Франсис Фукујама: теоретичар постисторије

08/06/2020

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Франсис Јошихиро Фукујама, политиколог и аналитичар, један је од најутицајнијих  америчких интелектуалаца постхладноратовске ере и свакако личност чији стваралачки опус никога не оставља равнодушним. Родио се у Чикагу 27. октобра 1952. године у породици протестантског свештеника. Завршио је класичне студије на Универзитету Корнел, а докторирао из области политичких наука на чувеном Харварду. Професор је међународне политичке економије и декан на Високој школи међународних студија на Универзитету Џон Хопкинс, као и носилац почасних доктората на универзитетима у Конектикату и Доену. Члан је Савета председника САД за биоетику, Америчког удружења за политичке науке, Савета за спољне послове, Пацифичког савета за међународну политику, Глобалне пословне мреже и других утицајних организација. Био је члан Групе за политичко планирање у Стејт департменту, а потом се ангажовао на пројектима у оквиру „Ранд корпорације“ која је само средиште америчког војноиндустријског комплекса. Ангажован је у Центру за демократију, развој и владавину права у Институту „Фримен – Спогли“ на Стендфорду у Калифорнији.

У протеклих неколико деценија бавио се темама демократизације, међународне политичке економије, анализирањем улоге културе и друштвеног капитала у савременом економском животу, и друштвеним последицама технолошких промена. Његова књига Крај историје и последњи човек (1992) постала је светски бестселер и преведена је на више од двадесет светских језика. Написао је и књиге: Поузданост: друштвене врлине и стварање просперитета (1995), Велики раскол: људска природа и реконструисање друштвеног поретка (1999), Наша постхумана будућност: последице биотехнилошке револуције (2002), Изградња државе: управљање и светски поредак у 21. веку (2004), Изградња нације: после Авганистана и Ирака (2006), Америка на раскршћу: демократија, моћ и неоконзервативно наслеђе (2006), Источноазијски мултилатерализам: изгледи за регионалну стабилност (2008), Порекло политичког поретка (2011), Политички поредак и политички распад: од индустријске револуције до глобализације демократије (2014).

Поред тога редовно пише колумне за утицајне америчке часописе који креирају јавно мњење, држи научна и популарна предавања, учествује на конференцијама различитог профила и објављује чланке у водећим публикацијама из области друштвених наука. По политичком опредељењу је републиканац, али се после двехиљадите године дистанцирао од неоконзервативног крила странке, оштро критикујући политику неограничног војног интервенционизма званичне администрације САД. У последње време има критички однос према политици председника Доналда Трампа.

Мада је светску популарност стекао када је 1989. године, уочи пада Берлинског зида, написао есеј о крају историје, Фукујама је у међувремену знатно ревидирао своје ставове износећи  тврдњу да се „историја ипак наставила“. После догађаја од 11. 9. 2001. године у САД подржао је, упркос неслагањима с тадашњом администрацијом, употребу контроверзног термина „исламофашизам“ који је Британац Кристофер Хиченс користио током деведесетих година прошлог века. Овоме додајмо да је актуелну „вирусну кризу“ описао „као посмртно звоно добу неолиберализма“, које је почело осамдесетих година за време владавине Маргарет Тачер и Роналда Регана.

Крај историје

 

Фукујамин есеј Крај историје? објављен је у летњем издању часописа Национални интерес, свега неколико месеци пре рушења Берлинског зида у новембру 1989. године. Нема сумње да је појава овог текста и касније књиге (1992) била подстакнута тадашњом атмосфером у међународним односима. Упркос званичној реторици и похвалама на рачун „перестројке“ у западним круговима доминирало је мишљење о потпуном поразу Совјетског Савеза у Хладном рату. Отуда је овај оглед представљао и одраз осећања тријумфализма на политичком Западу у односу на Русију (Совјетски Савез), али у одређеној мери и настојање да се испита пулс најшире стручне и политичке јавности.

Фукујама је становиште о „крају историје“ заснивао на примерима историје Запада, Совјетског Савеза, Кине, земаља југоисточне Азије и Трећег света, уз истицање важности процеса који су осамдесетих година отпочели у свету. За разлику од теоретичара „конвергенције“ који су веровали у идеолошко стапање капитализма и социјализма, Фукујама је у поменутом есеју указивао да ће основно обележје краја 20. века бити потпуни тријумф економског и политичког либерализма. Своје уверење објашњавао је недостатком одрживе алтернативе западном либералном капитализму, уз опажање да ће се последице ове појаве одражавати не толико у материјалној сфери (ширење култа потрошње) колико у идејној сфери или свести људи. Према америчком политикологу свет се по завршетку Хладног рата није суочио само с окончањем једне епохе, него с крајњом тачком идеолошке еволуције човечанства, тј. универзализацијом либералне демократије као коначног облика људске владавине. Тако се после Маклаунове теорије о „крају географије“, свет суочио с интерпретацијом не само о „крају историје“, него и последично о  „крају геополитике“.

Критичари овог огледа указивали су на неоригиналност, односно потпуну ослоњеност на ставове знаменитог француског хегелијанца руског порекла А. Кожевникова (Кожева) из његовог дела Упутство за читање Хегела. Реч је о интелектуалцу који је у Паризу тридесетих година одржавао предавања о Хегеловој Феноменологији духа и тако извршио велики утицај на француске интелектуалце, попут Сартра на левици, или Арона на десници. Кожевников је указивао на Хегелово разумевање историје које се завршило битком код Јене 1806. године (када је Наполеон победио пруску војску – прим. аутора) и када су се начела Француске револуције отелотворила у Универзалној и хомогеној држави која је, у ствари, исходишна тачка идеолошке еволуције човечанства. Кожевников је истицао да се реална историја завршила стварањем капиталистичког система у материјално богатој западној Европи, сматрајући да је растумачио Хегела, као и  да после тога за филозофе више нема посла.

Опоненти указују и на друге недостатке Фукујамине теорије о крају историје, првенствено на његово неразликовање класичне (догађајне) историје од историје идеја и идеологија. Наиме, нема сумње да су дешавања у постбиполарној ери делимично потврдила тријумф либералног капитализма као друштвеног модела, али се историја, онако како је предвиђао Фукујама, ипак није завршила. Пре свега, овде је реч о појавама исламског тероризма, али и руског, кинеског и индијског друштвено-економског модела, који су се у околностима свеобухватне кризе у првим деценијама 21. века показали као неупоредиво прилагодљивији. Ову чињеницу свакако да најупечатљивије потврђује и последња актуелна криза изазвана Ковидом-19.

Крај геополитике?

 

После бурних реакција интелектуалне јавности на објављивање есеја о крају историје, Фукујама је 1992. године објавио и целовиту студију под насловом Крај историје и последњи човек. У суштини овај рад замишљен је као разрада раније изнетих теза, али и настојање да се на дубљи филозофско-историјски начин појасне ставови изнети три године раније.

Фукујама је свој приказ историје западних идеологија и друштвених система засновао на хегелијанизованој Платоновој психологији према којој је људско биће поприште сталне борбе између тимоса (покретача страсти) и логоса (покретача рационалних одлука). На овој основи људска друштва је могуће поделити на ауторитарна којима управља тимос (разне варијанте фашизма и комунизма) и демократска којима доминира логос (либерално капиталистичка). Из оваквог посматрања друштва, позиције појединца, власти, силе, недемократских и нелибералних идеологија, произилази и поједностављено тумачење о планетарној победи либералног капитализма које уједно представља и крај историје. Фукујама је при крају књиге ипак извео мали отклон у односу на сопствено прорицање историје из 1989. године, указујући на „обездуховљеност и недостатак унутрашње енергије“ као обележја западних либералних друштава, да би у чланку Рефлексије о крају историје, пет година касније (1995) довео у питање своју полазну претпоставку констатацијом да је либерал-капитализам само најмање лош међу свим до сада познатим друштвеним системима. Тако је суштински довео у питање и теорије о крају геополитике.

Занимљиво је да су се теорије о „крају геополитике“ појавиле упоредо са завршетком Хладног рата, као и да су у промовисању оваквих ставова предњачили углавном етаблирани западни интелектуалци. Реч је о својеврсном историјском парадоксу који као такав одудара од опште линије развоја геополитичке мисли на Западу после 1945. године. Наиме, посебно у англоамеричком свету, геополитичка истраживања не само да нису прекинута него су додатно разрађивана, тако да нема ни говора о некаквом дисконтинуитету у односу на класике англосаксонске геополитике (Мекиндер). Штавише, чак су многе претпоставке немачке геополитике, која је била јавно проскрибована због „нацистичког греха“, уграђене у савремене атлантистичке интерпретације „географске осе историје“, а што је посебно дошло до изражаја у процесу разарања југословенске државе (1991 – 1999).

Један од најистакнутијих следбеника „геополитичког релативизма“, ослоњеног на Фукујамину теорију о крају историје, свакако је Едвард Лутвак, саветник у америчким дипломатским и војним круговима. Он се сматра постмодерним утемељивачем геоекономије – особеног научног правца чије је карактеристике детаљно појаснио у студији Турбокапитализам: победници и губитници у светској привреди (1999). Овај аутор истиче да ће у постхладноратовском периоду употреба војнополитичке силе бити замењена средствима економске принуде. На тај начин биће успостављен потпуно другачији планетарни амбијент заснован на економским сучељавањима, посебно у областима међународне трговине и индустријама високих технологија. Лутвак је допуштао могућност жестоких економских конфронтација и међу дојучерашњим савезницима у Хладном рату (САД, ЕЗ, Јапан), али је у потпуности одбацивао идеје о војним сукобима јер „демократије међусобно не ратују“. Идеолошки оптимизам о наступајућој ери геоекономије, која треба да замени геополитику, заснивао је на улози „нетериторијалних чинилаца у светској економији, посебно у светској трговини“, а што се показало као утопијска слика света. Наиме, упркос процесима глобализације, националне државе су се наметнуле као ефикасни регулатори економских процеса, првенствено због тога што не могу да следе искључиво економску логику која би занемаривала остале интересе унутар њихових граница.

Не улазећи овом приликом детаљније у теоријско и практично разјашњење улоге геоекономије и њен однос према геополитици, утисак је да се у последње време појављују ставови који ову проблематику посматрају знатно уравнотеженије. К. Жан и П. Савона указују да је „геоекономија у основи инструмент и изданак геополитике“, али притом не оспоравају њен све већи значај у одређивању укупне моћи земаља у свету. После геополитичке катастрофе Совјетског Савеза геоекономија је у постсовјетској Русији доживела истинску експанзију. Разуме се да је предзнак тамошњих истраживања битно другачији у односу на Лутвакове теорије. Тако Е. Кочетов геоекономију дефинише „као средство за боље позиционирање државе на светском нивоу“ о чему прилично јасно сведоче и стална настојања Русије да сопствене ванредне ресурсне потенцијале (нафта, гас, храна, вода) валоризује у строго геополитичком смислу. У сваком случају најближе истини је запажање да се у савременом свету геополитика и геоекономија међусобно прожимају.

 

Неомондијализам

 

Концепција мондијализма појавила се у историјском смислу знатно раније пре завршетка Хладног рата. Поједини аутори изворе ове идеје уочавају у средњем веку, па и раније, у неким утопијским и хилијазмичким покретима. Основ мондијализма чини представа да ће у одређеном кулминационом тренутку светске историје доћи до окупљања свих народа света у једниствено царство у којем неће бити места за противречности које су својствене земаљској историји. Поред мистичне верзије мондијализма постојале су и њене рационалистичке концепције, попут теорија О. Конта или Лесингове хуманистичке есхатологије.

Занимљиво је да су класичне мондијалистичке концепције биле у власништву енглеских и европских умерених социјалиста, попут знаменитог Фабијанског друштва, којем је рецимо припадао Орвел. О јединственој светској држави говорили су и комунисти. Крајем 19. и почетком 20. века мондијалистичке концепције све више су присвајале важна имена светског бизниса, као што је Сесил Роудс који је оформио „Округли сто“ – групу која се залагала за неометану светску трговину и стварање једне светске владе. На овим основама после два светска рата настале су Лига народа и Организација уједињених нација.

Поред тога мондијалистичке идеје разрађиване су и у мање формалним круговима: Савету за инотране послове САД (од 1921), затим Билдерберг групи (од 1954) и Трилатералној комисији (од 1973). Не улазећи овом приликом детаљније у карактеристике рада ових полутајних организација, нема сумње да је њихова заједничка идеја водиља потпуно идентична онима с почетка прошлог века; а то је стварање јединственог светског система под стратешком доминацијом Запада као баштиника „прогресивних“ и „демократских“ идеја.
Мондијалистичке концепције се упркос „главном идејном току“ не могу посматрати као један унисони идеолошки модел. Наиме, као што је већ написано, постоје знатне разлике између „теорије конвергенције“, која је била популарна седамдсетих и осамдесетих година прошлог века, и Фукујамине хипотезе о планетарном тријумфу либералног капитализма и окончању историје схваћене у хегелијанском кључу.

Теоретичари конвергенције (Бжежински) сматрали су још седамдесетих година да се „геополитичка двојност Хладног рата“ може превазићи стварањем „новог културно-идеолошког типа цивилизације“ који би био прелазни облик између социјализма и капитализма, тј. између „чистог атлантизма и чистог континентализма“. То би подразумевало прелазак Совјета с тврдокорног марксизма на умеренију верзију социјалдемократије, потом њихово одрицање од диктатуре пролетеријата, класне борбе и национализације средстава за производњу. Заузврат, капиталистички Запад би ограничио слободу тржишта, затим увео делимичну државну регулативу у привреди и друга ограничења, док би две идеологије јединство пронашле у традицијама просветитељства и хуманизма, одакле воде порекло и западни демократски режими и социјална етика комунизма. На оперативном плану било је планирано формирање светске владе којом би заједнички управљали Вашингтон и Москва.

Као што је познато, и поред бројних уступака Горбачова и совјетске врхушке који су били у „духу конвергенције“, до остварења овакве мондијалистичке концепције није дошло. Наиме, оно што се догодило је добровољно распуштање Источног блока и Евроазије, уз изостанак било каквих уступака атлантиста који су „перестројку“ прагматично тумачили као знак слабости Русије и њен пораз у Хладном рату. Због тога Фукујамина теорија о крају историје у идејном смислу представља нову мондијалистичку доктрину која распад СССР-а доживљава „као пад последњег бастиона ирационализма“ и почетак нове ере у међународној политици која у знаку тржишта и демократије обједињава свет у једну целину.

 

Посткатастрофизам

 

На овом месту укратко вреди указати на теорије Жака Аталија, које су европски пандан Фукујамине неомондијалистичке визије света. Атали се, за разлику од Фукујаме, креће у оквирима строгог прагматизма и износи став о тзв. трећој ери коју описује као „еру новца“. У овој ери прва последица је укидање „геополитичког дуализма копно-море“ и настанак посебне геоекономске верзије мондијализма која простор своди на искључиво економску реалност. Аталијев геоекономски приступ подразумева постојање три региона: америчког, европског и тихоокеанског, између којих нема никаквих разлика и противречности, јер су економски и идеолошки модели потпуно исти. За ову концепцију неомондијализма све друге реалности као што су народ, културне, верске, етничке или друге разлике, немају никакав значај, јер је све  подређено берзама, рудним богатствима, информационим системима и уопште једном трговачком поретку. Ова концепција мондијализма заснована је на постојању светске владе која има све оперативне полуге да усмерева и одржава један овако замишљен пројекат. Додајмо и да је по Аталију крај историје породио појаву „глобалних апатрида“ који се искључиво руководе и смисао живота виде у економској логици.

Преглед неомондијалистичких постхладноратовских концепција завршавамо веома занимљивом анализом Института за међународна политичка истраживања из Милана. Реч је о футуролошком истраживању проф. Карла Сантороа (посткатастрофизам) које у условима „короновирусне кризе“ делује врло актуелно. Санторо заступа гледиште да се читаво човечанство налази у прелазном стадијуму од хладноратовске двополарности ка мондијалистичкој верзији вишеполарности (схваћене као код Аталија – прим. аутора). То практично значи да постојеће међународне организације, попут УН и осталих, носе трајни отисак хладноратовске сучељености и као такве нису у стању да одговоре изазовима савременог света. Пошто цео свет носи снажан печат Хладног рата, он у свом футуролошком сценарију предвиђа „раздобље цивилизацијских катастрофа“ после чега ће се догодити: даље слабљење међународних институција, затим јачање националистичких покрета у некадашњим земљама Варшавског пакта и Трећег света, потом дезинтеграција традиционалних блокова и епохе ратова ниског и средњег интензитета. Проф. Карло Санторо закључује да ће претња планетарног хаоса приморати различите блокове да успоставе нове међународне институције с огромним овлашћењима, као и да ће коначно бити установљена планетарна држава којом ће управљати једиствена светска влада. Нису ли политичке и правне последице кризе изазване Ковидом-19 манифестовале у доброј мери оно о чему је писао проф. Санторо?

 

 

ЛИТЕРАТУРА: Франсис Фукујама, Крај историје и последњи човек, CID, Подгорица 1997; Александар Дугин, Мондијализам, у : Основи геополитике, Екопрес, Зрењанин 2004, 111-119;  Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016.

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања