Intelektualni bagaž Aleksandra Sergejeviča Panarina

04/09/2017

Intelektualni bagaž Aleksandra Sergejeviča Panarina

 

Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista

 

        Ovih dana navršava se četrnaest godina od smrti Aleksandra Sergejeviča Panarina (Gorlovka, Donjecka oblast, 26. XII 1940 – Moskva, 25. IX 2003), jedne od najistaknutijih ličnosti ruske društvene i intelektualne scene u poslednjih nekoliko decenija. Diplomirao je filozofiju (1966) na čuvenom „Lomonosovu“  i kao politikolog sazrevao u tzv. pozno sovjetsko vreme . Sredinom osamdesetih angažovao se  u Institutu za filozofiju Akademije nauka SSSR, da bi posle raspada sovjetske države bio (od 1992) rukovodilac Centra za socijalno–filozofska istraživanja Instituta filozofije Ruske akademija nauka. Doktorirao je na temu „Savremeni civilizacijski proces i fenomen neokonzervativizma“ (1991) koja u potpunosti oslikava predmet njegovih istraživanja. To su pre svega oblasti filozofije, politike, kulture i istorije, kao i analize aktuelnih svetskih ideoloških tokova i „reformskih“ procesa u samoj Rusiji, posle okončanja Hladnog rata. Istraživači Panarinovog obimnog dela ukazuju da je u svom društvenom angažmanu prošao put od „liberalnog disidenta“ iz sovjetske ere do „ruskog filozofa – patriote“ za vreme devedesetih godina 20. veka. Po mišljenju V. N. Rastorgueva, najboljeg poznavaoca Panarinove ličnosti i dela, njegovo intelektualno stvaralaštvo bilo je posvećeno samo jednom cilju: borbi za duhovnu i političku obnovu Rusije i ruskog naroda.

    Aleksandar Sergejevič je napisao preko 250 naučnih radova i 18 monografija, a popularnost je stekao devedesetih godina prošlog i u prvim godinama ovog veka kao nepomirljivi kritičar globalizma. Baš u to vreme nastala su njegova najvažnija dela: „Filozofija politike“ (1996), „Revanš istorije: ruska strateška inicijativa u 21. veku“ (1998),  „Iskušenja globalizma“ (2000), „Pravoslavna civilizacija u globalnom svetu“ (2001), „Strateška nestabilnost 21. veka“ (2003) i dr.

   Jedinstvenost Panarinovog intelektualnog bagaža ogleda se u prevrednovanju (reinterpretaciji) istorije Hladnog rata u kojem se, ispod pokorice zvanične ideološke sučeljenosti dešavao „globalni građanski rat“, gde su SAD zastupale „partiju bogatih“, a Sovjetski Savez veliku većinu siromašnih i ugnjetenih. U tom ratu pobedila je „partija bogatih“ i svi procesi u posthladnoratovskoj eri mogu se jedino razumeti u tom kontekstu. Ovaj rat je bio jedinstven u svetskoj istoriji jer se dešavao (i dešava još uvek) mimo granica suverenih država i civilizacijskog identiteta, a socijalna paradigma nam omogućava da spoznamo ponašanje učesnika u ovom sukobu, njihove transteritorijalne i trannsnacionalne motive.

  Panarin je analizirao ključne izraze „nove liberalne ideologije“, posebno pojam „individualizacije“, koji je „neoliberalima“ poslužio za  prevrat, kako u socijalnoj ontologiji (učenju o svetu) , tako i u aksiologiji (učenju o moralu). Naime, ako je, po „novim liberalima“, individua „jedina prava realnost savremenog društva“ i kao takva oslobođena bilo kakvih socijalnih veza (i nacionalnih veza), onda iz ovakve ontološke predstave proizilazi i moralni zaključak „da svi odbačeni, poniženi i unesrećeni nemaju da krive nikoga za svoj udes , sem sebe same“. Razume se, na ovakav način se „retušira“ socijalna stvarnost i prikriva odgovornost „političkih i ekonomskih elita“ za teške neuspehe u procesima „tranzicije“ u Rusiji i državama nekadašnjeg socijalističkog bloka.

  Aleksandar Sergejevič je u radovima ukazivao i na „duhovne represalije“ koje su „neoliberali“ vršili nad ostatkom ruskog naroda. Reč je o medijskoj sferi čija je osnovna uloga bila da „opravdani socijalni gnev ruskog naroda preobrati u njegovo mazohističko mučenje“. Manipulacija u ovoj sferi bila je usmerena ka forsiranju određenog načina viđenja tadašnjih društvenih zbivanja. Tako su se u to vreme u medijima mogle čuti samo one ličnosti koje su iznosile negativne i samorazarajuće ocene o celokupnoj ruskoj stvarnosti, njenoj istoriji i tradicionalnim vrednostima. Jednostavno, radi očuvanja nove socijalno-ekonomske stvarnosti, celokupan društveni život i potencijali zemlje, prikazivani su kao neprekidni sukob sa zdravim razumom, što je oslabilo nacionalni imunitet , uzrokujući smanjenje životne dobi i demografsku katastrofu. Rusiju je, smatra Panarin, za vreme devedesetih godina pogodio fenomen „istorijskog beznađa“.

  Posle kraja Hladnog rata  dogodila se još jedna vrsta prevrata i to u ekonomskoj sferi. Reč je o „globalnom prevratu“ u kojem je koncept „masovne potrošnje zamenjen elitističkom potražnjom“. U suštini reč je o „novoj feudalizaciji ekonomije“ u okviru koje je nekadašnji „masovni potrošač“ gurnut na društvenu i ekonomsku marginu, prinuđen da radi sve više, a za sve bednije nadnice (slogan američkog pokreta „Okupiraj Volstrit“ pre nekoliko godina bio je 1:99). Panarin je smatrao da je u uslovima globalizacije proizvodnje, nova postmoderna kapitalistička klasa osmislila strategiju „ekonomskog genocida“ koja je višeslojna i nije jednostavna za razumevanje. Poput slavnog disidenta Aleksandra Zinovjeva, i on je uočavao da se u posthladnoratovskom periodu dešava proces unutrašnjeg socijalnog i idejnog razgraničenja na Zapadu, gde je u toku frontalni napad globalista na ostatke socijalne države i samim tim tradicionalne vrednosti. Panarin je promenu socijalne percepcije na Zapadu povezivao sa „drugim talasom sekularizacije“ koji je iz zapadne kulture „izbrisao levičarske recidive“ i odstranio socijalnu saosećajnost. Na temeljima ovako izmenjene paradigme socijalnu državu je zamenila „militaristička država“, a SAD se pojavljuju u ulozi globalnog zaštitnika transnacionalne „partije bogatih“.

   Zanimljivo je da je u svojim istupima Panarin veoma kritikovao Hantingtonovu teoriju o „sudaru civilizacija“, za koju je tvrdio da je suštinski usmerena protiv interesa Rusije, Kine i Indije, kao i da je njen cilj da prikrije izvorni karakter „svetskog rata bogatih protiv siromašnih“. On je tvrdio da je „novi svetski poredak“ sa Amerikom na čelu, otvorena diktatura manjine koji ne želi da siromašnima obezbedi minimalna životna prava. Zato, kada siromašni protestuju, oni, s jedne strane, štite izvornu demokratiju, a s druge strane, štite planetu od novog genocida.

  Aleksandar Panarin je još za života predosećao krah unipolarizma u svetskoj politici, tvrdeći da je u bombardovanju Jugoslavije i Iraka, nestala i ideja o 21. veku kao američkom veku. On je isticao da je danas liberalizam za većinu Rusa – pogrdna reč, kao i da je antiamerikanizam postao „ideologija masa u celom svetu“. U praksi to znači da ideologija amerikanocentrizma više nema duhovnu potporu, što je početak njenog kraja. Govoreći o perspektivama sveta, Panarin je zastupao stav o tome da u savremenom „građanskom društvu“ nema socijalne snage (samim tim i političke snage) koja je sposobna da se suprotstavi „partiji bogatih“. Kao neophodan preduslov za otpor „partiji bogatih“ smatrao je obnovu uloge države, ali ne kao usko nacionalne zajednice već u okviru širih integracija koje treba da služe socijalnoj zaštiti najslabijih. U tom pogledu smatrao je da „ruska ideja koja oličava solidarnost sa slabima, siromašnima i ugnjetenima“ predstavlja alternativni model za 21. vek.  „Ja verujem u svetsku internacionalu siromašnih“ – rekao je jednom prilikom.

   Danas se u Rusiji o Panarinu govori s velikim poštovanjem, jer su mnogi njegovi stavovi bili ispred vremena u kojem su nastajali. Sledbenici su mu posebnu posthumnu počast odali organizacijom „Međunarodne naučne konferencije povodom sedamdesetogodišnjice rođenja“ (2010). U Srbiji je njegovo stvaralaštvo često citirano u mnogim naučnim i publicističkim krugovima.

Literatura: A. Panarin, Filosofiя politiki (1996);  A. Panarin, Revanš istorii: rossiйskaя strategičeskaя iniciativa v XXI veke (1998); A. Panarin,  Iskušenie globalizmom (2000); A. Panarin, Savremeni rat kao borba bogatih protiv siromašnih (2007).

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja