ИНФОРМБИРО – РЕЗОЛУЦИЈА КОЈА ЈЕ ПРОМЕНИЛА КОМУНИСТИЧКУ ЈУГОСЛАВИЈУ

26/07/2022

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

На Петом конгресу Комунистичке партије Југославије прихваћена је резолуција о односу југословенских комуниста према Информбироу. У њој се констатовало да је критика у писмима Централног комитета Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) нетачна, неправична и неправедна, те је наведена констатација постала мото целокупног рада Конгреса. Уз разумевање озбиљности ситуације и упркос датој резолуцији, руководство КПЈ покушавало је да отклони размимоилажења. У Политбиро ЦК, највише извршно тело Партије, у чијим рукама се сконцентрисала највећа моћ, изабрани су, поред Тита, Едвард Кардељ, Александар Ранковић, Милован Ђилас, секретари Централног комитета, Борис Кидрич, Ђуро Салај, Иван Гошњак, Франц Лескошек и Благоје Нешковић. У нови ЦК КПЈ изабрани су ранији чланови (њих 60), чиме је потврђен његов дотадашњи рад у целини[1]. Дојучерашњи најближи савезник СССР Југославија, преко ноћи је постала објекат невиђеног политичког и пропагандног притиска. У сопственој одбрани Југославија је напрегнула све унутрашње снаге, наставила изградњу социјализма, предузела мере да превазиђе политичку и економску блокаду наметнуту од стране социјалистичких земаља. Комунистичке партије и државни органи земаља народне демократије синхронизовали су са СССР пропаганду и друге непријатељске акције против Југославије. Напад на њену Партију све се више претварао у напад на њену државну политику. Објављивање Резолуције Информбироа деловало је на народ „као гром из ведра неба“, јер се сматрало да је КПЈ најближи савезник СКП(б). Тадашњи извори помињу негодовање слично оном од 27. марта 1941. године. Међу комунистима и другим грађанима било је илузија да је напад на КПЈ дело Жданова, Молотова, Маљенкова, што говори о томе колико су култ Стаљина и поверење у совјетски социјализам били усађени у свест југословенских комуниста. Но, ове илузије брзо су распршене, чему су нарочито допринели сами иницијатори напада чудовишним оптужбама и игнорисањем елементарних чињеница, те комунистичких и међународних норми. Против Југославије поведен је и економски рат.

Опредељена у дотадашњој спољно-трговинској размени према СССР и другим социјалистичким земљама, Југославија је 1948. године у пуном напону извршавања петогодишњег плана била од њих напуштена, а од раније је била остала без развијених економских веза и са западним земљама. Половином наредне године СССР и друге социјалистичке земље успеле су да остваре потпуну економску блокаду Југославије. Њен дефицит се повећао за 40% укупне вредности југословенског извоза. Размена са СССР и другим социјалистичким земљама смањена је на једну трећину дотадашњег обима 1949. године. Раније закључени економски споразуми једнострано су раскидани. Мађарска је престала да извршава репарационе обавезе утврђене мировним уговором, а Румунија је обуставила поштански и железнички саобраћај са Југославијом. Између Југославије и суседних социјалистичких земаља завладало је малтене ратно стање. Границе према њој биле су начичкане стражарским кулама, ограђене бодљикавом жицом, а најосетљивија гранична места била су додатно осигурана нагазним минама. Око Југославије стезао се војни обруч суседних социјалистичких земаља. Повреде њеног ваздушног простора постале су правило. Те земље су у граничном простору градиле војне аеродроме, концентрисале трупе, изводиле војне вежбе и вршиле сталне оружане провокације према Југославији. О размерама пограничних чарки сведочи и број инцидената: 1950. године било их је 937, 1951. године 1517, 1952. године 2390. Од 1948. до 1953. године рањено је и убијено око 100 грађана ФНРЈ и припадника Југословенске армије. Југославија је потпуну блокаду успела да разбије тек наредне године, када је постала члан Савета безбедности Организације уједињених нација и када је политички Запад одлучио да јој помогне.

Период до нормализације односа са СССР и земљама народне демократије 1954/1955. године остао је у Југославији упамћен и по невиђеном прогону грађана који би се изјаснили у смислу подршке ставовима Стаљина, СССР и ИБ. Ти прогони су, по методи и циљевима, имали карактер правих стаљинистичких процеса из 30-их година претходног столећа. Хиљаде грађана је са основом или без ње процесуирано, мучено и до крајњих психичких и физичких граница прогањано у оркестрираној кампањи за чистоту и одбрану идеолошких смерница, које су биле утврђене од стране Тита и врха КПЈ. У том смислу Голи оток, као и други казамати комунистичке Југославије постали су вечни споменици (не)људској бесрамности и мрачној страни људског ума као недвосмислени доказ трагедије и бесмисла тоталитарне државе и диктатуре. „Информбировска криза“ трајала је све до 1955/1956. године. Услове за њен завршетак осигурао је сам стваралац „ових бурних времена“ у совјетско-југословенским односима, тј. Стаљин – својом смрћу 5. марта 1953. године. Након тога, од 26. маја до 3. јуна 1955. године у Београду је боравила совјетска делегација на челу са новим генералним секретаром КПСС Никитом Хрушчовим. На земунском аеродрому Хрушчов је рекао: „Ми смо темељно проучили материјале на којима су се заснивале тешке оптужбе и увреде које су у оно време биле уперене против руководиоца Југославије. Чињенице говоре да су ове материјале исфабриковали непријатељи народа, презрени агенти империјализма који су се на превару увукли у редове наше Партије“. У старом маниру комунистичког вође, он је цео проблем поставио у контекст идеолошких неподударности изазваних деловањем „непријатеља народа и свекомунистичке идиле“. На крају посете, 2. јуна, представници обе владе потписали су документ познат под називом Београдска декларација. Иако билатералан документ, којим су односи СССР и Југославије „прешли“ у период нормализације, Београдска декларација имала је шире значење, јер су две социјалистичке државе дефинисале основе за односе између социјалистичких држава уопште. Од посебног значаја било је то што је она одбацила монолизам као основни принцип јединства у међународном комунистичком покрету, заменивши га са начелом јединства у различитости. Према ставу Едварда Кардеља, Декларација је била Magna Carta за југословенске односе са социјалистичким и другим државама. Међутим, нови подстрек унапређивању односа између СССР и Југославије пружио је Двадесети конгрес КПСС у фебруару 1956. године, који покренуо процес дестаљинизације у Совјетском Савезу и другим социјалистичким државама. Са трибине Двадесетог конгреса чуло се да поред совјетског могу постојати и други путеви и облици развоја социјализма.

Дотадашњи процеси указивали су на чињеницу да је дошло до озбиљних промена у размишљањима совјетског руководства према Југославији. Следећи корак ка „новој идили“ учињен је исте године, приликом Титове посете Совјетском Савезу од 1. до 23. јуна 1956. године, када је потписана Декларација о односима између СКЈ и КПСС, односно, тзв. Московска декларација. Посебно је наглашена различитост путева у изградњи социјализма, који могу да се „преплићу“, али не и да једни другима условљавају „препреке било које врсте“. Овим декларацијама и фреквентним међусобним посетама државника СССР и Југославије у наредним годинама, сукоб из 1948. године превазиђен је, без обзира на то што су се његове последице још дуго осећале, поготово у Југославији, где је стигматизована „етикета“ за грађане који су тих година подржавали ставове совјетског руководства остала – „ибеовац“. Ипак, односи између две државе и партије „запловили су“ у мирније воде, где су добили измењену форму и садржај. Релације између две социјалистичке државе никада се не могу посматрати одвојено од владајуће комунистичке идеологије у тим државама, па тако ни односи између Совјетског Савеза и Југославије. Једна од главних карактеристика комунизма, заснованог на марксистичкој филозофији, јесте апсолутна искључивост и ограниченост за идеје које нису одређене и дефинисане основним постулатима ове идеологије. У држави, као највишем степену организације једне заједнице, идеолошки заснована структура њене конституције на тоталитарним принципима социјализма и марксизма искључује или ограничава слободну иницијативу и креативност појединца тако и колективитета. Описани политичко-правни системи апсолутно дезавуишу слободу као опште начело и категорију на којој, бар декларативно, почивају те „тоталитарне идеологије“, а међу њима и комунизам, као први од њих. Једном је Черчил изјавио да су нацизам и фашизам „чеда“ комунизма. Иако се из саме изјаве види њена политикантска конотација, за које је Черчил као велики демагог био прави експерт, били бисмо необјективни уколико не бисмо наведену тезу окарактерисали, као донекле исправну. Хронолошки, комунизам је настао пре нацизма и фашизма, а ако се иста анализа посматра предметно и методолошки, сасвим је јасно да су ове две или три велике „трагедије“ људског друштва XX века, иако међусобно супротстављене, истовремено и веома условљене и програмски снажно испреплетане. Сарадњу између комунизма и наци-фашизма није спречила, а у исто време мржњу није разбуктала, извесна идеолошка колизија или програмска различитост, већ „тоталитарна“ искључивост и анимозитети њихових вођа, који су, по правилу, у потпуности одражавали срж и форму покрета којима су руководили. Иза (не)дела ових вођа остали су милиони унесрећених, убијених и злостављаних. Међутим, на пријатан или непријатан начин, ове идеологије и данас фасцинирају широке кругове интелектуалне и политичке јавности у свету, које нису у стању да пруже одговор на једно питање које се пред њих поставља, а то је: због чега је дошло до настанка ових покрета и идеологија?

Одговор на ово питање, на известан начин пружа и одговарајућу коначну анализу совјетско-југословенских односа 1945–1948. године. Игром судбине или ироније, ни Совјетски Савез, а ни Југославија нису преживели завршетак XX века. За астрологе и поклонике разних натприродних филозофских праваца и теорија, у овоме податку, сигурно има извесне симболике, али за стручну јавност из области историје и социологије, тај расплет догађаја био је сасвим известан. Са пропашћу комунизма у деветој деценији прошлог века истовремено су се урушиле и ове две државне творевине. Њихове поставке, дефинисане у контексту тоталитарне идеологије, која је представљала фундамент њене структуре, нису биле у стању да превазиђу главна питања из области националне, социјалне и економске политике, која су подривала „егзистенцијалне ћелије“ ових друштава. Као што је речено, ни СССР ни Југославија данас више не постоје и везе, сукоби, афере и толико пута помињани „френетични аплаузи“, који су осликавали једно време, сада изгледају далеко, бесмислено и потпуно ефемерно. Лични односи и карактери главних носилаца друштвених кретања у овим земљама, односно, релације између њихових вођа Тита и Стаљина, захтевају свеобухватну компаративну анализу методологије и учинака деловања ова два „владара“. За будуће нараштаје остаје још једна дилема, а то је питање какви би били односи између СССР и Југославије да није било њихове сујете и комунизмом ограничене свести, те да ли би њихове релације биле другачије да нису били комунисти? Оно што се из њихове политичке доктрине може протумачити јесте да је читава њихова политичка филозофија представљала синтезу и синкрецију многих ставова који су им, сваки на свој начин и са својим идејама, омогућавали очување стечене власти, тако да за њих можемо да закључимо да су они били импулсивни манипулатори који би готово сигурно веровали у било који идеолошки или политички подухват који би им омогућио очување власти. Политички систем који су засновали у својим међусобним односима, али и у односима СССР и Југославије од 1945. до 1948. године данас више не постоји, али последице тог „револуционарног етатизма“ извршиле су велики утицај на историјски развој руског и југословенских народа.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Дедијер, Владимир (1980). Интересне сфере. Београд: Просвета.

Ђилас, Милован (1991). Власт и побуна. Београд: Издавачка кућа Књижевне новине.

Лакер, Волтер (1999). Историја Европе 1945–1992. Београд: Клио.

Матес, Лео (1976). Међународни односи социјалистичке Југославије. Београд: Нолит.

Милутиновић, Коста (1968). Др Иван Рибар. Сисак: Јединство.

Петрановић, Бранко (1981). Историја Југославије 1918–1978. Београд: Нолит.

Петрановић, Бранко (1990). Балканска федерација, Београд.

Петрановић, Бранко (1992). Србија у Другом светском рату 1939–1945. Београд: Војноиздавачки и новински центар.

Попов, Чедомир (1995). Политички фронтови Другог светског рата. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.

[1] Група аутора (1985). Историја Савеза комуниста Југославије. Београд: Издавачки центар Комунист, Народна књига, Рад, 362–366.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања