Француска штампа у доба La Belle Époque

Аутор: др Александра Колаковић

Нови технолошки проналасци, економски развој, брже комуникације, повећање броја становништва у градовима, као и броја образованих у тзв. „добу маса“ изменили су и потребу за новинама и часописима. Ширењу идеја и идеологија допринео је снажан развој штампе. У периоду La Belle Époque штампа у Европи доживљава процват, а писци постају новинари бројних листова и часописа. Штампа је за кратко време постала моћно средство утицаја на широке народне масе. Иако је велика штампа или тзв. новине за два суа била позната у Европи још у другој половини 19. века, ипак крајем столећа доживљава процват највише захваљујући успеху америчке компаније „В.Р. Херст“ и сензационалистичког листа Morning Post који је у свом милионском тиражу нудио читаоцима „америчке вредности“. Сличним путем су пошли и европски листови: Berliner Morgenpost у Немачкој,  Daily Expres, Daily Mail и традиционални Daily Miror у Британији.

Француска штампа а пре свега дневни листови Le Petit Journal,  Le Journal, Le Matin и Le Petit Parisien снажно се развијају од периода „буланжизма“ и афере Драјфус. Њихови тиражи у просеку дневно су се кретали око 4 милиона примерака. Штампањем недељних додатака у колору, као што је Supplément illustré du Petit Journal, француски листови су почели да користе фотографије, цртеже и карикатуре као допуну или замену тексту. Високи тиражи, нови приступи у презентовању информација, оглашавање и политички утицај часописа расту из године у годину упоредо са њиховим утицајем. Од афере Драјфус до Првог светског рата снага јавне речи изнете преко писаних медија расте, а поред читавог низа листова и часописа иза којих су стајали одређени политички, економски или културни интереси, свој утицај успео је да сачува и лист Le Temps. Сматран за полузванични лист Министарства спољних послова Француске и са посебном рубриком посвећеном међународним дешавањима, лист Le Temps имао је своје сталне читаоце.

Водећи лист у периоду Треће Републике на основу тиража од милион примерака на почетку последње деценије 19. века, Le Petit Journal, био је у власништву јеврејске породице која се бавила издавањем публикација финансијске и правне природе још од периода Јулске монархије. Le Petit Journal је публикован од 1863. до 1944. године. Лист је постао симбол новог развоја штампе и привукао је читаоце својом ценом од 5 центи, уместо тадашњих 15, као и садржајем ослобођеним „тешке“ политике, истичући на насловним странама слике и вести које су остављале снажан емотивни утисак и одјек у јавности. Le Petit Journal није био усамљен, већ је имао јаку конкуренцију насталу оснивањем нових листова крајем 19. века.

Le Petit Parisien на почетку публиковања 1876. године имао је радикалне и антиклерикалне тенденције. Након прузимања 1884. године од стране политичара Жан Дупуиа (Jean Dupuy), лист постаје умеренији и високотиражан. Жан Дупуи припадао је левом крилу републиканаца и залагао се за режим слободне трговине као сенатор des Hautes-Pyrénées. Захваљујући утицају свог листа Le Petit Parisien, напредовао је и постао министар пољопривреде у влади Валдек-Русоа, а почетком 20. века био је министар трговине, индустрије и јавних радова у више влада. Са Поенкареом је изабран у Демократску алијансу (L‘Alliance démocratique), која је пропагирала идеје десног центра, секуларизације и либерализма, а уз радикале и социјалисте била ослонац већине влада Француске до Другог светског рата. Почетком 20. века Le Petit Parisien је достигао тираж од милион примерака у Француској, а пред Први светски рат приближио се тиражу од два милиона примерака. Био је моћно средство којим су у политички живот Француске продирали политички ставови и идеје власника и његових истомишљеника.

Један од листова високог тиража и утицаја у Француској био је и Le Matin. Покренут је 1883. године на иницијативу групе америчких финансијера по узору на британски лист The Morning News, а неколико месеци касније прешао је у руке новинара Алфреда Едвардса (Alfred Edwards). Лист је након Едвардсове умешаности у Панамску аферу продат 1895. године банкару Анрију Појдаку (Henri Poidatz). Le Matin је заступао умерене републиканске идеје, а противио се буланжизму и социјалистичким идејама. Посебну пажњу уредништво листа посветило је афери Драјфус, а у овом листу публикована је и испосвест грофа Естерхазија. Почетком 20. века на чело Le Matin дошао је финансијер Морис Варил (Maurice Bunau-Varilla), који је захваљујући оглашавању ојачао лист чији је тираж пре 1900. године износио 100.000 примерака, 1907. године достигао је 650.000 примерака, а пред Први светски рат око милион примерака. Од почетка 20. века патриотске идеје преовладавале су листом све до периода након Првог светског рата.

У Паризу је 1892. године новинар Фернан Ао (Fernand Xau) покренуо Le Journal, литерални лист малог формата „за грош“ намењен трговцу, наставнику и раднику. Око листа су се окупила велика имена француске књижевности: Октав Мирбо, Морис Барес, Емил Зола, а од 1895. до 1897. године један од сарадника био је Жорж Клемансо. Лист је 1899. године преузео Анри Летјер (Henri Letellier), чиме је појачана његова десна и конзервативна оријентација. Пред Први светски рат лист постаје најпопуларнији литерарни булеварски лист Париза.

Уз Le Journal и остале поменуте листове по знатном утицају у Француској, као новине које су више окренуте догађајима међународне политике издвојили су се Le Figaro и  Le Temps. Основан од стране индустријалаца још 1826. године, Le Figaro је био најстарији француски дневни лист. Крајем 19. и почетком 20. века уз повремене нијансиране измене задржао је линију десног центра. У периоду афере Драјфус о којој је Le Figaro исцрпно извештавао, имао је тираж од око 80.000. примерака. Емил Зола је пре чувеног текста „Оптужујем…!“ публиковао неколико чланака у листу Le Figaro, у чијим просторијама је настао и покрет оних који су веровали да је Алфред Драјфус невин. Почетком 20. века директор листа постаје Гастон Калмет (Gaston Calmette), који врши реорганизацију у листу и мења програмску концепцију. Le Figaro се враћа на стари курс са мање политичких садржаја, а више економских и војних тема, као и књижевности, усмеривши своје текстове ка интересовањима крупне буржоазије. Лист Le Temps публикован је од 1861. године са ставовима који су своје упориште пронашли у  либералној филозофији протестантизма. Увођењем политичких тема временом Le Temps протежира умерени републиканизам. Адријан Ебрар (Adrien Hébrard),  новинар и политичар, био је политички директор листа од 1871. године до Првог светског рата и утицао је на покретање појединих тема и довођење истакнутих личности Француске за сараднике. У раном периоду међу сарадницима нашли су се и Луј Блан и Жорж Клемансо. Акционари листа су били подељени на католике, протестанте и Јевреје, што је утицало на то да се у току афере Драјфус лист определи за линију неутралности. Лист је био познат по објективности, поузданости и квалитету текстова. Умерена оријентација ка левом центру донела му је у периоду La Belle Époque око 50.000. продатих примерака.

Часописи La Revue des Deux Mondes, Le Journal des Debats и La Revue de Paris нису имали милионске тираже, али су били популарни међу интелектуалном елитом у Француској, као и ван њених граница. Утицај поменутих часописа на интелектуалну елиту која је креирала унутрашњу и спољну политику Француске био је снажан. Један од часописа са најдужом традицијом био је Le Journal des Debats, публикован недељно још од 1789. године. Од периода Јулске монархије до појаве листа Le Petit Journal имао је највећу читаност. Крајем 19. века на челу листа као уредник нашао се Етјен де Налеш (Étienne Bandy, comte de Nalèche), супруг наследнице власника листа. Био је председник Савеза париске штампе, касније и члан Академије моралних и политичких наука. Као веома угледна и утицајна личност у високим круговима париског друштва, Налеш је давао посебну ноту часопису Le Journal des Debats, који је у периоду La Belle Époque имао око 25.000 читалаца. Le Journal des Debats идеолошки је припадао групи умерених републиканаца, мало конзервативнијој нијанси, а био је читан у отменим круговима француског друштва, међу политичарима, дипломатама, финансијерима, професорима и књижевницима.

La Revue des Deux Mondes покренута је 1829. године са циљем да развија критичко мишљење и анализира политичке прилике у Француској, вршећи поређења са оним што се дешава у свету. Временом либерална концепција часописа од 1848. године уступа место конзервативној линији. Текстови о администрацији, финансијама и култури доминирају у часопису. Од својих почетака La Revue des Deux Mondes окупљао је као сараднике и уреднике угледна имена француске књижевности, критике, културе, професуре и политике. Крајем 19. века часопис подржава католичку цркву против антиклерикалне офанзиве, а као и већина штампе у Француској јаче се политизује у време афере Драјфус. Фердинанд Брунетијер (Ferdinand Brunetière), историчар књижевности и критичар, некадашњи ђак L‘École normale supérieure, остварио је запажен утицај на садржај часописа. Образован у духу класичног рационализма није био присталица нових књижевних праваца. Око 1900. године прешао је у католичанство, био је „антидрајфусовац“, али не и антисемита. Веровао је у Дарвинову теорију, примењујући је на књижевне жанрове. Све поменуто обликовало је садржај и идеолошки оквир La Revue des Deux Mondes, која је на почетку 20. века имала око 40.000 читалаца у Француској.

Као противтежа La Revue des Deux Mondes појавила се 1894. године La Revue de Paris. Власник Едмон Фриш (Edmond Frisch), дипломата, писац и историчар, ожењен наследницом богате породице Лебоди (Lebaudy) утицао је на садржај и пословање La Revue de Paris. La Revue des Deux Mondes, Le Journal des Debats и La Revue de Paris иако нису имали милионске тираже, имали су значајну улогу у друштву. Њихови читаоци ‒ државници, политичари, професори, научници и финансијери чинили су најобразованији слој становништва Француске. Поменути часописи одиграли су кључну улогу у упознавању француске елите са догађајима ван њених гранца и развојем међународних односа. Слика „другог“ у La Revue des Deux Mondes, Le Journal des Debats и La Revue de Paris градила је у очима француске елите један нови свет.

Иако су последице пораза од Пруса 1870. године имале снажан и дуготрајан утицај на Француску, њен интелектуални живот на крају 19. и почетком 20. века испољавао је карактеристике динамичног развоја. Република је желела да новим уређењем града који је попримао монументални и тријумфални изглед (између осталог оличеним кроз изградњу Ајфелове куле), неформалним подржавањем привлачне интелектуалне климе и организовањем светских изложби прикаже препород француске нације. Присуство различитих идологија које су преовладавале у Европи тога доба, међу француским интелектуалацима покретао је жеље за стицањем нових сазнања, упознавањем других  култура, размену мишљења, подстицање критичке и аргументоване расправе на страницама француске штампе. Афера Драјфус, односи између великих сила, колонијално питање и међународне кризе које су почетком 20. века постале учестале и на ивици рата обликовале су особености развоја интелектуалне климе Француске у „доба империја“. Научници, књижевници и уметници у овом периоду у већем броју него до тада улазе у политику или јавно износе своја мишљења о разним друштвеним питањима. Моћ њихове речи, пре свега снажним развојем штампе, добија снагу промене уверења и ставова, са повременим осцилацијама у остваривању утицаја на креаторе француске политике.