американаца релоцирано из Ирака у Албанију, где се и данас налазе.

Када се испод протеста на концу прошле године подвуче црта, јасно је то да се ради о спонтаном покрету изазваном социјално-економским проблемима, који су многи унутар система власти, али и у иностранству, покушали да искористе за своје циљеве. Власт се релативно брзо консолидовала и угушила протесте, али штета на плану међународног имиџа није изостала. Такође, позиције Хасана Руханија уочи предстојеће трке за место врховног вође су доста ослабиле, будући да се није сврстао уз грађане на улицама, што је разочарало радикалније опредељене реформисте који представљају важан део његове политичке базе.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања