Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
На територији која је ушла у састав злочиначке Независне Државе Хрватске, до распада Краљевине Југославије, 1941. године, Српска православна црква била је организована у осам епархија: две митрополије и шест епископија. Такође, успостављањем НДХ, под усташком влашћу нашли су се и делови митрополије београдско-карловачке. У току 1941. године најважније организационе јединице СПЦ биле су фактички угашене. Судбина епископа СПЦ чије су се епископије нашле у оквирима НДХ осликава судбину целокупног православног свештенства и монаштва у тој држави. Од укупно осам епископа, тројица су убијена, тројица протерана, а један је интерниран у Италију. Сличну судбину су доживели и остали клирици СПЦ: протеривани су у Србију, убијани или слани у концентрационе логоре. Православни верски објекти уништавани су, пљачкани, паљени, скрнављени и демолирани. Увидевши да православно, односно српско питање у НДХ неће бити решено екстерминацијом, исељавањем и верским прелазима, приступило се изналажењу других метода. У ту сврху послужила је идеја Еугена Кватерника о потреби патријархата Хрватске православне цркве. О правним и политичким аспектима стварања Хрватске православне цркве расправљало се на седницама Сталног одбора за правосудне и богоштовне послове Хрватског државног сабора. Међутим, у самом поступку оснивања није учествовао Хрватски државни сабор, већ су тај посао, према свему судећи, преузели људи који су уживали Павелићево поверење. Хрватска православна црква званично је основана 3. априла 1942. године законом који је донео поглавник Анте Павелић. Та квазицрква, од самог почетка била је државна установа НДХ и по доношењу устава квазицркве, сам Павелић, на дан 6. јула 1942. године, устоличио је Гермогена као поглавара ове наказе од верске институције и то са титулом митрополита загребачке митрополије ХПЦ.
Прво помињање Хрватске православне цркве налази се у вези са ставом Еугена Кватерника који је 1861. године предложио оснивање нпр. синода или патријархата православне херватске цркве. После пропасти Југославије 1941. године и након успостављања НДХ проглашено је да надлежност Српске православне цркве у НДХ престаје за више 1,8 милиона православаца у Хрватској и окупираним регијама (по попису из 1931. године), те да се укида назив Српска православна вера и мења у гркоисточна вера, термин који се употребљавао пре 1918. године, док је истовремено почела акција присилног превођења Срба на римокатоличку веру. Већ почетком 1942. године постаје јасно да жестока репресија према Србима не доноси резултате, па Немци врше притисак на Павелића да ублажи терор који изазива отпор Срба.
На основу законске одредбе о Хрватској православној цркви од 3. априла 1942. године објављене у Народним новинама број 77, од 7. априла 1942. године, 5. јуна 1942. године, хрватски поглавник Анте Павелић потписује статут ХПЦ, а у недељу, 7. јуна 1942. године устоличује Гермогена као патријарха у храму Светог Преображења у Загребу. Патријарх ХПЦ је уједно и митрополит загребачке митрополије и носи наслов митрополит загребачки и цијеле Хрватске. На основу усвојеног Устава ХПЦ, било је предвиђено да ХПЦ буде аутокефална и једина те да за њу не важе догматска и канонска начела Српске православне цркве. Грб ХПЦ је 25 наизменичних белих и црвених поља у пет редова а почетно поље је бело, у средини је полуштит са крстом плаве боје. Застава је црвено–бело–плава тробојка с једнокраким златним крстом на белом делу. Службени језик је хрватски, а слова су хрватска. Уз загребачку митрополију основане су и бродска, сарајевска и петровачка епархија. Православци ипак нису били изједначени у правима и дужностима са осталим грађанима а прогони су настављени иако је усташка пропаганда настојала да сакрије или бар ублажи злочине. Према тој карикатури од устава непостојеће верске заједнице, још мање цркве (и то аутокефалне), јерархија ХПЦ била је следећа: патријарх, свети архијерејски сабор и велики црквени суд, епископ и епархијски суд, наджупник (архијерејски намесник), жупник (парох), црквено-општински управни одбор. Према уставу патријарха бирају од епископа и то тако да изборни сабор кога сазива поглавник Павелић бира три кандидата међу епископима, од којих Министарство правосуђа записнички предлаже поглавнику једнога за именовање. Хрватска православна црква нестаје са нестајањем Независне Државе Хрватске 1945. године. Гермоген Максимов је осуђен на смрт и погубљен после рата.
Устав ХПЦ заправо је само прерађени текст Устава СПЦ из 1931. године. Систематика је скоро идентична, док су најуочљивије терминолошке измене које су унете како би се текст Устава прилагодио нормама хрватског језика и очистио од србизама. Уставом ХПЦ уређени су њена унутрашња организација, подела на црквеносамоуправне и црквенојерархијске органе (преузета из Устава СПЦ), делокруг и надлежности тих органа, начин њиховог формирања и њихови међусобни односи. За тему овог рада значајне су одредбе Устава ХПЦ из којих се може проценити њена зависност од државних органа, као и степен контроле и надзора који држава врши над њеним радом, и то посебно у чисто унутрашњим питањима попут избора епископа, организације епархија, коришћења имовине и сл. Доста је одредаба Устава ХПЦ из којих се види да је она устројена као државна црква НДХ. У складу са чл. 3 Устава ХПЦ, сви њени органи и тела дужни су да поседују печате који обавезно носе натпис „Независна Држава Хрватска“, док се испод налази назив самоуправног тела или органа. То значи да печат није морао садржати пун назив ХПЦ него само црквеног органа, али је обавезно било да садржи натпис са пуним називом државе.[1]
Када је реч о статусу ХПЦ у оквиру православне цркве као целине, Уставом је предвиђено да ХПЦ има достојанство патријаршије (чл. 2 Устава ХПЦ). Иако у тренутку доношења тог Устава ХПЦ није испуњавала услове ни да се назове аутокефалном црквом, његови творци су новооснованој црквеној организацији доделили ранг патријаршије. Наравно, та одредба је представљала само мртво слово на папиру пошто се достојанство патријаршије не може стећи простим проглашењем, већ постоје процедуре које подразумевају учешће других помесних православних цркава. Не постоји ниједан извор из којег би се могло закључити да је издат томос којим се признаје достојанство патријаршије или статус аутокефалности ХПЦ. Као и у многим другим прописима, Устав ХПЦ пре је представљао списак жеља његових твораца неголи одраз реалног стања ствари. Самим актом оснивања ХПЦ који је потписао поглавник припремљен је терен за формирање државне православне цркве. Уставом ХПЦ ударени су темељи хибридне организације са унутрашњом структуром православне цркве потпуно интегрисане у државни апарат НДХ. Хрватска православна црква је била лишена елементарне верске аутономије и налазила се под свеобухватном и сталном контролом државних органа, која је превазилазила уобичајени степен институционалне повезаности државе и цркве карактеристичан за систем државне цркве који до данас постоји у једном броју европских држава. Према свему судећи, циљ доношења Устава ХПЦ није било правно регулисање организације и деловања православне цркве на територији НДХ, већ стварање марионетске квазицрквене организације која би извршавала циљеве власти НДХ.[2]
Путем Устава ХПЦ, али и других њених аката, вршена је кроатизација православне црквене терминологије. Увођени су нови хрватски називи за црквене дужности у ХПЦ којима су мењани термини српског порекла. За хрватске ауторе то је сасвим прихватљиво јер хрватска православна црква треба да користи хрватске називе, чиме се додатно истиче разлика између православља и српства. Наравно да не би било спорно да Хрвати православне вероисповести користе хрватску терминологију у православној цркви. Спорна је чињеница да је хрватска терминологија наметана православнима који су већином били Срби. Колико је та терминологија била неразумљива, показује и чињеница да су често поред хрватског термина у заграду стављани српски називи. Ако би се и прихватио став да су православни Хрвати имали сопствену православну терминологију (а, према свему судећи, нису), остаје нејасно зашто би се та терминологија наметала већини православних Срба. Нема сумње да је ХПЦ требало на свим пољима да спроводи усташку политику асимилације Срба, при чему је пажња била усмерена и на затирање српског језика.[3]
У складу са искривљеним схватањем православне црквене организације настала је ХПЦ као државна установа НДХ. У тренутку оснивања није поседовала ни свештенство, ни епископат који би стајали иза идеје стварања аутокефалне цркве. Анализа њеног унутрашњег уређења регулисаног Уставом из 1942. године показала је да та црквена организација није испуњавала основне услове да би се уопште назвала црквом. Такође, она није била православна, јер ни у једном тренутку није била призната од целине православне цркве коју чине све помесне аутокефалне цркве. На крају треба рећи да епитет „хрватска“ може да носи само у смислу означавања државе под чијом се апсолутном контролом налазила. Православни верници су већином били Срби, а свештенство и епископат ХПЦ чинили су великом већином руски емигранти. Хрватска православна црква је представљала државну установу са елементима православне религиозности, која је требало да помогне у „безболном“ решавању тзв. српског питања. Тај безболан начин водио би ка анестезираном одвајању српског живља са територија НДХ од српског националног бића. Стварање ХПЦ као усташки политички пројекат представља један од најперфиднијих антисрпских подухвата власти НДХ. То је уједно и доказ да је НДХ била држава у коју су улагани озбиљни напори да се област верских слобода уреди тако да и цркве и верске заједнице спроводе државне циљеве.[4]
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Basta, Milan (1971). Agonija i slom Nezavisne Države Hrvatske. Beograd: Rad.
Đukić, Dalibor (2018). Pravni položaj Hrvatske pravoslavne crkve: Pravni poredak Nezavisne Države Hrvatske. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet, Centar za izdavaštvo i informisanje.
Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske.
Paris, Edmond (1961). Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: American Institute for Balkan Affairs.
Симић, Сима (1958). Прекрштавање Срба за време Другог светског рата. Титоград: Графички завод.
[1] Đukić, Dalibor (2018). Pravni položaj Hrvatske pravoslavne crkve: Pravni poredak Nezavisne Države Hrvatske. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet, Centar za izdavaštvo i informisanje, стр. 262.
[2] Đukić, Dalibor (2018). Pravni položaj Hrvatske pravoslavne crkve: Pravni poredak Nezavisne Države Hrvatske. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet, Centar za izdavaštvo i informisanje, стр. 262–265.
[3] Исто
[4] Đukić, Dalibor (2018). Pravni položaj Hrvatske pravoslavne crkve: Pravni poredak Nezavisne Države Hrvatske. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet, Centar za izdavaštvo i informisanje, стр. 262–265.
Остави коментар