Francuski intelektualac Viktor Berar i Srbija

23/04/2019

Francuski intelektualac Viktor Berar i Srbija

 

Autor: dr Aleksandra Kolaković

 

Generacija francuskih intelektualaca, koja je bila aktivna u političkom i društvenom životu Francuske krajem 19. i početkom 20. veka ostvarila je značajan uticaj na javno mnjenje, a posredno i na oblikovanje stavova kreatora francuske politike. Poraz u ratu sa Pruskom 1871. godine, pored političkih i ekonomskih posledica i pada ugleda Francuske na međunarodnoj sceni doveo je do promena u intelektualnom životu zemlje. Dovedena je u pitanje tradicionalna nastava i isticana potreba za primenom aktivne metode, a školstvo je usmereno ka obrazovanju građanina, razvoju svetovnih moralnih vrednosti i patriotizma. Pod školstvom kome je Žil Feri (Jules Ferry) dao značajni pečat obrazovana je generacija francuskih intelektualaca uticajna u društvenom životu u periodu prve polovine 20. veka, a pre svega Velikog rata. Strah od nemačke moći, koji se tada razvio u francuskom društvu i gubitak Alzasa i Lorene usmerio je francuske intelektualce da pažnju posvete duhovnom razvoju Francuza. Pod uticajem Ernesta Lavisa (Ernest Lavisse) uneti su patriotski elementi školstva u obrazovni sistem Francuske. Lavis je postavio nacionalnu istoriju kao okvir za proučavanje prošlosti i način jačanja nacionalne i građanske svesti u Francuskoj.

Dva ključna događaja: potpisivanje saveza sa Rusijom i afera Drajfus obeležila su istoriju Francuske na prelazu dva veka. Od afere Drajfus do Prvog svetskog rata snaga javne reči iznete preko pisanih medija raste. Časopisi: La Revue des Deux Mondes, Le Journal des Debats i La Revue de Paris nisu imali milionske tiraže, ali su bili čitani među intelektualnom elitom u Francuskoj, kao i van njenih granica. Krajem 19. veka u Francuskoj je već postojala grupa naučnika, koja je nastavila tradiciju proučavanja Slovena započetu 1840. godine u okviru Katedre za slavistiku i nastavljenu 1873. godine u okviru L’école des langues orientales (Škola za istočne jezike). Od Rusko-francuskog sporazuma (1894), a posebno od Aneksione krize (1908) kada su bili poznati planovi germanskog prodora na Istok, Balkan i Srbija ulaze u sferu značajnijeg interesovanja francuskih intelektualaca. Istovremeno, početkom 20. veka srpska država se našla pred izazovom daljeg razvoja i opstanka pred imperijalističkim planovima Austrougarske, stoga su srpski intelektualci nastojali da saradnjom sa francuskim intelektualcima pomognu afirmaciju srpskog pitanja u evropskoj javnosti i steknu podršku za ostvarivanje nacionalnih interesa.

Krajem 19. veka evropske teritorije Osmanskog carstva privukle su pažnju ne samo francuskih diplomata i političara, već i naučnika, među kojima je bio Viktor Berar (1864–1931) naučnik i kasnije generalni sekretar prestižne La Revue de Paris.  Rođen 1864. godine u Morezu (Jura) u porodici apotekara, Berar je u malom mestu Leon Leonije stekao osnovno i gimnazijsko obrazovanje, a potom je dalje školovanje nastavio u Parizu. Kao jedan od najboljih kandidata primljen je na studije u L’École normale supérieure (Visoka normalna škola), koju je završio 1886. godine. Berar je naredne tri godine proveo kao nadzornik pitomaca prve godine pomenute škole, a potom je radi usavršavanja poslat u L’École française d’Athènes (Francuska škola u Atini) kao državni pitomac. Ugled u francuskim stručnim krugovima stekao je kao helenista i prevodilac Homerove Odiseje. Pored filologije, za koju je Berar pokazao interesovanje i ranije, u periodu svog boravka u Atini pažnju je posvetio proširivanju znanja iz arheologije, istorije i geografije. Istorija starog veka i epske grčke pesme bile su u središtu Berarovih interesovanja, a putovanja po evropskim teritorijama Osmanskog carstva usmerila su njegovu pažnju i na život nemuslimana u Osmanskom carstvu. Nakon što je doktorirao 1895. godine, Berar je postao profesor L‘École supérieure de marine (Viša marinska škola) i L‘École pratique des hautes études (Praktična škola visokih studija), gde je ostao do početka Prvog svetskog rata.

Berarova interesovanja nisu bila ograničena na proučavanje starog veka, već su u skladu sa duhom epohe i potrebom za razumevanjem savremene civilizacije i objašnjenjem pojava, procesa i događaja, postepeno i u prvo vreme posredno krenula u pravcu Srbije i Srba. Grgur Jakšić ističe da Berarov boravak u Francuskoj školi u Atini, kao i „naučna putovanja koja je preduzimao po evropskoj Turskoj i po Maloj Aziji, odvela su ga i na pitanja spoljne politike“. U skladu sa epohom imperijalizma, odnosi velikih sila i njihova borba za prestiž opredelili su Berara da se od 1897. do 1914. godine posveti analizama imperijalizma, interesima Engleske, Rusije i Nemačke. Iščekivanje kraja osmanske vlasti nad evropskim posedima i pitanje njihove podele krajem 19. veka usmerili su Berara ka „otkrivanju“ Makedonije. Berarov prvi rad o Makedoniji “A travers la Macédoine slave” („Kroz slovensku Makedoniju“) publikovan je 1892. godine. Tekst Viktora Berara bilo je pod snažnim uticajem informacija koje su širile grčka i bugarska propaganda. Rad “Les nationalités de la Macédoine. Turc et Musulmans, Bulgares, Valaques” („Nacionalnosti Makedonije. Turci i Muslimani, Bugari, Vlasi“) i knjiga La Turquie et L’Hellénisme contemporain. La Macédoine: Hellènes, Bulgares, Valaques, Albanais, Autrichiens, Serbes; la lutte des races (Turska i savremeni helenizam. Makedonija: Grci, Bugari, Vlasi, Albanci, Austrijanci, Srbi; borba rasa) sadrže neprecizne i ne uvek pouzdane podatke, čiji su posredni izvori delom obojeni propagandnim aktivnostima strana koje su polagale pravo na geografski prostor Makedonije. Prve promene u Berarovim stavovima i bolje razumevanje položaja Srba u sklopu pitanja reformi u Makedoniji i srpskih interesa na prostoru Stare Srbije, mogu se zapaziti nekoliko godina kasnije u knjizi La Macédoine. Le pays et les race, koja je nastala nakon posete Makedoniji. Berarovo temeljnije izučavanje Srba i razumevanje srpskih problema započelo je u vreme  publikovanja zbirke članaka Pour la Macédoine (Za Makedoniju). U ovom periodu došlo je i do dinastičke smene u Srbiji, što je uticalo na uvećano interesovanje francuskih intelektualca za Srbe. Od ovog perioda, veze i kontakti koje je Berar uspostavio sa Srbima postali su motiv više za njegovu celokupnu aktivnost.

Jačanju veza francuskih i srpskih intelektualaca, kao i teze o potrebi političkog oslanjanja Srbije na Francusku, pored nekadašnjih francuskih đaka i frankofila (Bogdan Popović, Milovan Milovanović i Grgur Jakšić), krajem 19. i početkom 20. veka doprinosili su i srpski poslanici u Parizu Milutin Garašanin, Stojan Novaković, Mihailo Vujić, Andra Nikolić i Milenko Vesnić. Njihova saradnja sa francuskim intelektualcima Viktorom Berarom, Alberom Maleom (Albert Malet), Ernestom Denijem (Ernest Denis), Šarlom Laozoom (Charles Loiseu), Ogistom Govenom (Auguste Gauvain) i Emilom Omanom (Emile Haumant), kao i činjenica da je u Francuskoj moć javne reči imala snagu uticaja, opredelili su srpske intelektualce da početkom 20. veka nezvanični centar propagandnih aktivnosti Srbije smeste u Pariz. U periodu Aneksione krize, Francuska je nastojala da očuva postojeće stanje na Balkanu, ali i da stvori uslove da se više angažuje na evropskim teritorijama Osmanskog carstva, stoga su i francuski intelektualci zainteresovani za spoljnu politiku i međunarodne odnose, pokazali interesovanje za Balkan. Pomenuta grupa francuskih intelektualaca je organizovanjem predavanja i protesta protiv čina aneksije Bosne i Hercegovine i kasnije u vreme Balkanskih ratova (1912–1913) pokazala razumevanje za srpske interese i u evropskoj javnosti afirmisala srpsko pitanje. Srpski i francuski intelektualci su nastavili saradnju i u periodu Velikog rata što je uticalo i na proces ostvarivanja ideje jugoslovenskog ujedinjenja.

Viktor Berar je već 1908. godine uživao ugled poznavaoca istorije i aktuelnih događaja na prostoru Makedonije, Kosova i Metohije. U članku “Entente austro-russe” („Austro-ruski dogovor“) izneo je analizu reformi sprovedenih u Makedoniji u periodu od 1897. do 1907. godine. Kako je Berar od 1904. godine bio na poziciji generalnog sekretara prestižne La Revue de Paris mogao je da značajno doprinese afirmisanju srpskog pitanja u francuskoj javnosti. Uz Albera Malea, Emila Omana, Ernesta Denija i druge francuske intelektualce, koji su dalekovido opažali da se iza austrougarskog pritiska na Srbe skriva nemačka podrška, Berar je preuzeo inicijativu da se francuska javnost upozna sa pitanjima važnim za interese Srbije. Napisao je početkom 1909. godine članak o Veleizdajničkom procesu u Zagrebu i skrenuo pažnju na lažnu optužbu Srba u Hrvatskoj za veleizdaju, a potom i nastojanja Mađara da naruše odnose između Srba i Hrvata. U vreme krize izazvane aneksijom Bosne i Hercegovine, Berar je prvi put javno pokazao puno razumevanje za položaj Srbije i Srba, a u vreme Balkanskih ratova (1912–1913) po svedočenju Grgura Jakšića „G. Berar važi u Francuskoj, i to s potpunim pravom, kao najbolji poznavalac Balkanskog poluostrva, on je do sad nekoliko puta proputovao balkanske zemlje i o njima napisao desetinu odličnih dela […] Bez preterivanja može se reći da je on svojim člancima, knjigama, predavanjima i govorima na raznim mitinzima mnogo doprineo da se stvori onaj veliki pokret u Evropi, u korist hrišćana u Turskoj, pokret koji je u stvari završen poslednjim ratovima i sjajnim uspesima za nas“.  Berar je od aneksije Bosne i Hercegovine postao član grupe francuskih intelektualaca, koji su u periodu Prvog svetskog rata u značajnoj meri oblikovali francusko-srpske odnose.

U toku Prvog svetskog rata (1914–1918) Berar je među Francuzima bio jedan od glavnih organizatora humanitarne i diplomatske podrške Srbima. Kada je Srbiju nakon prvih pobeda zahvatila epidemija pegavog tifusa u Parizu su formirana dva udruženja: Francusko-srpski odbor ili Komitet za hitnu pomoć Srbima, a potom prvih dana januara 1916. godine u Latinskom kvartu u domu Viktora Berara osnovana je i organizacija La Nation Serbe en France (Srpski narod u Francuskoj). Pored Viktora Berara, u udruženjima su bili aktivni već pomenuti francuski intelektualci i srpski prijatelji još od Aneksione krize. Ugledni profesori pariskog Univerziteta  Emil Oman, Žan Brin (Jean Brunhes) i Ernest Deni su uz Viktora Berara organizovali prikupljanje pomoći u hrani, odeći i lekovima za Srbe, a uporedo su svojim kontaktima u krugovima visokih francuskih zvaničnika posredno pružali podršku srpskoj vladi. Francusko-srpski odbor je sakupljao novčane priloge, hranu, odeću, lekove i medicinsku pomoć. Alis Berar, supruga Viktora Berara je u okviru ove organizacije svakodnevno pripremala pakete za Srbe na Krfu i organizovala sve druge oblike pomoći za izbegle Srbe u Francuskoj. Pored humanitarne pomoći, organizacije Francusko-srpski odbor i Srpski narod u Francuskoj doprinele su afirmaciji srpskih pobeda i sticanju simpatija u svetskoj javnosti za Srbe.

Druga organizacija Srpski narod u Francuskoj, koja se starala o srpskoj omladini izbegloj iz Srbije u Francusku nastala je na inicijativu Viktora Berara. Obavljao je funkciju potpredsednika, dok su predsednici bili Ogist Bop (Auguste Boppe) francuski poslanik na srpskom dvoru i Milenko Vesnić srpski poslanik u Parizu. Samo u toku prve godine organizacija Srpski narod u Francuskoj kojom je rukovodio Berar sakupila je preko milion zlatnih franaka za pomoć Srbima. Organizacija Srpski narod u Francuskoj je radi efikasnije pomoći Srbima koji su u toku 1916. godine razmešteni širom Francuske većinom privatnom inicijativom i ličnim vezama i zahvaljujući ugledu Viktora Berara osnivala druge ustanove u gradovima širom Francuske. Tako su nastale organizacije: Komitet trideset gospođa u Nantu, Francusko-srpski komitet u Parizu i Versaju, Komiteti u Višiju, Klermon Fernanu, Tuluzu i drugim gradovima. O značaju pomenute organizacije i pomoći koju je Viktor Berar pružio Srbima pisala je i Delfa Ivanić, osnivač Kola srpskih sestara i supruga diplomate Ivana Ivanića. Ona se u periodu Prvog svetskog rata posvetila prikupljanju humanitarne pomoći za srpske izbeglice i 1916. godine posredstvom Milenka Vesnića i Svetolika Radovanovića, profesora Univerziteta, bivšeg ministra i delegata Srbije za brigu o izbeglicama, susrela sa Viktorom Berarom. Zajedno sa Stanom Lozanić uspela je da od francuske države uz podršku Viktora Berara, Emila Omana i Stefana Pišona dobije dozvolu za slanje paketa srpskim zarobljenicima u nemačkim i austrijskim logorima i materijalnu pomoć od 10.000 franaka od udruženja La Nation Serbe en France.

Srpska tragedija izazvala je empatiju francuskog naroda, organizovane su  medicinske misije i prikupljana humanitarna pomoć, pomoć u novcu, hrani, odeći i lekovima za izbegle. Nejednaka raspodela sredstava podstakla je Berara da u okviru Srpskog naroda u Francuskoj posebna grupa proučava potrebe srpskih izbeglica. O radu organizacije Srpski narod u Francuskoj Stevan K. Pavlović svedoči: „Proučavaju se potrebe naših izbeglica i o njima šalju izveštaji ostalim dobrotvornim društvima i u Francuskoj i van njenih granica. Udruženje postaje centar rada i, zahvaljujući izveštajima svojih dopisnika sa strane, iz Rima, Atine i Soluna biva tačno obavešteno o rasporedu i celokupnom stanju srpskih izbeglica, postaje pravo utočište dobrih saveta i rasadnik materijalne i moralne pomoći srpskoj omladini, sa naročitom brigom o intelektualnom radu mladića koje je naša vlada iz pojmljivih razloga, oslobodila vojnih obaveza“. Berar je razmišljao i o obnovi Srbije nakon rata, stoga je organizacija osnovala Francusko-srpski tehnički komitet, koji je posredovao u organizovanju nastave francuskog jezika, primanju Srba u trgovačke škole u Nantu, Marselju, Lionu, Dižonu, Nansiju, Monpeljeu, Bordou i Tuluzu, kao i u osnivanju Specijalne škole za javne građevinske i industrijske radove.

U periodu Prvog svetskog rata Viktor Berar je kao i većina naučnika stao u odbranu interesa svoje države na „drugom frontu“ – frontu propagande. Pitanje krivca za izbijanje rata svetskih razmera pojavilo se sa prvim ratnim operacijama, stoga je bilo potrebno iznova pronalaziti i dokazivati uzroke i povode izbijanja rata. Intelektualna elita u svim zemljama učesnicama je od predratnog kosmopolitizma ušla u period „nacionalne euforije“ i „intelektualnog patriotizma“. Pored zaštite interesa Francuske, Berar se kroz saradnju sa srpskim intelektualcima uključio i u zaštitu srpskih interesa i pomagao realizovanje srpskih ratnih ciljeva. Grgur Jakšić je ocenio da je „najveća zasluga“ Viktora Berara što je organizovao Srpski dan u preko 100 hiljada francuskih škola 26. marta 1915. godine. Ovim povodom Berar je napisao posebno predavanje za nastavnike „kao primer patnje koju su Srbi pretrpeli i junaštva koje su pokazali u borbi za odbranu svoje otadžbine“. Delovi ovog Berarovog teksta publikovani su i u listu Le Matain. Održavanje Srpskog dana u francuskim školama 1915, kao i naredne 1916. godine bilo je i u funkciji francuske politike „Svetog jedinstva“ koju je osmislio i sprovodio francuski predsednik Remon Poenkare (Raymond Poincaré) kako bi izbrisao sve političke podele u Francuskoj. Jačanje jedinstva, solidarnosti i patriotizma Francuza u ratnim godinama pomagala je slika Srbije i Srba 1915. i 1916. godine, koju je Berar širio preko francuskog školskog sistema.

Delatnost Viktora Berara za vreme Prvog svetskog rata i njegove tekstove o Srbiji i Srbima, kao i aktivnosti oko Srpskog dana i organizacije Srpski narod u Francuskoj, potrebno je posmatrati u sklopu sa idejom koja se javila već 1914. godine da je potrebno naučno istražiti ciljeve rata, uzroke i posledice. U ovom smislu značajna je povezanost srpskih intelektualaca sa francuskim intelektualcima, a posebno onima angažovanim u okviru Études et documents sur la guerre. Comité du publication (Proučavanje i dokumentovanje rata. Odbor za publikovanje) ustanove koja od 1914. godine istražuje ciljeve rata, čiji je predsednik bio je jedan od najvećih naučnih autoriteta Francuske Ernest Lavis, a sekretar glavne rasprave sociolog Emil Dirkem. Među članovima bio je i Ernest Deni, tada već ugledni poznavalac Centralne Evrope, Habzburške monarhije i jugoslovenskog pitanja. U Parizu je bio centar srpske „naučne propagande“, čiji je glavni pokretač i koordinator bio francuski đak Jovan M. Jovanović, a grupa uglednih francuskih naučnika (Ernest Deni, Viktor Berar, Emil Oman, Šarl Loazo i Ogist Goven) sarađivala je sa Jovanom Žujovićem, Grgurom Jakšićem, Milenkom Vesnićem i drugim srpskim intelektualcima. Akademik Živojinović ističe da su promene situacije i načina razmišljanja velikih sila u vreme Velikog rata često „izazivali potrese, nevericu, nesporazume, uzdržanost, otvorenu kritiku, pa i nepoverenje, ali i strah i nemir među malim zemljama, njihovim saveznicima“ stoga je i postojanje pomenute grupe uglednih francuskih intelektualaca „zaštitnika“ Srba bilo od velikog značaja za  afirmaciju srpskih interesa kod saveznika.

Herojski otpor Srba napadu Austrougarske i stradanja koja su bila posledica austrougarskog napada isticani su kao primer Francuzima kako je potrebno odupreti se germanskom prodoru u Berarovoj brošuri La Serbie (Srbija). Viktor Berar je pisanje brošure, koju je štampala ugledna izdavačka kuća Arman Kolan, započeo 1914. godine u vreme prvih srpskih pobeda, a publikovao nakon Srpskog dana aprila 1915. godine. Rat je predstavio kao sukob „nacionalne i pobedonosne, nezavisne i parlamentarne, tolerantne i demokratske Srbije protiv feudalne, policijske i inkvizitorske Austrougarske“, a istoričar Stanislav Sretenović u članku o pomenutoj Berarovoj publikaciji ističe da je slika Srbije i Srba koju je francuski intelektualac predstavio svojim čitaocima sledila francuske geostrateške planove o pridobijanju novih saveznika na Balkanu i „bila plod specifične republikanske kulture koja je građena tokom godina i koju je nosila jedna generacija francuske intelektualne elite“. U brošuri Srbija, koristeći analogije, Berar pokušava da poveže istoriju Srba i Francuza, pri čemu je ukazao na značaj i posledice prihvatanja ideja Francuske revolucije (ideje slobode, pravde i jednakosti) među Srbima. Istovremeno, Berar je ovom knjigom podržao i ujedinjenje kao nacionalni cilj Srba. Berarova brošura je doprinela građenju zajedničke države Južnih Slovena i specifičnog i jakog uporišta Francuske na Balkanu.

Početkom avgusta 1916. godine srpski intelektualci su nastojali da pokrenu jednu naučnu biblioteku u kojoj bi bile štampane studije Ernesta Denija o srpsko-bugarskim odnosima, na čijoj bi izradi autoru pomogao Grgur Jakšić, istorija Srba, Hrvata i Slovenaca. Berar se tada nije uključio u publikovanje novog teksta već se posvetio organizovanju Srpskog dana 25. juna 1916. godine. Ipak, Berarova knjiga Srbija prevedena je na engleski jezik. Iste godine, Berar je napisao predgovor za  knjigu propagandno-političkog karaktera o sudskim procesima u Austrougarskoj protiv Slovena koji su prihvatili ideju jugoslovenstva, a uporedo je pisao i o germanskoj propagandi. Ovim je Berar posredno stvarao uslove da krajem 1917. godine, srpski intelektualci u Parizu pojačaju svoje angažovanje na realizaciji ideje ujedinjenja. Stanoje Stanojević i Kosta Kumanudi su tada pokrenuli biblioteku popularnih priručnika – brošura Questions balkanique contemporaines. Planirano je da brošure dopune tumačenja pojedinih vidova savremenih pitanja koja nisu mogla biti štampana u francuskim časopisima. Iste, 1917. godine u Francuskoj se okupila i nova grupa za naučno studiranje rata Comité d’études, u kojoj su između ostalih bili Ernest Deni i Šarl Dil. Paralelno sa pojačanim angažovanjem srpskih intelektualaca i francuski intelektualci uvećavaju svoje angažovanje sa namerom da pomognu okupljanje slovenskih naroda oko Francuske, u čemu je celokupna aktivnost Viktora Berara imala značaj. U ovo vreme javila se misao i o pokretanju časopisa Le Monde Slave, a pod pokroviteljstvom Ernesta Denija započelo je i stvaranje novog slavističkog centra Institut d’études slaves. Ovim je postepeno izgrađen osnov za francuski preovlađujući politički, ekonomski i kulturni uticaj u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca nakon Velikog rata.

Za dve decenije Viktor Berar je doživeo preobražaj i od naučnika zainteresovanog za istoriju starog veka i helensku književnost, koji nije imao saznanja o Srbima i Srbiji, postao jedan od francuskih intelektualaca koji su štitili srpske interese. Miodrag Ibrovac o Beraru svedoči: „rečito je branio našu nacionalnu stvar“. Berar je tokom Aneksione krize odlikovan ordenom Sv. Save III red, a bio je i nosilac Počasne legije. Grgur Jakšić je predlagao da mu Srbi nakon Balkanskih ratova (1912–1913) ukažu čast tako što bi jedna ulica u oslobođenom Skoplju bila nazvana po njemu. Od 1920. godine Berar je postao i dopisni član Srpske Kraljevske Akademije. Srpsko oslanjanje na mišljenja i pomoć Viktora Berara nastavljeno je i nakon Prvog svetskog rata kada se Berar uključio u politički život Francuske. Za senatora okruga Jure izabran je 1919. godine i u Senatu je bio predsednik Komisije za nastavu i Komisije za spoljne poslove. Visoki položaji koje je zauzimao nakon Prvog svetskog rata bili su od značaja prilikom saradnje intelektualaca u međuratnom periodu. Grgur Jakšić je primetio da je Berar jedan od „onih odličnih sinova Francuske, koji su čovekoljubivim, istrajnim radom pripremali temelj za veliki spomenik naše zahvalnosti njihovoj otadžbini, koji je podignut na Kalemegdanu“.

Berarov odnos prema Srbima vremenom je protkan emocijama i inspirisan kamenom, koji mu je poklonio jedan čobanin sa Kosova dvadeset godina pre Prvog svetskog rata. Čobanin je francuskom intelektualcu rekao da je njegov dar okamenjeni hleb srpskih vojnika poginulih u Kosovskom boju i da će se ponovo pretvoriti u hleb kada Kosovo bude osvećeno. Pod utiskom ove legende, Viktor Berar, jedan od francuskih intelektualaca koji su maštali o tome da Alzas i Lorena ponovo uđu u okvire Francuske, dve decenije kasnije piše, a potom i javno recituje pesmu u prozi posvećenu Srbima. Kroz analizu dela i aktivnosti Viktora Berara, kao i njegovih veza sa Srbima, osvetljena je uloga i značaj intelektualaca u Velikom ratu (1914–1918). Veze i kontakti francuskih i srpskih intelektualaca imali su osobeni značaj u samo predvečerje Prvog svetskog rata jer je francuski poslanik u Beogradu Leon Deko imao zdravstvene probeleme koji su ga sprečavali da na pouzdan način obavlja svoje dužnosti. Berar je svojim tekstovima i aktivnostima od aneksije Bosne i Hercegovine do kraja Velikog rata nadogradio francusko-srpske odnose. Knjiga La Serbie publikovana 1915. godine, aktivnosti Viktora Berara oko organizovanja Srpskog dana (1915. i 1916. godine) i osnivanje dobrotvornog društva za pomoć srpskim izbeglicama u Francuskoj La Nation Serbe en France januara 1916. godine, doprineli su okupljanju značajanog broja uglednih Francuza koji su bili spremni da podrže srpske ratne ciljeve. U periodu la belle epoque kada je moć javne reči započela svoj snažan uticaj na kreatore politke, kroz saradnju francuskih i srpskih intelektualaca tokom Velikog rata (1914–1918) oblikovani su francusko-srpski odnosi, a posredno i odnosi Srbije sa ostalim saveznicama. Srbija i Srbi su u tekstovima francuskih intelektualaca, koji su imali i svoju propagandnu funkciju, bili uzor hrabrosti, požrtvovanja i solidarnosti. Angažovanje intelektualaca u cilju  zaštite nacionalnih interesa, primer je uticaja složenih intelektualnih veza na oblikovanje odnosa dve države, u ovom slučaju Francuske i Srbije. Afirmisanje interesa malih naroda u vreme velikog imperijalnog sukoba pokazalo se kao moguće kroz saradnju naučnika, posebno onda kada zvanična diplomatija nije ostvarila željene rezultate.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja