Годар

21/09/2022

Аутор: др Александра Колаковић

Уметник романтичног темперамента, проналазач лепоте као нико други, геније за провокацију и побеснели самодеструктор, задавач и прималац удараца, филмски стваралац наизменично обожаван и вређан, Годар захтева да буде постављен високо, на крст измучених богова модерне кинематографије“ пише Le Monde 13. септембра 2022. године потврдивши да је преминуо један од најутицајних уметника 20. и почетка 21. века – Жан Лик Годар. Овај француско-швајцарски режисер, сценариста и филмски критичар, остаће упамћен не само као један од зачетника и најзначајнијих представника Новог таласа већ и као симбол француске културе и седме уметности. Годар је прешао и те имагинарне границе уметности. Супростављен традицији Холивуда и конвенцијама, није се само задржавао на критици традиције квалитета француске кинематографије, већ је смело улазио у сфере друштвеног ангажовања и политике. Радикални ставови, проистекли из литературе која је прожета егзистенцијализмом и марксизмом, дубоко су уткани у његова дела, од оних филмских до јавних наступа, чиме је и његов утицај превазишао филмске ствараоце. Као део француске културе и њен креатор, Годар није само инспирисао Мартина Скорсезеа, Квентина Тарантина, Стивена Содерберга, Џима Џармуша, Вима Вендерса, Бернарда Бертолучија и Пјера Паола Пазолинија, већ су његова културна зрачења прешла више граница – и филма и држава и култура.

Рођен на самом крају 1930. године у Паризу, имао је прилике да од првих корака кроз сјај париских булевара и културног живота спозна свет око себе. Отац му је био психијатар, а мајка кћи банкара, стога је похађао најбоље школе, прво у Швајцарској (очевој домовини), а потом је 1949. године уписао студије антропологије на Сорбони. Ипак, уместо на наставу, Годар опчињен филмом као новим уметничким изразом одлази у Кинотеку и међу младе филмске критичаре у кино-клуб смештен у Латинском кварту. Био је то почетак Новог таласа, али и почетак када је Годар откривао себе и проживљавао сукоб са породицом. Сукоби с породицом водили су га ка томе да своју нову породицу тражи у свету филма.

У овом периоду, поред тога што повремено глуми, Годар покреће и часопис Филмска газета, а 1952. године и критике за Свеске о филмовима. У првом периоду се интересовао за документарни филм, стога је прихватао послове грађевинског радника или место оператера у централи у Швајцарској, где су му пријатељи позајмили камеру да сними свој први кратки филм Операција бетон. Потом је 1955. године снимио десетоминутни филим Une femme coquette. До последњег даха (1960), Живети свој живот (1962), Мали војник (1963), Презир (1963), Луди Пјеро (1965), Далеко од Вијетнама (1967), Викенд (1967), Кинескиња (1967), Филм као и сваки други (1968) и други низали су се свих ових деценија и постали мерна јединица оргиналности, уметности, естетике, имагинације, луцидности и храбрости за уметнике не само у филму већ и изван граница седме уметности. Ипак, филм До последњег даха са Жан Пол Белмондом и Ан Колет остао је симбол Годарове генијалности и незаобилазна референца у историји биоскопа. Поред Белмонда, који је био један од најистакнутијих глумаца француског Новог таласа, у Годаровим филмовима нашли су своје важно место Ана Карина, Брижит Бардо, Мишел Пиколи, Бернар Ноел, Даниел Жирард, Шантал Гоја, Жан Пјер Лео и други.

Годар је био међу првима који се у свету филма у послератној клими колонијализма посветио темема које су биле изазов епохе. Бавио се Алжирским ратом, комплексним питањем за Француску, при чему је успео да кроз уметничку форму представи сложеност проблема. Његова потрага да уметност одговори на међународне проблеме и сукобе, прелама се кроз призму слике друштва и проблема појединца. У његовом стваралаштву уочавамо марксистичко расположење и социјалистичка уверења. Годар током своје каријере дуге шездесет година у којој је реализовао преко сто филмова, по оцени критике, „одржава свету ватру перманентне револуције“. Социјалним и политичким темама на филму покреће дискусије. Оне су, међутим, само део једног од циклуса његовог стваралаштва, које карактерише перманентно експериментисање, самокритика и преиспитивање.

Игра се речима и сликама, иронијом и грациозношћу, доноси хронике љубави, историје, преиспитује друштвена и политичка питања комплексног 20. века. Остало је упечатљиво присуство овог „ироничног и грациозног генија“ у проматрању 1968, Вијетнамског рата и деколонијализма. Идеологије су прожимале њега док је прелазио границе држава и култура, учења и спознаје под утицајем епохе која промовише индивидуалност. У току свог дугог и плодног живота довођен је у питање и његов рад, остајао је и без пријатеља и сарадника, упадао у кризе, али се враћао са новим погледима, идејама и зрачењима кроз дела и других великих филмских стваралаца епохе. Пре десетак година Годар је оптуживан и за антисемитизам због неких контрадикторних изјава. Док је 1970. године под утицајем левичарских уверења снимао пропалестински филм, ипак, његови филмови документарног карактера озбиљно прилазе Холокаусту и преносе уверења да је период нацизма најмрачнији период историје.

Док је Годар утицао на друге и на њега су утицале бројне личности историје и савременици. Карл Маркс је присутан у његовим делима у првом периоду у позадини, док се у филму Викенд, у коме играју Миреј Дарк и Жан Јан, већ отворено цитирају Марксове критике капитализма. Утицај немачког песника и драмског писца Бертолда Брехта присутан је у креирању Годаровог израза у циљу преношења утисака политички обојених ставова. Покрет 1968. године, такође је подстакао Годарово стваралаштво и увео га у револуционарни („милитантни“) период стваралаштва који ће трајати до краја 70-их година 20. века. Он је упоредо живео и анализирао епоху преводећи своје утиске на филмску сцену, али и у своје јавне наступе. Предводио је протесте који су затворили Кански фестивал 1968. године у знак солидарности са студентима и радницима. Годар је снимао и нискобуџетне и високобуџетне филмове негујући страст ка политички ангажованом филму. Циљ му је била деконструкција западне идеологије и јачање алтернативне продукције. Тада су настали и филмови са снажним маоистичким порукама у које је уткан и утицај совјетских уметника и теоретичара монтаже (Сергеј Ајзенштајн, Владимир Талин и др.). Од 1980. године Годар се удаљава од маоистичких идеала и враћа традиционалнијим обрасцима, што подразумева и повратак комерцијалним филмовима. Тада је поред већ очекиваних критика, наишао и на осуде Римокатоличке цркве. Пред крај 20. века посебно се бавио и историјом филма што указује на развијену свесност уметника и моћи уметности филма у 20. веку.

У 21. веку Годар смело обрађује старе теме на нов начин, било кроз приступ и начин снимања, а исто и кроз лична преиспитивања и цинизам. О љубави, старењу и поновном откривању „проговара“ кроз филм У похвали љубави (2001), док о рату (сви ратови, Сарајево, амерички грађански, израелско-палестински) и политици дискутује у филму Notre Musique (2004). Врхунац његовог критичког посматрања појава и процеса у друштву и на међународном нивоу Филм социјализам премијерно је приказан на Фестивалу у Кану 2010. године. Пред крај живота интересовао се, у складу са духом епохе и неоколонијализмом, и за савремену Африку. Инспирисали су га и протести жутих прслука при чему се определио да комбинује играну форму фикције и архивске снимке. Његов рад је успорила пандемија корона вируса, а изгледа и утицала да његова жеља за стварањем и животом избледи.

Стваралац који је тврдио (и доказао) да су потребни пиштољ и девојка да би се снимио филм, рушио је конвенције и стварао простор за сталне промене филма који је пратио изазове 20. и 21. века. Годар је страствено читао, промишљао и припремао своје филмове. Постоје и аутобиографски елементи које је унео у филмове, али они су имали и шири значај. Комплексан карактер утицао је на његове односе и приватне, стога је било разних тумачења његовог морала и карактера, као и његове уметности, али дефинитивно никога није остављао равнодушним. Годарови филмови инспирисали су многе, укључујући Мартина Скорсезеа, Квентина Тарантина, Франсиса Кополу, Џорџа Лукаса, Дејвида Линча, Оливера Стоуна, Стивена Содерберга, Андреја Тарковског, Ларса фон Трира и друге. Тарантино је чак своју продуцентску кућу (A Band Apart) назвао по Годаровом филму Необична банда из 1963. године у ком су глумили Ана Карина и Даниел Жирард.

Одлазак једног од најславнијих филмских стваралаца свих времена након скоро шездесет година плодне каријере, попут слика Новог таласа, остаје трајно наслеђе не само француске, већ европске и светске културне баштине. Интересантно је да је Годар радио и анонимно у жељи да се дистанцира од култа личности који се градио око њега, али га је ореол вође епохе пратио. Креирао је и водио бројне личне револуције и за себе говорио: „Ја сам за непослушност, али остајем у биоскопу. На тренутак сам помислио да бих се могао мешати у светске послове“. Иако се понекад чинило да се повлачи, Годар је и у 21. веку имао изазове које је сам себи наметнуо, као на пример на Канском фестивалу 2010. године. Када се помене Годар онда се увек говори о филму који може да промени свет, имајући на уму његово стваралаштво о преко сто покушаја да се изведу револуције. Он је својим оригиналним делом и инспиративним приватним животом стварао утиске који су погађали, како неки критичари кажу, „као гром из ведрог неба“ нове генерације филмских стваралаца и гледалаца. Они су ти који заједно мењају погледе, идеје и убеђења, можда споро и невидљиво, али доследно.

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања