Друштвено-политички развој Срба у Војводини од Темишварског сабора до укидања аутономије

Друштвено-политички развој Срба у Војводини од Темишварског сабора до укидања аутономије

Аутор: др Милош Савин, историчар

Ради подробнијег схвaтања развоја српског друштва у Војводини у периоду од 1790. до 1912. године неопходно је сагледати друштвену и социјалну динамику Хабзбуршке царевине, а посебно Угарске као њеног дела. Од слома револуционарне и наполеоновске Француске, закључно са Бечким конгресом 1815. Европом је владао реакционарни и конзервативни курс, на кратко прекинут успостављењем Јулске монархије у Француској 1830. године. Боље од других наведене контрареволуционарне тенденције на старом континенту еманирао је Метернихов апсолутизам у Хабзбуршкој монархији.  Антагонизме, напетости и контрадикције европске политике заоштрила је економска криза 1846. и 1847. изазвана сушом и неповољним привредним параметрима. Хронични дефицит политичког легитимитета феудалне аристократије, економски оснажена либерална грађанска класа без политичког утицаја, почетак политичке артикулације депривираног радничког покрета, као и јачање новог легитимацијског обрасца у европској политици – национализма, биле су историјске тенденције које су допринеле комплексној слици Европе, а посебно Хабзбуршке монархије 19. века.

Хабзбуршка монархија била је сложена и композитна заједница историјских покрајина неједнаких географских, верских, менталитетских, етничких, друштвених и економских карактеристика. И као таква опстајала је вековима, користећи различите легитимацијске обрасце, али изнад свега интегративну моћ и привлачан механизам најпознатије европске владарске куће у модерно доба. Друштво аустријске царевине било је чврсто социјално структуирано и јасно хијерархизовано, а заснивало се на двема супротстављеним групама – привилегованој аристократији и црквеном клеру и дискриминисаним масама народа, које нису имале политички и друштвени утицај. У том смислу, наведена сталешка структура аустријског друштва била је наслеђена из раног модерног доба, док је владар био кључни интегративни и кохезиони фактор, али и примарна институција власти у Монархији. Сложени карактер монархије или одсуство јединства, било је уочљиво на много начина, јер су сви етницитети и историјске покрајине показале одлучност да остану што је могуће више самостални под ауторитетом Хабзбурга. Због тога су и стварање апсолутне монархије и централизација остали недовршени, створивши сасвим специфичну заједницу народа чији носиоци власти су услед те нестереотипности били принуђени да воде политику различиту од осталих европских сила. Такву политику историчари су детерминисали као „владање помоћу сагласности“, што је вековима стварало мање виолентан образац политичке културе, али и ограничавало способност вођења експанзивних ратова – што је Монархију доводило у позицију да води оне претежно дефанзивне.  Промењене историјске околности, нестанак османске опасности, модернизација начина ратовања у техничком и стратегијском смислу и посебно 19. век као век нација, исходовали су дерогирање легитимацијских основа и објективно смањивање историјске перспективе за опстанак Хабзбуршке монархије, односно њеног државног и династичког оквира. Дуги 19. век, као време конституисања европских нација и узлета националистичких идеологија, није био наклоњен наднационалним и мултиконфесионалним империјама и просвећеним монарсима чија је европска парадигма била монархија под жезлом Хабзбурга.

У Угарској мађарско друштво није имало „свој развијени, напредни, грађански сталеж, који би требало да буде прави носилац истинске револуције“.  Чувени мађарски историчар Сабо, који је први на научно утемељен, критички начин, анализирао поменути феномен је закључио следеће: „Мађарска је стајала пред тешким проблемом, да без грађанске класе уведе оне институције, које су свугде биле баш последица независног развитка грађанског елемента.“  Бечки владајући кругови су стратешки радили на томе да у Угарској не дође до озбиљнијег индустријског замаха, спречавајући и развој трговине и заната. Њиховом успеху у лимитирању развоја мађарског друштва, значајно су доприносили и рецидиви феудалне пољопривреде који су доминирали Угарском. Већину трговине и занатства су држали немађарски елементи становништва и странци.  Недовољно развијен мађарски грађански сталеж је био клијентелистички зависан од угарске аристократије, ослањајући се, пре свега, на старе феудалне привилегије. Управо због зависности од постојећег система, мађарски грађански елементи су пре били склони конзервативизму него либерализму европских буржоазија.  Главни сукоб у Угарској је постојао између крупног и ситног племства. Почевши од Мохачке битке 1526. године, па све до мира у Сатмару 1711. постојао је значајан антагонизам између бечког двора и елемената угарског феудалног земљопоседа. Управо Сатмарски мир представља вододелницу, након које мађарски племићки магнати почињу да деле заједничке интересе са хабзбуршким двором. Након тога мађарско више племство добија, значајне позиције у државном апарату…  Наравно, однос између хабзбуршке династије и мађарске крупне аристократије није увек био идиличан. У предреволуционарном периоду кључну улогу је имала победа националистичке политике Лајоша Кошута над политиком грофа Иштвана Сечењија. Гроф Сечењи је покушавао да уз помоћ националног расположења натера племство да почне да плаћа порезе.  „Сечењи је свакако желео да Угарска постане модерна национална држава, али он је желео да она постане таква, природним путем, без сукоба са царском владом“, сматрао је историчар Васа Богданов.  Сечењи је презирао ситно угарско племство „упарложено у својим жупанијама“, тежећи копирању енглеског система, по коме би фундамент државе подупирао савез крупног племства и средње буржоазије.  Заузевши водеће положаје у државним службама, крупно племство је, путем заокруживања свог земљопоседа, увећавало свој иметак на уштрб ситног племства. Овај процес је довео до стварања једне нове друштвене категорије тзв. „кишнемешек“ – ситног племства, релативно сиромашног и лишеног било каквог утицаја на политичке процесе. Ситно племство је у револуционарним идејама нашло оружје за освету и компензацију. Жупаније су биле последња административно-политичка упоришта ситног племства, тј. његових богатијих експонената. Жупанијски службеници су долазили из реда ситног племства, а жупаније су разрезивале порезе селима. Ситно племство се противило било каквим реформама оваквог система, које би довело до њиховог додатног развлашћивања и маргинализације.  Сељаци у Угарској су живели у стању потпуне агоније. На сељаке се односио закон настао 1514. године, након гушења буне Ђерђа Доже. До средине деветнаестог века сељаци на велепоседима су често батинани и подвргавани насиљу. Угарски сељак је за разлику од феудалца сносио већину пореских обавеза. Династија Хабзбурга је управљала Угарском, а и другим покрајинама, методом – завади и владај. Подстицано је подозрење међу различитим друштвеним класама, народима и покрајинама. Бечки владајући кругови су увидели да пактом са крупном угарском аристократијом добијају државну стабилност, али не и финансије. Почевши од Јосифа II, односно периода његове владавине хабзбуршким земљама од 1780. до 1790. године, бечки двор је често баратао идејом сразмерног опорезивања свих становника Угарске. Захваљујући оваквим тежњама, мађарски сељаци су били лојални цару, а несклони да пактирају са ситним племством.  На основу Сечењијевог мишљења, настао је, непосредно пре револуције 1848. године, мађарски програм конзервативног, аустријског канцелара Клеменса Метерниха. По овом програму требало је извршити административне и привредне мере за ојачавање градова, требало је отклонити унутрашње царине према Угарској, те увезати Угарску у систем аустријских железница. За успех оваквог програма било је неопходно развити и оснажити средњу грађанску класу и редуковати утицај ситног племства. Програм је настојао да се дотадашње стање у жупанијама промени тако што би за председнике жупанијских скупштина били именовани владини функционери уместо ситног племства, док би градови на Дијети били заступљени паритетно као и жупаније.  Велику препреку реализацији овог  пројекта, представљала је структура мађарског друштва у коме је било 600.000 племића са породицама, а свега 575.000 градских становника, рачунајући и сељаке пресељене у градове. Насупрот Сечењију, као „спасилац ситног племства“, политички је деловао Лајош Кошут, ситни племић без земље, Словак пореклом, чија мајка никада није научила мађарски језик. Сматра се да је Кошут лишен осећаја за реалност успео да наметне своје идеје мађарској политичкој елити. Као новинар који није имао шта да изгуби, користио се радикалном реториком. Подлогу за политички рад су му давала знања која је стекао проучавајући западноевропске политичке системе. Кошут је пропагирао мађарски национализам, сматрајући да пољопривредни посед није главни узрок подела у друштву, него дефицит националних осећаја. Његова кључна теза је била, да је управо ситно племство супстанца мађарске нације, што је наишло на одличан пријем код припадника ове друштвене групе, који су маштали о рестаурацији  свог средњевековног утицаја, а противили се било чему што има стране примесе. Иако је реално имао мало заједничког са западноевропским радикализмом свог времена, Кошут је постао жива легенда широм Европе. „Угарска је, наводно, била мађарска национална држава. Та једноставна догма је донела Кошуту успех. Кошут је своје оружје користио чак и у области привреде, па је надјачао Метернихову критику угарске царинске баријере, залажући се за „националне привреде.“

Током револуције 1848/49. односно мађарско-српског оружаног сукоба, деловало је да су заувек порушени сви мостови сарадње и комуникације између Срба и Мађара, међутим непосредно пре него што ће царска Русија, на позив Хабзбуршког двора, анихилирати мађарске оружане снаге, дошло је до извесног помака. Тада је Кошут послао у Београд грофа Ђулу Андрашија, који је у то време заступао интересе мађарске револуције у Истанбулу. Иницијална Кошутова идеја је била да се Срби напокон признају као равноправан народ у Угарској, да влада Србије издејствује да се мађарска влада и војска повуку преко Војводине у Србију и одатле заједно са Србијом наставе рат против Аустрије. Андраши је тражио да се потпише уговор о пријатељству и сарадњи између Србије и Угарске. Србија није била вољна да мења свој дотадашњи став, а у том тренутку Мађари су претрпели свој финални пораз код Вилагоша. Србија је ипак направила један уступак – дозволила је експонентима мађарске револуције да се преко њене територије повуку у Османско царство. Као политички емигрант, Кошут много већи значај даје Србима, а 1856. износи концепцију о стварању Дунавске конфедерације, у коју би поред Угарске и Србије ушле и Румунија и Хрватска.

Од велике је важности напоменути да је Угарска до краја осамнаестог века била полиглотна држава. Мађари као државотворни, најхомогенији, али и народ са хегемоним претензијама на простору Угарске нису насилно наметали свој језик. Објективно није било ни могуће асимиловати широке словенске масе које су се у Панонији затекле у тренутку стварања Угарске. Словени су овај простор населили током 6. и 7. века и на њему су у континуитету живели. Историјски извори помињу Србе као бројнију групу на овој територији у 13. веку, а њихов број се  повећава у 15. и 16. веку. Угарски краљеви су позивали Србе са Балкана да се досељавају у Угарску, ради попуњавања војске и очувања границе од османских напада. Угарска државна елита никада није желела да Србима одобри територијалну аутономију, плашећи се стварања државе у држави, али разни народи су ипак уживали одређене привилегије. Мађарски краљ Геза II признао је Немцима у Ердељу читав низ аутономних права као што су: право на етничку посебност, право на избор поглавара, право на језик, обласну скупштину и општинске самоуправе. Немци на подручју жупаније Сепеш (данашња Северна Словачка и Јужна Пољска) су такође уживали велику аутономију. Попут Немаца и малобројне етничке групе попут Јазига и Кумана су уживале значајна аутономна права – имали су сопствене народне капетане, општинску аутономију  и гарантованог представника на Угарском сабору. Ове групе су се у међувремену у потпуности асимиловале, али њихова права су формално поштована до средине осамнаестог века.

У 18. веку усталила се граница на Дунаву између Османског царства, чији је Србија била најсевернији део и Хабзбуршке монархије. Када су се ратне акције проредиле, средином 18. века и стање се стабилизовало, српско становништво у јужним деловима Аустријске царевине (Хабзбуршке монархије) је почело да захтева проширење својих ранијих привилегија и права. Током столећа које је претходило револуционарним збивањима 1848/49. Срби су на подручју данашње Војводине масовно насељавали Границу, која је током 18. века знатно редукована на подручја јужних делова Баната, Бачке и Срема. Како би се спречио одлазак Срба за Русију, формирани су Великокикиндски дистрикт у Банату, Потиски дистрикт у Бачкој, као и коморски доминијум у Срему, са повољнијим условима за опстанак него у угарском, феудалном, провинцијалу. Срби су чинили значајан део популације слободних краљевских градова Новог Сада, Сомбора и Суботице, који су били изузети из феудалног система, а одређене слободе, укључујући и право на откуп војне службе имали су и градови на подручју Границе.  Најзначајнији политички скуп пре 1848. на коме Срби  траже и своју засебну територијалну јединицу на челу са војводом, био је Темишварски сабор 1790. године. Током првог века од добијања привилегија српски митрополити су тражили од Беча посебну аутономну територију. Крајем 18. века долази до првих покушаја да се српске привилегије уклопе у угарске законе, на предлог будимског сенатора Јовна Мушкатировића. Први српски митрополит који се залагао за инартикулацију српских привилегија у угарско законодавство је био управо Мојсије Путник. Ова чињеница оповргава тезу Саве Текелије да је Путник иницијално добио задатак да направи раскол између Срба и Мађара за рачун Беча. Срби предвођени митрополитом Мојсијем Путником су од цара Леополда II затражили да им одобри одржавање једног српског народно-црквеног сабора, расправног карактера, на коме би могли да формулишу своје политичке захтеве. Иако је митрополит Мојсије у међувремену преминуо, цар је дозволио сазивање сабора до кога је дошло 1790. године у Темишвару. Срби су на Темишварском сабору затражили да им се на подручју Баната додели посебна територијална аутономија, односно, Војводина. На истом сабору за новог карловачког митрополита изабран је дотадашњи будимски владика Стефан Стратимировић. Међу посланицима је било више територијалних концепција које су, углавном, укључивале територије: Баната, Бачке, Срема и Славоније. Међутим, Банат је био најпогоднији с обзиром на то да након повлачења османске власти још није био званично инкорпориран у државно-правни састав Угарске. Захтеве за конституисањем аутономне српске територије, Леополд II је начелно прихватио, али до формирања Војводине није дошло.

Сама чињеница да је одобрен српски сабор и да је он затражио територијалну аутономију, антагонизирала је угарску владајућу класу.  С обзиром на то да се угарски канцелар, гроф Палфи, жестоко успротивио српској аутономној територији, аустријски цар је дефинитивно уважио предлог некадашњег хрватског бана, Фрање Балаша, да Срби на подручју Угарске не добију територијалну аутономију, већ посебну дворску канцеларију која би се старала о њиховим потребама. И формирање Илирске дворске канцеларије је изазвало незадовољство угарске феудалне елите, а Угарски сабор је већ 1791. донео одлуку о инкорпорирању територије Баната у свој жупанијски систем. Битно је ипак напоменути да су Срби исте 1791. године, законски проглашени за равноправне грађане Угарске. „Као што је Марија Терезија 1777. укинула ранију Илирску дворску депутацију, тако је Фрања I већ 1792. укинуо Илирску дворску канцеларију и њен делокруг рада поново потчинио Угарској дворској канцеларији. Захтеви Темишварског сабора остали су само мртво слово на папиру.“ Ипак, Темишварским сабором су у политичком смислу постављени темељи аутономних захтева и тежњи за формирањем српске Војводине. Управо се Темишварски сабор може сматрати и крајем полиглотне и етнички плуралне Угарске, пошто угарска владајућа елита увиђа неопходност језичке унисоности као платформе за будућу политичку хомогенизацију и покушаје конституисања једнојезичне политичке нације као кључног фактора властите структурне доминације.

Позиција сељаштва у Угарској је била изузетно тешка. Мимо Границе, слободних градова и два дистрикта, српски, као уосталом и мађарски, сељаци су се налазили под јурисдикцијом угарских феудалаца. Дажбине и кулук су стално повећавани, што је сељаке доводило на ивицу егзистенције. За разлику од мађарских сељака, код Срба није била развијена нада да ће их сам аустријски цар, увођењем новог пореског система ослободити. Због очајне ситуације српски сељаци су дизали већи број буна, попут устанка Пере Сегединца и Тицанове буне. У периоду који ће претходити избијању Револуције, српски сељаци у Граници, дистриктима и слободним градовима, такође су изједначени са остатком државе и проживљавали су исту судбину. Срби у привилегованим подручјима нису били попут других сељака, кметови мађарског племства, попут мађарских „јобађија“, али су били сиромашни, нису имали ни сопствену земљу ни окућницу, већ су све морали да рентирају, што је водило до антицарског и антидржавног расположења. Наведени статус је доводио до позиције која је често била тежа и неизвеснија од кметовске. Веома тешка је била и ситуација у Војној Граници. Тамо је владао деспотизам официра, утемељен на феудалним рецидивима, који је спречавао било какав модернизам и друштвени развој. „Гажење права, угњетавање, злоупотребе и пљачкање у највећој мери, тако је то било свугде у граници“, писао је Васа Богданов. Грађанство је представљало најзначајнији, иако бројчано најмањи, део српског становништва у Војводини. Грађани у тадашњем значењу су били претежно српски трговци и занатлије. Разграната трговина довела је до значајне акумулације капитала који је усмераван у српску културу, просвету и друга идентитетска питања. Нереформисани полуфеудални државни систем сужавао је слободу и разгранатост трговине, а индиректно и већи замах српске буржоазије у успону. По статистици чувеног мађарског статистичара и географа, Елека Фењеша из 1846. у целој Угарској је трговина била слабог обима док је на подручју данашње Војводине цветала. За разлику од мађарског племства, српско је било драстично малобројније и суштински се није мешало у друштвени живот.  Срби су били потпуно искључени из државне администрације, нису партиципирали ни у државном апарату које је контролисало крупно мађарско племство, ни у оквирима жупанија које је контролисала мађарска џентрија. Поред сељаштва, трговине и занатства, Срби су могли да буду војници, адвокати, свештеници, калуђери…  Број школованих Срба драстично је скочио у периоду између Темишварског сабора и Револуције, захваљујући залагањима митрополита Стевана Стратимировића.

Максималистички захтеви српског револуционарног покрета, али и његова функционализација од стране бечког двора, поделиће судбину Револуције 1848. на европској равни. Наредних деценија, до почетка Првог светског рата, српске аутономистичке тежње биће сведене на црквено-школске оквире и политички у великој мери маргинализоване. Као признање за помоћ коју су побуњени Срби дали бечком двору у рату против мађарског револуционарног покрета, усвојене су, али у великој мери и преиначене, српске тежње за аутономијом. Тако је 1849. настало Војводство Србија и тамишки Банат као област у оквирима Монархије. Његове границе биле су померене на исток и својим територијалним опсегом је избегнута српска демографска превага, па самим тим и национални карактер ове покрајине. Како је то време Баховог апсолутизма и строге централизације Монархије, Војводство није имало значајнијег утицаја на креирање државне политике и укинуто је, онако како је и настало, царским рескриптом 1860. године. Међутим, после краха апсолутизма и као резултат укидања Војводства, Срби већ 1861. на Благовештенском сабору формулишу захтеве који полазе од Мајске скупштине о праву на своју политичку територију и аутономни статус.  Аустроугарском Нагодбом из 1867. положај српске аутономије у Монархији прешао је у правну и политичку надлежност Мађарске, што је значило да су сведене на најмању меру и могућности да се наведене тежње решавају на радикалној програмској платформи Мајске скупштине, с обзиром на то да је мађарски национализам тежио изградњи хомогене националне државе претварањем свих постојећих народа у тзв. мађарску политичку нацију. Ипак, од Мајске скупштине 1848. претрајавала је свест о историјском имену Војводине, потреби њене самобитности, територијалној омеђености и специфичним идентитетским карактеристикама – што ће све бити основ за стремљења њеног либералног грађанства у југословенској фази одбране права на самоуправу, више не као српску, већ наднационалну аутономију Војводине.