GLOBALIZACIJA I VELIKE IDEOLOGIJE

21/06/2019

Autor: dr LJUBIŠA DESPOTOVIĆ

Aktuelni tokovi globalizacije postali su mnogo prozirniji od onog trenutka kada je srušena bipolarna slika sveta, i kada se na svetskoistorijskoj pozornici pojavila samo jedna globalna supersila, koja je uz veliku pompu obznanila pravo na vlastitu planetarnu invaziju. Sve sociološko-filozofske definicije globalizacije od tada su se mogle svesti samo na jednu suštinsku odrednicu da su SAD, zahvaljujući poziciji imperijalne sile, globalizacijske procese stavile u funkciju svojih dugoročnih i kratkoročnih geopolitičkih interesa, a sam pojam globalizma u tom kontekstu ne predstavlja ništa suštinski drugo do jednu obuhvatnu ideologiju potčinjavanja sveta. U tom kontekstu i liberalna hegemonija pokazaće ne samo svoje skrivene planove nego i svoje skrivene mane, pa će se njena ukupna ideološka matrica i uloga pokazati kao antinomične, i kao i svaka „roba sa greškom” pre ili kasnije postati nefunkcionalna. Namera nekih autora sa Zapada da trijumfalno proglase „kraj istorije” pokazaće se pre svega kao kraj jedne iluzije i neiskrene misije negativno-utopijskih razmera koje su imale pretenziju da preoblikuje svet po meri jedne ideologije. I kao što ćemo videti, pouke iz tog planetarnog posrnuća liberalizma ne samo da nisu bile otrežnjujuće za ostatak sveta označenog kao meta, već ni za „jastrebove novog svetskog poretka” koji bi ponovo da preuređuju globalnu zajednicu po meri sopstvenih interesa i vizija. Kao jedina supersila, SAD su sada manje no ikad ranije spremne da dozvole Ujedinjenim nacijama da se mešaju u unilateralno odlučivanje Vašingtona. Štaviše, i samo ustrojstvo Ujedinjenih nacija kao organizacije suverenih država postalo je bez značaja u „novom svetskom poretku” u kome nacionalne države postaju predodređene za gubitak svog suvereniteta u ključnim tačkama. Prvo i najvažnije, ne sme se dozvoliti da nacionalni suverenitet bilo gde u svetu sprečava privatizaciju ekonomskog bogatstva i procesa odlučivanja, što čini suštinu „globalizacije” (F. Hemond, E. Herman, 2001, str. 25).

U pokušaju da opravda i politički zamaskira diskriminatorsku politiku razvijenih prema zemljama poluperiferije i periferije, Samjuel Hantington svoju argumentaciju vešto preusmerava sa ekonomskih i društvenih problema i prebacuje na teren tzv. političke institucionalizacije. Tvrdeći da razlike između bogatih i siromašnih nisu sadržane u nivou bogatstva i kvaliteta obrazovnih i zdravstvenih standarda, u nivou dostupnosti kulturnih i uslužnih potreba, razvijenosti mreža socijalne komunikativnosti i ukupnih civilnih kapaciteta zajednice, Hantington bez imalo zazora glavnu krivicu za siromaštvo i modernizacijsku insuficijenciju tragičnih zajednica locira u sferu deficita političke institucionalizacije istih. U delu Political Order and Changing Societies on tvrdi da je nivo političke institucionalizacije zaostajao za nivoom ukupnog društvenog i ekonomskog razvoja tih zemalja. Pod pojmom – za nas sporne – političke institucionalizacije Hantington podrazumeva nedostatak „uspešne autoritativne i legitimne vladavine”.

Umesto istinske modernizacije, koja podrazumeva ukupan društveni razvoj po svim segmentima društvenog sistema (ekonomska, obrazovna, zdravstvena, kulturna, politička dimenzija) Hantington nam sugeriše jednu redukovanu i po svojoj suštini problematičnu poruku da je za ukupan uspešan razvoj periferije prevashodno važan jedino aspekt njene političke institucionalizacije. Ovakav stav smatramo u moralnom smislu licemernim, ali je posebno problematično što nam ovakav pristup sugeriše da je za uspešan modernizacijski razvoj gotovo nebitan civilni i demokratski kapacitet zajednice, već pre svega i jedino nivo njene političke institucionalizacije. Ono što je po našem mišljenju samo jedan od aspekata rešenja problema istinske modernizacije i demokratizacije zemalja svakovrsne oskudice, Hantington ističe kao jedini i najvažniji. I Šeri Berman konstatuje da je ovakav tip analize u većem delu suprotstavljen litetaturi o razvoju (Š. Berman, 2004, str. 57).

Posebno problematično postaje pitanje određenja nivoa poželjne političke institucionalizacije koja se fokusira u polje autoritativne i legitimne vladavine. Gotovo sva društva koja su danas zahvaćena tranzicijom a u prošlosti procesima nedovršene modernizacije bila su opterećena, a i danas je tako sa viškom autoritarnosti koja je i bila jedna od najvećih smetnji izgradnji kapaciteta civilnog i demokratskog društva. I sa problemom legitimnosti vlasti ništa se nije bolje stajalo. U većini slučajeva takva društva autoritarne matrice vlasti pribavljala su nekakav oblik funkcionalne legitimnosti za tu zajenicu, bez obzira na to da li je ta legitimacija bila cezarističkog ili tribalističkog tipa. Nisu zemljama poluperiferije za uspešan razvoj nedostajale samo autoritativne i legitimne vlade koje bi navodno uspešno rešavale probleme modernizacije, jer je, po Hantingtonovom mišljenju, „kapacitet stvaranja političkih institucija kapacitet za stvaranje javnog interesa” (S. Hantington, 1998, str. 57), već ukupna promena društvene strukture koja bi vodila strukturi modernih društava, a nju nije bilo moguće postići bez razvoja civilnih i demokratskih kapaciteta zajednice, kao i ukupne promene tipa političke kulture koja je morala postati demokratska nasuprot autoritarnoj. A tu i leži pravi paradoks modernosti: nije moguće postati moderan (ekonomski razvijeno i demokratsko društvo) ako nedirnuta ostane zatečena predmoderna struktura, a pogotovo to nije moguće ako se u procesima modernizacije fokusira samo polje političkih institucija, kako nam to sugeriše S. Hantington. Gotovo neverovatno zvuči sledeći njegov stav: „modernizacija, ukratko, ne znači nužno pozapadnjačenje. Nezapadna društva mogu da se modernizuju, i modernizuju se, a da ne napuštaju svoje sopstvene kulture i ne usvajaju masovno zapadne vrednosti, institucije i praksu” (S. Hantignton, 1998, str. 85). Nije nam jasno kako je zaista moguće promeniti se (modernizovati se), a u suštini ostati isti. Šta je modernizacija ako ne promena strukture društva, njegove političke kulture, vrednosti, stavova i političke prakse, uključujići i promenu političkih institucija o kojima govori S. Hantington?

Očigledno je da ono što pripada tzv. Zapadu njemu treba i da ostane. U pitanju je spasavanje geopolitičkih interesa zemalja jezgra kako od tzv. opasnih klasa u njima tako još i više od pretećih težnji nerazvijenih zemalja u njihovim aspiracijama da istinski nalikuju zemljama jezgra od kojih naivno očekuju pomoć i podršku za vlastiti razvoj. Pa tako, po Hantigtonovom mišljenju, one nisu inferiorne zbog svoje ekonomske i demokratske nerazvijenosti, već stoga što nisu razvile političko- institucionalni okvir koji bi svojim neospornim autoritetom navodno efikasno rešavao njihove modernizacijske poteškoće. Kao da je pitanje modernizacije i razvoja jedino i isključivo pitanje okvira političkih institucija, njihovog karatera i efikasnosti a ne ukupnih kapaciteta zajednice sposobne da izvrši neophodnu strukturnu transformaciju.

U tom kontekstu uloga civilnog društva moguća je samo u vizuri negativnih funkcija – na destabilizaciju i rušenje starog poretka (starog režima) da bi u sledećoj fazi ono proizvodilo samo negativne učinke ka polju liberalnodemokratske konstitucije novog poretka, jer bi navodno u toj fazi trebalo akcenat staviti isključivo na nivo institucionalne izgradnje političkog poretka. „U takvim okolnostima civilno društvo sigurno neće biti sredstvo promocije liberalne demokratije, kao što bi to zaključili neotokvilovci, nego će pre voditi ugrožavanju osnove aktuelnog političkog poretka i obezbediti organizaciona sredstva za njegovo rušenje” (Š. Berman, 2004, str. 59).

Tako se i na primerima tranzicionog perioda u Ruskoj Federaciji pokazalo da bez suštinske promene karaktera društva (pre svega političke kulture, vrednosti i stavova građana) nije moguće izvršiti demokratsku konstituciju poretka samo na bazi jačanja političkih institucija ili puke promene personalnog sastava u njima. Klasično šumpeterovsko rešenje koje podrazumeva izbacivanje lopova iz institucija, opšte izbore i davanje šanse opoziciji da zaposedne vladalačku strukturu, pokazalo je nemogućnost demokratske transformacije jer se za većinu građana, pa i sam društveni i politički poredak, ovo svelo samo na promenu tzv. lopovskih struktura. „Ali, šta da se radi ako rezultati izbora dovedu do ‘cirkulacije lopova’, ako se pokaže da sledeća vlada nije ništa bolja od prethodne koju zamenjuje” (R. Rouz, 2004, str. 98). Pitanje demontaže tzv. starog režima nameće se tako kao primarno. To nije samo ruski prioritet, u tom pogledu ni situacija u postmiloševićevskoj Srbiji nije ništa manje alarmantna. A to nije moguće postići bez široke penetracije civilnosti u sve segmente društva i potpunog dovršetka svih modernizacijskih zadataka. A da li je to bilo moguće u uslovima koji su vladali i politikama koje su tzv. zemlje jezgra vodile prema zemljama poluperiferije i periferije i koliko je to posledica ostavilo na problem demokratskog razvoja istih, pokušaćemo da odgovorimo služeći se argumentacijom koju nam je ponudio Imanuel Valerštajn u svojoj knjizi Posle liberalizma.

Valerštajn spada u onu ne tako brojnu grupu zapadnih mislilaca koji na talasu antisistemskih pokreta pokušavaju da osmisle i teorijski utemelje argumentaciju koja bi imala dovoljnu političku plauzibilnost u pokušaju da objasni minule procese liberalne predominacije, ali i da anticipira moguća kretanja u tzv. postliberalnom periodu koji nam predstoji. Za razliku od prilično harmonizovane i u velikoj meri ideologizovane predstave modernog sveta kao trijumfalne pobede liberalne paradigme, Valerštajn pokušava da unese dozu otrežnjujućeg sadržaja čiji je najvažniji smisao da ukaže na sve samoopsenarske mitologeme liberalizma i liberalnih protagonista, koji u ideološkoj zaslepljenosti ne primećuju da je potrošena matrica kojom je svet bivao prepoznavan kao delatni prostor posvemašne liberalne indoktrinacije, već i da je taj svet u velikoj meri doveden u pitanje zajedno sa celokupnom strukturom moći vaspostavljene liberalne hegemonije.

Pad komunizma za Valerštajna jeste zapravo pad liberalizma kao ideologije. „Doba 1789–1989. moglo bi se zvati dobom trijumfa i dominacije liberalne ideologije , u tom slučaju, 1989, godina takozvanog kraja komunizma, obeležavala bi zapravo pad liberalizma kao ideologije. Nečuveno i neverovatno, danas, kada oživljava vera u slobodno tržište i značaj ljudskih prava, kažete vi? Ne baš toliko neverovatno. U cilju shvatanja argumenata, moramo krenuti od početka” (I. Valerštajn, 2005, str. 197). Epohalni značaj Francuske relovolucije leži, po Valerštajnovom mišljenju, u činjenici vaspostavljanja modernosti i društvene promene kao ugaonog kamena modernog političkog poretka. Promena postaje legitimna i stalna, nasuprot inertnoj i promenama nespremnoj predmodernoj strukturi. U odnosu na tu činjenicu formiraju se i tri najvažnije političke ideologije moderne – liberalizam, konzervativizam i socijalizam. Nastao kao reakcija na nastale društvene promene, konzervativizam se formira kao ideologija koja pokušava da uprkos svesti da su promene nezaustavljive maksimalno uspori njihovu brzinu, radikalizam i opseg. Odgovor na konzervativizam bio je liberalizam za koji je raskid sa Ancien Regime bio najvažniji i definitivan. Poslednja ideologija koja se u tom sledu pojavila bio je socijalizam, nastao kao potreba da se proces društvenih promena ubrza i radikalizuje i prevaziđu tzv. individualistička preterivanja liberalizma. Iako su za realizaciju ovih ideologija kasnije formirane i političke partije i pokreti, suštinska ideološka granica između njih nije baš uvek jasno postojala. „Međutim, i u učenim i u popularnim raspravama, uopšteno je prihvaćeno da te ideologije postoje, i da predstavljaju tri različita tonaliteta, tri različita stila politike u odnosu na normalnost promene, politika opreznosti i obazrivosti, politika stalnih i racionalnih raformi i politika ubrzanja transformacije. Ponekad te politike nazivamo politika desnice, politika centra i politika levice” (I. Valerštajn, 2005, str. 199).

Posle 1848. godine, stvari mnogima postaju jasnije. Uvidelo se da političke promene neće biti tako brze kao što su to neki priželjkivali (čitaj socijalisti) niti da će pak ići znatno sporije kao što su to želeli konzervativci. Pokazalo se da su društvene promene postale stalan proces političkih reformi, baš onakav kakav je potrebovao liberalni centar u zemljama sve razvijenijeg jezgra svetskog kapitalizma. U početku ovog procesa sve tri ideologije u formiranju imale su snažan antidržavni stav kada je u pitanju odnos države i društva, i kada se postavljalo pitanje subjekta koji će upravljati društvenom promenom. Konzervativci su na primeru Francuske revolucije osuđivali podrivačku ulogu države u destruiranju za njih važnijih korporativnih ustanova kao što su porodica, crkva, monarhija, feudalni poredak, zajednica i sl. Liberali su pak doktrinarno označavali državu kao najvećeg protivnika idividualne perspektive slobode i interesa minimalizujući joj funkcije i svodeći je na tzv. noćnog čuvara. A socijalisti pak, napadajući državu kao klasnu tvorevinu koja odražava volju privilegovanih a ne opštu volju društva kako su je oni tumačili. No kao što to po pravilu često biva, ovaj doktrinarno antietatološki stav, na praktičnopolitičkom planu pokazivao je snažnu prakseološku potrebu i smisao za instrumentalizaciju države za svoje ideološke ciljeve. „Konzervativci su na državu počeli da gledaju kao na alternativni mehanizam za ograničavanje onoga što su smatrali dezintegracijom morala (…) Liberali su državu videli kao jedini efikasan, racionalan mehanizam pomoću kojeg je tempo reformi mogao ostati stabilan i pravilno usmeren. Socijalisti su posle 1848. počeli da osećaju da nikada neće biti u stanju da savladaju prepreke na putu svog fundamentalnog transformisanja društva bez osvajanja državne vlasti” (I. Valerštajn, 2005, str. 200). Tako je država ušla u fokus sve tri ideologije kao nezamenjivi instrument u vođenju i ostvarenju realnih interesa praktične politike.           

Na planu ideološke borbe sve tri ideologije su pokušavale da broj protivnika redukuju na dva. Za konzervativce i liberali i socijalisti su bili baštinici neutemeljene vere u progres koristeći državu u cilju manipulisanja organskim strukturama društva. Za liberale i konzervativci i socijalisti su bili autoritarni protivnici liberalizma, osobito najvažnijeg liberalnog ideala individualne slobode i njegovog nesputanog razvoja. Za socijaliste pak, i liberali i konzervativci su bili reakcionarni odbranaši postojećeg poretka zasnovanog na privilegijama povlaštenih socijalnih slojeva. Čitav vek i po, pa i danas, ta tendencija svođenja tri ideologije na dve unosila je puno konfuzija i radikalizovala političku i idelošku borbu. „Ali najveća anomalija bila je da smo 120 godina posle 1848. – to jest 1968. – pod vidom tri ideologije u međusobnom sukobu, stvarno imali jednu, ogromno dominantnu ideologiju liberalizma” (I. Valerštajn, 2005, str. 200).

Pokazalo se tako da je glavi problem pobedničkog liberalizma, stabilizacija političkog poretka, i pacifikacija ili prevođenje tzv. opasnih klasa unutar zemalja jezgra svetskog kapitalističkog sistema u polje kontrolisane političke dominacije zasnovane na bogatstvu i moći s jedne strane ali i poželjne saglasnosti i unutrašnje harmonizacije interesa s druge strane. Taj nimalo lagan reformski i politički zadatak liberalna hegemonija rešavala je na dva načina. Prvi je postizanje sporazuma o pravu glasa, koji je trebalo da osigura uprkos svoje opštosti razumno mali nivo promena kojima su oni koji su to pravo dobijali mogli da utiču na suštinu političkih reformi i privilegovanu poziciju liberalnih elita. Drugi zadatak je bio korumpiranje socijalne svesti opasnih klasa, preraspodeljivanjem dela tzv. globalnog viška vrednosti na radničku klasu ali na takav način da najveći deo ostane u rukama dominantnih slojeva i da sistem akumulacije ostane nedirnut – veli Valerštajn. „Geografska zona u kojoj je takva društvena integracija bila najurgentnija bile su države jezgra svetske kapitalističke ekonomije – pre svih Velika Britanija i Francuska, ali i Sjedinjene Države, države u Zapadnoj Evropi kao i države belih doseljenika” (I. Valerštajn, 2005, str. 200). Do kraja Prvog svetskog rata a pogotovo na kraju Drugog, u svim pobrojanim zemljama uspostavljeni su navedeni mehanizmi kontrole zasnovani na univerzalnom pravu glasa i jakoj socijalnoj funkciji države blagostanja.

Proces pacifikacije i kontrole opasnih klasa doveo je do još jedne antinomije ili anomalije političko-ideološkog karaktera koji nije bilo lako uočiti na prvi pogled. Trijumf liberalizma kao ideologije i političke prakse zasnovane na programu stalnih, racionalnih i kontrolisanih reformi, učinio je da ostala dva samo na papiru snažna politička protivnika budu u stvari „usisana” u liberalni politički kovitlac tako da kada se proces snažne političke turbulencije za malo primiri, i konzervativci i socijalisti završe kao jedna od dva krila liberalne političke scene. Po Valerštajnovom mišljenju, do početka Prvog svetskog rata na političkoj pozornici svetskog kapitalističkog sistema zemalja jezgra postojali su samo liberali u svoja dva politička valera, kao liberalni konzervativci i kao liberalni socijalisti. U smislu partijskog organizovanja, liberalna politička partija gotovo prestaje da postoji, a na sceni se pojavljuju konzervativni liberali i liberalni socijalisti – tačnije socijaldemokrate. „Tokom procesa, čisto liberalne partije su počele da iščezavaju, ali to je bilo samo zbog toga što su sve značajne partije bile de fasto liberalne partije. Iza maske ideološkog sukoba stajala je stvarnost ideološkog konsenzusa” (I. Valerštajn, 2005, str. 201). Prvi svetski rat i kasniji događaji još više će učvrstiti postojeći konsenzus. Kada je proces tako dobro funkcionisao u cenru – jezgru, liberalne elite su poželele da se on isproba i na zemljama poluperiferije i periferije. Na samom kraju prvog velikog rata, liberalna hegemonija istupa u liku vilsonizma, nove ideologije koja će pokušati da liberalno politički program učini univerzalnim, a samim tim i liberalnu hegemoniju potpunom. „Kazano današnjim jezikom, sad se javilo pitanje pripitomljavanja Juga na iste načine kao i pripitomljavanje radničke klase unutar centralnih zona. (…) On je pozvao Sjedinjene države da uđu u Prvi svetski rat da svet učine sigurnim za demokratiju. Posle rata, on je pozvao na samoodređenje nacija. (…) Vilson je govorio o nacijama ili narodima tri velike imperije u raspadanju: ruske, austrougarske i otomanske – sve tri su uključivale periferne i poluperiferne zone svetske ekonomije. (…) Posle Drugog svetskog rata, princip samoodređena nacija je proširen na sve preostale zone – Afriku, Aziju, Okeaniju i Karibe” (I. Valerštajn, 2005, str. 201).

Ideja vilsonizma imala je dve komponente, koje su u isto vreme trebalo da budu i vremenske faze u razvoju zamišljenog programa svetskih reformi pod kontrolom liberalnih elita jezgra. U prvoj fazi ideja samoodređenja nacija imala je svoj liberalni ekvivalent u ideji političke jednakosti jedinki a pricip individualnog prava jedan čovek jedan glas u novoj verziji je značio jedna država nacija jedan glas u Ujedinjenim nacijama. Ovaj prvi korak trebalo je da označi proces nacionalnog samoodređenja i državnog zaokruženja nacija u zonama poluperiferije i periferije. Sledeća faza trebala je da otvori procese istinskog ekonomskog i demokratskog razvoja ovih zemalja, što je, rečeno jezikom teorija modernizacije, trebalo da označi snažne procese industrijalizacije i modernizacije celokupnih društvenih sistema i struktura označenih zemalja uključujući i procese izgradnje civilnih i demokratskih kapaciteta u njima. No problemi su nastali kada se prešlo u drugu, mnogo značajniju fazu. Tek formirane nacionalne i državne strukture u tim zemljama očekivale su snažniju ekonomsku i političku podršku u za njih mnogo važnijoj i značajnijoj fazi razvoja. Ekonomski, kulturni i demokratski razvoj nije smeo imati alternativu. Ali vrlo brzo počinje bivati jasno da je liberalni koncept zapao u krizu i da nije u stanju ili nije ni imao iskrenu nameru da drugu fazu dovede do uspešnog kraja. Brojni su razlozi tome, ali, po Valerštajnovom mišljenju, najvažniji su oni koji se kriju u domenu istinske kontrole pozicija moći s jedne strane i s druge strane ozbiljne krize liberalnog koncepta i u samim zemljama jezgra. Po njegovom mišljenju, 1968. godina i studentske demonstracije označile su skidanje maski sa lica liberalne dominacije i ukazivanje na ozbiljne znake krize liberalizma i liberalnog programa. „Istinsko značenje sloma komunizma jeste konačni slom liberalizma kao hegemonističke ideologije. (…) Saglasnost je nestala, a nestala je zato što je podmićivanje nestalo (podvukao LJ. D.). Ali gola sila, to znamo još bar od Makijavelija, ne može omogućiti političkim strukturama da vrlo dugo opstanu. Tako smo stigli do značenja krize u Persijskom zalivu, početka novog doba. U tom dobu, jedino efikasno oružje dominantnih sila je da postanu sila. Rat u Persijskom zalivu, za razliku od svih drugih konfrontacija Severa i Juga u dvadesetom veku, bila je vežba u čistoj realpolitici” (I. Valerštajn, 2005, str. 205).

Izneverena očekivanja zemalja periferije da će ostvariti punu modernizaciju, i da će od razvijenih i bogatih za to dobiti istinsku potporu kako ekonomsku tako i političku, pokazala su se na samo kao nerealna već i kao naivna. Zapadajući u krize nedovršene modernizacije, u tim zemljama i dalje su na snazi stari koncepti kako institucionalne tako i strukturalne matrice organizovanja sa preovlađujućom formom tzv. pretpolitičkih oblika dominacije, koji u ispražnjenoj ljušturi nacionalne države zatomljuju svaki pokušaj istinske civilne i demokratske transformacije. Procesi zaustavljene i nedovršene modernzacije pokazuju se iz vizure Valerštajnove argumentacije ne samo kao posledica nedovoljnih kapaciteta lokalnih nacionalnih elita periferije za istinsku modernizaciju, već još više kao propao koncept nikada do kraja osmišljenog i dosledno realizovanog liberalnog projekta proširenja demokratije iskazanog u formi Vilsonovog programa. Iz ove perspektive, sada je čini nam se još malo jasnija licemerna pozicija Hantintonovog objašnjenja kako je za neuspehe modernizacijskog programa kriva nepostojeća struktura relevantnih političkih institucija koja bi svojom autoritativnošću nadomestila sve modernizacijske deficite društava svakovrsne oskudice.

Literatura:

  1. Berman, Šeri (2004). Građansko društvo i politička institucionalizacija, zbornik Posle Tokvila, Izdavačka knjižarnica Z. Stojanovića, Novi Sad.
  2. Valerštajn, Imanuel (2005). Posle liberalizma, Službeni glasnik, Beograd.
  3. Rouz, Ričard (2004). Kad vlada zakaže: Društveni kapital u antimodernoj Rusiji, zbornik Posle Tokvila, Izdavačka knjižarnica Z. Stojanovića, Novi Sad.
  4. Hantington, Semjuel (1998). Sukob civilizacija, Cid, Podgorica.
  5. Hantington Samjuel, Harison, Lorens E. (2004). Kultura je važna, Plato, Beograd.
  6. Fukujama, Frensis (2002). Kraj istorije i poslednji čovek, Cid, Podgorica.
  7. Hemond, F., Herman, E. (2001). Degradirana moć, mediji i kosovska kriza, Beograd, Plato.

     

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja