Edvard Herman – biografija intelektualnog barda

04/12/2017

EDVARD HERMAN – BIOGRAFIJA INTELEKTUALNOG BARDA

 

Autor: Milorad Vukašinović

 

Jedanaestog novembra 2017. godine, u 92. godini života, u Filadelfiji je  preminuo Edvard Herman, jedan od najcenjenijih svetskih intelektualaca. Rodio se 7. aprila 1925. godine u porodici jevrejskog porekla. Njegov otac Abraham Herman bio je farmaceut i po političkom opredeljenju liberalni demokrata. Još u ranoj mladosti Edvard Herman se zainteresovao za istraživanja u oblasti ekonomije – posebno finansija, a imao je i briljantnu pedagošku karijeru. Bio je profesor emeritus na Vartonovoj školi ekonomije u Pensilvaniji, kao i na Anenbergovoj školi za komunikacije na univerzitetu u ovoj američkoj državi.

Poznavaoci njegovog dela (poput Stefana Karganovića) ističu da „nije bio zagriženi sledbenik bilo koje ideologije, ali je nesumnjivo bio čovek levice, u najširem i pre svega moralno angažovanom značenju te reči“. Karganović s pravom uočava da je „nepokolebljivo ustajao u odbranu poniženih i uvređenih našega vremena, bilo da se radilo o obespravljenim društvenim slojevima, bilo čitavim narodima koje sve ogoljenije totalitarni svetski poredak kolektivno proganja, bestidno žigoše sopstvenim gresima i porocima i bahato gura na samu ivicu istorije, pa čak i egzistencije“. Ova vrsta Hermanovog intelektualnog opredeljenja bila je osnovni razlog njegove dugogodišnje uspešne saradnje sa jednim od najvećih svetskih intelektualaca, Noamom Čomskim. Vrhunac njihovog zajedničkog angažmana svakako je objavljivanje spektakularne studije „Proizvodnja saglasnosti: politička ekonomija masovnih medija“ (1988) u kojoj su precizno prikazali model ponašanja savremenih medija i medijske performanse, čiju okosnicu čine sledeći faktori: vlasništvo, advertajzing, izvori informacija, oštra kritika (flak) i supersmisao (ideologija). U ovoj studiji Čomski i Herman su pokazali na koji način ekonomski interesi, ili „tržišne snage“ (market forces) prikriveno i uglavnom neopaženo usmeravaju ton i sadržaj „vesti“, i tumačenje događaja koje javnost konzumira. Ovde nije samo reč o poništavanju jedne profesije (novinarske) nego i o sistematskom podsticanju korporativnih medija da u javnom prostoru guše različita mišljenja, što pogađa samu srž zapadnog „demokratskog procesa“. Aktuelni događaji u Americi (odnos „duboke države“ prema predsedniku Trampu) ovu tezu nedvosmisleno potvrđuju.

U Hermanovom stvaralačkom opusu veoma važno mesto zauzima knjiga „Politika genocida“ (koautor je Dejvid Piterson). Jedan od najvažnijih zaključaka ove knjige jeste da se „zapadna civilizacija“ razvijala na temeljima užasa koje je činila urođeničkim narodima, po pravilu obojenim narodima na udaljenim mestima. U Africi se odigrala trgovina robljem što je svakako jedna od najmonstruoznijih stvari u ljudskoj istoriji, a u Južnoj i Severnoj Americi je izvršen genocid ogromnih razmera: Indijanci su gotovo u potpunosti zbrisani, devedeset i više procenata urođeničkih naroda Južne i Severne Amerike je istrebljeno. To su istinski genocidi. Ali, razume se, ako čitate udžbenike na Zapadu vi to nećete moći da pročitate. Važnost knjige „Politika genocida“ je i u tome da u analitički prostor uvodi ključnu razliku između „vrednih i bezvrednih žrtava“. Setimo se samo načina na koji su korporativni mediji različito vrednovali žrtve terorističkih napada od 11. septembra u SAD-u, od žrtava u sličnim terorističkim napadima u drugim delovima sveta. Pojednostavljeno, „vredne žrtve“ uvek su one koje potiču iz nacionalnih zajednica ili društvenih grupa koje su korisne za realizaciju političkih i ekonomskih interesa Zapada. U ovom istraživanju Herman i Peterson ukazuju na „situacioni  moral“ zapadne političke i ekonomske klase, koja ne preza ni od manipulacije pojmovima koji bi u moralnom, činjeničnom i pravničkom smislu morali da imaju apsolutno i jedno značenje. Razume se, ovde je reč o manipulaciji pojmom „genocida“. U studiji „Politika genocida“, na primeru stvarnih dešavanja između aprila i jula 1994. godine u Ruandi, pokazano je kolike su mogućnosti manipulacije i tako osetljivom temom, gde se metodom „proizvodnje saglasnosti“ putem korporativnih medija stvara takva iskrivljena predstava o događajima, u okviru kojih su  stvarne žrtve prikazane kao izvršioci „genocida“.

Ova vrsta saznanja bila je osnova za možda najvrednija istraživanja Edvarda Hermana usmerenih ka sistematskoj demontaži „zvaničnog narativa o događajima u Srebrenici“. Na jednom mestu prof. Herman je srebrenička dešavanja nazvao „najvećim trijumfom propagande na kraju 20. veka“. Za kritičko preispitivanje „zvaničnog srebreničkog narativa“ od prvorazrednog značaja bilo je pojavljivanje izveštaja Srebreničke istraživačke grupe (2005) na desetogodišnjicu tragičnih događaja.  Pojavljivanje ovog izveštaja izazvalo je pravu konsternaciju na političkom zapadu, prvenstveno zbog sjajno ukomponovanog tima stručnjaka koji su interdisciplinarnim pristupom ukazali na mnoge rupe „zvanične verzije“. Na temeljima ovog izveštaja nastala je još jedna ubojita studija pod naslovom „Srebrenički masakr, činjenice, kontekst, politika“ koju je napisao sa Filipom Korvinom, Džordžom Bogdanićem, Džonatanom Ruperom, Majklom Mandelom, Džordžom Samuelijem i Filipom Hamondom. Ugledni novinar i medijski ekspert Biljana Đorović ukazuje da je reč o studiji koja „razara mit o Srebrenici kao paradigmi srpskog zla i ispituje kontekst i opšte i vojne okolnosti koje su uslovile pad Srebrenice“. Ovo istraživanje se posebno bavi ulogom Haškog tribunala i UN u promociji „zvaničnog srebreničkog narativa“, ali i posebno percepcijom zapadne javnosti o događajima na prostoru bivše Jugoslavije, u funkciji podrške politici neograničenih vojnih intervencija.

Profesor Herman je imao veoma kritički odnos prema Haškom trubunalu. Pozivajući se na radove svojih saradnika, pre svega Hansa Krohlera, austrijskog pravničkog autoriteta, isticao je da je način njegovog formiranja od strane Saveta bezbednosti UN-a „nelegalna operacija“ i da je reč o „sudu koji je kreiran suštinski od strane NATO-a, SAD-a i Nemačke, kako bi čuvao njihove interese“. Drugi važan Hermanov saradnik, na kojeg se često pozivao, je kanadski profesor prava Majkl Mendel, koji je u svojim knjigama ubedljivo pokazao „da su ratovi SAD-a protiv Jugoslavije, Avganistana i Iraka, kao i institucionalni aparat koji im je dao pravnu podršku (MTBJ i UN), napravili travestiju od prava i vratile svet na zakon džungle“.

Herman se u brojnim intervjuima često pozivao na jedan od najvažnijih Mendelovih stavova da je reč o antisrpskom tribunalu. Naime,  kada god je NATO-u bila potrebna neka „pravna“ podrška, bio je tu Tribunal. Prema mišljenju Edvarda Hermana vrhunac ovakve uloge Haškog tribunala bila je 1999. godina, kada je u vreme nelegalnog bombardovanja SRJ, tadašnji glavni tužilac Luiz Arbur podigla optužnicu protiv Miloševića i još troje visokih srpskih funkcionera. Na taj način Tribunal je zadovoljio potrebe NATO propagande i, prema Hermanu, postao „kolaborator u ratnim zločinima“.

Veoma je zanimljivo da su radovi ovog vrhunskog intelektualca u SAD-u uglavnom ignorisani od strane najuticajnih medija. Dobar primer je sudbina njegove knjige „Prava mreža terora“ u kojoj je opisao način na koji je proizveden sistem fašističkih država u Latinskoj Americi. Knjiga je bila odgovor na knjigu Klera Sterlinga „Mreža terora“. Izdavač Hermanove knjige je poslao šest primeraka „Njujork tajmsu“ i oni su za svaki pojedinačni primerak tvrdili da su ga izgubili, tako da ovaj rad nikada nije prikazan u ovom listu, dok je Sterlingova knjiga, zasnovana na lažima, koja okrivljuje Sovjetski Savez za svetski terorizam, dobila dva prikaza i ogroman publicitet. Na sličan način su prošle i publikacije drugih autora koje su bacale drugačije svetlo na uzroke rata u Jugoslaviji. Profesor Herman je često govorio o „perfekciji propagandnog modela na Zapadu“ gde je uspostavljen sistem „političke korektnosti“ čiji je praksis „ljupko totalitaran“ (izraz prof. dr Srđe Trifkovića).

Profesor Edvard Herman je mnogo zadužio svetsku intelektualnu javnost. Njegovom smrću Srbija je ostala bez velikog prijatelja, a svet bez jednog od najpronicljivijih posmatrača i kritičara društvene stvarnosti. Bio je nesumnjivi predvodnik jednog svetskog intelektualnog pokreta i protivnik „globalizacije bezumlja“.

 

LITERATURA:

Edvard Herman, Dejvid Piterson, Politika genocida, Krug komerc, Beograd 2010; Edvard Herman, Masakr u Srebrenici. Dokazi, kontekst, politika, Istorijski projekat Srebrenica, Beograd 2011.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja