Globalizam i nacionalna država

06/10/2016
Globalizam i nacionalna država

Autor: Milorad Vukašinović, publicista

 

Analiza ključnih tendencija u svetskoj ekonomiji i politici, poslednjih decenija ukazuje na pojavu novih transteritorijalnih činilaca, koji su neposredna posledica procesa globalizacije. Njihovo suštinsko obeležje je da deluju izvan legalnih tokova i da imaju ogroman uticaj na donosioce ključnih ekonomskih i političkih odluka u nacionalnim državama. Ta okolnost veoma usložnjava analize i predviđanja budućnosti.

Jedan broj autora uočio je njihovu ulogu još šezdesetih godina 20. veka. To je vreme fantastičnog razvoja nauke i tehnologije koje je porodilo novu paradigmu epohe – globalizaciju. Sa čisto teorijskog stanovišta, globalizacija predstavlja novi vid internacionalizma koji se u odnosu na stari internacionalizam razlikuje u odnosu prema državi. Za razliku od tradicionalno shvaćenog međunarodnog poretka, u čijem središtu je država, prema novoj epohalnoj paradigmi, najsloženija svetska pitanja (bezbednosna, ekonomska, socijalna, ekološka) treba rešavati na nov način u okviru jednog „globalnog menadžmenta“ koji bi činili predstavnici najmoćnijih svetskih korporacija.

Američki predsednik Kenedi naložio je, baš u to vreme, Institutu za analizu odbrane da razmotri mogućnost reforme UN i njenog prerastanja u svetsku vladu. Posle trogodišnjeg istraživanja zaključeno je da je tadašnji svet daleko od svetske vlade, ali je u tajnom izveštaju (Memorandum broj 7, autora Linkolna Blumfilda) navedena preporuka o skraćenom putu za njeno uspostavljanje kroz „izazivanje teških kriza i ratova“ i „seriju iznenadnih i traumatičnih šokantnih događaja“. Ubistvo predsednika Kenedija u Dalasu svakako je bio događaj te vrste. Početkom sedamdesetih godina formirana je Trilateralna komisija, organizacija izrazito mondijalističke orijentacije, koja je kao strateški cilj zacrtala uspostavljanje „novog svetskog poretka i svetske vlade“. Stavovi stratega Trilaterale bili su na fonu koncepta o „desuverenizaciji svetskog poretka“. Ova ideja dalje se razvijala u dva pravca. Jedan broj teoretičara zastupao je radikalno etatistički pristup smatrajući da svetska vlada treba da ima sve prerogative vlada nacionalnih država, dok se drugi deo zalagao za sistem „svetskog federalizma“ u okviru kojeg bi nacionalne države najznačajnije nadležnosti „dobrovoljno“ prenele na jedan supranacionalni autoritet (poput današnje Evropske komisije).

Težnja za stvaranjem svetske vlade proistekla je i iz protivrečnih procesa u samim SAD. Posledice rata u Vijetnamu, erozija mehanizama socijalne države, masovan bunt mladih, pojava kontrakulture, zahtevali su drugačiji pristup u rešavanju ovih problema. U elitističkim krugovima Amerike „država blagostanja“ proglašena je za skup eksperiment. Umesto toga ponuđen je model „deinstitucionalizacije“ socijalne politike, tj. prenos tipično državnih nadležnosti na nedržavne aktere (korporacije koje osnivaju svoje penzione fondove) uz davanje znatnih poreskih olakšica. U doba predsednika Regana dogodio se i proces privatizacije vojno-industrijskog kompleksa, što je iz osnova promenilo američki pristup ratovima poslednjih decenija.

Podilaženje interesima globalističke elite, trend je koji se, od devedesetih godina do danas, sve agresivnije nameće i evropskim državama. U poslednje vreme na delu je pokušaj radikalne izmene evropskog pravnog poretka. Reč je o pregovorima o Transatlantskom trgovinsko-investicionom parnerstvu između SAD i EU kojim se suštinski legalizuje diktatura kapitala i transnacionalne korporacije stavljaju u ekskluzivnu poziciju u odnosu na pravne sisteme evropskih država. Atmosfera koja je ovim povodom stvorena s obe strane Atlantika govori o velikom međusobnom nepoverenju. U kampanji za američke predsedničke izbore Donald Tramp je oštro kritikovao ovakve sporazume kao štetne po vitalne američke nacionalne interese. To je dokaz da se i u najuticajnijoj državi sveta, pod dejstvom sveopšte krize, obnavlja već pomalo zaboravljeni politički arhetip o „Americi kao prvoj žrtvi novog svetskog poretka“. Uostalom, posle događaja od 11. septembra, Samjuel Hantington nije slučajno izjavio „kako prisustvujemo razaranju još jedne ideološke utopije“, misleći na ideologiju globalizma.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja