ИЛАРИОН РУВАРАЦ – ИСТОРИЧАР И БОГОСЛОВ

24/07/2019

Аутор: Јованка Симић, новинар

 

Иларион Руварац (Сремска Митровица, 1832  — Гргетег, 1905)  био је српски свештеник, архимандрит манастира Гргетега на Фрушкој гори, ректор Карловачке богословије, историчар, академик и оснивач критичког правца у српској историографији. Поводом огромног доприноса у тој истраживачко-историјској дисциплини, по избору Српске академије наука и уметности убројан је међу стотину најзнаменитијих Срба.

У Сремској Митровици, где и данас постоји његова родна кућа, Руварац је рођен у многочланој породици свештеника Василија и мајке Јулијане. Добио је световно име Јован. Школовао се у Старом Сланкамену и Бановцима, а шести разред гимназије завршио је у Сремским Карловцима.

У Карловцима, од својих професора Јакова Гечића, доброг познаваоца светске историје, и Александра Стојачковића, аутора првих расправа из области средњовековне историје Срба, Руварац је стекао прва историјска знања, али и подстицај да се посвети историографији.

Наредне две школске године провео је у Бечу, престоници Аустроугарске монархије, где је од 1852. до 1856. студирао правне науке. Ту се развило Руварчево интересовање за дубљу спознају српске историје. Пажњу је усмерио на проучавање историјских извора, али и српске народне традиције, што га је подстакло да се упише на Карловачку богословију и завршио ју је 1859. године. Пошто се 1861. замонашио, у Сремскокарловачкој архидијецези постављен је за професора Карловачке богословије, а потом и за ректора.

Упоредо се предано бавио српском историографијом која је пре њега пролазила кроз дуготрајну стагнацију, јер је безмало пола века Јован Рајић био једини плодни српски историчар. Рајићеви наследници углавном су се, без дубљих анализа, бавили препричавањем његовог опуса. Руварац је први после Рајића одлучио да цео свој професионални живот посвети изучавању српске историје. Већ у раној младости имао је прилику да чита „Српски народни лист“ Теодора Павловића на који је његов отац Василије био претплаћен.

Читао је и „Летопис“ Матице српске, у којем је историјске расправе објављивао свестрани Јован Суботић кога је Руварац високо ценио. У листу „Голубица“ Јована Хаџића налазио је  повеље српских средњовековних достојанственика. Често је читао  и часопис „Српска пчела“, у којем је преовладавао романтичарски поглед на прошлост. А у „Српском народном листу“ Руварац се упознао са монографским начином обраде историјских тема који је касније и сам примењивао у свом историографском раду.

Био је свестан чињенице да српску историју квалитетније проучавају странци него Срби. Најугледнији издавач српских извора у то време био је Павле Јосиф Шафарик, а најбољи проучавалац српске прошлости Леополд Ранке. За то време српски издавачи ‒ Димитрије Аврамовић и Ђорђе Николајевић, били су тек врсни преписивачи, док се изузетно образовани Јован Суботић и Александар Стојачковић нису определили за професионално бављење историјом. Непосредно уочи првих Руварчевих дела, само је Никола Крстић оставио значајно историографско дело.

     Тешко стање у српској историографији тога времена не само да није поколебало Руварца, него га је и подстакло да буде истрајан у свом раду. Из раније српске историографије бирао је  најбоље делове угледајући се на Рајића, а био је пробирљив и према иностраним историчарима. Сматрао је да је српска прошлост толико знаменита да се може докучити и разумети само помоћу најбољих метода.

    На самом почетку бављења историографијом, Руварац је себи поставио врло амбициозан циљ ‒ издавање многобројних извора о српској историји. Током целог свог радног века трагао је за изворима за српску историју и критички их објављивао. Прве радове, 1856. године, по повратку из Беча, објавио је у часопису „Седмица“, у којем су историјске расправе објављивали Данило Медаковић и Јован Стерија Поповић, који су такође били међу онима који су препричавали Рајићева дела.

     Руварац је сматрао да се српска историографија готово у потпуности претворила у журналистику и белетристику, а да се у српској култури осећао велики недостатак научно написане српске историје. Његов текст у „Седмици“ објављен је под насловом „Преглед домаћих извора старе српске повеснице“, а његову највећу вредност  представљала је чињеница да је аутор одвојио извор од литературе, што пре њега нико није учино.

    Ова расправа веома је значајна за српску историографију јер је увела став да је без великог броја објављених и критички обрађених извора бесмислен сваки разговор о историји. Руварац је, наиме, подржавао став Леополда фон Ранкеа да прошлост треба приказивати онаквом каква је била, без улепшавања и претпостављања. Такво мишљење подржавали су многи Руварчеви савременици.

     У својој другој расправи „Прилог ка испитивању србских јуначких песама“, објављеној такође у „Седмици“, 1857/8. године, Руварац доказује да народне епске песме не могу бити озбиљан историјски извор за догађаје о којима певају. Овакав његов став резултирао је жестоким полемикама са романтичарском струјом историографа оног времена. Представници таквог гледишта, насупрот Руварцу, сматрали су да је епска песма ауторитет највише историјске вредности.

    Руварац је 1866. године према најстрожим мерилима критичке историографије објавио одломак о владавини цара Стефана Душана  из „Хроника“ грофа Ђорђа Бранковића. То дело сматрано је веома значајним извором за српску историју. Годину дана потом, Руварац је објавио „Житије цара Уроша“, патријарха Пајсија. Ово издање, као и дело „Преношења тела светог Луке у Смедерево“, сматра се најбољим Руварчевим критичким издањем.

     Године 1867. Руварац је анонимно издао и низ докумената о Револуцији из 1848. године, а затим и читаву серију извора мањег обима међу којима су била и повесна слова о кнезу Лазару, деспоту Стефану Бранковићу и кнезу Стефану Штиљановићу. Бавио се  низом разноврсних проблема из различитих периода српске историје, почевши од средњег века преко историје српског народа под турском влашћу до историје Срба на територији Хабзбуршке монархије.

    Значајну пажњу посвећивао је и темама из историје средњовековне Босне (Двије босанске краљице, 1893; Бановање Твртка бана 1333. до 1377; 1894) и Црне Горе. Посветио се и  црквеној историји (О пећким патријарсима од Макарија до Арсенија Трећег (1557‒1690), о хумским епископима и херцеговачким митрополитима до 1766; 1901). Оштро је полемисао о тешким питањима из српске средњовековне историје: да ли је краљ Вукашин убио цара Уроша, да ли је Вук Бранковић био издајник у Косовској бици, коју титулу је носио кнез Лазар…

Своје расправе о компликованим питањима из српске историје објављивао је најчешће поводом јубилеја везаних за одређене историјске догађаје. Уочи 500. годишњице Косовске битке, написао је критичку биографију кнеза Лазара и објављивао је годину дана  у наставцима у часопису „Стражилово“. Ово дело објављено је 1888. године као књига под насловом „О кнезу Лазару“ и представља најзначајнији рад Илариона Руварца. Осим извесних недостатака којих је и аутор био свестан, ово дело је и данас корисно и добар је пример српске критичке историографије.

Писао је и о заблудама из црногорске историје у време када су прослављана два века династије Петровић Његош. У делу „Монтенегрина“ настојао је да покаже како је мишљење о вековној црногорској независности од Османског царства заблуда и да су црногорска племена, као и остали делови српског народа, била потчињена турској власти.

    Велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем Трећим  Чарнојевићем 1690. године такође је побудила Руварчеву пажњу. Расправљао је о питању хронологије овог догађаја, броју Срба који су учествовали у сеоби и о карактеру односа између цара Леополда и српског народа. Успешно је доказао да се сеоба одиграла 1690. године, као и да је број од преко пола милиона исељеника, којим су баратали његови савременици историчари, претеран, те да их је било највише 80.000.

     Руварац је сматрао да су Срби узмицали пред турском војском и да су у том својству били избеглице, а не исељеници, тако да они нису могли бити уговорна страна у преговорима са немачким царем, већ само страна према којој је учињена милост. Доцније, историографи попут академика Славка Гавриловића (1924‒2008) сматрали су да Руварац није схватао да су привилегије дате Србима биле уговор посебне врсте и да нису биле ни уговор равноправних страна, ни једнострана милост, већ нешто између.

Са данашњег становишта, са сигурношћу се може рећи да је Руварац утврдио начело да треба избегавати фалсификате и традицију као историјске изворе и да своју пажњу треба посветити изворима који су, по времену и месту настанка, ближи догађају о коме сведоче. За свој разноврстан и темељан рад стекао је читав низ признања. Године 1869, само две године после првих  објављивања радова, изабран је за члана Српског ученог друштва, а 1888. постао је редовни члан Српске краљевске академије, члан Књижевног одељења Матице српске, носилац краљевског Ордена Светог Саве.

Иларион Руварац се упокојио 8. августа 1905. године у монашкој ћелији фрушкогорског манастира Гргетега. Почива на манастирском гробљу. Матица српска је 2015. године установила признање које носи  име Награда „Иларион Руварац“ а додељује се аутору најбоље књиге из историје српског народа или из опште историје.

ЛИТЕРАТУРА

  • Јован Грчић, „Портрети са писмима“, Нови Сад 1939.
  • Чедомир Попов, „О историји и историчарима“, Сремски Карловци ‒ Нови Сад 1999.
  • „Српски Сион“, Карловци 1905.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања