Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Фридрих Науман (1860–1919), политичар и хришћанско-социјални мислилац, један је од најзначајнијих немачких геополитичара. Отац му је био лутерански пастор. Основну школу похађао је у Лајпцигу и Мајсену, после чега се посветио студијама протестантске теологије у Лајпцигу и Ерлангену. За време студија основао је једно националистичко братство (1881), затим радио у добротворној установи (од 1883), а онда преузео вођење ректората Ленгернберг код Глахауа у Саксонији. Од 1890. године служио је у Унутрашњој мисији у Франкфурту. Био је најпре осамдесетих година 19. века следбеник клерикално-конзервативног и антисемитског берлинског покрета који је предводила Хришћанско-социјална партија Адолфа Штокера, од чијих се ставова оградио 1890. године на Евангелистичком социјалном конгресу, када је постао портпарол „либералног“ крила. Касније се заинтересовао за друштвене теорије Макса Вебера, који је био врло критички настојен према цару Вилхелму II. До 1894. године био је евангелистички пастор, а потом исте године почео да издаје часопис Помоћ, који се бавио социјалним и класним питањима. Један је од оснивача Национално-социјалног удружења (1896) које је заступало идеју друштвених реформи као начина решавања све већег јаза између богатих индустријалаца и сиромашне радничке класе. У огледу Национално-социјални катехизис (1897) настојао је да ближе дефинише своје виђење појмова национализам и социјализам. За Наумана је национализам „погон немачког народа да прошири свој утицај у свету“, а социјализам је означио „као нагон радних маса да прошире свој утицај у народу“.
За време Великог масакра у Османском царству (1894–1896) који је у султан Абдул Хамид II, у име панисламистичке идеологије, покренуо над Јерменима и Асирцима, заузео је антијерменске ставове, али је осудио геноцид над овим народом 1915. године, и поред немачко-турског савеза у Првом светском рату. Иначе, уочи Великог рата, заступао је једну верзију „либералног монархизма“ потписујући Манифест из 1914. године, док је 1917. године подржао тзв. Резолуцију мира. После рата 1919. године био је међу оснивачима Немачке демократске партије и један од „очева устава“ Вајмарске републике у којој је био посланик. Непосредно пред смрт изабран је за првог председника Демократске партије.
Науманова најзначајнија књига Mitteleuropa (Мителевропа) објављена је на почетку Првог светског рата 1915. године и представља резултат његовог разумевања сложених односа у Европи крајем 19. и почетком 20. века. Објашњавајући своје виђење Мителевропе, он је те године био под снажним утицајем аустријско-немачког војног савеза и ситуације на фронту. Према његовом мишљењу, језгро ове концепције чиниле би Немачка и Аустроугарска, као и друге области које би се простирале од Северног и Балтичког мора до Алпа, Јадранског мора и јужне границе подунавске равнице, при чему је формирање овог савеза правдао „географском предодређеношћу и заједничким културним моделом, а нарочито потребом стварања јединственог економског простора и војним савезништвомˮ. На тај начин је Науманово виђење Средње Европе више дефинисано као једна интересна експанзивна зона, а мање као „пангерманскаˮ етничка идеја, што је чини знатно различитом у односу на Рацелове националистичке идеје. Ова Науманова књига преведена је на многе светске језике и има огроман политички и научни значај. Наиме, историјска искуства, нарочито светска збивања у 20. веку, показала су да је свака артикулација немачког политичко-географског утицаја, била главни повод за ратна разарања на Старом континенту, али и конфликте који су се убрзо пренели на остатак света.
Немачка централност
Знаменити научник Лајбниц први је употребио израз mitte како би описао положај Немачке. Зачетници немачке концепције Средње Европе били су Фридрих Лист и Карл Лудвиг фон Брик четрдестих година 19. века, уз напомену да је двадесетак година раније појам Мителевропа први користио географ Карл Ритер. Једна од Листових идеја односила се на преусмеравање тадашњих аутодеструктивних токова немачке имиграције од Америке ка Истоку, а што се поклапало са његовим економским моделом „Продора на исток“, док се Фон Брик као аустријски политичар залагао за савез Немачке и Аустрије који је сматрао основом за доминацију германског фактора у Средњој Европи. Рудолф Кјелен је сасвим правилно детектовао изазов са којим се немачка геополитика суочавала од момента уједињења 1871. године до данас, а то је изазов немачке централности.
Кјеленове тезе о доминантној и интегративној моћи германског фактора суштински су се поклопиле са „средњоевропском идејом Мителевропе“. У својој капиталној студији Држава као животни облик (1916) дотадашња научна поимања „државе као правног субјекта“ је редефинисао и на основу емпиријских истраживања проширио, са дотадашње јуристичке, на социјалну, привредну, географску и демографску димензију. Он је геополитику дефинисао као науку о држави као земљи, територији, области или најдиректније о пространству, а коју спроводе државне институције у конкретном географском простору, и она јесте, према његовом схватању, емпиријски део учења о држави, а не грана географске науке. Шведски политичар је стварање великих држава посматрао као природан историјски процес, указујући да велике државе исказују једну врсту „геополитичког магнетизма“ у односу на околне мање просторе. На тој основи настала је његова концепција „великог средњоевропског простора“, која се савршено поклапала с Наумановим ставовима о немачкој Мителевропи. Према томе, реч је о једном изразито геополитичком појму који по свом садржају надилази дотадашње националистичке пангерманске идеје о политичко-економском преуређењу Средње Европе.
Мада је уважавао Кјеленове интерпретације изазова немачке централности, Фридрих Науман је у промишљањима о мителевропској концепцији настојао да угради и особене ставове. Тако је под утицајем ратних дешавања из просторног опсега Мителевропе искључио Италију, због њеног савезништва са силама Антанте. Заступао је становиште о једној форми интеграције која би била мање етничка и пангерманска, а више интересна, експанзионистичка и геополитичка. Као што је написано, она би обухватала подручје од Северног и Балтичког мора до Алпа, Јадранског мора и јужне границе подунавске равнице, и политички и економски обједињена, представљала противтежу снажним супарницима попут Француске, Велике Британије и Русије. Захваљујући свом централном положају природни етнички стожер таквог великог простора би требало да буде Немачка, тј. Немци и немачки језик, као обједињујући културолошки чинилац Мителевропе, уз уважавање и других језичких и националних посебности на овом простору. Отуда је у Наумановој интерпетацији стварање једне „мителевропске супранације“ крајњи чинилац и најјачи гарант геополитичке самосвојности овако замишљене Средње Европе.
Осовински динамизам
Успостављање Мителевропе, чија би основа био савез Немачке и Аустроугарске, за Наумана је била и историјски оправдана чињеница. Наиме, он је указивао на мителевропске традиције од средњег века до Бизмарка, истичући као историјски пандан постојање Светог римског царства немачког народа. Због тога би, по Науману, опстанак „двојног савеза“ била геополитичка потреба која би Немачкој дугорочно, и после Великог рата, омогућила важну улогу и могућност да планира будућност. Науман је у прилог овом виђењу истицао да величина Немачке из 1910. године (541. хиљада квадратних километара и око 65 милиона становника), лишена савеза с Аустроугарском, онемогућава не само њено надметање с другим великим силама, него и саму мителевропску мисију. Отуда је сматрао да је овај савез, поред територијалног проширења, потребно и суштински преусмерити ка успостављању јединственог економско-финансијског, војног, законодавног, спољнополитичког, образовног и социјалног система. Овоме свакако треба додати и његово гледиште о томе да су, поред економских интереса савезништва, неопходни и други обједињујући чиниоци засновани на географским, културним и духовним карактеристикама Мителевропе.
После завршетка Првог светског рата 1918. године и Науманове смрти 1919. године, мителевропска идеја је због милитаристичке политике Беча и Берлина, једно време била склоњена у страну, али се релативно брзо, нарочито после успона нацизма, изнова појавила у различитим просторним и конституционалним варијантама. Динамизам немачке осовине дошао је до изражаја чак и после Другог светског рата, уз коришћење мимикријских израза „Унутрашња Европа“ или „Централна Европа“, али су сви покушаји овакве геополитичке артикулације углавном били неуспешни. Почетком осамдесетих година прошлог века, а посебно после пада Берлинског зида, тема Мителевропе постаје изнова актуелна. Од тада до данас појављују се разни модалитети ове концепције који су засновани на потреби њене регионално-географске, просторне, економске, културне, цивилизацијске и геоекономске артикулације.
Индикативан пример једне такве поделе покушао је да уобличи Петер Јордан из Аустријског института за Исток и Југоисток у Бечу. Његова варијанта Мителевропе је, да је реч о једном од укупно шест великих светских простора који би били успостављени на основу „културних критеријума“, уз напомену да би ови критеријуми били важећи, или у оквиру стварних културних ареала, или у границама културних ареала који уважавају границе држава. У том погледу врло је парадигматична концепција Дунавске стратегије коју је Европска унија усвојила 2011. године и која несумњиво представља инструмент геополитичке и геоекономске интеграције подунавских земаља у интересну сферу Немачке и њено настојање да изнова обнови своју водећу улогу у уједињеној Европи (у том погледу потребно је анализирати немачку политику подршке разбијању СФРЈ, али и латентну подршку оним политичким снагама које Војводину посматрају као некакав издвојени парадржавни ентитет у односу на остатак Србије).
На овом месту вреди се подсетити Наумановог опажања о национализму као највећој препреци на путу стварања средоњоевропске концепције. Иако, свестан просторне и културне доминације Германа у овом делу Европе, немачки геополитичар је итекако уважавао чиниоце верско-нацоналне фрагментације и измешаности на овом подручју. Он је истицао да је реч о појави која је последица недостатка хомогености, изостанка централизације и непостојања главног града (метрополе), а што су фактори којима располажу Велика Британија, Француска и Русија као оновремени главни немачки супарници.
Средња Европа
У неким ранијим радовима посвећеним изазову немачке централности указали смо на одређене слабости у понашању германског политичког бића, а које се огледају својеврсној унутрашњој противречности која је, показало се, била главни узрок катастрофе оба светска рата. Једна група аутора уочену противречност објашњава релативно касним уједињењем немачких држава 1871. године, али и недостатком политичког талента за рационално промишљање у пресудним историјским моментима. По свему судећи, у немачком друштвеном бићу дубоко је присутан малограђански елемент који је погодан за манипулацију различите врсте. Парадокс немачких погрешних историјских избора утолико је већи ако се зна да је управо ова држава дала врхунске геополитичаре који су били далеко испред свог времена (Карл Хаусхофер, Карл Шмит).
Приликом разматрања геополитичности Средње Европе ваља имати на уму њен изразито континентални карактер који је природно сучељен с поморским просторима Западне Европе. Средњоевропски геополитички арел понекад је захватао и подручја Италије и Шпаније и о томе постоје одговарајући историјски преседани. Овде ваља упозорити на извесне недостатке овако осмишљеног простора који, без обзира на ванредне привредне потенцијале и свест о особеној цивилизацијској мисији, није довољан да самостално обезбеди геополитичку еманципацију Европе. Ово опредељење исказивали су највећи немачки умови, попут Карла Хаусхофера, који је у својим геополитичким пројекцијама указивао на постојање три велика евроазијска ареала: Западног (Евроафрике), Осовинског (Евроазија у уском смислу речи) и Источног (подручје Тихог океана), а које је у каснијим радовима описивао као „Оријентацију на Истокˮ. Оно што је, међутим, одликовало поменуту оријентацију свакако није никакав расизам према словенским народима, него настојање да се учини заједнички цивилизацијски напор Русије и Немачке који би требало да уроди успостављањем „новог евроазијског пореткаˮ, и потпуној геополитичкој еманципацији у односу на таласократске силе.
Веома слична опредељења заступао је и Карл Шмит који је истицао становиште да развој номоса земље мора да доведе до појаве државе–континента. Кретање ка њеном настанку подразумева неколико нивоа који почињу са градовима–државама, други ниво чине државе–територије, да би се све завршило стварањем великог простора који представља историјску и геополитичку нужност. Кључ за остварење овако осмишљених геополитичких пројекција свакако је стварање стратешке осовине Москва–Берлин. Наиме, трагична историјска искуства из прошлог века наводе на закључак о другоразредној улози немачке географске централности у односу на подручје руског евроазијског Хартланда. Из овако срочене хипотезе произилази и став о томе да је питање европске (самим тим и немачке) стратешке и политичке независности тангентално везано за цивилизацијску мисију Русије и Руса.
Нова источна политика
Указали смо да је осамдесетих година 20. века дошло до једне врсте поновног интересовања за концепцију Средње Европе, првенствено у комунистичким државама попут Пољске, Чешке и Мађарске, али и на простору некадашње СФРЈ, посебно у Словенији и Хрватској. Реч је особеном одјеку „либерализације свести“ друштвених и интелектуалних елита који се на различит начин испољавао у свакој од поменутих држава. Углавном, радило се о сусретима интелектуалаца с подручја Средње Европе на којима су расправљало о положају дисидената, људским правима, могућностима успоставе вишестраначког система и другим сродним темама. Разуме се да су, посебно у другој половини осамдесетих година, ове тенденције биле подстакнуте и сличним процесима либерализације у самом СССР.
Занимљиво је да је први мителевропски сусрет који је окупио учеснике с обе стране Гвоздене завесе одржан 1983. године у италијанском Дуину. Једна од истакнутијих личности која је присуствовала овом догађају био је Ежен Јонеско, који је као француски писац нагласио своју менталну и културну припадност Мителевропи. Он је још тада у име остварења овог концепта позвао на румунско-мађарско помирење и превазилажење проблема Трансилваније, али и на стварање мителевропске конфедерације у чији би састав, поред ове две државе, ушле Хрватска, Аустрија и Чехословачка. На сличан начин, осамдесетих година, своје циљеве образлагали су и словеначки интелектуалци који су у разговорима са српским интелектуалцима, које је предводио писац Добрица Ћосић, унапред одбацивали сваку помисао о демократизацији СФРЈ стављајући у први план идеју „самосталности Словеније“ под изговорм њене припадности средњоевропском културно-цивилизацијском кругу.
Францускиња Катрин Орел с правом указује на хладноратовско порекло „препорода идеје Средње Европе“ као механизма који је не само противречио совјетским интересима, него и послужио за разбијање „глобализаторског назива Источна Европа“. Чини се посебном занимљивом тврдња француске теоретичарке да је позивање на географску припадност код Чеха, Пољака, Мађара, балтичких народа, Словенаца и Хрвата, створило једно „осећање супериорности“ у односу на Русију (Србију) и самим тим претпоставке за приближавање ових народа Западу. Овде треба указати на локални одјек ове идеје међу словеначким и хрватским друштвеним делатницима којима је припадност Мителевропи била изговор не само за одбацивање социјализма, него и Балкана као тобожњег симбола културног заостајања и инфериорности. Отуда није случајно да је, примера ради, и после отцпљења од СФРЈ, хрватска друштвена елита наставила да се Србима обраћа „повишеним тоном“ у име некакве неупитне припадности Европи. Ова врста расположења данас је, у односу на Русе и руску културу, посебно изражена у Украјини и делимично Белорусији, где манифестације антируског расположења попримају и психопатолошка обележја кроз величање нацизма. Занимљиво је да је после окончања Хладног рата из геополитичког речника нестао не само појам Источне Европе, него и појам Истока, који се углавном идентификује са Русијом као симболом хроничне неслободе и тоталитаризма.
На крају овог огледа намећу се и одређени закључци. Наиме, после завршетка Хладног рата, уједињења Немачке, распада Источног блока и Совјетског Савеза, мителевропска идеја постала је питање од прворазредног геополитичког значаја на европском континенту. Поред немачког утицаја, рађању „стварне Мителевропе“ свакако је допринела и проактивна политика Ватикана, која је настојала да на католичкој духовној основи дефинише цивилизацијске границе „Нове Европе“ у односу на источноправославни свет. Са ове временске раздаљине ова процена Ватикана показала се као фаталан стратешки промашај који је створио предуслове за „нову гвоздену завесу“, овога пута на верској и културно-цивилизацијској основи (подела Европе на римски и византијски део). Оваква оријентација је подручје некадашње Источне Европе (данас Нове Европе) закономерно претворила у ексклузивну зону англоамеричких геополитичких интереса, а што драматично показују актуелна дешавања у Украјини у којима се ЕУ понаша као „филијала атлантских интереса“. Ипак, то не значи да у неком скоријем времену, потенцијал Мителевропе поново неће доћи до изражаја, јер је реч о геополитичком ентитету који је изразито континенталистичког и антиатлантистичког карактера, односно строго је везан за Немачку и централност њеног географског положаја. Отуда ће од начина артикулације ове теме, посебно у односу на Русију, зависити и геополитичка будућност читаве Европе која је у строго географском смислу мало полуострво Великог копна.
ЛИТЕРАТУРА:
Александар Дугин, Основи геополитике, I , Екопрес, Зрењанин 2004;
Катрин Орел, Средња Европа: од идеје до историје, Клио, Београд 2012;
Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016;
Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.
Остави коментар