ИЗВОРИШТА ПОЛИТИКЕ

30/11/2021

 Аутор: Драгољуб Којчић

Подела светске моћи између Варшавског уговора и НАТО, често географски поједностављена на Исток и Запад, трајала је од окончања Другог светског рата до 1989. године. У томе раздобљу владала је релативно стабилна равнотежа у односима између супротстављених полова. Геополитика је привремено суспендована из речника међународне политике јер је носила свеже асоцијације на конструкције овладавања светом утемељене на Хаусхоферовом појму Lebensraum и програму територијалне експанзије Немачке. То не значи да је послератна борба за превласт у географском простору утихнула. Две супротстављене идеолошке хемисфере бориле су се између себе по моделу игре надвлачења конопца, не случајно на енглеском језику назване tug of war. У западној политичкој хемисфери, међутим, одвијао се динамични процес политике у класичном и демократском смислу те речи. Подсетићемо да су поред конзервативаца и демохришћана, као чувара идеолошких вредности Запада, велику популарност имали и такозвани еврокомунисти као баштиници богатог наслеђа левице. Политичку панораму овог раздобља употпуњавају и екстремистиче политичке организације и сецесионистички покрети националних мањина, углавном маргинални и безуспешни, који су понекад прекорачивали демократска правила игре и тероризмом се борили за своје циљеве. У сваком случају, то је на Западу било време утакмице између разноврсних идеја о путевима којима треба да иде друштво, речју време политике.

            Концентрација светске моћи у окриљу једне суперсиле почела је деведесетих година прошлог столећа. Убрзано повећавање њеног радијуса поједноставило је и међународне односе, тако да су се некадашњи источни такмаци Сједињених Америчких Држава, а поготову мање земље, бавиле настојањима да одрже аутономију, па и суверенитет, у мери колико је то било могуће пред инвазивним утицајем уникатног војног и економског гиганта. Подсетимо се само Јељциновог плеса са Клинтоном и његовим естаблишментом, у коме су посредна, а рекао бих и највећа, штета били управо Срби. Растурање Југославије одиграло се више по моделу преслагања коцкица у складу са интересима победника хладног рата него што је било плод договорне и рационалне политике. Речју, деведесете године нису биле ни раздобље софистицираног геополитичког компоновања нове мапе међународних односа, нити епоха коју би обележила нијансирана унутрашње-политичка надметања. Било је то време грубе реализације једностране надмоћи Запада. На таласу тријумфализма у друштвима ових земаља дошло је до хомогенизације по питањима међународне политике.  Онда су и унутрашње разлике релативизоване и избледеле па је крај миленијума сведочио да је наша земља 1999. године засипана бомбама са осиромашеним уранијумом, које су, између осталих одобриле и странке зелених којима су програмски циљеви деклартивно усмерени на заштиту животне средине. Да додамо, те исте странке и наследници Јошке Фишера данас напрасно и лицемерно „брину“ о здравој животној средини Србије, додуше и о канонском устројству Српске православне цркве (sic!). Деведесете су заправо вакуум у коме је аргумент силе заменио политику и геополитику. Направљен је историјски рикверц и планетарно друштво враћено у модус који више одговара  природном стању него цивилној заједници, ма колико се адвокати попут Бжежинског, Финкелкрота или Левија трудили да велику опсену замотају у привид демократије, људских права и других памфлетских флоскула без покрића, налик комсомолским билтенима Стаљиновог Совјетског Савеза.

            Али, историјски календар има своје размеђе и правилности у циклусима које су филозофи класике понекад називали дијалектиком. После очигледне пропасти међународног поретка који је после Другог светског рата био установљен Повељом и Организацијом уједињених нација, и почео да се урушава и нестаје неправним бомбардовањем СР Југославије 1999. године, свет је задесила потпуна аномија, конфузија и хаос без правила игре. Наравно, у таквом анти-амбијенту није могло да се очува оно што је цивилизација хиљадама година мукотрпно и са огромним жртвама градила, а то су вредности. Готово је карикатурално да једна Мадлен Олбрајт, један Џејми Шеј или Ричард Холбрук могу да речју, једним телевизијским појављивањем или потезом хемијске оловке потру вертикалу ума која се стварала од Сократа, Платона, Аристотела, Спинозе, Канта, Русоа, Хегела, Мила, Маркузеа или Сартра. Чини се да је Бранко Ћопић у лику комесара који Николетини Бурсаћу објављује да Бога нема, заправо антиципирао универзалну будућност човечанства и ничим ограничену моћ медиокритета.

            Постоје различити могући одговори на вредносну пометњу и потонуће рационалности који осликавају данашњу ситуацију. У сумрачним раздобљима стоичари би се повлачили у затворене заједнице у којима је умственост давала смисао и пружала отпор бесмислу спољних сила. Епикурејци би у својим затвореним круговима прослављали радост живота који више није имао додирне тачке са отуђеним светом. Управо је Хегелова мисао да се дух зачаури када дођу тешка времена, а поново процвета када се развију ветрови повољних промена.

            Србија нема пуно могућности избора. Наслеђе које су оставиле некомпетентне и губитничке политике, с једне стране, и глобални немир настао у недостатку међународног обавезујућег поретка, с друге, приморавају нас на посебно промишљање и активно постављање према векторима спољних сила и њиховим рефлексима у сопственом друштву. Иако изгледа парадоксално, али усред општег вртлога који меље сваку рационалност и разара сваку смисаону иницијативу која би свет вратила у уређено стање, Србија први пут у својој модерној историји гради сопствену политику.

            Прва претпоставка је да то не буде само тренутно прилагођавање светским, регионалним и унутрашњим изазовима, него заснивање на принципима који су носили напредак човечанства кроз историју. Наравно, ми не можемо да мењамо ток историје. Не можемо ни да доцирамо великим силама. Али можемо да, са снажним утемељењем у искуству прошлог столећа, предвидимо да ће тенденције пренапрегнутости у међународним односима имати само два могућа исхода: или потпуни крах садашње крхке стабилности или нови договор глобалне политичке заједнице, незаобилазно стратификован према моћи и утицајности учесника, али уз поштовање трансценденталних политичких вредности и логике. Tertium non datur. Данашња Србија то зна. Нити креира своје односе са кључним играчима светске политике на илузијама о својој превеликој снази, нити занемарује и проћердава онај квантум потенцијала којим у организованој спољној политици гради ауторитет у региону и на вишим спратовима међународних форума. Србија више није ни наивна ни неодговорна. Своју позицију у садашњости и пројекцију будућности стрпљиво промишља и остварује у свим категоријама државне моћи – од економије, војних и безбедносних снага, културе, међународне сарадње до развијања функционалне инфраструктуре, али и у свим жироскопским правцима – почевши од привредних иницијатива са најближим суседством, преко азијских земаља у експанзији, до, наравно, Русије, Америке, Европске уније и Кине.

            Пре свега, Србија је прошла кроз пакао острвљеног насиља кроз пропаганду, санкције, рат без савезника, бомбардовање без милости и неправне и неправедне одлуке, и, што је можда и најгоре, кроз острашћену кампању против свога бића и против свог угледа. Та кампања још увек траје у неким политичким круговима и вреба свој нови бестијални угриз. Потка ове разноврсне мреже нечовечних аката је отпалост њених перјаница и  њихових штитоноша од вредности на којима човечанство једино може да почива у модусу који му је намењен у највишим дефиницијама.

            Српском народу је стога посао данас олакшан, наравно, без очекивања безбрижно линеарних и комотних решења. Најјаче упориште нашег оптимизма да ће свет можда постати бољи кроз нова форматизовања међународног поретка, садржано је у чињеници да су истина, правда и морал вредности иманентне нашем политичком бићу. Нама протекција заправо није потребна, а показало се и да нам у анималним светским изобличењима не може ни помоћи. Ако ове вредности буду бистра изворишта политике новог света, онда је Србија већ одавно у његовим првим и репрезентативним редовима.

 

 

Коментари

Maja Herman Sekulic Maja Herman Sekulic

Nas najbolji politicking filosof

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања