GEOPOLITIČKI I DEMOGRAFSKI ASPEKTI AKTUELNE MIGRANTSKE KRIZE

31/01/2017

GEOPOLITIČKI I DEMOGRAFSKI ASPEKTI AKTUELNE MIGRANTSKE KRIZE

Autor: Ljubiša Despotović

Aktuelna migrantska kriza uzdrmala je više nego bilo koji drugi geopolitički proces evropski kontinent sa pretnjom da razori i iz temelja poništi   vrednosti na kojima  je  vekovima u nazad Evropa gradila svoj političko-ekonomski poredak. Ovom kolosalnom izazovu do sada nisu pronađeni adekvatni odgovori a s obzirom na prirodu , pozadinu i složenost pretnji teško i da će  biti. Izlaza nema bez rešenosti evropskih nacija da učine odlučne korake u svojoj emancipaciji od amerikanizma čijim sebičnim interesima služe od svoje “okupacije” nakon Drugog svetskog rata . Atlantistička hegemonija   nametnula je Zapadnoj Evropi poziciju “okupacione zone” koja je stavljena u službu njenih interesa, bez obzira  na kojoj strani ratnih rovova su “novopečeni saveznici” Vašingtona bili u Drugom svetskom ratu (Nemačka ili Francuska npr.) Prividi dosadašnjeg savezništva i partnerstva su se vrlo lako dali razaznati čim bi se u postojeću sliku “prijateljskih odnosa” uključila serioznija geopolitička analiza[1]. Vazalna pozicija evropskih nacija skrivana je iza  geopolitičkog projekta Evropske unije, a vojno  starateljstvo i nadzor iza navodnog partnerstva u okvirima NATO pakta i američkih vojnih baza.[2]

                      Najveći intezitet eksploatacije evropskih nacija od strane vašingtonske imperije odvijao se u polju ekonomske razmene, u periodu   koji smo do sada kodirali kao mirnodopski. No,  kao  da  i tom vremenu polako dolazi kraj, jer radikalitet promena preti da  Evropu uvede u razdoblje destabilizacije i sukoba. Stoga I. Ramone tvrdi da se tu neradi o apstraktnom strahu evropskog građanina, on je već svestan stanja ozbiljne krize u kojoj se nalazi, i koja pojačava osećanje beznađa i brige od budućnosti koja dolazi. “U Evropi u društvenoj i moralnoj krizi, mučenoj privrednim užasom, i u kojoj je politička klasa izgubila vezu s javnim mnjenjem, zebnja se lako uvlači u srca. Opravdani strah od sutrašnjice, dok  se širi masovna nezaposlenost, pospešuje porast ksenofobije i rasizma.” (Ramone I,1998; 92)

Povrh  takvog stanja ozbiljne ekonomsko-političke destabilizacije Evrope,  dodatno se pristupilo  generisanju goleme migrantske krize koja se  medijski  ne slučajno spinovala kao izbeglička , čime je radikalizovan  zloćudni proces rastakanja nacionalnih država Evrope.[3] Na delu su intezivni procesi njene dehristijanizacije, demografskog sloma i radikalne islamizacije. Zbog toga što se ovi  procesi nisu mogli  realizovati potpuno mirnim putem bez odgovarajuće reakcije evropskih građana,  pristupilo se  kao pomoćnom sredstvu –  pokretanju  velikih migrantskih talasa. Ne čudi stoga što je jedan broj zapadnih autora skovao sintagmu “oružje za masovno migriranje” i samim tim jasno konotirao sav njegov razorni potencijal.  Tako je generisan novi,   širi geopolitički kontekst razaranja Evrope.  Uz već prisutne brojne ekonomske[4], socijalne i demografske probleme[5] , migrantska kriza samo je dodatno akcelirala njenu buduću agoniju, dok se talasom  brutalnih terorističkih napada, sejao  strah, panika i haos po ulicama evropskih gradova ne bi li se tako  na lakši način  ostvarili destruktivni ciljevi amerikanizma i radikalnog islama na našem kontinentu. ” U svom delu “Evropa-islam, akcije i reakcije” Bernard Luis podseća da je islamsku civilizaciju gotovo uvek obeležavalo neprijateljstvo prema Evropi i da se njeno teritorijalno širenje najvećim delom odvijalo na štetu Evrope” (…) U svom poduhvatu osvajanja sveta islamisti zahvaljujući svevišnjem što je milionima muslimana neevropljana, omogućio da se smeste u razvijene evropske zemlje. Ono što je u njihovim očima u početku izgledalo kao zastrašujuće presađivanje vernika u “neverničke zemlje”, konačno će postati najveća šansa ikada pružena muslimanima, da osvoje onu Evropu koja ih je toliko puta odbila kada su “Alahovi ratnici” pokušavali silom da je pokore.”(Del Val A. 1998; 174.)

Obimna i složena geopolitička priprema scene , izvođača i režije  aktuelnih događaja počela je mnogo decenija pre negoli smo bili u prilici da vidimo prve primere njene realizacije na terenu.Da bi mogao da postane instrument u rukama amerikanizma, arapski i ostali deo islamskog sveta morao je pre toga da bude fragmentiran , podeljen, i radikalizovan. Samo takav mogao se transformisati u udarnu pesnicu u borbi protiv osporavatelja američkih interesa u svetu: Rusije, Kine, Irana, Sirije, Indije, itd, ili kontrolu i destabilizaciju svojih partnera, kao na primeru zemalja članica EU.  U periodu presudnog izbora saveznika Vašington je prilično lako doneo odluku ko će mu biti strateški partner na globalnoj sceni, a posebno u definisanom panprostoru. Nije stoga loše  podsetiti se koji su to razlozi bili presudni za taj i takav izbor.

Kao prvi strateški  razlog izbora islamizma  ističemo  geopolitičku poziciju[6] koju su zauzimale važne islamske zemlje, : Sever Afrike, i Bliski Istok,čime se može kontrolisati strateški važan prostor Mediterana, Srednji Istok, i Centralna Azija, sve do Pacifika itd .  Drugi važan činilac bio je energetski faktor,   radi se o prostoru ekstremno bogatom naftom i gasom, pa njegova efikasna kontrola znači postizanje   povlašćene pozicije na tržištu energenata, diktiranje cena i instrumentalizaciju “energije ugljovodonika” u geopolitičke svrhe (“Iste one naftne kompanije koje su zarađivale od Trećeg rajha i nikada nisu bile optužene, sada obezbeđuju vitalna sredstva za arapski terorizam. Kako mi je rekao jedan bivši direktor CIA, arapski terorizam će trajati dok god budemo uvozili arapsku naftu.” Loftus DŽ. 2013: 299.). Treći razlog, bio je demografski, islamskom svetu danas pripada nezvanično dve milijarde stanovnika planete, sa tendencijom dalje demografske i teritorijalne ekspanzije. Četvrti razlog,  bio je verskog karaktera. Priroda same islamske vere[7] ( zbog svoje fanatične privrženosti tradiciji i šerijatu) omogućavala je  laku  radikalizaciju sve do najekstremnijih oblika[8] , terorističkih akata ili primera brutalne odmazde prema svemu što nije u skladu sa proklamovanim tumačenjem autentičnog islama.[9] (“U Kuranu je poslušnost političkom (ujedno i verskom) autoritetu podignuta na stepen svetog, čime i politika islama poprima sveti – verski karakter.”) Politički motivisan (antizapadnjaštvo i antihrišćanstvo) bio je sklon lakoj instrumentalizaciji za američke ciljeve, i vrlo brzo je postao oruđe u  rukama amerikanizma. “Američka podrška islamskim pokretima u suštini je potraga za saveznikom koji je prirodni i geografski neprijatelj i Evropske unije i Rusije i Kine, kao glavnih američkih konkurenata u svetskoj ekonomici i politici.” (Nišić S. 2002; 145.)

FRAGMENTACIJA I DESTABILIZACIJA DRŽAVA I REGIONA KAO  GEOPOLITIČKA SREDSTVA KONTROLE I VLADANJA SVETOM:

Precizan plan fragmentacije islamskog sveta od Pakistana do Maroka, u geografskoj ekstenziji dužoj od dve hiljade kilometara, osmislio je po nalogu Pentagona “cionistički istoričar- zaverenik”  Bernard Luis[10]. Čovek koji je prvi kreirao pojmove “islamski fundamentalizam” i pre S. Hantingtona pisao o predstojećem  “sukobu civilizacija”. Pod njegovom kontrolom izrađene su precizne mape svih država koje u tom prostoru podležu planovima fragmentacije.  Taj plan urađen je početkom osamdesetih godina prošlog veka a odobren na tajnoj sednici američkog kongresa 1983. godine. “Ovaj plan postao je osnova američke spoljne politike u narednim decenijama.” (Milošević Z. “2012 ; 100.)[11]

Planom je pored ostalog predviđena i podela Saudijske Arabije na dva dela (od teritorijalne i državne destrukcije neće je spasiti pozicija strateškog partnera SAD-a u regionu) , od kojih bi jedan deo postao država slična Vatikanu (predviđeno da u njoj budu skoncentrisane sve islamske svetinje) dok bi  drugi deo bio razdeljen Jemenu i Jordanu. Sever Afrike bio bi pre svega skoncentrisan na fragmentaciju Libije, Alžira ,Maroka i Egipta. Dok isti plan predviđa potpuni nestanak: Kuvajta, Omana i Ujedinjenih arapskih emirata.  Irak rascepkan na tri dela, Sirija takođe na više teritorijalnih celina, a predviđena je i kantonizacija Libana.[12]

Svojevrsno “osveženje” i redizajn označenog plana Bernarda Luisa izvršio je američki pukovnik Ralf Piters koji je u svom tekstu objavljenom u američkom vojnom časopisu “Aremed Forces Journal” pod naslovom “Krvave granice” u junu 2006. godine izneo svoje viđenje preuređenja granica na Bliskom Istoku. Sam naslov članka najbolje govori kakvim bi sredstvima  to preuređenje moglo biti izvršeno.

Dakle, ono što posmatramo poslednjih godina i što se u našoj ali i svetskoj javnosti maskira pojmovima “arapskog proleća” , i što sugeriše konotaciju demokratskih narodnih revolucija (pobuna) protiv nesumnjivo autoritarnih režima u njima, nije nimalo spontan a još manje demokratski protest naroda protiv tiranije. ” Strategija savremenog imperijalizma u regionu Velikog Bliskog Istoka nije usmerena na uspostavljanje nikakvih oblika “demokratije” već na rušenje zemalja i društava kroz podršku takozvanim islamskim režimima, koji garantuju nastavak “lumpen razvoja”, tj. proces neprekidnog razaranja.” ( Savin V.L. 2013; 188.) Naime, radi se o nastavku planiranog procesa fragmentacije i destabilizacije pomenutih država,  drugim sredstvima. Za razliku od faze kada je plan “krvavih granica” realizovan direktnim vojnim intervencijama kao u slučaju Iraka, ili pokretanjem građanskog rata u Siriji sa jasnom namerom rušenja režima koji oponira interesima Imperije ili uvođenjem sistemskih i radikalnih sankcija Iranu, koji se doživljava kao glavni oponent i izazivač američkih interesa u regionu, sada se na Severu Afrike, pribeglo merama rušenja aktuelnih režima, i stvaranja haosa u kome se pristupalo obnovi starih , antagonizovanih i nestabilnih tribalnih tvorevina. Tako je lakše  upravljati razvaljenim i podeljenim zajednicama  i ostvariti zacrtane ciljeve prekompozicije geopolitičkog poretka u regionu. “”Arapsko proleće” u geopolitičkom smislu predstavlja drastičnu destabilizaciju širokog prostora srednjeg dela Rimlanda na njegovom severnoafričkom, mediteranskom obodu, kao na Bliskom i Srednjem istoku sve do periferije indijskog podkontinenta kao južnog dela pojasa dodira svetskog kopna i svetskog mora.” (Gajić A.2016; 80.)

Da se nije radilo o spontanim protestima može se videti i iz sledećih navoda: “Istorija aktivnosti CIA i politika SAD prema Bliskom Istoku ni najmanje ne daju povoda da se veruje da je “arapsko proleće” rezultat nekontrolisanog haosa.”(…) “Ovo se može tumačiti kao “zeleno svetlo” za početak prestrukturiranja Bliskog Istoka. (…) Ovakav razvoj događaja ne  predstavlja nikakvo iznenađenje ako se ima u vidu da su brojne islamističke partije i terorističke organizacije na Bliskom Istoku, počevši od “Muslimanske braće”[13], odavno deo programa za “uzgajanje lokalnih političara, kako opozicionih tako i vladajućih stranaka koji se odvijaju u okviru svake stanice CIA.” Konatar V. 2014; 262-265.

Za neupućenu javnost, potpuno neočekivano u jednoj od glavnih uloga destabilizujućeg faktora Bliskog Istoka i Evrope pojavio se Katar. Odigrao je važnu rolu i još je igra po nalogu svog prekookeanskog mentora iz Vašingtona. Iako skromna po svim relevantnim kriterijumima za jednu ozbiljnu državu ( 1,9 miliona stanovnika od kojih je svega 250.000 lokalnog življa, a ostalo su doseljenici, sa vojskom koja broji 12,500 pripadnika), Katar je zbog svojih ekstremno dobrih odnosa sa SAD (dva velike vojne baze na njegovoj teritoriji, pomoć prilikom intervencije u Iraku, saradnja sa Izraelom i sl.) postao glavna poluga i pokretač procesa destabilizacije u regionu. “U maleni Katar slio se veliki špekulantski novac i dosta “političkog kapitala”, koji je uspeo da umanji značaj takvih država kao što su Egipat, Sirija, i Libija…”  Katar je finansijer glavnih organizacija ekstremnog islama i ima veliki ideološki uticaj na njih. Zajedno sa Saudijskom Arabijom finansira pokret vahabizma na Kavkazu, “Katar se još više angažovao u podizanju “revolucije” u Egiptu, jer je dobio od Vašingtona zadatak “da oslabi najvažnijeg igrača na Bliskom Istoku.” (…) Uloga Katara u agresiji Zapada na Libiju i zbacivanje Gadafija dugo je skrivana od javnosti. (…) Katar se danas meša u zbivanja u Siriji”… (Milošević Z. 2012; 91.)

Osobito je zanimljiva njegova uloga na destabilizaciji Evrope, i pomaganju infiltracije organizacija i struktura radikalnog islama na našem kontinentu, naravno opet  po nalogu  glavnog mentora i po njegovim detaljnim planovima.[14] Pored velikih ulaganja u infrastrukturne projekte, naročito  u Parizu i kupovine sportskih klubova (PSŽ na primer) katarski trgovci prodaju i oružje proizvedeno u Evropi (Poljska). Reč je naime o tzv. “ideologizovanim investicijama” i “finansijskom džihadu” jer ulažu novac i zapošljavaju u najvećem broju muslimane-sunite.  Glavna infiltracija Katara u tkivo evropskog društva ide preko projekta “Evropski islam”, (čiji je saradnik i učesnik sa ovih prostora veliki muftija BiH  Mustafa Cerić), čiji je glavni zadatak  da kroz propagandu, “angažovanje lobista, uglavnom evropskih političara  stvaraju predstavu o različitosti i prihvatljivosti “evropskog islama“. Iz ovakvih subverzivnih delatnosti evropske vlasti su izvele zaključak “da su katarski investitori pretnja po bezbednost, mada od kako je počela kriza u Evropskoj uniji ima sve više glasova da su sve investicije dobrodošle, pa i ove iz Katara. Sve to govori da je Unija u krizi koju možda neće preživeti, jer , da podsetimo, u Indiji reč “Katar” označava “mač boga smrti“”. (Milošević Z.2012; 93.)

“Nažalost, još cela Evropa nije shvatila stvarnost slaganja interesa civilizacije “džihada” i “Mc Worlda” uprkos evidentnom slaganju i američke i islamske ideologije protiv evropske doktrine suverenih država-nacija, čije se demokratske institucije miniraju u rešavanju svih konflikata u Evropi.”(Nišić S.; 146)  Evropa skupo  plaća danak i na planu urušavanja svojih demokratskih institucija, relativizacije političkih standarda, obaranja kriterijuma demokratskog života , tolerantnog odnosa građana i sl.. Islamisti, demokratski sistem doživljavaju kao slabost evropskog čoveka[15], koji treba iskoristiti za dolazak na vlast, kada se demografskom eksplozijom i intezivnim imigracijama (mehaničkim prilivom) dostigne kritična masa kojom je moguće zloupotrebiti demokratiju protiv civilizacije, društava i građana koji su je stvorili i upražnjavaju. Jer između demokratije i islamizma nema i ne može biti snošljivosti. I to ne zato što to evropska demokratska društva ne bi želela, već zato što je to suprotno duhu islama i njegovim interesima osvajanja i islamizacije.[i]  “Integraciju muslimana u društvo država Evropske unije otežavaju dve opasnosti: prvo, orijentacija na versko razumevanje starog instituta – Dar el islam (prostor koji živi po zakonima islama), a drugo, osobenosti zakonodavstva država Evropske unije, koje je liberalno i nespremno da se sukobi sa muslimanima, te stalno popušta zahtevima ove verske grupacije.” (Milošević Z. 2013. ; 106.) Da je to sasvim tačna konstatacija potvrđuju  stavovi u “Islamskoj deklaraciji” Alije Izetbegovića u kojoj se  eksplicitno poručuje: ” U središtu Islamske deklaracije stoji “princip islamskog uređenja, a to znači jedinstvo religije i politike” . Ova integrisanost znači s jedne strane netolerantnost u okviru islamske verske zajednice: “Iscrpljujuća definicija islamskog uređenja glasi: jedinstvo religije i zakona, vaspitanja i uprave, ideala i interesa, spiritualnog društva i države… Musliman uopšte ne egzistira kao nezavisna individua.” S druge strane to je poziv na borbu prema drugim zajednicama: “Ne može biti nikakvog mira niti koegzistencije između islamske vere i neislamskih zajednica i političkih institucija.” (Elzeser J, 2006 ; 34.) Evo možda još konkretnijih  stavova iz pomenute Islamske deklaracije: ” Čovek ne može imati islamsku veru sa jedne strane, a sa druge način rada, stvaranja, zabave ili vladanja koji nije islamski”. “Pošto ima pravo da sam vlada svojim svetom, islam jasno odbacuje svaku mogućnost da se na teritoriji pod njegovom kontrolom uspostavi neka strana ideologija. Nema, dakle, laičkih principa vladanja i država treba da bude izraz i podrška moralnim konceptima religije.” (Bodson Ž. ; 43.)

MIGRANTSKA KRIZA I REISLAMIZACIJA BALKANA KAO MEĐUFAZA  RADIKALNE ISLAMIZACIJE EVROPE:

Islamski faktor na Balkanu postao je značajan činilac  u ostvarivanju geopolitičkih interesa SAD-a i atlantizma u opšte. Metodologija njihovog delovanja bila je raznovrsna , radikalna  i bezkompromisna. Ona se kretala u rasponu  od prihvatanja ideja i metoda delovanja radikalnog islama , stvaranja sintetičkih nacija i njihovih novokomponovanih identiteta, pa sve do klasičnih oblika teritorijalnog sakaćenja  i promene nacionalno – verskog koda pojedinih delova teritorija balkanskih država a naročito prostora koji su vekovima naseljavali Srbi.

Pored klasičnih metoda koje spadaju u domen procesa balkanizacije ( korišćenje teritorijalne i nacionalne rascepkanosti i versko-kulturnih raznolikosti, kao osnove za podsticanje sukoba i razmirica) spoljni faktori na žalost veoma uspešno instrumentalizuju modernizacijske deficite i ekonomsku marginalizaciju balkanskih društava kao bazu za kontinuirano podgrejavanje nestabilnosti i sukoba.” Otvorena američka podrška muslimanima u Bosni, na Kosmetu, Albaniji, Kipru govori o islamskoj strategiji SAD, čiji je cilj da što duže održi sukobe između pravoslavnog i katoličko-protestantskog sveta i tako Balkan održi u haotičnom stanju, čime se sigurno destabilizuje čitav evropski kontinent.Na taj način opravdava se vojno i političko prisustvo SAD u Evropi.Ta dominacija ide preko očuvanja i širenja NATO-a na istok i jugo istok Evrope i preuzimanja na sebe odbrane suvereniteta država bivšeg istočnog bloka i balkanskih zemalja.”(Nišić S;152.)

Islamistički stratezi su na područje Balkana oduvek gledali kao na zonu svojih posebnih interesa, revnosno se trudeći da među ’’poturčenim’’ pravoslavcima nađu pouzdane sledbenike stvaranja jedinstvenog muslimanskog Kalifata na planetarnom nivou. Ideje o panislamskom jedinstvu su,  nalazile sledbenike među lokalnim muhamedancima. Balkan pruža dobre preduslove za izgradnju džihadskog fronta prema Evropi, koja je nelogičnim i samodestruktivnim postupcima, zajedno sa Amerikom, u najvećoj meri zaslužna što su se ’90-tih godina XX veka na Balkanu našli džihad-ratnici.[16] Čak se i u Rezoluciji američkog Kongresa iz januara 1997. godine jasno kaže da je Klinton doprineo da se ’’Bosna pretvori u militantnu islamsku bazu’’.Podržavanje muslimana, prema Henriju Kisindžeru, bila je strategija koja se bazirala na pretpostavci da je islam bliži kapitalističkoj etici i antikomunizmu nego što su to katoličanstvo i pravoslavlje, tako da su za Zapad u građanskom ratu muslimani i albanci važili za ’’dobru stranu’’, što ni u jednom trenutku nije pružalo mogućnost preispitivanja takve politike. (Despotović LJ. 2015 ; 84.)

Za dolazak mudžahedina u religijsku misiju na Balkan devedesetih godina prošlog veka,  bila su  obezbeđena dva nužna  preduslova. Prvi je  bio, postojanje oružanog konflikta u kome muslimani učestvuju, i drugi – postojanje lokalnog pokreta ’’islamskog buđenja’’. Oba ova uslova bila su ispunjena još tokom ratova koji su potresali prostor bivše SFRJ, u procesima njenog razbijanja uz značajan koautorski doprinos stranog faktora od kojih je pored glavnog Evroatlanskog, zatim Kontinetalnog (Nemačka), i versko-konfesionalnog interesa  Vatikana, i  islamski bio osobito snažan i radikalan. “Izetbegović nije tajio ništa od svojih namera. Godine 1991. rekao je : “Ako sada ne postoji fundamentalizam, onda to ne znači da ga neće biti. U slobodnoj i suverenoj Bosni njega neće biti ali ako nekome padne na pamet da zemlju pokori, tada neće biti samo fundamentalizma već i terorizma koji neće imati kraj.”” (Elzeser J. ; 42.)

Jednom započet proces reislamizacije  nije značio samo višedimenzionalnu ( verska, kulturna i politička dimenzija) obnovu identiteta muslimana na Balkanu –  kao što je to u ostalom trebao biti i na širem islamskom prostoru.  – On je nedvosmisleno poslužio i kao osnova za radikalizaciju političkog islama koji se kao ideologija ali i program islamizacije imao ostvarivati u neislamskim zonama koje je percepcija islamskih vođa prepoznala kao  potencijalno islamske. Stoga se nimalo slučajno “Srbija, srpski faktor u celini, uključujući i čitav Balkan,  geografski nalaze na udaru kopnenog puta migracionog talasa uglavnom sa Bliskog istok i u manjoj meri i iz Afrike. ” (Petrović D. Petrović N. 2016.; 105.)  Zato se međunarodna pozicija Srbije može spravom smatrati složenom, bezbednosno ranjivom, i teritorijalno ugroženom. “Identifikovani subjekti koji ugrožavaju bezbednost Republike Srbije su: migranti i izbeglice iz  Sirije, Avganistana, Iraka, Eritreje, Pakistana, Nigerije, Somalije, Sudana, Gambije i Malija orijentisani u smislu Islamskog terorizma.” (Beriša H, Rakić M, 2016; 40.)

Bazna infrastruktura islamskog radikalizma na Balkanu  služi kao odskočna daska i logistika za islamske centre u Evropi kakav je recimo Beč. Delatnost radikalnog islama nije pretnja samo bezbednosti Balkana, već i samoj Evropi, s obzirom na činjenicu da islamski radikalizam deluje najmanje na dva nivoa realizacije svojih ciljeva, na Balkanu on je jednim delom instrument i saradnik atlantističkih struktura, a na drugom nivou , pretnja,  s obzirom na  planove islamizacije  same Evrope.”Stvorena je obaveza za sve vernike da vode neprekidan rat do kraja večnosti, sa apsolutnom zabranom da zaustave širenje dominacije.To je upravo Džihad, rat Dar al Islama protiv Dar al Harba. Uspeti proširiti Dar al Islam, to znači ispuniti u potpunosti volju Alahovu. Kada ceo svet bude osvojen od strane armija islama, kada se Dar al Islam bude proširio po celom svetu, postojaće samo Dar al Salam, Kuća mira. Islam dakle hoće mir, ali u veoma preciznom islamskom smislu.”(Bodson Ž. 1996; 42.) I poznati islamski intelektualac Alam Fuad  Haled nije mogao a da ne konstatuje tu činjenicu mada se sa njom naravno suštinski ne slaže. On svoje recepcije islama   u tom pogledu zasniva na inheretnim tumačenjima tražeći i nalazeći argumente za mogući mirni i tolernatniji odnosa sa nemuslimanima. Ipak, evo njegove početne konstatacije koja sama za sebe dovoljno govori. “Tvrdnja da u islamu postoji znak jednakosti između religije i politike već je postala opšte mesto: to potkrepljuju kako islamski fundamentalisti, tako i zapadni autori, koji su uvereni da je kompromis s islamom težak ili čak nemoguć.” (Haled F. A.2012;19.) Evo još jednog karakterističnog stava po ovom pitanju: “Istraživači islama navode brojne ajete kojima Koran navodno nalaže kontinuirani agresivni džihad sa samožrtvovanjem i takvu borbu izuzetno vrednuje. Američki analitičar Li Heris vidi u svojoj studiji “Samoubistvo razuma” pretnju radikalnog islama Zapadu. Kod njega, zbog samog karaktera islama, u slučaju dalje fanatizacije muslimana – koja je, on se boji, izvesna, ne može biti ni koegzistencije niti tolerancije sa njim, nemože biti nikakvog prožimanja i razmene, a o sposobnosti islama da se bar delimično demokratizuje na evroamerički način ne samo da nema ni govora, već je to pusti san humanista i slepih sledbedika kulture renesansnog razuma.” (Veselinov D.2009;106) Brojni primeri radikalanog terorizma , brutalnih egzekucija i uništavanja spomenika kulture nemuslimanskim narodima koji se gotovo svakodnevno dešavaju tu pred našim očima,  valjda dovoljno govore u prilog razvejavanja sveke sumnje zapadnog čoveka o kakvoj  se opasnosti zapravo radi.

Aktuelna migrantska kriza stoga se  s pravom može dekodirati  u ovom  balkansko – evropskom geopolitičkom kontekstu. “Oni koji bi iz geopolitičkih razloga mogli da “pomognu” ovoj seobi naroda ka starom kontinentu su svakako određene globalističke strukture, pre svega u SAD, a donekle i geopolitika anglosaksonskih sila u celini jer joj ne odgovara razvijena i snažna Evropa, posebno ne Rusija. U tom pravcu se mogu posmatrati i neki elementi projekta “Pan Evropa”, čiji je idejni tvorac Kalergi koji je i sam iz mešanog braka.” (Petrović D. Petrović N. 2016.; 103.)  Pored zainteresovanosti pojedinih država da  organizuju migrantsku krizu ( Turska napr.), svakako da postoje i tzv. nedržavni akteri koji dolaze iz sfere globalnih NVO-a ili krupnog finansijskog kapitala kojima je takođe u interesu destabilizacija Balkana i Evrope. O tome svedoči i istraživač Jelena Larnova koja smatra da “”operaciju izbeglice” organizuje, finansira i podstiče grupa, odnosno savez raznih nevladinih i drugih organizacija povezanih sa špijunskim, finansijskim, krupnim medijskim i drugim krugovima.(…) Sličnim rečnikom, mađarski premijer Orban je za organizovanje i finansiranje masovnim migracija preko teritorije njegove zemlje optužio Džordža Soroša.”(Gajić A.;89.) Otrežnjujuće deluju stavovi mađarskog primijera Viktora Orbana, koji jasno vidi opasnosti koju sa sobom donosi migrantska kriza i sasvim otvoreno kaže da Mađarska ima pravo da odlučuje koga će primiti u svoju kuću, kao i da su Mađari hiljadu godina hrišćani i da žele da to i ostanu.  Takođe, on vidi opasnu krizu u koju je EU ušla zbog migrantskog problema a pogotovo posle britanskog referenduma o islaku iz nje, gde se stvari dodatno usložnjavaju i ubrzavaju. “Oba najveća evropska dostignuća, zajednička valuta i jedinstveno tržište koje je zaštićeno Šengen zonom, nalaze se u opasnosti, upozorava Orban i dodaje da je lično pomogao u spasavanju Evrope i načina života svog naroda tako što je zatvorio granice Mađarske za migrante. Mađarski premijer u uvodniku ističe da bi ravnoteža moći unutar EU trebalo da se promeni u korist nacionalnih država nad evropskim institucijama.”

Dobra ilustracija ali i potvrda ove strategije dolazi iz same Nemačka gde  nemački list “Dojče vele” navodi kako se oko 400.  džihadista iz Nemačke, bori na strani tzv. Islamske države, a da je nezvanično taj broj preko 1800. militanata. U tom  kontekstu  aktuelna su dešavanja i u našem regionu, koji je postao baza za regrutovanje tzv. belih džihadista, za ratove u Siriji i Iraku  , a koji istovremeno predstavljaju  pretnju za bezbednost i stabilnost Evrope, shodno njihovim namerama da svojim  povratkom  radikalizam  prenesu ne samo u zemlje iz kojih potiču, već i šire u zemlje članice EU, osobito u Austriji, Nemačkoj, Francuskoj, Španiji, i  Italiji, Belgiji i dr. “Osim toga migrantske kolone u stanju su da destabilizuju čitav niz ekonomskih i organizaciono slabijih tranzicionih država na putu ka “srcu EU”, kako onih koje su punopravne članice tako još više onih koje su u nominalnom procesu pridruživanja. ” (Gajić A. ; 90.)

Kada je pisao o “krvavim granicama islama” u  zonama sa kojima islam dolazi u dodir, i tragao za uzrocima agresivnog ponašanja islamskih politika S. Hantigton nije preskočio objašnjenje koje ide ka samoj suštini i unutrašnjoj konstituciji islama, aludirajući na činjenicu da je reč o “religiji mača” i da “učenja islama nalažu rat protiv nevernika“, stoga on izvodi zaključak da : “militarizam, nesvarljivost i blizina nemuslimanskim grupama stalne su karateristike islama i one mogu da objasne muslimansku sklonost ka sukobu kroz istoriju.” (Hantington S, 1998;293.) Otuda je istorija balkanskih naroda tako brojna primerima brutalnih sukoba i krvavih osvajanja, u kojima je islamizacija pokorenih naroda bila tako česta pojava. Sam Hantigton kao dokaze za izrečene stavove između ostalih primera navodi i  rat devedesetih godina koji  se dešavao na prostoru bivše Jugoslavije. Sukob hrišćana i muslimana, a naročito Srba i Albanaca sa jedne strane ili Srba i muslimana u BiH sa druge na najbolji način potkrpljuju homogeni stav muslimana u ratu sa “nevernicima”i podršku koju su na terenu davali svojoj verskoj sabraći. Ti primeri jasno ukazuju šta će se desiti i sa ostalim evropskim nacijama i državama kada nastupi planirana faza otvorenih sukoba sa radikalnim islamom na tlu Evrope.  (vidi Kaplan D. R. 2012; 3 – 133.)

DEMOGRAFSKI ASPEKTI MIGRANSTKE KRIZE ILI O VELIKOM ZNAČAJU DEMOGEOPOLITIKE:

Pitanje brojnosti stanovnika jedne zemlje nikada nije imao takav značaj kao što ga ima poslednjih nekoliko decenija na evropskom kontinentu. Zbog slabog prirodnog priraštaja stanovništva ( nataliteta) i veće stope mortaliteta, evropska društva su se našla u veoma zabrinjavajućoj demografskoj situaciji.  Niske stope obnove stanovništva evropskih nacija , koje su posledica tzv. antinatalitetnog konformizma dovele su ih do gomile teško rešivih problema kao što su: starenje stanovništva,visoki troškovi lečenja i socijalnih  davanja ,  preopterećeni penzioni fondovi, hronični nedostatak radno sposobne  snage  pogotovo određenih profila,  narušena ekonomska struktura, sve manji broj oporezivog stanovništva kao baze penzionih fondova, sve manji regrutni potencijal zemlje i sl. Dakle , demografski faktor pokazao se kao jedan od ključnih činilaca budućeg ekonomskog, socijalnog i populacionog deficita Evrope.[17] ” Ali, kako je još početkom 2000. godine navedeno  u jednom tajnom izveštaju francuske vlade, u EU nepostoji alternativa za pozivanje 75 miliona migranata. To je cena očuvanja Evropske unije. Francuski eksperti su priznavali da će to stvoriti vrlo ozbiljne probleme u budućnosti, u rasnom društvu- hibridu. (…) Ovaj egzodus za profesora beogradskog Fakulteta političkih nauka, Mriroljuba Jevtića, u stvari nije egzodus nego realizacija ugovora ženidbedo-udadbenih agencija, koje dovode muževe, i zavoda za zapošljavanje koji dovode grobare i negovateljice.” (Milošević Z. 2016.:157.)

U polju države i politike demografski faktor, takođe zauzima sve važniji prostor.  “Pozivanjem na broj pripadnika nekog naroda dokazuje se osnovanost ili neosnovanost njegovih političkih prava.Brojem i strukturom stanovništva iskazuje se potencijalna snaga države. Od homogenosti naroda zavisi respektovanje ili ignorisanje njegovih političkih aspiracija. Najzad, bez stanovništva nema države kao oblika političko-teritorijalnog organizovanja.” (Kilibarda Z. Mladenović M. Ajzenhamer V. 2014; 89.)  U tom kontekstu sve značajnije postaju teme koje problematizuju stope rasta stanovništva i pitanja migracijskih talasa. Zbog izrazito niske stope fertiliteta evropskih nacija može se govoriti o velikoj demografskoj inferiornosti Evrope pogotovo u odnosu na Afriku i Aziju. Porazni su statistički pokazatelji koji govore o predstojećem demografskom rastrojstvu evropskih nacija i Rusije: “Zapadna Evropa i Rusija više ne obnavljaju svoje stanovništvo. Nemačka na primer, već sada ima deficit od 100.000 osoba godišnje. Proces rastakanja i preokretanja piramida životnih doba je uveliko počeo na evropskom kontinentu i vodiće u velike ekonomske i društvene krize ako energična politika oporavka nataliteta ne bude brzo preduzeta.” (Despotović LJ.; 70.)

 Uočene su i izvesne pravilnosti u ovim populacionim trendovima rasta stanovništva, na primer:  što je viši stepen nerazvijenosti neke zemlje ili regiona, to je izraženija stopa rasta stanovništva, ili , sve veći uticaj religije na demografski rast, gde su  islamske zemlje neprikosnoveni lideri u svetu. [18]

Na evropskom kontinentu, imali smo potpuno obrnute trendove. “Pri tome,  u zemljama globalnog severa, zbog negativne stope priraštaja hrišćanskog stanovništva, i znatnog priliva nehrišćanskog življa sa znatno većom stopom prirodnog priraštaja, udeo hrišćana konstantno će se smanjivati.” (Kilibarda Z. Mladenović M. Ajzenhamer V. 2014; 91.) Sa vrlo jasnom činjenicom da nema nikakvih izgleda da se ukloni “globalni demografski debalans – demografska raselina ” između severa i juga. A pritom na već tešku i gotovo nerešivu zagonetku demografskog deficita Evrope,  brutalno se kaleme brojni problemi mehaničkog priliva islamskog življa generisanih aktuelnom migrantskom krizom. Pritisak islamski migranata na razvijene evropske zemlje je sve veći i razorniji po njihov socio-ekonomski i demokratsko-politički poredak i ustrojstvo. “To se posebno odnosi na zemlje u kojima većinu doseljenika čine pripadnici naroda i religija koje se sporije integrišu u novo društvo. U Evropi je to slučaj sa imigrantima muslimanske veroispovesti.” (isto; 92.)

Evo nekoliko zanimljivih statističkih pokazatelja koji ukazuju na pogubne tendencije demografskog deficita i islamizacije Evrope. Gledano kroz istoriju, nijedna kultura se nije spasla nakon što joj je stopa nataliteta pala na 1,9. Trideset jedna zemlja u Evropi ima stopu nataliteta u proseku 1,38. Od ukupnog populacionog rasta Evrope od 1990 godine 90% čini islamska imigracija. Čak 30 % stanovnika ispod dvadeset godina u Francuskoj su muslimani. U poslednjih trideset godina broj muslimana u V. Britaniji se povećao preko trideset puta. U Holandiji preko 50% novorođenčadi su muslimani. U Rusiji ima dvadeset i tri miliona muslimana, a svaki peti stanovnik Rusije je musliman. U Belgiji dvadeset i pet posto novorođenih su muslimani… (Despotović LJ. ; 73.)

Posebno je važno istaći kao dokaz ovom prilikom, da navedeni procesi nisu spontani, niti ustaljeni običaji povremenog migracionog kretanja stanovništva iz nerazvijenih krajeva u razvijene, kojih je bilo manje više konstantno tokom novije istorije. To je u velikoj meri bilo i razumljivo s obzirom na ekonomske motive migracija, što jedan broj istraživača globalističkog prosedea, stalno navodi u pokušaju da zamaskira njene stvarne uzroke. Potpuno sa razlogom kolega A. Gajić, problematizuje takve stavove i ukazuje na  relevantne podatke UN-a koji mnogo govore  sami za sebe. “Naime, brojnost u kratkom roku na migriranje pokrenutih masa je krajnje neobična: procene UN, bazirane na dugodecenijskom proučavanju izbegličke problematike, stoje na zaključcima kao sa više od 80% a nekad i blizu 90% izbeglica[19] (a danas ih u svetu ima oko 59 miliona)  širom sveta ostaju da prebivaju u regijama iz kojih potiču, te da se, po obustavljanju sukoba velika većina vraća u svoju postojbinu.” (Gajić A; 88.)  Kolega A. Gajić, takođe   ističe  sledeće činjenice koji dokazuju organizovanu prirodu ovog fenomena kao masovne pojave. “Takođe migrantske mase pokazuju veliki stepen upućenosti u kretanje postojećim pravcima i reaguju gotovo momentalno na njihove izmene; dobro su međusobno koordinisane i prilično dobro poznaju prilike u zemljama kroz koje se kreću; imaju dovoljno novčanih sredstava ( i to ne samo gotovinskih, već podižu donirani novac uz pomoć kreditnih kartica), uporni su da dosegnu ciljane  destinacije – neke od najrazvijenijih zemalja EU, a ne one zemlje koje imaju nešto niži standard.”(isto;88.)

Veoma je zanimljiva i indikativna reakcija SAD-a na pokušaje suprotstavljanja migracionim talasima koji dolazi sa prostora Evrope i Balkana, kako one iz polja medijskog komuniciranja tako i na terenu realnih reakcija pojedinih evropskih država, a osobito našeg suseda Mađarske.” Javno suprotstavljanje emigraciji na prostore Evrope najsnažnije osuđuju Amerikanci, jer daljim slabljenjem Evrope uspevaju u nameri da je pretvore  u geopolitički objekat, nemoćan da ozbiljnije učestvuje u kreiranju pozicija moći.” (Jevtović Z. Aracki Z; 248.)

Da se ovde ne radi samo o radikalnoj islamizaciji Evrope, što je u ovoj fazi razvoja procesa svakako slučaj, već o dobro planiranoj globalnoj tendenciji islamizacije planete surovo svedoče i naredni pokazatelji. “Pažljivim čitanjem demografskih projekcija zapazićemo da će se muslimani već do 2050. izjednačiti sa brojem hrišćana, a do 2070 postati vodeća svetska religija. Prognoze takođe pokazuju, da će se polovinom veka broj muslimana povećati za 73 odsto, i činiti skoro trećinu populacije planete, odnosno 2,8 milijardi ljudi. Muslimani trenutno čine 34 odsto ukupne svetske populacije mlađih od 15 godina, u odnosu na hrišćane, kojih je oko 27 odsto, pa su trendovi vrlo pouzdani. Difuzija vojnih sposobnosti bitan je elemenat geopolitike bezbednosti, pri čemu klatno ravnoteže klizi ka premoći muslimanskih zajednica.” Pri tom je osobito važno napomenuti još jednu važnu činjenicu koja ide u prilog islamizaciji planete, a to je “da će broj ateista, agnostika i ostalih koji ne pripadaju nikakvoj religiji, biti u porastu u SAD i Evropi – oni će do 2050 godine činiti četvrtinu stanovništva.” (isto, 231.)

Naznačeni demografski trendovi mogu se tumačiti  u jednom širem a u isto vreme i produbljenijem geopolitičkom kontekstu koji ima za cilj da istakne i objasni potrebu islamskog sveta da se konstituiše kao novi autonomni  geopolitički pol globalne moći i da uz to,  umesto sadašnjeg položaja geopolitičkog instrumenta globalne moći Imperije, postane subjekt i globalni akter nove geopolitičke prekompozicije sveta. “Formulu” The West and the Rest  zameniće   The Islam and the Rest  ili konfliktnija varijanta The Islam versus the Rest, što u Hantingtonovom neuvijenom tumačenju dobija katastrofičnu dimenziju krvavih granica Islama.” (Stepić M. 2016; 29.)

ZAKLJUČAK:

Ne treba  stoga da nas čude pojedine reakcije, pogotovo desničarske provenijencije i konzervativnijeg dela evropskih društava. Ti politički krugovi u svojim gotovo uspaničenim protestima idu ka rešenjima koja nagoveštavaju mogući religijski sukob unutar Evrope. “Bauk islama” kruži Evropom, konstatuje kolega Z. Milošević, a islamofobija (kao očekivana reakcija)  preti da evropska društva pretvori u poprište krvavog građansko-verskog rata. Sve je češće u evropskim intelektualnim ali i političkim krugovima u upotrebi pojam  “evroarabija”  kojim žele da iskažu dostignuti stepen maligniteta islamizacije  Zapadne Evrope. “Brisel je postao najveći muslimanski grad u Evropi, gde živi 300.000 verujućih muslimana koji aktivno ispovedaju islam. To znači da u Brislu Islamska zajednica kontroliše više ljudi od Rimokatoličke crkve, političkih partija i profesionalnih udruženja zajedno. Na početku 2012 godine u Briselu je aktivno radilo 200 muslimanski organizacija i 77 džamija.” (Milošević Z. 2012; 119.)

                        Sumorna anticipacija budićih događaja,  je još jedan od tvrdoglavih pokazatelja surovosti geopolitičkih interesa “velikih  igrača” u međunarodnoj areni moći. Bezdušnost i brutalnost nametanja sopstvenih interesa po cenu stradanja ogromnog broja građana i nacija koje se licemerno kodiraju kao saveznici i partneri , samo na još suroviji način potvrđuje staru istinu da je – biti neprijatelj velikih teško breme, a njihov prijatelj još teže. Opisano postupanje Imperije prema svojim navodnim saveznicima u Evropi evidentna je potvrda prethodno izrečene istine. Stoga treba da na otrežnjujući način prihvatimo  priznanje britanskog političara Džona Vilijamsa, kada je izjavio da postoji svojevrsna antlantistička teologija,  i da kao i svaka teologija i “atlantistička se temelji na mitu da su geopolitički i geostrategijski interesi Evrope i SAD u stvari nerazdeljivi”.

                          Aktuelna migratska kriza, i dosadašnje stradanje evropskih građana kao žrtava brutalnog terorističkog nasilja to najbolje potvrđuju. Istine radi, takođe , neophodno je istaći  da postoji veliki stepen koautorskog doprinosa koji  destrukciji vlastitih političkih zajednica daju korumpirane, vazalne i nesposobne evropske elite, spremne da na oltar levijatana kao žrtvu prinesu  svoju viševekovnu hrišćansku tradiciju, nacionalne identitete i državnost, dostignuti ekonomski razvoj i nezamenljivi demokratski sistem opštenja  slobodnog evropskog čoveka.[20]

                          Brisanje hrišćanskog koda kulturnog identiteta Evrope  koje je učinjeno još od mastrihtskog ugovora jasan je dokaz saučesništva evropske političke i kulturne elite u razaranju sopstvenih nacija ali i Evrope u celini. Da tu postoje još neke druge arkanske namere i patološki interesi svedoče i sledeći navodi: “naime, postoji hipoteza da je od samog početka od stvaraoca Evropske unije zamišljeno da se unište evropske nacije i stvori nova, mešana rasa, sa znatno nižim intelektualnim potencijalom od današnjih Evropljana. Ta rasa bila bi lišena svoje kulture. U svemu tome učestvuju vlade evropskih država. Drugim rečima, izbeglice sa Bliskog istoka, severa Afrike i centralne Azije su namerno dovedene da “ubiju” evropske narode.”(Milošević Z. 2016; 154.) Ne uklapa li se to u radikalan koncept stvaranja nove “evropske nacije” idejnog inspiratora koncepta Pan – Evrope austrijskog grofa Kudenhof-Kalergija sa početka dvadesetog veka ,   koja treba da bude odvojena od države, brisanjem postojećih granica nacionalnih država i ispunjena nekakvim novim sadržajima koji naciju svode na isključivo lični doživljaj, bez ikakvog dodira sa kolektivnim bićem nacionalne zajednice koju treba razgraditi.( Stepanov R. Despotović LJ. 2002: 13.) Stoga nam se nužno nameće zaključak da vreme koje dolazi  donosi  Evropi obilje nasilja, terorizma i sukoba, čije se maligne posledice još uvek nemogu do kraja sagledati.[21]

[1] “Istorijski gledano, na nastanak i razvoj projekta EU nesumnjivo dominantniji je bio uticaj atlantista. Oni su evrointegracije koristili pre svega kao sredstvo geostrategije opkoljavanja Hartlanda ali i za kontrolu zapadnog dela Rimlanda te za postepeno širenje u dubinu kontinentalne mase.” Gajić A. (2016) Geopolitika sirijskih migracija i EU, Kultura polisa br.30. Novi Sad, str.82.

[2] O tome uverljivo svedoči francuski geopolitičar Anri de Grosuvr :”Cilj Amerikanaca nije dakle bio da okončaju rat, već da definišu posleratni svetski poredak. Izraz New World Order  pojavio se svaki put kada su Sjedinjene Države smatrale da su blizu potpune dominacije nad svetom: posle Drugog svetskog rata, posle hladnog rata i sada.” Despotović LJ. (2015) Geopolitka destrukcije, Kairos, Sremski Karlovci, str.68.

[3] “Počeci svaremene migrantske krize sežu još u period između 2007. i 2011. kada su prve veće grupe migranata iz Afrike i Bliskog istoka krenule put EU.” Gajić A. (2016) Geopolitika sirijskih migracija i EU, Kultura polisa br.30. Novi Sad, str.81.

[4] “Samo kratkoročni, niski ekonomski interesi, apatridske, gazdinske i feudalne klase, mogu da objasne tako punokrvnu politiku imigracije i pogotovo, tako neselektivnu, čija je jedina posledica smanjenje i onako malih plata, uvećanje i onako velikog kašnjenja u procesu modernizacije industrijskog proizvodnog sistema, i razvodnjavanje nacionalnog i evropskog identiteta.” (Del Val A. (1998) Islamizam i Sjedinjene države, Službeni list, Beograd, str.174.

[5] “Amerikanci su svesni problema koji muči  Evropu, poput demografskog zbog invazije islamskih imigranata. Vašington upravo tako projektuje svoju islamističku strategiju, kojom želi da ozbiljno ojača pretnju islamističkog i antizapadnog bloka, koji čini milijarda vernika.” Nišić S. (2002) Globalna sila i bezbednost Balkana, VIZ, Beograd, str.150.

[6] “Raspolažući bogatim energetskim izvorima (70% svetskih rezervi nafte) i čineći stratešku zonu između Evrope, Jugoistočne Azije, Indijskog okeana i Pacifika, islamski svet je jedan od ključeva XXI veka.” Bodson Ž. (1996) Novi svetski poredak i Jugoslavija, Ing-pro, Beograd, str.39.

[7] “Islam , u stvari, predstavlja ideološko -politički sistem zasnovan na imperativu pokoravanja planete njegovim teokratskim zakonima, tako da nemuslimanske nacije svojim odbijanjem da prihvate “pravu religiju” čine “neprijateljske nacije” islamu.” Nišić S. (2002) Globalna sila i bezbednost Balkana, VIZ, Beograd, str.147.

[8] “Islamska doktrina jasno definiše dve međusobno neprijateljske geopolitičke oblasti: “prebivalište islama” (dar- el- islam), tj.zemlje u kojima je islam državna religija i “prebivalište rata” (dar.el Harb), tj. svet nemuslimana, “nevernika”. (…) Očito je da u državi Alije Izetbegovića nikada neće biti multietničke vlasti, bez obzira na njegovu i američku propagandu o multikulturalizmu i ravnopravnosti naroda u Bosni i Hercegovini”. Nišić S.. isto.str.147.

[9] “Američki multikulturalizam i islamski imperijalizam idu pod ruku u gajenju ideologije uniformisanosti nasuprot taboru zemalja čija je filozofija kultura različitosti, nacionalne samobitnosti, tolerancije i slobode. Islamizam je sa ideologijom grupne indoktrinacije samo drugo lice indivialističkog fundamentalizma, koji propagira američki mondijalizam. I jedan i drugi totalitarizam pretenduju da se prošire na ceo svet.” Nišić S. (2002) Globalna sila i bezbednost Balkana, VIZ, Beograd, str.145.

[10]  “Islamski mediji tvrde da je “po naređenju Pentagona istoričar Bernard Luis prvi počeo da formuliše plan rušenja današnjih islamskih država, državu po državu: Irak, Siriju, Liban, Egipat,Sudan, Tursku, Avganistan, Pakistan, Saudijsku Arabiju i države Severne Afrike. Sve države se dele na manje celine uvažavajući kriterijume nacionalnosti, religije, pripadnosti filozofskim školama i sektama.Prema tom planu, a uz nadzor Luisa, pripremljen je kartografski predlog novih država i njihovih granica.”cit. prem. Milošević Z. (2012) Identitet Evrope-budućnost muslimana u evropskoj uniji, IPS, Beograd, str.97.

[11] “Države koje se moraju odreći dela teritorija su Turska, Irak, Saudijska Arabija, Pakistan, Sirija i Ujedinjeni arapski emirati, a države koje će dobiti teritorije su: Jemen, Jordan, i Avganistan. Glavni dobitnik  biće Kurdi, koji će dobiti svoju državu Kurdistan (u koji će ući irački Kurdistan tj. Mosul i Kirkuk, ali i teritorije uzete od Irana, Sirije, Jermenije, Azerbejdžana i Turske). ” isto.str.100.

[12] vidi: Milošević Z. (2012) Identitet Evrope-budućnost muslimana u evropskoj uniji, IPS, Beograd, str.101-102.

[13] “Njihova nacistička prošlost,terorističke aktivnosti, antizapadna i antiizraelska retorika američkim obaveštajnim strukturama nisu smetale da sa filijalama”Muslimanskebraće” u Egiptu i Siriji uspostave partnerske odnose.” Konatar V. (2012) Naličje arapskog proleća, Kultura polisa, br25. Novi Sad, str.267.

[14] “Na taj način islamski pokret vrlo mudro koristi “američku vezu” da se uklini u Evropi i poveže u Aziji, što trenutno može da koristi Americi koja time slabi svoje ozbiljne konkurente – Evropu i Rusiju. Međutim na duže staze, kako precizira Iv Lakaste, “islamistička strategija priprema geopolitički projekat koji je veoma opsežnih planetarnih razmera: jedinstvo svih muslimanskih država protiv Zapada.”” Nišić S. ;152.

[15] “Pojednostavljeno, islam za mnoge vernike predstavlja lek za mnoge bolesti od kojih pati čovek zapadne civilizacije – moralno izopačen, seksualno frustriran, dekadentan, hedonistički oblikovan, zavisan od narkotika, bezosećajan, prepušten ulici i brojnim psihičkim poremećajima. Islam baš tu nudi alternativu – stvaranje ravnopravnog i pravednijeg društva,utemeljenog na tradiciji, autoritetu roditelja i porodice, sistema koji počiva na verskoj hijerarhiji koja jedina životu daje puni smisao.” Jevtović Z., Aracki Z. (2015) Požar islamskog fundamentalizma i ćutanje Zapada, Viteška kultura br.4., Beograd, str.239

[16]  Francuski general “Galoa poručuje:  Vi Srbi koji se borite da bi najzad imali pravo kao i istali narodi, da živite ujedinjeni, pod istim zakonom, nemate mnogo težine na jednom tasu geopolitičke vage, čiji drugi tas zauzima islam, sa svojom masom i bogatstvom. Između približno 200 milona pravoslavaca i uskoro 1,5 milijardi vernika islama, koji, uz to poseduju i energetske izvore i čine stratešku oblast između Evrope , jugoistočne Azije, Indijskog okeana i Pacifika, Vašington je odabrao svet islama. Stvaranje muslimanske države koji prirodno naginje integralizmu – na Balkanu, moralo je da se svidi Vašingtonu,” Nišić S.av. delo. str.154.

[17] ” Evropa je već izašla iz okvira proste reprodukcije  i postala stanovništvo “u opadanju”. Ako se nastavi trend negativnog prirodnog rasta, broj stanovnika Nemačke će se sa 82 miliona (koliko ih je bilo 2001 god) do 2030. godine smanjiti na 70 miliona. Pri tome će broj radno sposobnih opasti za oko 25 odsto (s 40 miliona na 30 miliona), dok će broj ljudi starijih od 65 godina povećati na skoro polovinu odraslog stanovništva.” Kegli Č. Vikof J. (2006) Svetska politika, trend i transformacija, FPN, Beograd, str. 525.

[18]  vidi: Kicošev S, Golubović P. (2004) Geodemografija, PMF, Niš, str.109.

[19] ” Status izbeglice se prilično komplikovanom formulacijom priznaje i svakom licu koje se zbog događaja od pre 1.1. 1951 i usled osnovanog straha od proganjanja na osnovu njegove rase, veroispovesti, narodnosti, pripadnosti izvesnoj društvenoj grupi ili političkog uverenja, nalazi van države čiji je državljanin i ne može ili usled takvog straha, ne želi da uživa zaštitu te države; ili koji nemajući državljanstvo i nalazi se van prebivališta, zbog takvih događaja ne može ili usled straha, ne želi da se vrati u nju.” Štajner H (1979) Izbeglice tragedija ovog veka, NIP Politika, Beograd, str34.

[20] Dubinu, intezitet i brutalnost razaranja svega pozitivnog najbolje ilustruju sledeći navodi koji se pripisuju osnivaču i direktoru CIA Alenu Foster Dalsu koji je odmah na početku hladnog rata definisao  program i sadržaj geopolitike destukcije  Imperije protiv svojih označenih neprijatelja.” Sve što imamo, svo zlato svu metrijalnu moć uložićemo za otupljivanje i zaglupljivanje ljudi… Ljudski mozak i svest mogu se izmeniti. posejaćemo haos, neprimetno ćemo ih uputiti da veruju u pogrešne stvari. nateraćemo ih da se priklone lažnim vrednostima. . . Literatura, pozorište, bioskopi – sve će to prikazivati i veličati najniža ljudska osećanja…Na sve načine ćemo podržavati i uzdizati takozvane umetnike, koji će se nametati i produbljivati u ljudskoj svesti kult seksa, nasilja, sadizma i izdajstva – jednom rečju, svaku neprirodnost. U rukovođenju državom stvorićemo nesnalaženje i haos. Neprimetno, ali aktivno i stalno, doprinosićemo zaglupljivanju činovnika i stavranju neprincipijelnosti. čast i državni poredak predstavljaće nešto prošlo i nepotrebno, što će se ismejavati. Vešto i neprimetno, kao vrednosti nametaćemo ljudske poroke: lać, prevaru, pijanstvo i narkomaniju, nepoverenje među ljudima, izdajstvo i nacionalizam. Biće pojedinaca koji će uvideti šta se događa. Njih ćemo učiniti bespomoćnim, izložićemo ih podsmehu. Tako ćemo stvarati pokolenja, jedno za drugim. Ljude ćemo pridobijati još od detinjstva i mladosti. Glavnu pažnju usmerićemo na omladinu koju ćemo izopačavati, kvariti i učiti rljazvratu. Od njih ćemo praviti cinike, prostake i kosmopolite…”(Saunders S.F. 2013: 11.)

[21] Dr Emanuel Tanja ( Emanuel Tanya) ugledni psihijatar  o tome svedoči na eksplicitan i otrežnjujući način: ” “Stručnjaci ” i “glave sa ekrana” svakodnevno nam ponavljaju da je Islam religija mira i da ogromna većina Muslimana samo žele da žive u miru. Premda ta bezrezvrna tvrdnja može biti istinita, ona je potpuno irelevantna. To je besmislena – nesdržajna misao čiji je cilj da se na neki način umanji strah od čitavog spektra fanatika koji divljaju širom sveta u ime Islama. Činjenica je da u ovom istorijskom trenutku fanatici vladaju Islamom.  Fanatici su ti koji marširaju. Fanatici su ti koji vode svaki od 50 ubilačkih ratova širom sveta. Fanatici su ti koji kolju ljude i čitava plemena u Africi i postepeno  preplavljuju ceo taj kontinent islamskim talasom. Fanatici su ti koji izvode bombaške napade, odrubljuju glave ili ubijaju iz časti. Fanatici su ti koji preuzimaju džamiju  za džamijom. Fanatici su ti koji šire kamenovanje i vešanje žrtava silovanja i homoseksualaca. Fanatici su ti koji svoju omladinu uče da ubijaju i postanu  bombaši samoubice (…) Miroljubive Muslimane njihovo ćutanje čini irelevantnima. Miroljubivi Muslimni postaće naš neprijatelj ako ne podignu svoj glas…”  internet izvor :  www.eset.com

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja