Аутор: др Милош Савин, историчар
Француска револуција 1848. год или Фебруарска револуција била је трећа по реду велика револуција у Француској и једна од бројних револуција које су букнуле у Европи тог пролећа. Годинама пре ове револуције јавно мњење у Француској је показивало велике симпатије и интересовање за ослободилачке тежње народа у Источној Европи и у Италији. Међутим, француска владајућа елита је остала равнодушна према пробуђеном национализму и молбама изасланика окупираних европских народа да им се пруже средства за борбу. Званичан став је био да Република неће дозволити ни један акт агресије. Оштре критике француског јавног мњења претвориле су се у велике демонстрације, које су избиле у Паризу априла и маја 1848. год., после пропасти Пољског устанка. Ове демонстрације довеле су, крајем јуна, до пада владе. За новог шефа извршне власти постављен је генерал Кавењак, а за новог министра спољних послова Жил Бастид. Без обзира што се очекивало да се поведе политика рушења уговора из 1815. год (реванцхе) и помагања народности (нарочито у Италији), до тога није дошло. Кавењак је наставио мирољубиву политику свог претходника Ламартина. Од слома револуционарне и наполеоновске Француске, закључно са Бечким конгресом 1815, Европом је владао реакционарни и конзервативни курс, на кратко прекинут успостављењем Јулске монархије у Француској 1830. године. Боље од других наведене контрареволуционарне тенденције на старом континенту еманирао је Метернихов апсолутизам у Хабзбуршкој монархији. Антагонизме, напетости и контрадикције европске политике заоштрила је економска криза 1846. и 1847. изазвана сушом и неповољним привредним параметрима. Хронични дефицит политичког легитимитета феудалне аристократије, економски оснажена либерална грађанска класа без политичког утицаја, почетак политичке артикулације депривираног радничког покрета, као и јачање новог легитимацијског обрасца у европској политици – национализма, биле су историјске тенденције које су допринеле комплексној слици предреволуционарне констелације у Европи на почетку 1848. године, која ће постати синоним за покушај радикалне измене постојећег поретка. Поменуте 1848. долази до преображаја друштвене свести, Европом се шири „доктрина о правима човека“, али и долази до преласка „са подсвесног начина живота на свесну потрагу за другим начином живота“. Револуционарни талас 1848. започео је искром из Палерма на Сицилији 9. јануара. До краја јануара монарх је био у дефанзиви, а град у рукама револуционара. Догађаји на Сицилији снажно су одјекнули широм Италије. Почели су немири у Ђенови, Милану, Венецији, као и на Сардинији. У Паризу су 22. фебруара велике демонстрације измакле контроли Гизоове владе, а одреди Националне гарде почели су да прелазе на страну побуњеног, сувереног народа. Три дана касније, након абдикације Луја Филипа Орлеанског, власт долази у руке републиканских снага, чиме почиње историја Друге Француске Републике. Ипак, тек су француски догађаји револуцији дали општији, европски, карактер. Немачке земље улазе у револуционарни вртлог: Баден, Виртемберг, Баварска, Франкфурт на Мајни, Хајделберг, Хесен… Владари редом отпуштају конзервативце и на чело извршних власти долазе либерали. Ипак, то неће умирити револуцију. Пишући о том времену либерални теоретичар Алексис де Токвил је у својим мемоарима оставио: „Друштво је било подељено на два дела: на оне уједињене у заједничкој зависти, који нису имали ништа и оне уједињене у заједничком терору, који су имали све“. Хабзбуршка монархија била је сложена и композитна заједница историјских покрајина неједнаких географских, верских, менталитетских, етничких, душтвених и економских карактеристика. И као таква опстајала је вековима, користећи различите легитимацијске обрасце, али изнад свега интегративну моћ и привлачан механизам најпознатије европске владарске куће у модерно доба. Друштво аустријске царевине било је чврсто социјално структуирано и јасно хијерархизовано, а заснивало се на двема супротстављеним групама – привилегованој аристократији и црквеном клеру и дискриминисаним масама народа, које нису имале политички и друштвени утицај. У том смислу, наведена сталешка структура аустријског друштва била је наслеђена из раног модерног доба, док је владар био кључни интегративни и кохезиони фактор, али и примарна институција власти у Монархији. Сложени карактер монархије или одсуство јединства, било је уочљиво на много начина, јер су сви етницитети и историјске покрајине показали одлучност да остану што је могуће више самостални под ауторитетом Хабзбурга. Због тога су и стварање апсолутне монархије и централизација остали недовршени, створивши сасвим специфичну заједницу народа чији су носиоци власти услед те нестереотипности били принуђени да воде политику различиту од осталих европских сила. Такву политику историчари су детерминисали као „владање помоћу сагласности“, што је вековима стварало мање виолентан образац политичке културе, али и ограничавало способност вођења експанзивних ратова – што је Монархију доводило у позицију да води оне претежно дефанзивне. Промењене историјске околности, нестанак османске опасности, модернизација начина ратовања у техничком и стратегијском смислу и посебно 19. век као век нација, исходовали су дерогирање легитимацијских основа и објективно смањивање историјске перспективе за опстанак Хабзбуршке монархије, односно њеног државног и династичког оквира. Дуги 19. век, као време конституисања европских нација и узлета националистичких идеологија, није био наклоњен наднационалним и мултиконфесионалним империјама и просвећеним монарсима чија је европска парадигма била монархија под жезлом Хабзбурга. Већ су револуционарни догађаји 1848. наговештавали наведене историјске тенденције.
Француски представник у Београду био је Матје Лимперани. О српским државницима је писао да су необразовани и потчињени, до недостојности, руском генералном конзулу пуковнику Данилевском. У српском јавном мњењу констатовао је пораст симпатија према Француској, али и тежње за уједињењем са Босном и тежње за избацивање турских посада из тврђава у Србији. Сваку акцију те врсте приписивао је утицају Русије и сматрао да свака таква акција доноси корист једино Русији. Према добијеним упутствима, Лимперани је саветовао српску владу да остане лојална Порти. Када је дознао да се покреће питање исељења Турака, рекао је српском министру иностраних послова Авраму Петронијевићу да Србија може рачунати на помоћ Француске једино ако остане лојална Порти, скренувши при том пажњу и на то да Аустрија више не постоји као велика сила, а да ослањање на Русију може бити фатално по независност Србије. После тога Ламперани се хвалио да је управо његова интервенција сачувала добре односе између Србије и Порте. Истина је, пак, била другачија. Српска влада је одустала од својих захтева због страха од повратка кнеза Милоша, због неизвесности у погледу држања Русије и због гласова о неком тајном споразуму између Аустрије и Русије (по којем би Аустрија уступила Русији свој део Галиције, у накнаду за неке турске покрајине, укључујући Србију).
Лимперани је извештавао француску владу да борбе у Војводини током 1848/9. год. иду на руку руском панславизму, који тежи да створи нове кнежевине на Дунаву које би биле потпуно потчињене Русији. Имао је негативан став и према политици српске владе, која је помагала покрет војвођанских Срба, како у оружју, тако и у добровољцима. Јуна 1848. год. Лимперани се састао са Петронијевићем и том приликом изјавио: „Ја разумем да ви осећате симпатије за ваше једновернике у Аустрији, али њима је ваша слаба помоћ непотребна пошто су они довољно јаки да се носе са Мађарима. Ти Словени боре се за слободе које ви већ одавно имате. Останите, дакле, у вашим границама и не чините ништа што би могло да створи неприлике турској влади и да доведе у опасност и ваше интересе. Француска жели целокупност Турске царевине; она ће се успротивити, у то не сумњајте, сваком покрету који тежи слабљењу Турске“. После ових речи француског посланика, Петронијевић је дрско порекао непосредно помагање војвођанског покрета.
Револуционарне тежње Срба у Војводини и Мађара су се у почетку потпуно подударале. Мађарску револуцију нису повели грађани, као у другим областима Европе, већ ситнији, развлашћени племићи којима се слабо грађанство прикључило. Пештанска револуционарна омладина је 15. марта истакла захтеве који су предвиђали грађанске слободе, равноправност свих народности, укидање феудалних односа, опште право гласа и демократски устав. Захтеве је прихватио Угарски сабор, а делимично их је потврдио и бечки двор. Међутим, мађарски револуционари су након преузимања власти, одбили да признају иста права Србима, сматрајући да у Угарској, односно Мађарској постоји само један политички народ – Мађари. За српске револуционаре је била неприхватљива идеја о постојању само једне, мађарске нације у Угарској, пошто су себе такође сматрали равноправним народом. Српски митрополит Јосиф Рајачић, крупни феудалац, одан двору, под притиском бројних народних делегација и петиција, је пристао да закаже Српску скупштину. Како би се избегла могућност да се митрополит предомисли, између 10 и 15 хиљада људи се окупило у Сремским Карловцима где је од 13. до 15. маја одржана Мајска скупштина која је прогласила Српску Војводину. По одлуци, Војводина је, као посебна аутономна територија обухватила: Срем са Границом, Барању, Бачку са Потиским дистриктом и Шајкашким батаљоном, те Банат са Границом и Кикиндским дистриктом. Митрополит је проглашен за патријарха, а за војводу је изабран пуковник из Огулинске регименте, искусни царски војник, Стеван Шупљикац. Скупштина је прогласила равноправни, политички савез Војводине са Хрватском, што је потврдио и Хрватски сабор, признавши да је Срем део Војводине. Скупштина је прогласила да је српски народ слободан и независан у оквиру Аустријског царства и угарске круне. Изабран је Главни одбор, као извршни орган, тј. влада Војводине, чијим радом је доминирао Ђорђе Стратимировић. Како се Шупљикац први пут у Војводини појавио 6. октобра, Стратимировић је руководио и војском. Главни одбор је у Војводини организовао потпуно независну државно-правну и економску власт. Бечки „меродавни“ кругови и Угарска влада били су изразито непријатељски настројени према Војводини, која је, у том периоду, једина спроводила и грађанску и националну револуцију. Крвави мађарско-српски рат отпочео је нападом на Сремске Карловце 12. јуна 1848. и брзо се раширио по целој Војводини. Унутар монархије, Војводина је имала моралну подршку само од стране загребачких демократских кругова. Помоћ Војводини у рату пружили су добровољци „бећари” из Кнежевине Србије под вођством војводе Стевана Книћанина. Светозар Милетић је сматрао да је до Книћанинове акције, на првом месту, дошло због династичких сукоба у кнежевини Србији, пошто је услов доласка добровољаца било протеривање кнеза Михаила Обреновића из Новог Сада и Војводине. Након победе у Северној Италији и Чешкој, Аустријанци су објавили рат Мађарима, а хрватском бану Јелачићу је поверено гушење мађарског покрета.
Лимперани је закључио да се успех панславизма може зауставити само измирењем између аустријских Словена и Мађара, и да се Француска треба енергично заузети за остварење ове идеје. Али овај задатак је био много тежи него што је он мислио. Српским изасланицима у Пожуну, који су захтевали право на самосталну управу у оквиру Угарске, Лајош Кошут је претећи одговорио да ће мач решити питање које су поставили. С друге стране, Србима су из Беча долазила полуобећања да ће се удовољити њиховим жељама. Аустрија је, као и увек избегавала да се јасно изјасни у погледу захтева војвођанских Срба. Велике српске жртве у револуционарним збивањима 1848/9. год. донеће корист само Аустрији. Кошут је од самог почетка револуције био свестан важности Србије за успех његове борбе. Зато је покушао да врати кнеза Милоша Обреновића у Србију, али како није успео с тим планом, покушаће да се споразуме с људима који су помагали његове противнике. Тако се код Илије Гарашанина, министра унутрашњих послова Србије, почиње опажати значајна промена става. Наиме, Грашанин је упорно радио на остварењу плана уједињења Србије са околним словенским народима, и то уз сагласност Порте и на основу постојећег односа вазалности. То уједињење покушао је да прикаже Порти као брану против планова Аустрије и Русије, који су претендовали на турске територије.
Француски представник Лимперани је увидео да је неопходно, поред агитовања код српске владе, притискати и другу страну, како би дошло до измирења с Мађарима. У ту сврху ангажован је један Пољак, гроф Лудвик Бистшоновски. Мисија Бистшоновског састојала се у томе да измири Мађаре и Јужне Словене, а затим да прикупљене снаге Словена (укључујући Србе граничаре који су ратовали у Италији) и Мађара окрене против пољских непријатеља. Он је преговарао са српским патријархом Јосифом Рајачићем о следећем предлогу: да се омогући ослобођење Италије повлачењем граничарских батаљона; чим се то постигне Француска и Италија даће Србији милионски зајам ради исплате Турској цене за уступање одређених покрајина. Патријарх је након тога отпутовао у Земун, где се састао са Петронијевићем. Заједно су се сложили да не прихвате овај предлог. Као разлог наведено је Бистшоновском једно царево писмо патријарху, које је садржало обећања Србима и захтев да се одлучно настави борба против Мађара. Пољак је тада увидео да на патријарха може утицати само преко Срба из Кнежевине, и то нарочито преко Гарашанина.
Крајем 1848. год. у Француској је дошло до значајних промена. Луј Наполеон Бонапарта изабран је за новог председника Француске. Нови министар спољних послова Друен де Лис наставио је политику неутралности, и поред притисака бонапартиста. У то време Лимперани је био на одсуству у Француској, а мењао га је млади и неискусни конзуларни приправник Фабр. Бистшоновски се настанио у Земуну и Београду, под лажним именом Макер, где је наставио рад на остварењу пољског плана. Он је одобравао Гарашанинову идеју о стварању велике југословенске државе, од Јадранског до Црног мора, али под условом да та држава послужи, истовремено, слабљењу Аустрије и одбрани Турске. У напорима да придобије патријарха Рајачића, Бистошоновски није бирао средства и није презао од прекорачења овлашћења која има. Тако је саопштио Рајачићу, у поверењу, да ће Француска пружити помоћ словенским народима у оружју, новцу и трупама. Међутим, познато је да се Француска није хтела ангажовати до те мере ни у Италији.
Велику забринутост изазвала је вест о уласку руске војске у Трансилванију. Српска влада у Београду страховала је од могућег тајног руско-аустријског споразума. Сдруге стране, Мађари су успешном офанзивом у Банату довели Србе у критичан положај. Илија Гарашанин је тада коначно напустио мисао о измирењу и залаго се за потпуну победу над Мађарима. Пред Французима се и даље претварао, али је чинио све да се осујете преговори. Још када је дознао да је Бистшоновски, мимо српске владе и патријарха, чинио покушаје код Книћанина да се закључи примирје, поручио је војводи да одбије сваку понуду. Бистшоновског и његово „дружество” је назавао непријатељима српства.
Мађари су били у све незавиднијој позицији и покушавају да обезбеде јачу подршку Турске и да се измире са Кнежевином Србијом. Почетком фебруара 1849. год, у Земуну је ухваћено једно Кошутово писмо, упућено Фабру, које је садржало апел за помоћ. Почеле су се ређати понуде Србији од стране мађарских војних руководилаца у Панчеву. Најозбиљнији покушај од стране мађарске владе учињен је преко грофа Андрашија, који се састао с Гарашанином у Београду крајем маја 1849. год. Андраши је веровао у добро расположење Гарашанина према Мађарима, али је војвођанским Србима предлагао обећања која се, у случају победе, могу изменити, а у случају пораза, неће предстрављати никакав губитак. Гарашанин се, са своје стране, трудио да забави Мађаре са преговорима да би дао што више времена Книћанину да се спреми за борбу. Од Андрашијеве мисије очекивале су се две ствари: прво, престанак слања добровољаца из Србије и друго, успостављање везе са спољним светом преко Кнежевине Србије, ради увоза оружја и муниције. Међутим, мађарска влада је циркуларом издатим 29. маја 1849. год. изјавила да се неће никада одрећи трију начела, која морају бити основа сваком измирењу – државно јединство, територијална целовитост и супрематија мађарског елемента. То значи да је мађарска влада још увек стајала на становишту неприхватљивом за словенске народе. Питање које се намеће је, како је она мислила да постигне споразум са Србијом и преко ње са војвођанским Србима. Јуна месеца Гарашанину је нуђено ново измирење, али под условом да Срби не траже ништа што би могло довести до распарчавања државе, а закон из 1848. год. обезбеђивао би им пуну једнакост са осталим народима Угарске, у погледу политичких права. Не постоје извори који би потврдили да је Гарашанин одговорио на ову понуду.
Вође мађарског народа сматрале су да се српско питање може решити и мачем и обманом. Беч је већ одавно прибегавао обмани. Србија и војвођански Срби бирали су између два зла. Изабрали су оно мање, јер опредељујући се за Аустрију избегли су и да постану непријатељи Русије, која је у то време била заштитник словенских народа на Балкану.
Аустријске трупе су уз помоћ Русије потукле Мађаре, у бици код Вилагоша 13. августа 1849. год. Тиме је револуција угушена. Главне вође устанка, укључујући Лајоша Кошута, су побегле у Турску. (Гарашанин је помогао Кошутовој супрузи да стигне до Истанбула.) Заробљени мађарски генерали погубљени су у Араду. По мишљењу неких историчара, Срби су после ове револуције награђени оним чиме су Мађари кажњени – националном обесправљеношћу. Срби су из рата изашли завађени и разочарани. Њихова народна борба претрпела је науспех, а поново су поднели велике жртве. Цар је патентом од 18. новембра 1849. год. дефинисао круновину Војводство Србију и Тамишки Банат. Срби су били незадовољи оваквим Војводством, а нарочито су били погођени патријарх Јосиф Рајачић и конзервативни кругови којима је Беч био главни ослонац за њихову политику, и којима је сада углед и утицај међу српским становништвом нагло опао.
Остави коментар