Evroskepticizam u zemljama Evropske unije

08/11/2017

Evroskepticizam u zemljama Evropske unije

 

Autor: dr Jelena Todorović Lazić

Evroskepticizam je danas izrazito popularan koncept širom Evrope, pa mu i evropski mediji daju dosta prostora. On predstavlja jedan od važnih izazova za Evropsku uniju, kao takav nalazi se na dnevnom redu mnogih političara, analitičara i običnih građana. Postoji nekoliko razloga i faktora koji doprinose aktuelnosti i popularnosti ovog koncepta: produbljenje ekonomske i političke integracije u Evropskoj uniji, ekonomska kriza koja je započela 2008. godine i pogoršala se tokom poslednjih godina, migrantska kriza, politička kriza izazvana Bregzitom.

Od nastanka Evropskih zajednica može se reći da je postojalo „vreme konsenzusa“ među evropskom elitom o prednostima ekonomske integracije koju ona predstavlja. Sve do sredine 80-tih godina 20. veka, elite su bile složne po pitanju neophodnosti  ekonomske integracije. Donošenje Ugovora iz Mastrihta označava promenu u svesti javnosti u mnogim evropskim državama. Taj zaokret se odnosi na zamenu pitanja o prednostima i manama članstva u Zajednicama  pitanjem o smeru kretanja novonastale tvorevine u obliku EU. Zato se može govoriti o tome da je Ugovor iz Mastrihta delovao kao katalizator da se evroskepticizam proširi među građanima i političkim partijama. Nakon što je Lisabonski ugovor stupio na snagu, evropske integracije nailaze na mnoštvo prepreka što je rezultat očiglednog nedostatka strateške vizije. Primetan je nepremostivi jaz između partijske elite i građana po pitanju evropskih integracija i ovaj jaz nastavlja da raste. Radi se o tome da političke elite više nisu u stanju da ubede javnost da EU pruža pozitivan odgovor na negativne ekonomske i kulturne posledice globalizacije.

Evroskepticizam je originalno britanski fenomen, nastao i najviše uočljiv bio godinama kako među građanima, tako i političkim partijama u Velikoj Britaniji. Međutim, broj evroskeptika danas raste i u drugim zemljama Evrope. Prvi put pojam „evroskepticizam“ se pominje u britanskim dnevnim novinama The Times, novembra 1985. godine, gde se ovaj pojam koristi kako bi se izrazilo nezadovoljstvo britanske javnosti projektom zaokruživanja zajedničkog tržišta. Prvi put je među političkom elitom termin upotrebljen u govoru koji je premijerka Margaret Tačer održala u Brižu 1988. godine koji je predstavljao odgovor na ambicije predsednika Evropske komisije Žaka Delora ka uspostavljanju bliže ekonomske i političke saradnje.

Bez jasne definicije evroskepticizma, može se dospeti u logičku zamku u kojoj bi se on tumačio sa isključivo negativnim predznakom. U teorijskom smislu, treba pomenuti definiciju Pola Tagarta prema kojoj je evroskepticizam pojam kojim se označava logičko i argumentovano protivljenje procesu evropskih integracija. Upravo je ova široko postavljena definicija doprinela da se evroskepticizam pogrešno tumači kao evrofobija. Tagart je brzo shvatio problem i pokušao je da ga reši tako što je redefinisao koncept kroz uvođenje dve podkategorije: tvrdi i meki evroskepticizam. Tvrdi (hard) evroskepticizam predstavlja otvoreno odbijanje procesa evropskih integracija, uključujući i napuštanje članstva ukoliko je država već članica. Meki (soft) evroskepticizam, pak, predstavlja argumentovano protivljenje nekim aspektima procesa evropskih integracija. Kopecki i Mad otišli su korak dalje uvodeći pojmove difuzne i specifične podrške. Difuzna podrška znači podrška samoj ideji evrointegracija i na osnovu toga možemo razlikovati evrofile i evrofobe. Specifična podrška jeste podrška za EU i njen aktuelni pravac razvoja pa tako razlikujemo EU optimiste i EU pesimiste.  Kombinujići ove dve nove kategorije dobijamo: evroentuzijaste, evroskeptike, evropragmatiste i evroprotivnike. Partije i građani koji podržavaju i opštu ideju evropskih integracija i aktuelni razvoj EU su evroentuzijasti, oni koji podržavaju opštu ideju, ali ne i aktuelni pravac, su evroskeptici. Evropragmatisti ne podržavaju opštu ideju, ali na osnovu pragmatičnog pristupa, odnosno finansijskih povlastica koje sleduju iz članstva pružaju podršku Evropskoj uniji.  Konačno, oni koji odbijaju i ideju i trenutnu formu su evroprotivnici.

U ovom izlaganju razmatraće se evroskepticizam u nekoliko država članica Evropske unije, kako među partijama, kroz analizu reprezentativnih političkih partija evroskeptične orijentacije, tako i kroz stavove građana tih država kroz upoređivanje stavova javnog mnjenja koji se mogu naći u izveštajima Eurobarometra. Počećemo sa Nemačkom koja je osnivač Evropskih zajednica i ekonomski lider Unije. Za nju skepticizam nije tipičan ni na nivou partija, niti građana, međutim, poslednjih godina dešavaju se određene promene na tom planu. Istraživanja javnog mnjenja o članstvu u EU u Nemačkoj uglavnom pokazuju pozitivne stavove koji su iznad proseka za EU, ali je primetan pad entuzijazma u odnosu na 1990. godinu kada je on bio na najvišem nivou. Porast negativnih stavova može se objasniti ekonomskim razlozima: uvođenje zajedničke valute, rastuća nezaposlenost i niži životni standard, sa jedne strane i činjenica da je Nemačka najveći neto platiša u Uniji. Porast evroskepticizma može se uočiti i kod građana, ali i kod partija.  Kada je reč o partijama, treba pomenuti Alternativu za Nemačku (AFD) koja je danas najveća evroskeptična partija u Nemačkoj. Partija je osnovana 2013. godinu i već sledeće godine na izborima za Evropski parlament osvojila je 7 mandata. U početku je bila evroskeptična partija meke orijentacije, ali je vremenom postala „tvrđa“. Među stavovima Alternative prema Evropskoj uniji koji potvrđuju evroskeptično opredeljenje ove partije, ističu se pre svega sledeći stavovi: da EU postane zajednica nacionalnih država, u suprotnom da Nemačka napusti Uniju, da se napusti evrozona i vrati nemačka marka. Od pre mesec dana Alternativa je treća po snazi partija u Bundestagu sa 13.5%.

Francuska je, takođe, osnivač Evropskih zajednica, ali od početka je prisutan jak osećaj sumnje, i na levici i na desnici.  Koreni te sumnje leže u stavovima Šarla de Gola prema evropskoj integraciji. Značajne evroskeptične partije su desničarski Nacionalni front na čelu sa Marin le Pen, koji je tvrda evroskeptična partija i Levičarski front na čelu sa bivšim komunistom Melanšonom. Lider Nacionalnog fronta, Marin le Pen, je na ovogodišnjim majskim predsedničkim izborima ušla u drugi krug gde je izgubila od Emanuela Makrona (66.1% prema 33.9%). Na parlamentarnim izborima u junu, Nacionalni front je osvojio 8 mandata, 6 više nego pre 5 godina. Žan-Luk Melanšon je lider mekog evroskeptičnog Levičarskog fronta koji se zalaže za izlazak Francuske iz Evrozone i protivi se nekim aspektima funkcionisanja EU prema Ugovoru iz Lisabona. U Francuskoj možemo reći da postoji paralelno 3 vrste evroskepticizma: evroskepticizam nacionalnog tipa, utilitaristički i populistički evroskepticizam. Evroskepticizam nacionalnog tipa bazira se na stavovima De Gola. Oni prihvataju saradnju, ali su protiv integracije, oduvek je bio problem da postoji velika i veoma integrisana EU jer predstavlja opasnost za naciju i suverenitet. Utilitaristički evroskepticizam zasniva se na očekivanju konkretnih koristi i beneficija od EU za građane Francuske. Ekonomska kriza i politika štednje poslednjih godina doprineli su porastu ovog tipa evroskepticizma. Populistički evroskepticizam ima temelje u odbijanju elitizma i briselske birokratije. Nacionalni, regionalni, lokalni i etnički identiteti su važniji Francuzima od evropskog identiteta. Sa druge strane, EU ne uspeva u stvaranju proevropskog osećaja kod građana. Dodatni razlozi su loše funkcionisanje evropskih institucija: demokratski deficit, nedostatak transparentnosti, složenost birokratskog sistema. Nacionalni front prebacuje krivicu na nacionalne lidere i institucije EU korišćenjem tradicionalnih argumenata: nedostatak demokratije, birokratska elita, opasnost od imigracije, odnosno imigracija kao pretnja za francusku kulturu i naciju. Na ekonomskom planu oni se zalažu za odbacivanje ekonomskog neoliberalnog sistema i favorizuju ekonomski nacionalizam. Francusko javno mnjenje u poređenju sa nemačkim je nešto skeptičnije. Negativni stavovi su u porastu nakon 2000. godine, a kulminaciju su doživeli 2005. godine kada su Francuzi odbacili na referendumu predlog Ugovora o evropskom ustavu.

Velika Britanija je tradicionalno evroskeptična država koja se zato mora posmatrati u kompleksnom istorijsko-političkom kontekstu. U britanskoj tradiciji je ukorenjeno shvatanje da se kontinentalna Evropa posmatra drugačije. Razlozi su kulturni, ekonomski i politički. Naime, Britanci veruju da oni pripadaju posebnom ekonomskom i kulturnom prostoru.  Referendum o izlasku Velike Britanije iz EU je održan 24. juna 2016. godine – tzv. Bregzit. Pristalice napuštanja EU su odnele prevagu sa 51.8% glasova.  Ovakvim ishodom aktiviran  je član 50. Lisabonskog ugovora, i započeli su pregovori o napuštanju koji će trajati dve godine.

Poljska i Češka postale su EU članice 2004. godine. Obe države karakteriše početni entuzijazam koji je godinama opadao. U Poljskoj je skepticizam izraženiji kod partija dok je u Češkoj podjednako prisutan i kod građana i kod partija. Evroskeptične stavove imaju sledeće partije – Solidarnost,  Pravo i pravda, dok potpuno odbijanje EU zagovaraju Samoobrona i Liga poljskih familija. Najmanja podrška bila je pre nego što je Poljska postala članica, svake sledeće godine pozitivna osećanja prema EU su rasla kod građana i prema poslednjim izveštajima ona je daleko iznad EU proseka. Češku političku scenu odlikuje visok stepen skepticizma. Od početnog oduševljenja, ona je dospela u grupu izrazito evroskeptičnih država. Dugački i teški pregovori o članstvu, asimetrična pregovaračka pozicija, uslovljavanje, doprineli su porastu skepticizma. Glavni zagovornici evroskepticizma među partijama su Građanska demokratska partija koju je do 2009. godine vodio Vaclav Klaus. Oni kritikuju evropsku birokratiju, socijalni model, jačanje političke saradnje. Sada su evroskeptične i sledeće partije ANO (Akcija nezadovoljnih građana) na čelu sa Babišom i Sloboda i direktna demokratija (na čelu sa Okamurom).

Evroskepticizam u EU ima nekoliko dimenzija kao što smo videli: ekonomsku – Nemačka, kulturnu – Velika Britanija, nacionalno – populističko -utilitarističku Francuska, skepticizam uzrokovan pristupnom strategijom u slučaju Češke i Poljske.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja