Французи о српским владарима и политичарима (први део)

23/06/2022

Аутор: др Александра Колаковић

У другој половини 19. века путовања су била један од важних извора информација и изградње представа о далеким крајевима, земљама и народима који их насељавају. Балкан је, под утицајем свести о дугој владавини османске државе и романтизма, доживљаван као најегзотичнији део Европе. О државама, народима и њиховим владарима се знало мало. Већина тих информација је била непрецизна, непоуздана и фрагментарна. Стога је сваки записани утисак о Србији и Србима у периоду изградње модерне српске државности веома драгоцен и омогућава да се спознају перцепције које су постојале у Европи тога доба, а које су посредно утицале и на политичке, економске и културне односе. Дипломатама је у опису редовних активности била обавеза да шаљу извештаје, а научници и публицисти су након путовања по Балкану и Србији у посебним књигама или текстовима у часописима описивали српске владаре, политичаре, као и политичко-друштвене догађаје. Француске дипломате, публицисти, новинари, писци и уметници су на прелазу два века обилазили Балкан и Србију, а као важно сведочанство оставили су забелешке које нам сведоче о историји српских династијa и српске политичке елите. Истовремено, ове историјске изворе посматрамо и у контексту анализе француско-српских односа.

Представе о Србима и српским владарима код француских дипломата биле су значајне за формирање политике Француске према Балкану. Појачано интересовање за Балкан од формирања Француско-руског споразума (1891–1893) утицало је и на буђење интересовања за елиту која је предводила српски народ. Прикупљање и публиковање информација о српским владарима у склопу анализе политичког живота у Србији или независно од истог, присутно је у текстовима француских интелектуалаца. Портрети српских владара, Милана и Александра Обреновића заузимају значајно место и у новинским чланцима и извештајима са Балкана. Највише података о политичким приликама у Србији и српским владарима, а посебно о свом ученику, краљу Александру Обреновићу, као и о тадашњој српској политичкој елити, оставио је Албер Мале у свом Дневнику; остали француски интелектуалци су у склопу својих дела фрагментарно и по потреби износили оцене владара и политичара Србије. Док су оцене научника који су уживали углед стручњака за Балкан били важни француској елити, на формирање става шире јавности највећи утицај имала је француска штампа: Le Temps, Le Figaro, La Revue de Paris и Le Journal des debats.

Међу љубитељима српске историје данас је веома присутно да је династија Карађорђевић имала тесне и присне везе са Француском, а под вео заборава се сместило сећање на везаност династије Обреновић са Француском. Слободан Јовановић, у својој чувеној књизи Влада Милана Обреновића, пише да је краљ Милан Обреновић, убеђени аустрофил и противник Русије, одгајан у Паризу и по личном уверењу космополита, настојао да одржи добре контакте са Француском. Краљ Милан Обреновић, као и његова супруга краљица Наталија, упознали су француску културу на њеном изворишту. Краљ Милан Обреновић се школовао у једном од најпознатијих француских лицеја, где га је 1868. године и затекла вест о наследству српског престола. Касније је краљ Милан Обреновић започео плански процес школовања српског војничког кадра у Француској. Подржавао је и економски продор француског капитала у Србију преко Генералне уније, акционарског друштва које је по плану било предвиђено за изградњу железничке мреже у Краљевини Србији. Краљица Наталија је уносила значајне новине француског живота и еманципације жена на српски двор, а након развода од краља Милана живела је у Бијарицу и Паризу, где је и преминула. Краљ Милан је пак након развода и абдикације често посећивао Париз и уживао у раскошном животу метрополе. Забележено је да се интересовао за уметничка дела и антиквитете и трошио велике суме новца. Краљ Милан је једно време у Паризу живео и с Артемизом М. Христић, што је утицало на ширење скандалозних прича о српској владарској породици широм Француске и Европе. Миланов и Наталијин син краљ Александар Обреновић, посећивао је повремено Париз и Бијариц у периоду од 1888. до 1892. године, где је живела краљица Наталија након развода од краља Милана. Краљ Александар Обреновић је образован и на француским узорима. Његови професори били су Алфонс Магру и Албер Мале. Магру је предавао француски језик и књижевност, а Мале је дошао у Београд не само да будућег српског краља подучава историји дипломатије већ и у дипломатску мисију која је обухватала и подршку француских радикалских кругова, као и званичне државе с циљем неутралисања аустроугарског и јачања француског утицаја у Србији.

 

Салваторе Патримонио, француски посланик (амбасадор) у Краљевини Србији истицао је карактер српског краља Милана. Поводом вести о измирењу краља Милана и краљице Наталије 1893. године, Патримонио посебно подвлачи Миланов непредвидљив карактер: „То је позоришни преокрет оног типа који има обичај да приреди бивши краљ“. Пол Кокел, аутор књиге Краљевина Србија (1894) која је француској јавности, поред историје Србије, презентовала и актуелно стање, Патримонио није пружио дубљу анализу и прецизнију оцену владавине краља Милана Обреновића, већ је само описао ток догађаја везаних за стицање независности и промене које је донела. Упоредо, ни париска штампа није гајила симпатије према краљу Милану Обреновићу. Јак непријатељски став посебно је изражен од октобра 1897. године, када је влада Владана Ђорђевића настојала да врати Србију аустрофилском правцу у спољној политици о чему детаљније пише Владан Ђорђевић у делу Крај једне династије. Личност краља Милана била је, услед његове аустрофилске политике која је била у супротности са интересима француске савезнице Русије, као и раскалашног живота српског владара и развода са краљицом Наталијом, негативно представљена у француским дневним и периодичним публикацијама. Најнегативнију представу српског краља Милана Обреновића у француској јавности стварао је лист Le Temps. Настала је под утицајем француских и српских радикала у периоду након Ивањданског атентата, када је у Србији дошло до прогона радикала оптужених за организовање атентата на краља Милана Обреновића.

Албер Мале је у оквиру часописа Revue de Paris објавио два чланка о Обреновићима: о краљу Милану (Le Roi Milan) 1899. године и други чланак 1903. године о свом ученику краљу Александру (Alexander Ier de Serbie). Општа Малеова оцена краља Милана Обреновића је негативна у погледу његових карактерних особина, и у анализи његове политичке делатности. Ипак, Мале запажа да је краљ Милан интелигентан са веома оштрим даром запажања. Описује краља Милана као човека лишеног сваког моралног осећања, вероломног, самољубивог и лакомог на новац. Мале је писао и о бурном брачном животу краљевског пара Обреновић, што је била и инспирацијам неким француском уметницима и књижевницима. О краљици Наталији, Мале пише веома лепо, при чему истиче: „краљица по лепоти, касније краљица по патњи и достојанству у несрећи“. Брачни живот краља Милана и краљице Наталије, као што је већ поменуто, упоредо је утицао на негативну слику краља Милана у француској јавности, а ове оцене су се преламале и на слику Србије и Срба. Стога је краљ Милан био инспиративан и за настанак дела која припадају категорији лепе књижевности. Марта 1903. године о краљу Милану Обреновићу писао је и Андре Бар, мада је краљ Александар Обреновић био више у сфери његових интересовања. Позивајући се на слику краља Милана у српској јавности, пише да је његово „краљевско порекло било сумњиво“ и да „српски народ није заборавио да је Милан био зао дух народни“. Негативна слика краља Милана, под утиском који су стварали поменути текстови, преовладала је и након његове смрти у француској јавности. Није успела ни да је ублажи трагедија Мајског преврата 1903. године, као и гнушање оновремене Европе над тим чином.

Албер Мале је од свих српских владара најбоље познавао свог ученика Александра Обреновића. Пре првог сусрета са својим учеником Александром, Мале је добио одређена обавештења од француских дипломата: Салватора Патримонија и Огиста Бопа, као и Алфонса Магруа, професора француске књижевности на Великој школи у Београду. Посветивши се образовању младог српског краља Александра, Мале се највише интересовао за његове интелектуалне способности и оспособљавање за вођење државе. Када му је Јован Ристић говорио о веома обимном и богатом програму који је Александар похађао пре доласка Малеа, а о чему сведоче и бележнице гувернера Јована Мишковића, чини се да је француски професор имао нека супротна обавештења. На Ристићево запажање да млади краљ показује велико интересовање за математичке науке, Мале је панично констатовао: „Sic! – ево германисте, провирује Берлин!“, што се може односити и на образовање Александра Обреновића до тада, као и на Ристићев утицај на наклоност према немачкој култури. Од Магруа је чуо да је Александар веома самољубив, „завезан као гиманзијалац“ и да има одређене говорне тешкоће (тј. да ж изговара помало као з). Патримонио, француски дипломата поверио је Малеу да Александар поседује осећање дужности према будућој улози српског краља и да верује да је предодређен за нешто посебно. „Мало срца, много промишљености и памети“, као и зрело размишљање о филозофским системима за једног шеснаестогодишњака, била су прва сазнања Малеа о свом ученику.

У исто време, Пол Кокел је истакао да је Србија 1894. године имала водећу улогу међу балканским државама и да је Француска поздравила ступање на престо Александра Обреновића уз очекивања да ће он унети „нови дух“. Французи су гајили велика очекивања да ће млади српски владар повести Србију ближе француској савезници Русији, а даље од Аустроугарске, и надали су се да ће утицајем на његово образовање француска дипломатија, која се ослањала на личне контакте и везе, стећи поузданог партнера. Ипак, развој политичких догађаја, потези Александра Обреновића и Малеова мисија, изнеле су у први план негативне особине српског владара. Мале је Милана Обреновића, као и намеснике, а пре свих Ристића, кривио за лоше утицаје на краља Александра. У чланку посвећеном краљу Александру из 1903. године, Мале са симпатијама говори о личност српског владара. Не скривајући емоције, назива Александра Обреновића „сироче чији су родитељи живи“. Општа оцена личности и дела краља Александра, код Албера Малеа јесте позитивна, иако при крају чланка пише и о неким негативним променама.

Почетком 20. века и лист LEuropéen објављује више чланака у којима је уз анализу политичког живота Србије, било речи и о карактеристикама њених владара. Последњи Обреновићи и владавина краља Александра и краљице Драге Обреновић била је главна тема чланака новинара Андре Бара. У својим чланцима поменути француски публициста посматрао је владавину краља Александра Обреновића и утицај краљице Драге кроз призму актуелних догађаја (министарска криза у Србији, престанак русофилске политике, односи Србије и Русије, абдикација краља Милана и проаустроугарске тежње краља Александра, утицај краљице Драге, аспирације њене браће Луњевица на српски престо, Александрова посета Милановим гробу у Крушедолу, укидање устава и Александрова прокламација после тога). Бар није имао лепих речи о последњим Обреновићима на српском престолу.

Променљива природа владавине краља Алекснадра Обреновића, која је у очима француских интелектуалаца сваког тренутка могла Србију одвести у супарнички блок сила, дефинитивно је утицала на негативну слику овог српског владара у француској јавности. Десет година након убиства краља Александра Обреновића његов некадашњи професор француског језика, Алфонс Магру, кратко је оценио: „Милан Обреновић већма је волео да абдицира, јер то је владалац који зна предвиђати; Александар, син његов, упоран је, и гине. Све те уличне или дворске револуције објашњавају се погрешкама или заблудама владаоца […] Сукоби краљевства са народним представницима били су кобни по двојицу последњих Обреновића“. Уз поменута мишљења о деспотским карактеристикама владавине последњег Обреновића, постојала је општа осуда нецивилизованог чина убиства, ипак, сећање на Обреновиће у текстовима француских дипломата и публициста већином је негативно. Ове оцене су градиле и перцепције Србије, а и утицале на променљиве односе између Француске и Србије на размеђу два века. Иако је краљ Александар Обреновић настојао да у француску јавност пласира позитивну слику себе и краљице Драге, као и Србије, ипак није имао великог успеха. У циљу изградње афирмативне слике користио је и услуге новинара као и догађаје од којих је најзначајнија Светска изложба 1900. године у Паризу. Ипак, успостављање развијеније економске сарадње и промена слике Србије као развијене земље све ближе европским, споро се мењала.

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања