GEOPOLITIČKA ŠAHOVSKA TABLA SVETA 2021. GODINE

27/12/2021

Autor: msr Srđan Graovac, istoričar

Čuveni američki diplomata Henri Kisindžer marta ove godine dao je izjavu koja je istovremeno uzburkala svetsku javnost, ali i činjenično pogodila samu suštinu današnjih geopolitičkih prilika. Naime, bivši državni sekretar SAD, pod predsednicima Ričardom Niksonom i Džeraldom Fordom, istakao je da svet ide prema katastrofi. Jedini način, po njegovom mišljenju, da se takav scenario izbegne je dogovor između dve dominantne globalne sile o budućem međunarodnom poretku. Naravno, Kisindžer tu misli na neku vrstu sporazuma između SAD i NR Kine koji bi relaksirao svetske geopolitičke tokove i učinio ih predvidljivijim nego što su to danas.

Reči velikog diplomate možemo shvatiti kao jasnu poruku, da se međunarodni odnosi radikalno menjaju i da unipolarni svet definitivno više ne postoji. Samim tim, možemo zaključiti da živimo u istorijskom vremenu kada se jedan poredak, koji je decenijama funkcionisao ruši, a konture novog međunarodnog poretka, koji će se uzdići na njegovom zgarištu, možemo tek da naslutimo. Takva situacija opasna je sama po sebi. Jer u tom „interegnumu“ u međunarodnim odnosima velike sile najčešće nastupaju unilateralano, neretko bez konsultacija i sa sopstvenim saveznicima, a kamoli oponentima. Tim nepredvidivim delovanjem najmoćniji globalni igrači kreću se po „ivici noža“, rizikujući sukob širih razmera. Upravo to stanje u međunarodnim odnosima je ono što plaši Kisindžera. Opasnost od izbijanja globalnog konflikta koji bi uistinu predstavljao katastrofu za celokupno čovečanstvo. Zato njegovu poruku o neophodnosti dogovora najmoćnijih činilaca u globalnoj geopolitičkoj areni, kako bi se međunarodne prilike stabilizovale, moramo razumeti kao upozorenje.

Naravno da se ovakav proces ne dešava prvi put. Svetski poreci su se kroz istoriju menjali, najčešće se urušavajući u vihoru ratova, da bi se na njihovim zgarištima uspostavljali novi međunarodni sistemi. Upravo kroz sagledavanje tih primera iz prošlosti na najbolji način možemo razumeti i današnje procese. I ne treba se predaleko vraćati u istoriju dovoljno je analizirati period od pre Prvog svetskog rata, vreme kada je svet bio multipolaran. Naime, od 1814. godine i Bečkog kongresa, kojim je stavljena tačka na dramatične potrese u Evropi, izazvane Napoleonovim ratovima, pa do 1914. godine i izbijanja Velikog rata svet je čitav vek živeo u relativnom miru. Naravno, to ne znači da ratova nije bilo, daleko od toga, ali ti sukobi nisu poprimili širi karakter globalnih oružanih obračuna.

Ipak, taj multipolarni poredak nije obezbedio trajni mir, a Prvi svetski rat je samo potvrda te činjenice. Nakon tog, do tada najvećeg oružanog sukoba u istoriji čovečanstva, predstavnici sila pobednica su na Versajskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine kreirali novi svetski poredak. Ključnu reč na tom polju vodio je Vudro Vilson, američki predsednik čija politička načela su bila formulisana u čuvenih Vilsonovih 14 tačaka.

Predsednik SAD je zauzeo stav da je multipolarizam u međunarodnim odnosima neodrživ, odnosno, da je on i gurnuo svet u ratnu kataklizmu. Zato je, po njegovom mišljenju, trebalo formirati Ligu naroda, organizaciju koja bi na jednom mestu okupila predstavnike svih svetskih država, od najvećih do najmanjih, sa zadatkom da zajednički razrešavaju međusobne konflikte. Vilson je čak predvideo da, ukoliko se neko ogluši o odluke Lige naroda, ta međunarodna organizacija svojim instrumentima prinude može da reaguje u pravcu poštovanja njenih odluka. Suštinski, američki predsednik planirao je da se umesto multipolarnog sveta, gde ravnoteža više centara moći treba da čuva mir, uspostavi sistem gde bi sve države zajednički delovale i rešavale međusobne sporove kroz jednu instituciju, a čiji autoritet bi bio neprikosnoven. Time bi se mogućnost unilateralnog delovanja svela na minimum, a postojala bi međunarodna organizacija preko koje bi se održavala konstantna komunikacija na globalnom nivou. Globalni politički odnosi, na taj način, svakako bi bili relaksiraniji.

Međutim, za svoje ideje Vilson nije dobio podršku i to ne samo američkih saveznika iz Prvog svetskog rata, već ni u sopstvenoj zemlji. Liga naroda sa instrumentima prinude, plašila je američku političku elitu. Jak izolacionistički pokret vukao je SAD ka svom kontinentu. „Američki izolacionisti“ su tu organizaciju doživljavali kao instituciju koja će morati da gasi brojna krizna žarišta širom sveta. Samim tim, Liga naroda morala bi se u dobroj meri oslanjati upravo na američke vojne i ekonomske resurse. Svakako, to je zahtevalo značajne izdatke za koje američka javnost nije bila spremna. Ipak, Društvo naroda je na kraju formirano, ali bez instrumenta prinude. Time je ta organizacija više ličila na debatni klub nego na ključnog činioca međunarodnih odnosa, kako je to zamislio Vudro Vilson. Suštinski svet je ostao multipolaran još dvadesetak godina, sve do izbijanja Drugog svetskog rata. Tokom tog najvećeg oružanog sukoba u istoriji čovečanstva, svetska infrastruktura je devastirana, desetine miliona ljudi su izgubili živote, a multipolarizam je nestao sa međunarodne geopolitičke scene.

Nakon završetka Drugog svetskog rata sile pobednice podelile su se u dva tabora. Zapadni, demokratski, predvođen SAD i Istočni, komunistički, pod vođstvom SSSR-a. Suštinski svet je postao bipolaran, a dva ideološki i politički međusobno suprotstavljena bloka vodila su bespoštednu borbu za prevlast, gotovo na svim svetskim meridijanima. U tom Hladnom ratu nepomirljivi rivali nisu se upustili u direktan oružani obračun jedino zbog nuklearnog oružja. Pošto su obe strane u svom arsenalu posedovale to razorno oružje i jednim pritiskom na dugme mogle da zbrišu celokupno čovečanstvo, njegova upotreba bila je izlišna. Nakon više od četrdeset godina iscrpljujuće ekonomsko-političke borbe, padom Berlinskog zida Hladni rat je okončan. SSSR se raspao, a SAD ostale jedina super sila u svetu.

Unipolarni međunarodni poredak je time uspostavljen, a u naredne dve decenije SAD su dominirale globalnom geopolitičkom arenom. Nemilosrdno su nametale svoju volju širom sveta. Obično političkim sredstvima, ali ustreba li i „ognjem i mačem“. Uostalom, naša zemlja SR Jugoslavija i srpski narod su na sopstvenoj koži 1999. godine osetili posledice takve politike. Ipak, američka dominacija nije potrajala. Rat u Siriji, koji je izbio 2012. godine pokazao je da SAD više ne mogu nametati svoju volju. Rusija se uključila u ovaj konflikt na strani aktuelnog sirijskog predsednika Bašara el Asada, čije svrgavanje su podržavale SAD. Zahvaljujući toj direktnoj vojnoj i ekonomskoj pomoći iz Moskve Asad je očuvao vlast, a Rusija je pokazala da SAD ipak više nisu svemoćne.

Međutim, uprkos pokazanoj odlučnosti u Siriji, kao i činjenici da u zapadnim medijima Rusija ima izrazito negativan publicitet, to ne znači da je ona danas ključna pretnja za SAD. Naprotiv. Rusija ima moćnu armiju, jednu od najubojitijih u svetu. Poseduje i ogromnu državnu teritoriju što joj daje pristup različitim prirodnim resursima neslućenih razmera. Međutim, da bi se uključila u trku za vodeću poziciju na svetskoj geopolitičkoj skali nedostaje joj bolja demografija. Sa svojih tek nešto više od 140 miliona stanovnika ta zemlja ne može da se meri sa jednom Kinom i Indijom koje danas imaju svaka preko 1,3 milijarde stanovnika. Rusiji to predstavlja ozbiljan deficit koji se svakako manifestuje kroz manje tržište, a samim tim i manji obim ekonomije u odnosu na druge velike sile. Pre svih naspram Kine i SAD.

Suštinski, jedina prava pretnja po američku dominaciju jeste narastajuća moć Kine. Još pre izbijanja korona krize zapadni ekonomski stručnjaci govorili su o tome da će Kina do 2030. godine po određenim ekonomskim parametrima prestići SAD. Kada se to konačno i desi, biće samo pitanje momenta kada će i po vojnim kapacitetima Kina nadmašiti svog rivala. Nakon toga neminovno će doći i do smene na vrhu kada govorimo o globalnom političkom uticaju. Upravo ta činjenica najviše plaši američke geopolitičke stratege kako na levoj – liberalnoj tako i desnoj – konzervativnoj strani. Zato, iako se ideološki ne slažu i levi liberali i konzervativci saglasni su u tome da se uticaj Kine mora suzbijati. Jedino ne postoji konsenzus oko taktike koju u tu svrhu treba primenjivati.

Konzervativci su bliži ideji da Rusiju tokom obračuna sa Kinom treba držati po strani, ako je već ne mogu pridobiti za svoju politiku, jer bez energetsko-resursnog oslonca na Rusiju kineski kapaciteti u borbi sa Zapadom postaju značajno suženi. Tramp je predstavljao protagonistu te politike, direktne konfrontacije sa Kinom, a zaobilaženja Rusije. Sa druge strane, Barak Obama je u svom mandatu pokušavao da iscrpi Rusiju otvarajući joj front u Ukrajini, uporedo sa njenim vojnim angažmanom u Siriji. Pritisak na Rusiju je uz sve to dodatno pojačan sankcijama Zapada prema Kremlju i pokušajima da se obori cena energenata, od koje u dobroj meri zavisi budžet vlade u Moskvi.

Suštinski, Obama je pokušao prvo da slomi Rusiju, pa tek potom da sve američke kapacitete preusmeri na Kinu. Sadašnji predsednik SAD Džozef Bajden, kako sad stvari stoje, neće puno menjati Obaminu strategiju. Tačnije korigovaće je taman toliko da će istovremeno voditi politiku suzbijanja uticaja i Moskve i Pekinga. Uostalom, tokom svoje junske diplomatske turneje  po Evropi on je takav razvoj situacije i najavio. Javno je pozvao demokratske zemlje da se ujedine u borbi protiv autoritarnih režima i država. Nije bilo teško zaključiti na koga je Džo Bajden misli pod tim pojmom „autoritarni“.

Doduše, to objedinjavanje Zapada neće teći nimalo lako. Poruka bivše nemačke kancelarke Angele Merkel da nema oporavka svetske ekonomije bez Kine, kao i završetak Severnog toka 2, jasno govore o razmimoilaženju između bliskih saveznika u Vašingtinu i Berlinu. Ni Francuska nije oduševljena tom Bajdenovom strategijom, posebno posle debakla koji je doživela nakon formiranja AUKUS-a, vojnog saveza SAD, Velike Britanije i Australije, a koji je Francuskoj preoteo više desetina milijardi dolara vredan ugovor o izgradnji podmornica za Australiju. Međutim, možda je to jedini put koji SAD i imaju. Njihova vojno-politička alijansa je izuzetno široka i nije lako pomiriti sve interese. Pravljenje ovih manjih namenskih saveza u okviru NATO-a, tipa AUKUS-a, može da objedini pojedine zapadne zemlje na zajedničkom zadatka, a da ostalima da šansu da zbog sopstvenih interesa ostanu po strani. Time se uprkos brojnim izazovima čuva jedinstvo NATO-a.

Na kraju, analizu trenutne situacije u svetu ne možemo završiti bez isticanja trenutne uloge Kine. Već smo naglasili da je to zemlja koja ima najviše kapaciteta da potisne SAD sa liderske pozicije u svetu. Deluje da je u Pekingu sazrelo mišljenje da je vreme za to konačno i došlo. Odlukama vladajuće Kineske komunističke partije autoritet sadašnjeg predsednika Si Đipinga podignut je na najviši nivo. Tačnije, Si je stavljen u rang sa Mao Cedungom i Deng Sjaopingom, dve ključne ličnosti novije kineske istorije. Pod vođstvom Maa sprovedena je komunistička revolucija tokom koje je Kina uspela da povrati svoj suverenitet. Deng je, sa druge strane, zaslužan za kinesko ekonomsko čudo, a Si Điping, kako sad stvari stoje, imaće zadatak da napravi ključni iskorak u uzdizanju Kine na poziciju najmoćnije sile sveta.

Neminovno takva geopolitička slika sveta govori da su pred nama godine velikih izazova na međunarodnom planu. SAD se svog liderstva u svetu neće odreći bez borbe, kao što ni Kina neće odustati od svojih planova. Svet će, za sada, svakako biti bipolaran, a većina zemalja svrstavaće se na kinesku ili američku stranu. Za Peking je važno da znaju da Rusija stoji iza njih, jer upravo će im Ruski resursi biti neophodni u iscrpljujućoj borbi koja sledi. Takođe, za SAD je važno da u toj bici ne ostanu usamljeni, zato će se oslanjati na svoje tradicionalne evropske saveznike uz Australiju, Kanadu, Japan i Južnu Koreju.

Pošto će dva bloka nastaviti da odmeravaju snage širom sveta, gde god im se ukaže prilika, bilo bi dobro da sadašnji kreatori međunarodnih odnosa poslušaju savete Henrija Kisindžera. Neka vrsta dogovora velikih sila je neophodna, radi očuvanja globalnog mira. Možda bi poučeni iskustvom trebalo da deo političkih procesa vrate u Ujedinjene nacije. Naime, iako ta organizacija nikada nije bila ključan činilac međunarodne politike svojim delovanjem je svakako doprinela očuvanju svetskog mira. U prošlosti bio je to kanal komunikacije preko koga su se relaksirali međunarodni odnosi, a mogao bi biti i danas. Jedino što je neophodno jeste da se narušen autoritet te organizacije ojača. Unutrašnje reforme u OUN, naročito u pogledu stalnog sastava njenog ključnog tela Saveta Bezbednosti, bile bi preko potrebne. Ukoliko bi se u tome uspelo značajan posao na sređivanju prilika u međunarodnim odnosima bio bi urađen, a Kisindžer i celokupno čovečanstvo svakako bi bili spokojniji.

IZVORI I LITERATURA

Vladislav Savić, Vudro Vilson. Napredak, Pančevo, 1924.

Čedomir Popov, Građanska Evropa : (1770-1914). Zavod za udžbenike, Beograd, 2010.

Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata. Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga, Novi Sad, 1995.

Stevan Hadživuković, Stvaraoci istorije XX veka. Prometej, Novi Sad, 2005.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja