Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Пре него што је почела руска специјална војна операција, званични Вашингтон је послао јасну поруку и Русији и Украјини и целом свету. Недељама и месецима пре тог сада већ историјског 24. фебруара 2022. године, амерички званичници изјављивали су да у случају руске војне инвазије на Украјину НАТО неће оружјем бранити ту земљу. Односно, речено је да ће се „западни светˮ Русији искључиво супротставити санкцијама, које ће бити стравичне и које ће имати апокалиптичне последице по руску државу. Већ након неколико месеци од ескалације рата у Украјини и пооштравања западних санкција Русији, било је јасно да руска економија није ни близу колапса. Разлози за то су јасни, а, укратко речено, своде се на то да је руска економија базирана на извозу енергената који су неопходни целом свету. Самим тим, тај најважнији ресурс било је немогуће потпуно оштетити санкцијама, док је то нарочито неизводљиво за европске земље које у највећој мери зависе од руских енергената, а примарно од руског гаса. Стога, државе ЕУ смањиле су куповину руских енергената, али их се нису у потпуности одрекле. Тачније, руска нафта би од краја ове године требало да буде скоро у потпуности елиминисана са тржишта ЕУ. Са гасом је ситуација значајно другачија и требаће године да се ЕУ преоријентише на друге снабдеваче. Русија је, са друге стране, смањење тражње у Европи компензовала извозом у Азији. Уз драстичан раст цена, то јој је омогућило рекордне приходе од продаје енергената у 2022. години. Међутим, сада се намеће кључно питање: какве ће последице имати руска економија, када се ЕУ наредне године скоро у потпуности одрекне њене нафте? Суштински, исход рата санкцијама између Русије и Запада у највећој мери зависиће од последица ове одлуке ЕУ, јер приходи од нафте представљају најважнију ставку у руском буџету.
Наиме, у 2021. години Русија је у ЕУ извозила око 3,5 милиона барела нафте дневно и од тога приходовала око 88 милијарди евра. Пошто је у међувремену скочила цена нафте, чак и да за свих тих 3,5 милиона барела ЕУ нађе замену у 2023. години, а Русија не нађе друге купце, што је мало вероватно, Москва би имала мање приходе од нафте за око 50 милијарди долара у односу на 2021. годину. Међутим, пошто и сама Саудијска Арабија, која је најавила повећање производње до три милиона барела дневно, купује јефтинију руску нафту, а Кина и Индија повећавају њен увоз, мало је вероватно да руски губици буду баш толики. Такође, уколико цена нафте буде ишла преко 100 долара по барелу, доћи ће до тога да руски губици буду мањи. Иначе, очигледно је да Запад рачуна да ће то повећање производње од три милиона барела дневно саудијске нафте подмирити потребе ЕУ. Осим тога, никако не смемо занемарити да Русија на скоку цене гаса бележи одличну зараду. Током 2021. године Русија је приходовала око 55 милијарди долара од продаје гаса, док је за само сто дана рата у Украјини зарадила око 25 милијарди долара. Овим темпом можемо очекивати да ће руска зарада од природног гаса ове године премашити 80 милијарди долара. Наравно, уколико цена гаса остане висока и у наредној години, што је сасвим извесно, онда би ти приходи на гасу компензовали део губитака на нафти. Самим тим, у најгорем случају по Русију, да се ЕУ одрекне комплетног увоза њене нафте, а да у Москви не нађу нове купце, руска зарада у енергетском сектору у 2023. години могла би се смањити за око 20 милијарди долара у односу на 2021. годину. Намерно као меровдавну узимамо 2021. годину, јер је руска држава тада, са значајно нижим приходима од нафте и гаса него у 2022. години, функционисала без икаквих посебних економских потешкоћа. Међутим, поново треба нагласити да овде говоримо о најгорем сценарију за Русију.
Узмемо ли у обзир раст тражње за енергентима у Азији, Африци и оним деловима света који нису увели санкције Русији, а којима Москва може понудити јефтинију нафту, онда схватамо колико је мало вероватно да Русија не нађе друге купце за бар део контингента који је раније испоручивала у ЕУ. Кад у све то укључимо стратешко партнерство Москве и Пекинга, које ће свакако допринети расту продаје руских енергената моћној кинеској економији, онда неке ствари постају јасније. Суштински, ми смо данас сведоци америчке стратегије економског „сламања Русијеˮ на дуге стазе у деценијама које долазе, јер ни тај евентуални пад руских прихода од енергената у наредних неколико година сигурно неће бити толико драматичан да би изазвао економски колапс земље. Првобитни план западних стратега да ће Русију победити за само неколико месеци економским „блицкригомˮ доживео је фијаско. Сада смо сведоци отпочињања дугог и исцрпљујућег економског рата који ће можда трајати и деценијама. А време не ради за Запад, већ ради за Русију. Потреба за енергентима на глобалном нивоу се не смањује, већ повећава, и то, на жалост Запада, највише у оним деловима света који Русији нису увели санкције. Недуго након избијања рата у Украјини најшира светска јавност упозната је са чињеницом да та земља представља једног од најважнијих светских снабдевача храном, нарочито јестивим уљем и житарицама. Иначе, ова тема актуелизована је захваљујући томе што су руске оружане снаге блокирале украјинску обалу Црног мора и најважнији лучки град на том простору, Одесу. Услед заустављања испорука хране из Украјине страх од глади је почео да се шири светом. Најаве појединих западних политичара и економских аналитичара, да се свет може суочити са глађу епских размера, додатно су подгрејале те страхове.
Наравно, у свему томе има и мало претеривања. Тачније, Запад тежи да Русију представи одговорном за изазивање глобалне глади, како би се власти у Москви нашле под додатним притиском светске јавности. Међутим, без обзира на злоупотребу ове теме у медијском рату, непобитна је чињеница да без извоза из Украјине постоји реална опасност од мањка хране на светском тржишту. Самим тим, све чешће отвара се питање како избећи пошаст глобалне глади и како заштити оне најрањивије земље, нарочито у подсахарској Африци. Одговор се намеће сам по себи. Неопходно је открити начин да житарице из украјинских лука пронађу пут до купаца. Тренутно украјинске власти и њихови западни савезници покушавају да успоставе алтернативну руту. Односно, контингенти жита преусмеравају се на железнички саобраћај и европске луке одакле се врши даља дистрибуција. Међутим, железничка инфраструктура показала се као недовољна за транспорт украјинске робе до лука у ЕУ. Питање је да ли, на овај начин, може и петина некадашњег украјинског извоза житарица да се превезе до купаца. Суштински, за преоријентацију на европске луке неопходна су велика улагања у повећање капацитета железничког саобраћаја, а то захтева не само енормна финансијска издвајања, већ и године за реализацију таквих пројеката. Пошто глобална глад прети већ ове и наредне године, лако се може закључити да је садашња ситуација неодржива. Додуше, западне земље понудиле су и другу опцију, а то је да Русија сама одблокира украјинске луке и на тај начин спречи глад. Власти у Кремљу показале су спремност да тај предлог прихвате, али под условом да и њихова земља буде ослобођена дела санкција.
Пошто је западна стратегија у овом рату економско исцрпљивање Русије, тешко је очекивати да САД и ЕУ тако нешто могу прихватити. Међутим, то није једини предлог за решавање овог горућег питања, а који долази са Запада. Свакако да је најзанимљивији план литванског министра иностраних послова Габриелиуса Ландсбергиса, који се своди на разбијање руске блокаде луке у Одеси, и то ни мање ни више него флотом савезничких држава. Тачније, према његовом мишљењу, требало би формирати снажну добровољачку армаду земаља које зависе од украјинског жита, као и оних које су самовољно спремне да им се прикључе. Затим би се та флота упутила ка Одеси и уз подршку из ваздуха, уколико се покаже као неопходно, обезбедила би да бродови са украјинским житарицама напусте ту луку. Иако су поједини западни званичници прихватили да се и ова идеја размотри, нема сумње да се ту ради о једном и више него хазардерском плану. Наиме, то би било ништа друго до насилно пробијање руске блокаде украјинске обале, што би Кремљ сасвим извесно третирао као отворено мешање у сукоб у Украјини. Пошто је Путин већ јасно упозорио какав одговор би у таквом случају Русија упутила, јасно је да би то гурнуло човечанство у светски, а вероватно и нуклеарни рат. Без обзира на то што је литвански министар иностраних дела истакао да НАТО не би требало да предводи ту операцију, чиме је очигледно хтео да избегне директно повезивање те алијансе са евентуалним сукобом, свима је јасно да без бродова тог савеза такву операцију није могуће извести.
Самим тим, предводио он ту флоту формално или не, у случају реализације тог плана НАТО би сасвим сигурно био увучен у директан сукоб са Русијом. Зато, како би се избегао Трећи светски рат, такве идеје у старту треба одбацити. Испорука житарица из Украјине је могућа, али искључиво у договору са Русијом. Сваки покушај насилне деблокаде Одесе гурнуо би свет у још већу катастрофу, а глобална глад тада више не би била највећи проблем. Уосталом, можда је ово питање најбоља прилика да се започне директан дијалог између две стране, и то не само између оних који су у директном сукобу, већ пре свега оних које одлучују, а то су САД и Русија.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
BBC News (17. 3. 2014). Ukraine crisis: EU and US impose sanctions over Crimea. bbc.co.uk.
BBC News (28. 4. 2014). Ukraine crisis: US and EU to intensify Russia sanctions. bbc.co.uk.
BBC News (17. 7. 2014). Ukraine crisis: US and EU boost sanctions on Russia. bbc.co.uk.
Bond, Ian, Christian Odendahl and J. Rankin. Frozen: The politics and economics of sanctions against Russia. Centre for European Reform (2015).
Gilligan, Emma. Smart Sanctions against Russia: Human Rights, Magnitsky and the Ukrainian Crisis. Demokratizatsiya: The Journal of Post-Soviet Democratization 24.2 (2016): 257–277.
Остави коментар