Франсоа Оланд и Западни Балкан

31/07/2021

Ауторка: др Александра Колаковић

Од 2019. године и посете актуелног француског председника Емануела Макрона Београду, наглашава се повратак Француске у регион Западног Балкана, као и њена битна улога у евроинтегративним процесима и наставку дијалога Београда и Приштине. Оцене су да је Француска администрација у другој половини председничког мандата Макрона значајну пажњу посветила региону који још није део Европске Уније, иако се дуги низ година земље налазе у приступним преговорима или настоје да постану земље кандидати. Честа су и мишљења да Француска пре Макрона није водила или није имала јасно дефинисану политику према Балкану и земљама, које су трпеле разне спољнополитичке притиске поред отежаних односа између самих балканских земаља које је изнедрио ехо некадашњих и актуелних сукоба и супростављених ставова. Како се наглашава и да је на регионалним изборима 2021. године левица показала да ипак није нестала са политичке сцене Француске, а како се веровало након 2017. године, време је да се вратимо у време (за сада) последњег председника Француске из социјалистичког корпуса Француске – Франсоа Оланда. Циљ овог есеја јесте да осветли Оландову владавину у контексту Западног Балкана.

Ко је Франсоа Оланд? Рођен у Руану 1954. у породици лекара и социјалне раднице, Франсоа Оланд је имао основа да стекне високо образовање на Правном факултету, потом га заокружи у оквиру престижне ЕНА (Висока школа за администрацију) и Института за политичке науке у Паризу. Као члан Социјалистичке партије од 1979. године, био је економски сарадник Франсоа Митерана (у време док је био председник), а потом и посланик од 1988. године. Дакле, у време када су се одиграле крупне промене и ратови на Балкану, Оланд је обављао посао посланика и полако крчио себи пут ка руковођењу Социјалистичком партијом од 1997. године (до 2008. године када се повукао са чела Социјалиста). Интересантно је подсетити да је његова бивша невенчана супруга Сеголен Ројал била противкандидат Николе Саркозија на изборима 2007. године, као и да је Оланд постао кандидат социјалиста након што је сексуални скандал дискредитовао Доминик Штос Кана, некадашњег шефа Међународног монетарног фонда.

Победа Франсоа Оланда на председничким изборима 2012. године (уз освојених 51,6% према 48,33% Николе Саркозија) вратила је левицу на власт у Француској. Ово је била велика промена како у унутрашњем, истовремено и у спољнополитичком животу земље.  Од Оланда, кога је локална штампа називала „Господин Нормални“, Французи су очекивали да омогући да Француска преброди економску кризу и оснажи своју економију. Најавио је борбу против корупције, повећање пореза за богате и већа социјална давања, као и да ће заштитити Француску од глобалних тржишта. Ипак, Оланда је чекао и важан посао у односима у оквиру ЕУ и на спољнополитичком плану, дакле у нормализовању еврозоне и сусрет са решавањем проблема миграторног таласа. У овом периоду земље Балкана, које су остале ван граница ЕУ трагале су за својим путевима придруживања и било је битно како ће Француска предвођена новим председником посматрати и утицати на евроинтеграције земаља региона.

Ипак, да бисмо разумели ставове Франсоа Оланда према Балкану, важно је указати како је 2012. године гледао на ЕУ и Француску. У чувеном говору у Хали Бурже јануара 2012. године Оланд је као другу тачку у вези са финансијама Француске поменуо ЕУ: „Зона евра слаби пред нашим очима. Француска мора да пронађе начин да промени актуелну оријентацију ЕУ (…) Судбине Европе и Француске су повезане. Величина Француске не може бити одвојена од снаге саме Европе. Нама је Европа потребна и она мора да нам помогне да изађемо из кризе, али не тиме што ће наметати ‘стезање каиша’ без краја, јер нас то може одвући у спиралу депресије. Дисциплина је неопоходна, а ангажман мора ићи у правцу смањења дуга и, у исто време, повратка поштовања. Али само нам економски раст може омогућити да до тог циља сигурно стигнемо“. Оланд је још пре доласка на власт обећао да ће радити на стварању еврообвезница које је замислио као систем узајамног помагања у вези са једним делом ЕУ држава чаница, као и начин финансирања великих пројеката. „Приликом доношења одлука које се тичу појединих држава, бранићу демократију, јер је она смисао европске идеје, кроз инсистирање на кооперацији у делању између националних и европског парламента“, каже Оланд, који се определио да Немачку и њену канцеларку Ангелу Меркел, анимира и за нову трговионску политику која ће онемогућити нелојалну конкуренцију, фиксирати чврста правила и реципроцитет на социјалном плану и у сфери заштите животне средине. „Европа има пуно недостатака и ја их знам“ наводи Оланд у свом говору и закључује: „Али у исто време, она је наша заједница. Бранимо је, њој је то потребно и она то заслужује. Оно што недостаје Европи, а ово вам говори неко ко је Европљанин у срцу, али и неко ко не жели да живи у било каквој Европи, јесте кретање према Европи раста, према Европи солидарности, према протекционистичкој Европи. Ово је позив Француске да заједно са Немачком и земљама које желе да нас прате конструишемо такву Европу“. Оланд је дакле пре свега желео да редефинише нове односе на линији Француска – Намачка, посебно да преко ЕУ ојача економију и уреди односе између држава чланица на основама солидарности и јачања заједнице, и сузбијању таласа евроскептицизма који је почео да расте. Упоредо, додатни проблем који је уздрмао Европску Унију и Француску јесте талас мигараната који је у време Оландовог председничког мандата постао један од посебно важних изазова. У складу са поменутим, Западни Балкан је био у другом плану.

Ипак, у јулу 2013. године само неколико недеља након проширења у оквиру којег се поред Словеније, ЕУ прикључила још једна некадашња југословенска република – Хрватска, Франсоа Оланд је током званичне посете Словенији,  послао поруку региону Балкана. Успон евроскептицизма у државама чланицама ЕУ се већ осећао и посебно се одразио на ставове ка новом проширењу, стога се као битна, наглашава порука Оланда да „врата Европе остају отворена за балканске нације спремне да играју на карту помирења“. У Француској јавности није ни постојало интетересовање, нити се, у оним деловима елите која је о томе одлучивала, подржавала идеја да убрзано дође до новог проширења. У овом контексту посебно је важно истаћи да је француска левица још имала на уму ехо „најгорег сукоба у Европи од краја Другог светског рата“. Стога је и улазак у ЕУ за државе Балкана које су само две деценије раније биле у рату и/или лошим билатералним односима повезује са нормализацијом односа као предусловом да се европско отварање ка Балкану не заврши са Хрватском.

Први (а касније и последњи) службени пут Франсоа Оланда у иностранство био је у Немачку. Сусрети и сарадња са Ангелом Меркел, не само да су утицали на односе унутар ЕУ, већ су опредељивали Оландов однос према земљама Западног Балкана. Мигрантска криза била је посебно изазовна за Меркелову и Оланда, а у овом контексту и питање тзв. Балканске руте. Један од важнијих састанака немачке канцеларке Ангеле Меркел и председника Француске Франсоа Оланда одиграо се крајем августа 2015. године у Берлину. Водили су се разговори о напорима Европске уније да се избори са највећом мигрантском кризом у последњих 50 година, иако у ово време није било обједињених и прецизних званичних података колико је миграната (Сиријци, Авганистанци, Ирачани) пристигло у Европу. Ипак, оно што је посебно било важно јесте да мигранти више нису долазили првенствено бродовима преко Шпаније и Италије као ранијих година, већ све више Балканском рутом која их води кроз Грчку преко Македоније и Србије до Мађарске. Стога је за ЕУ постало веома битно питање како се Западни Балкан суочава са избегличком кризом. Приоритет овог разговора између Меркелове и Оланда, поред оцене како се земље и грађани Западног Балкана односе према избеглицама, јесте и формулисање јединствене европске политике према азилантима и састављање обједињеног списка сигурних земаља чији држављани неће бити сматрани за легитимне тражиоце азила, што до сад није урађено. Оланд је дакле и у овом сегменту када је реч о Западном Балкану и мигрантима, следио Меркелову и заједничку европску политику.

Париски самит о Западном Балкану јула 2016. године, којим је председавао Франсоа Оланд окупио је председнике влада балканских земаља, Федерику Могерини, потпредседнице Европске комисије, Јоханеса Хана, европског комесара за проширење, као и председнике влада Немачке, Аустрије, Италије, Словеније и Хрватске. Франсоа Оланд је на конференцији за штампу након самита рекао да увиђа „несигурност у региону Балкана, посебно око настојања тих земаља да се придруже ЕУ блоку“ и посебно нагласио: „Држаћемо своју реч и наставићемо да радимо на стабилности и сигурности на Балкану, а земљама региона поручујемо да се процес проширења Европске уније наставља“. У контексту актуелног Брегзита, евроскептицизма и уласка земаља Западног Балкана у ЕУ, Оланд је нагласио да је битно нагласити да одлука Велике Британије ни на који начин неће утицати на ангажовање ЕУ према балканским земљама, у складу са условима који су пред њих постављени.

Закључак Самита је потврда европске перспективе Западног Балкана, а у овом контексту, Француска је као и остале земље ЕУ, посебно нагласила да је за све земље Западног Балкана важно да наставе напоре које улажу у регионалну сарадњу, при чему је поздрављена њихова посвећеност уздржавању од инструментализације нерешених билатералних питања. У оквиру овог самита свечано је отворена и Регионална канцеларија за сарадњу младих Западног Балкана, која је инспирисана француско-немачком Канцеларијом за младе, а која је имала велики удео у оснаживању француско-немачких односа при изградњи и развоју ЕУ. Франсоа Оланд је дакле у оквире француске политике на Западном Балкану сматрао да је потребно радити на помирењу и стабилности региона са изразитим напетостима, бројним нерешеним политичким питањима и у коме се још осећало наслеђе ратних сукоба. Иначе, Регионална канцеларија за сарадњу младих Западног Балкана започела је активности 2017. године, а посебна компонента њеног рада поред пропагирања регионалног помирења и европске будућности јесте развој мобилности младих у региону, што је још један познати механизам француско-немачке сарадње у циљу евроинтеграција. Поред поменутог фокуса на младе у региону, што је видљиво и на основу обезбеђивања што већег приступа младих у региону европском програму стипендирања Ерасмус +, показано је и економско интересовање у оквиру кога су одобрена три пројекта у области железничког саобраћаја и енергетике. Овде увиђамо још једну стару, проверену и радо коришћену компоненту француске политике – културну дипломатију (школовање младих у Француској), коју је Оланд, у складу са политиком ЕУ према Западном Балкану, унео у оквире односа према Западном Балкану.

Приметно је да је током целог мандата Франсоа Оланд подржавао идеју европске перспективе за земље Западног Балкана, при чему је Француска од 2008. године признала Косово* као независну државу, што је компликовало и отежавало развој односа на релацији Париз – Београд. Упоредо, у француској политици према Балкану, коју је предводио Франсоа Оланд приметан је утицај идеолога француске левице и слике Балкана из последње деценије 20. века у којој је Србија приказана негативно. Такође, иако регион Западног Балкана, што због других крупних спољашњих (мигрантска криза, Брегзит, пораст евроскептицизма) и унутрашњих (економија, порези, афере) питања током мандата Франсоа Оланда, није био у фокусу, повремено је износио ставове Француске, који су у суштини били сагласни са немачким и европским. Може се рећи да их је следио, односно да у њима није било крупних француских специфичности, осим наглашавања да је ЕУ мировни пројекат, као и да су све земље региона искусиле грађански рат, национализам и екстремизам, те да знају ценити мир. Француска потпора регионалном помирењу у том контексту је најснажнија компонента политике Франсоа Оланда према Западном Балкану.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања