Evropa, kraj 19. i početak 20. veka, skica za jednu istoriju dominacije i propadanja

12/11/2019

Autor: prof. dr Ljubiša Despotović

 

Devetnaesti vek produžio je svoje trajanje, prema mišljenju nekih istoričara, i preko formalne vremenske granice kada je nastupila era dvadesetog veka. Erih Hobsbaum je, kao najpoznatiji istoričar dvadesetog veka, najviše insistirao na toj činjenici smatrajući da je istorija dvadesetog veka ostala prikraćena za gotovo dve decenije vremenskog bitisanja, u kome je počela gubiti svoja suštinska civilizacijsko-kontinentalna obeležja. Nije se stoga čuditi  što ga je on  pišući njegovu istoriju nazvao, veoma kratkim[1] dvadesetim vekom. To prekoračenje se razvuklo sve do kraja Prvog svetskog rata kada je i formalno završen prvi globalni sukob čovečanstva u kome je Evropa i njene nacije bila ne samo glavno poprište velikih oružanih sukoba, već i najveće devastacije svekolike infrastrukture kontinenta i njegovih država, počev od privrede i finansija, pa sve do demografskih, industrijskih, saobraćajnih, kulturnih, pa zašto ne reći i sveukupnih kulturnih i nacionalnih kapaciteta društava onoga vremena, koju je svet do tada video i doživeo.

U tom ratu otpočela je epoha rušenja političke arhitekture devetnaestog veka, koju je  Evropa gradila kao dominantni kontinent savremene civilizacije, koju je stvarala još od epohe velikih geografskih otkrića, ubrzane industrijalizacije, građenja nacija, kolonijalizma, imperijalizma i sličnih političko-ekonomskih procesa. Takva konfiguracija moći savremenog sveta okončana je odlukama Berlinskog kongresa. Mnogi politički stratezi su tada mislili da je time  utvrđena međunarodna podela moći za duži vremenski period trajanja. Zato ćemo i mi skiciranje njene kulturno-civilizacijske, političke i socijalne konfiguracije početi upravo u tom periodu postberlinske epohe, kada je moć Evrope i njenih imperijalnih nacija i država u odnosu na druge kontinente dostigla svoj civilizacijski maksimum, okrunivši se svekolikom kontinentalnom dominacijom. I taman kada budemo završavali sumiranje njenih maksimalnih dometa, istovremeno ćemo morati otpočeti i sa beleženjem indikatora, takođe dugog procesa trajanja, koji je imao obrnuti smer  temporalnog kretanja, a koji se polako ali neumitno odvijao u pravcu gubitka stečenih istorijskih pozicija moći. Dakle, u smeru posustajanja, stagnacije i potpune političke nemoći evropskih nacija pred sve dominantnijim i surovijim atlantskim hegemonom koji je dolazio iz Vašingtona. Počećemo dakle, sa evidentiranjem i beleženjem prvih znakova evropskog zamora, gubitka tempa njenog kolonijalnog širenja i imperijalne dominacije, uz istovremeno podizanje drugih nacija i kontinenata, a pre svga Severne Amerike i SAD, koje su nepovratno otpočele procese probijanja svoje kontinentalne izolacije i iskoraka iz geografske ograničenosti, te prevladavanja geopolitičke doktrine izolacionizma, nazvane po svom tvorcu i predsedniku SAD –  Monrou i oličene u krilatici Amerika Amerikancima.

Dakle, u više nastavaka pratićemo dva paralelna toka događanja koja su menjala suštinsku poziciju Evrope toga vremena, od civilizacijske i kulturološke dominacije zasnovane na hrišćanskoj kulturološkoj i vrednosnoj matrici, pa sve do postepene i dugotrajne faze propadanja te moći, i zadobijanja pozicije potpune kontinentalne nemoći pred svojim navodnim atlantističkim i civilizacijskim prijateljem. Nakon Drugog svetskog rata ti tokovi biće akcelirani sve do formiranja atlantističkog projekta EU kao sredstva eksploatacije i kontrole svojih nazovi evropskih saveznika. Oni će ići projektovanim smerom sve do postizanja ponižavajuće kapitulacije evropskih nacija pred atlantističkim levijatanom koje je nastupilo krajem dvadesetog veka. Označeni procesi posmatranja naročito su bili karakteristični za prostor zapadne Evrope, i njenih sila predvodnica, jer se ostatak evropske političke i nacionalne konfiguracije malo uklapao u označenu kontinentalnu dominaciju dok je trajala. Tzv. male ili, pak, mlade nacije Evrope bile su pre svega zabavljene prevazilaženjem svoje privredne i političke nerazvijenosti, te znatnim  zaostajanjem za razvijenim nacijama i država evropskog centra. Sve to kombinovano je sa oskudnim nacionalnim resursima koji bi bili uključeni u borbu za afirmaciju svoje tek stečene nezavisnosti. Sa druge strane stajala je i Rusija, troma i spora,  koja je neuspešno tragala za svojim imperijalnim određenjem, jer je od Petrovih reformi bila u velikoj meri zaglavljena između svojih zapadnoevropskih „inspiracija“ i starih samodržavnih uticaja goleme tradicije pravoslavnog istoka.

Na početku dvadesetog veka Evropa je bila kontinent gde su se donolise oluke koje je ostali deo sveta dočekivao sa manje ili više „odobravanja“. Ta činjenica je govorila o njenoj moći i dominaciji, o tome da je Evropa već nekoliko vekova, a posebno u devetnaestom, postala kontinent koji je prednjačio u skoro svemu, osobito u idustrijskom rastu i proizvodnji materijalnih dobara, u polju razvijenih demokratskih odnosa, sve funkcionalnijih političkih institucija i socijalnih ideologija, osobito liberalizma, i koji su  galopirajućim tempom grabili ka budućnosti i svojoj viziji ideološkog napretka. Evropa je dominirala i u kulturi i u civilizaciji koja je nastala u okrilju sve sekularnijeg konteksta hrišćanstva i to osobito onog koji se ticao zapadnih konfesionalnih određenja i pripadnosti. U toj civilizacijskoj dominaciji prednjačio je zapadni svet Evrope, ili tačnije rečeno nekoliko velikih nacija toga dela kontinenta (velikih u smislu kapaciteta koji su se kretali u rasponu demografskog, privrednog, tehnološkog, vojnog i državnog ustrojstva, koji je stvarao osnovu i omogućavao imperijalnu i kolonijalnu ekspanziju, daleko izvan njihovih državnih ili kontinentalnih granica) a pre svega Velike Britanije, Francuske i Nemačke. Dok su ranije kolonijalne sile poput Holandije, Španije, i Portugalije na primer, sve više tavorile i zaostajale na tom putu imperijalne ekspanzije. Ta kolonijalna ekspanzija dela  Evrope nad ostalim kontinentima izuzev Severne Amerike, ogledala se pre svega u njenoj političkoj dominaciji. Kapaciteti zapadnoevropske političke moći bili su za ostatak sveta neupitni i u tom vremenu teško osporivi, i to u toj meri da su se morali, hteli to ili ne, povinovati njenom diktatu, kao i respektabilnoj vojnoj sili koja je iza nje stajala. Središte svekolikog odlučivanja, Evropa će ubrzo postati kontinent koji polako ali sigurno dobija svoje takmace i izazivače, kako u SAD na severu Amerike tako i u Japanu na Dalekom Istoku azijskog kontinenta. Uzalud će evropljanima sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka biti uteha da su svetsku dominaciju polako preuzimali uglavnom Evropljani koji su se pod raznim okolnostima i zbog svojih interesa odselili nekoliko vekova ranije na druge kontinente i tamo potražili  životnu sreću.

„Svoje najveće jedinstvo i snagu ona je dosegla pre 1914. godine, i tada se izdvajala od drugih civilizacija svojim isticanjem pojedinca, sve većim razdvajanjem društvenih i političkih institucija, materijalnim blagostanjem i svojom sve većom racionalnošću. Evropska civilizacija mogla bi se okarekterisati i opisivanjem njenih bazičnih institucija, kao što su suverena država, tržište sa svojim zakonitostima i naučni metod. Neki su je nazivali liberalnom buržoaskom civilizacijom.“[2] Takva Evropa bila je poželjno mesto za život, ne samo mnogim tadašnjim Evropljanima, nego i drugim narodima koji su želeli da podele makar deo njenog privrednog, tehnološkog i političkog napretka, bilo da se u njoj nastane ili da njen duh i institucije prenesu u svoje, u tom smislu zaostale sredine i društva. Ona je mamila u svoje okrilje ne samo imperijalnim sjajem i ne samo prema individualnim perspektivama modernizacije i razvoja, već je to „obećavala“ čitavim nacijama i regionima koji su o takvom materijalnom napretku mogli u to vreme samo da sanjaju. Samosvest moderne Evrope o svom napretku i značaju bila je taman toliko velika koliko i objektivno zaostajanje ostalog sveta za njom. Izuzetak iz te euforične slike sveta činile  su, naravno, ozbiljne nacije i države Evrope koje se se ubrzano pripremala za velike svetske obračune koji će uslediti i posle kojih će ta ista Evropa u velikom smislu izgubiti ne samo svoj međunarodni značaj, nego i sposobnost da ga povrati i tako, koliko-toliko, parira sve ubrzanijem narastanju  njenih prekookeanskih takmaca.

Evropa je svoju imperijalnu dominaciju počela da gubi onda kada je oštricu sukobljavanja i svoje svekolike nadmoći  (privredna,, vojna, infrastrukturna, politička i sl.) okrenula protiv sebe, tačnije kada su vodeće evropske države i nacije počela ponovnu prekompoziciju geopolitičkog poretka moći imeđu sebe , sebično se nadajući da će iz tih procesa izaći još jače i moćnije. A iz tih sukoba kao što sada sa poduže istorijske distance saznajemo izlazili su kao gubitnici gotovo  svi, čak i one evropske sile koje su Prvi veliki rat završile na strani pobednika. Gubitnik je zapravo bila cela Evropa jer je nebrigom i pohlepom svojih političkih i ekonomskih elita prekinula prethodnu epohu imperijalne dominacije koja je bila zasnovana na prilično dugom periodu kontinentalnog mira  koji je pojedinim evropskim nacijama omogućavao de se razviju i podignu kapacitete svoje kolonijalne moći.

No, podsetimo se na kojoj političkoj konfiguraciji je Evropa zasnivala svoj ubrzani konetinentalni razvoj. To su svakako bila dva bitna politička događaja u devetnaestom veku koja su utvrdila međusobne odnose i principe na kojima će počivati budući odnosi. Prvi je Bečki kongres iz 1814-15, kojim je okončan period velikih međusobnih ratova, a drugi je Berlinski kongres iz 1878. godine čijim će odlukama biti prekomponovan međunarodni poredak moći kako u samoj Evropi tako i u svetu koji se nalazio pod njenom sve većom dominacijom. Novi tek konfigurisani poredak  međunarodnih odnosa  bespovratno je otvorio procese nastanka novih nacionalnih država, među kojima su i Srbija i Crna Gora, koje su nastale kao posledica nacionalne i državne emancipacije iz viševekovnog ropstva pod Osmanlijama, a koje su krunisane sticanjem međunarodno priznate državne nezavisnosti. I taj čin bio je novi međunarodni dokaz da je Evropa toga vremena prilično dosledno, insistirala na konceptu stvaranja nacionalne države, koja će kao model svoju punu emancipaciju doživeti upravo u devetnaestom veku, koji će stoga i zahvaljujući prevashodno toj činjenici biti proglašen vekom nacija. Jednom otpočeo proces nacionalnog diferenciranja zasnovan na sekularnom konceptu formiranja nacija nastalih na bazi prethodne religijsko-konfesionalne identitetske podloge i podele, označiće procese važnog nacionalnog diferenciranja koji u pojedinim fazama svoga razvoja neće prestati ni do danas. U svojoj zakasneloj fazi taj proces će biti zaoštren do ekstrema stvaranjem tzv. sintetičkih nacija kao dogovornih nacija, osobito maligno na prostorima eksjugoslovenskog geografskog rasprostiranja.

Dakle, sve novonastale evropske države toga vremena bile su nacionalne, i to ne samo one koje su se diferencirale iz višenacionalnih imperija kakve su bile Otomanska ili Austrougarska država. To su zapravo bili procesi istinskog nacionalnog konstituisanja koji su omogućili i državno objedinjavanje jedne Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Italijanske nacije, kao velikih nacija, koje izranjaju iz dubina  devetnaestog veka, da bi svoje puno nacionalno konstituisanje doživele potpunim državnim konstituisanjem na samom početku dvadesetog veka. Podrazumevalo se u tom vremenu da je „država odgovarajući izraz nacije“ a da je nacija, nova identitetska zajednica nastala na sekularnom konceptu jedinstva jednog jezika i kulturne tradicije nastale na njoj. Novonastale nacionalne države su te koje su od protonacionalnih pokreta preuzimale štafetnu palicu daljeg izgrađivanja nacije na bazi standardizacije jezika, jedinstvenog obrazovnog i kulturnog sistema i ništa manje značajnog zajedničkog tržišta, pravnog i političkog sistema, te vojske, policije i drugih nacionalnih institucija koje su se ubrzano konstituisale i preuzimale ulogu konsolidacije i homogenizacije svoje nacije. obrazovni i naučni sektor jedne države-nacije imalo je tu posebno i nezaobilazno mesto, a osobito narastajuće nacionalne istorije i prateće nacionalne ikonografije, simbola i svetkovina, koje su neretko štedro baštinile prethodnu etničku i narodnu običajnost i tradiciju.

To je, takođe, bio i  period kada mnoge evropske  nacije nisu još uvek imale  svoju državu (Poljaci na primer) i nju će steći tek početkom dvadesetog veka, osobito nakon Drugog svetskog rata, kada će sa svetske istorijske pozornice otići četiri velika Evropska crstva (Otomansko, Austougrasko, Nemačko i Rusko carstvo) i sa njima u istoriju i procesi dugog nacionalnog tlačenja mnogih evropskih nacija osobito onih slovenskog etničkog porekla i tradicije. Nacija će kao i njena država dobiti nove standarde koji će potrajati sve dotle u dvadesetom veku dok nisu otpočeli za nju pogubni procesi globalizacije i nametanja globalizma kao ideologije, te građenja novog svetskog procesa kao njegovog željenog rezultata. Tada će otpočeti potpuno obrnuti tokovi razgradnje moderne nacionalne države, koja će biti proglašena glavnom smetnjom za globalizovanje međunarodnih odnosa, pa će samim tim postati i glavna meta njihove razgradnje i devastacije.

[1] vidi knjigu E. Hobsbaum (2002): Doba ekstrema, istorija kratskog dvadesetog veka 1914-1991, Dereta, Beograd

[2]  DŽ. M. Roberts (2002):  Evropa 1880-1945, Klio, Beograd, str.11.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja