Еволуција ДИСКО КУЛТУРЕ (клабинга) у Новом Саду

20/12/2016

Еволуција ДИСКО КУЛТУРЕ (клабинга) у Новом Саду

 

Аутор: Дејан Јовичић

Након Другог светског рата, у другој половини двадесетог века, долази до експанзије масовних медија и индустрије забаве. После великих недаћа, појављује се оптимизам, жеља да се живот посматра са лепше стране. Људи имају потребу за проводом, а убрзано расте број конзумената забавних садржаја, као и миграција становника из села у градове. Управо такви процеси дешавају се и у ондашњој Југославији, са малим закашњењем у односу на развијене земље. Најпре становници већих градова, а потом и мањих места, почињу да се интересују за дешавања у савременој, популарној, масовној култури. На радио-таласима (испочетка страним, потом и домаћим) слушају се емисије које се баве модерним музичким формама, а нешто касније се појављују и људи који симболизују такво стање – радијски диск-џокеји. Као у већини светских градова, и у Новом Саду радио-водитељи окушавају се и у андерграунд култури. У клубовима они опонашају стил рада из медијских кућа. По много чему, па и кад је реч о супкултуралној сцени, Нови Сад је често имао авангардну позицију унутар државе. Андерграунд култура брзо је прихватала дух модерног доба. Тако је Нови Сад у самом врху градова бивше СФРЈ који су средином 60-их добили клупску сцену. Диско-култура у војвођанској престоници почиње званично 1967. године и до данас је еволуирала у сваком погледу. Улога и начин рада диск-џокеја као носиоца програма током година доживљава промене. Технологија, озвучење, расвета, уређаји, носачи звучног записа, као и сам садржај емитовања, битно се разликују у свакој декади. Модни стилови, фризуре, па и тајминг коришћења садржаја, излазака (клабинга) такође су еволуирали у складу са духом времена. Диско-култура је у позитивном контексту донела подстицај да се осети радост покрета, плеса и ведрина које помажу да се превазиђу проблеми свакодневнице. С друге стране, помогла је у еманципацији женских слобода и сексуалности, а указала је и на хедонизам, као могућни животни стил. Последњих година, један део светске музичке сцене окренуо се ретро-звуку – диско-жанру (соул, фанкy), као инспирацији, па бележимо повратак ове форме кроз такозвани – њу диско.
Шта је диско?
Дискотека, диско-клуб, ноћни клуб, термини су који се користе за угоститељске објекте у којима постоји денс подијум, а предвиђен је за плес, игру. Реч „дискотека“ има француске корене и означава најпре колекцију плоча. Током нацистичке окупације 40-их година прошлог века, у Француској су као облик отпора организована окупљања, која су била забрањена. На тим скуповима слушао се џез и блуз са грамофона, а „дискотека“ је била тајна шифра и симбол бунта, углавном Парижана. Касније се ова реч проширила и постала је општеприхваћена за сва места где се слушала музика са плоча, грамофона, уз коју се веселило и плесало. Дакле, дискотеке, диско-клубови појављују се у свету већ почетком 50-их година, а музика која доминира углавном је џез. Диск-џокеји почињу да пуштају музику са плоча и то са два грамофона, тако да се не прави пауза између песама. Почиње да се „миџа“ програм. Први диск-џокеји заправо су били људи из радио-станица, а у клубовима су имали директан контакт са публиком. Како је у масовној култури током 50-их џез потиснут рокенролом, тако су диск-џокеји у радио-емисијама, а потом и у клубовима, све више „вртели“ нови жанр.
Новосадски почеци
У нашу земљу (бивша СФРЈ) све то стиже са малим закашњењем. Домаће радио-станице (у НС – емисија „Рандеву са музиком“) баве се најпре џезом, а касније и рок музиком. Током 60-их, рокенрол постаје популаран у нашем граду, па је све више емисија које се баве том тематиком. Полако се назиру диск-џокеји који ће стварати и клупску историју Новог Сада. Мирослав Мића Јокић почиње своју радијску каријеру 1965. године, а убрзо се окушава и у „живим“ наступима. Према његовом сећању, први диско-клуб у граду отворен је 1967. године и звао се „Пипинг Томб“. Овај податак је (аутору текста) својевремено потврдила и музичка уредница Културног центра Весна Каћански, приликом организовања трибине о еволуцији клубова и стауса диск-џокеја у нашем граду. У аналима ове реномиране институције (КЦНС) забележено је да је Мица Јокић први „завртео“ плоче у поменутој дискотеци, која се налазила на истом месту где је садашњи Културни центар. Тада је царовала рок музика, а Битлси и Стонси су били обавезно на репертоару. Према сећању ове градске легенде, међу највећим хитовима у „Пипинг Томбу“ је песма „Схе ловес yоу“ Ливерпулских буба. Звучна опрема у клубу мерила се у ватима, а расвета је подразумевала и ручно фарбане сијалице. Иако није одобравана од стране родитеља и припадника старије популације, појављује се и дуга коса као део бунта и андерграунд имиџа ондашњих момака и девојака.
Седамдесете године у свету
Диско-ера (раздобље у популарној, масовној култури) настаје почетком 70-их у Америци, на трагу фанка, соула, па и џеза. Тактови су четворочетвртински, композиције постају дуже, а нагласак је на плесу, покрету. Диско-еру као музичку одредницу (са којом се често изједначава диско-култура) покренула је америчка геј поткултура, Афроамериканци, као и припадници латино групација (хетеросексуалци). Свима је заједнички именитељ – љубав према ритму, плесу и покрету. Диско-музика у ужем смислу речи, или Диско-ера, обухвата период од једне деценије и траје до првих година декаде 80-их. У нашу земљу овај тренд увезен је без посебног предзнања о социолошком аспекту те музичке форме. Диско је код нас прихваћен као модерни културолошки образац, а потпуно је игнорисана почетна геј иницијација. С друге стране, током еволуције овог жанра, промовише се женска сексуалност и слобода у понашању лепшег пола. С временом, жене у песмама из диско-ере постају самосвесне, оне бирају и почињу да намећу игре освајања. Такав стил понашања прихваћен је код нас и постоји још увек. Медији у тадашњој СФРЈ нису благонаклоно гледали на диско-културу. Ипак, суштина је да се хедонистички и помало раскалашни, често сексуално обојен приступ животу (који је једно од главних обележја диско-културе), није уклапао у идеал социјалистичког виђења – вредног и смерног радника. Утолико је конзументима клабинг био изузетан начин да се побегне од униформности и сивила комунистичке свакодневице.
Седамдесете године у Новом Саду
Почетком декаде код нас је рок музика доминантна у клубовима, а хипи покрет је и у Новом Саду нашао своје следбенике. Слуша се и игра уз рок , али је иконографија хипија све присутнија. У „Студиу М“ се отвара „Диско Гром“, где (тада вец познати) Мића Јокић забавља многобројну публику. По плоче је у том периоду путовао и у Лондон, а тренд је био да по узору на радио-емисију најављује песме. Опрема је овог пута нешто озбиљнија него у почетним покушајима, а звучници су досезали 200 вати. У првој половини 70-их у Новом Саду изласци су почињали око 19 часова, а завршавали су се до 22 или 23 сата. Постојао је и „сентиш” блок, прилика да се у „стискавцу“ момак и девојка боље упознају. У осталом програму ђускао је свако за себе. Старије генерације нису то одобравале, јер се у њихово време плес одвијао искључиво са партнером. Под утицајем светских померања, које је проузроковала хипи идеологија и млади Новосађани прихватали су слободу у љубави и понашању, а разбијале су се и дотадашње предрасуде. У другој половини декаде отвара се дискотека „Дандy” (око 1977), постоји и клуб „Машинац“ на ФТН-у, а имућнији суграђани радо одлазе у диско-клуб у Чортановце. „Чорта“ тада представља најелитније место за изласке, а води га ученик Миће Јокића – Бора Вучуревић. Бора је такође и радио-водитељ, који уторком патентира нови „Рандеву са музиком“, који има префикс „диско“. Дугу каријеру путујућег ди-џеја отворио је тада и Мирослав Недић Били, који је био институција за себе, а чешће је гостовао на разним местима него што се везивао за одређени локал.
Осамдесете
Почетак деценије је у знаку рок музике у медијима, а панк се у Новом Саду одомаћио. Музичке емисије на радију и телевизији се углавном баве овим формама, а слична је ситуација и у продавницама плоча. Диско-музика је на маргинама општег тока, али зато, све чешће, доминира у андерграунд просторима тј. клубовима. Занимљиво је да су у почетку многи дискаћи отворени управо у подземним (подрумским) просторијама, па је и термин андерграунд прилично адекватан.
Током ове декаде све је више клубова у граду, а кафићи који се масовно отварају, полако и стидљиво преузимају организацију журки, плесних догађања. Дискотеке су и даље доминантне за дуготрајан провод и место су окупљања „целог града“. Нови Сад расте, а и андерграунд култура се увећава. Диско-клубови се поларизују по разним основама, али су и даље важно место за забаву и социјализацију. Озвучење и расвета су на још већем нивоу. Узор су западни стандарди, који постају све достижнији. Раних 80-их отварају се нове дискотеке које ће утицати на даље токове диско-културе у Новом Саду. Занимљиво је да су просторно „изашле“ из подрумског окружења. Најпре „Ђаву“ (Белви) покреће Бора Вучуревић и форсира „блацк саунд”, по којем ће овај клуб остати упамћен. Убрзо је у понуди ноћног живота града засијала нова звезда – рестотека „Точак“, која је представљала новину у просторном смислу (ресторан и дискотека на једном месту). У оба клуба било је много познатих гостију из региона, а понекад су и светске звезде виђене у „тами новосадских диско-клубова“. „Точак“ је за разлику од „Ђаве“ форсирао лакше ноте, поп музику и итало диско-правац. Као и на почетку формирања диско-културе Новог Сада, тако и у овој декади, одлазак у клубове и припадност том обрасцу, ствара елитистички осећај код конзумената. Плоче се и даље не могу лако набавити, претежно су из иностранства, па је и статус диск-џокеја веома респектабилан. У тим годинама не може свако да се бави овим послом. Углавном су то деца имућних и утицајних родитеља, или велики заљубљеници у музику. Дискотеке које држе до свог имиџа раде искључиво са плочама, али је све више и оних који журке организују у кафићима и пуштају хитове са снимљених касета.
Деведесете
Иако је прва година била једна од најбољих, најпросперитетнијих, каснији ток декаде је најгори у новијој историји ових простора. Ратно окружење, хиперинфлација, општа неизвесност оставили су дубок траг у животима људи. Град расте убрзано, све је више придошлих људи, а повећава се и број локала, који покушавају да заузму своју позицију у ноћном животу. Можда више него икад, клабинг представља буквално бег од застрашујуће реалности. Понуда у ноћном животу града је све већа. Долази до нових раслојавања, а многи немају јасну оријентацију. Општа неизвесност и ратно окружење донели су у Нови Сад до тада незамисливе појаве. Општа ситуација утицала је и на диско-културу града. Било је много наоружаних људи у ноћном проводу, а понекад се у клубовима пуцало, нажалост и са смртним исходима. Радно време тадашњих локала било је практично неограничено, онолико колико публика и особље могу да издрже. Неретко, из клубова се излазило у 8, 9 ујутро. Ритуал ноћног провода подразумевао је „загревање“ – одлазак у кафиће до поноћи. Потом, око 1 или 2 сата, дискотеке тек почињу са озбиљнијим радом. Све чешће се губи разлика између кафића, дискотеке и кафане. Дешава се да сви раде све, а малобројни остају доследни утврђеним концептима. Иако је програм диско и денс музике (која лагано постаје мејнстрим) присутан у већини клубова, надолазе и нове тенденције. С једне стране, појављује се турбо-фолк, који доминира у медијима и лагано протерује рок музику из јавног живота. С друге стране, такозвана електронска музика, представљена у „хоусе“ и „техно“ жанровима, осваја углавном урбану, студентску популацију. Миша Чонић међу првима наслућује моћ новог правца, који ће битно утицати на клупску културу (клабинг) града. Претходно је водио значајне клубове, а у електро звуку је наслутио „ветрове промена“. Његов клуб „Контраст“ пионир је презентације „новог звука“. У овом дискаћу, према светским стандардима, прелази се на денс (жанр који замењује диско). Међутим, све више се уважава и нови – електро правац, који доносе млади ди-џејеви. Дискотека „Ареа“ такође је обележила прве године ове декаде, а доминирао је диско и денс програм који је „вртео“ ди-џеј Александар Хорват – Шаца (професионалац који је и данас активан). У овој декади почиње са радом и дискотека на Спенсу „Парадизо“, која је по многим критеријумима била пандан најмодернијим европским клубовима. Носиоци музичких промена тих година били су авангардни ди-џејеви Зоран Николић „З“ и Жељко Јоахимстал „Факир“. Они су каријеру „електро зналаца“ започели у „Контрасту“, а наставили је у „Парадизу“. Убрзо постају и продуценти, који формирају групу „Ноиз дистракшн“. Први пут у Новом Саду ди-џејеви наступају ван граница клуба и улазе у сале Спенса, које су до тада намењене концертима музичара. Електронски звук још увек нема озбиљну медијску подршку. Ипак, број поклоника расте. Конзументи ове поткултуре у рејв покрету доживљавају катарзу, прочишћење од проблема којих је 90-их било превише. До краја декаде, фанова електронске музике све је више, првенствено у студентским круговима, који постају активни у тражењу промена у друштву. Постоји веза између ових младих, образованих људи и протеста против режима и андерграунд рејв културе.
21. век
Егзит је првобитно био бунт студената који су желели промене у друштву. Своје вентиле и прочишћење од незадовољства пронашли су у окупљањима, журкама, на којима је често доминирао модерни – електронски звук. Нулти Егзит (2000. година) почео је спонтано и трајао је неколико месеци, а представљао је (барем за учеснике) излаз из мрачне свакодневице. Вероватно ни најоптимистичнији актери тог времена нису могли да наслуте колико ће се фестивал развити. Новосадска електро сцена и светски токови сигурно су утицали на организаторе. То потврђује чињеница да је ова манифестација од самог почетка високо позиционирала ди-џејеве и електронски звук. Већина стејџева (извођачких бина) уступљена је управо овом музичком обрасцу. У аналима фестивал остаће речи које је на првом Егзиту изговорио и продуцент Рони Сајз: „Србијо, да ли си спремна за будућност?“
Савремено доба
У последњих 10-ак година Нови Сад је постао привлачна туристичка дестинација, великим делом и због Егзита. На улицама града често се могу чути разни језици. Знатижељници залазе и у многобројне локале, како би искусили наш ноћни живот који такође има добру репутацију. Једна новосадска улица спонтано се развила током прве декаде 21. века у атрактивну локацију, која је због садржаја занимљива и Новосађанима. Улица Лазе Телечког и околне уличице представљају први кварт који је за кратко време постао средиште ноћног живота војвођанске престонице. Утицај Егзита био је присутан у многим клубовима ове дестинације, са доминантним електронским звуком, уз пристојну заступљеност рок музике. Имиџ Новог Сада, као авангардног града, са тврђаве се преселио донекле и у клубове. Међутим, последњих година, дешавају се турбулентне промене и све је мање трагова урбаног клабинга. Град је у 21. веку порастао у сваком погледу. Сада је просто немогуће набројати све клубове који егзистирају у центру, Кинеској четврти, на Рибарском острву и широм градске заједнице. Понуда садржаја је велика. Многи локали, без обзира на квадратуру и опремљеност, настоје да својим програмом преузму функцију диско-клуба са почетка приче. Суштина сваког клабинга је: привући публику у локал, задржати је, забавити и наравно зарадити. То је све теже, услед велике конкуренције, а малих платежних могућности конзумената. О детаљима савременог новосадског клабинга можда у некој следећој причи.
Закључак
Модерно доба осим технолошких унапређења доноси и нова правила, нове обрасце понашања. Поткултурна сцена, у коју спада и живот клубова (у најширем контексту – диско-култура), представља живот или обамрлост становника неког града. Она се не може на силу формирати, али ни лако угасити. Ако постоји репресија, супкултура се повлачи у илегалу, а тада може додатно да ојача и постане хомогенија. Наш град, кроз досадашњи историјат – 50 година постојања диско-културе (клабинга), одражава специфичност и авангардну улогу у региону. На листи пожељних дестинација, Нови Сад је у самом врху. Велику улогу за овакав имиџ одиграо је и фестивал Егзит, који је наш град поставио на мапу света. Поред овог бренда, све је више и других фестивала и манифестација који указују да је Нови Сад заслужено освојио титулу „Европска престоница културе 2021“. Осим званичних институција које су задужене за културу, сигурно је и живахна андерграунд сцена (барем индиректно) допринела овом признању.
Треба истаћи да о овој теми, посматрано локално, не постоји писана литература, или озбиљно истраживање. Запажања која су изнета резултат су културолошког промишљања, а подаци који су презентовани, скупљани су годинама. Аутор текста је захваљујући новинарском послу, којим се бави дуго, обрађивао сличне теме у разним медијима.
У младости је био и сам конзумент садржаја диско-културе, а у зрелијим годинама постао је креатор једног дела сцене, кроз посао ди-џеја. Својевремено, организовао је и трибину са сличном тематиком, на високом нивоу, у Културном центру града. Не треба запоставити ни лична познанства са многобројним актерима новосадског клабинга. Све то допринело је да се материјализује ова прича.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања