Аутор: др Милош Савин, историчар
Услед бројних турбулентних историјских догађаја и процеса који су обележили деветнаести век, а с обзиром на то да су узрочно-последично повезани, историјографија овај период неретко означава као дуги век. Теоретичари историје, слободно можемо рећи европоцентрично, једном целином (продужени век) сматрају период од француске грађанске револуције 1789. године, па све до краја Првог светског рата, и самим тим двадесети век стављају у оквир од 1918. до пада Берлинског зида 1989. године, те је стога неопходно ове хронолошко-методолошке поделе узети с резервом.
Међутим, узимајући у обзир хронолошки ред догађаја, те јасно дефинисану поделу на три дела овог специфичног периода (и то први, који је трајао од Темишварског сабора 1790. до револуције 1848, затим други, период постојања Српске Војводине од 1848. до 1860, и, на крају, трећи део, који је трајао од Благовештанског сабора 1861. па све до Велике надорне скупштине 1918), можемо себи дати слободу да, када говоримо о историји Срба у Војводини односно Угарској, деветнаести век назовемо и квалификујемо као продужени век.
Током целог периода, од пада Наполеоновог царства и Бечког конгреса 1815. године, изузев кратког периода у ком је 1830. формирана Либерална уставна монархија у Француској, Европом је преовладавала конзервативна струја. Као изузетно комплексна заједница историјски, географски, културолошки, верски, етнички, економски те друштвено различитих покрајина, Хабзбуршка монархија је, служећи се провереним методама, а пре свега користећи интегративну снагу, владала вековима. Њен мото је био – завади па владај. Наслеђена сталешка култура из раног модерног доба, као темељ друштва аустријске царевине, огледа се у две опречне групе: једна која је припадала привилегованој аристократији и црквеном клеру, и друга, дискриминисана маса народа, која нија имала апсолутно никакву моћ одлучивања, ни политички ни утицајно. Дакле, друштво је било врло јасно структурирано и хијерархизовано, а владар је имао апсолутну моћ одлучивања, те био највиша институција власти у монархији.
Комплексан карактер монархије, као и одсуство јединства, био је јасно видљив самим тим што су све етничке групе и историјске покрајине уложиле максималне напоре да сачувају самосталност под ауторитетом Хабзбурга. Због тога су и стварање апсолутне монархије и централизација остали недовршени, створивши сасвим специфичну заједницу народа чији носиоци власти су услед те нестереотипности били принуђени да воде политику различиту од осталих европских сила. Историчари су ту и такву политику означили као „владање помоћу сагласностиˮ, што би значило да је таква врста политичке културе била мање агресивна, али је са друге стране спречавала успешно вођење ратова, те их свела на углавном одбрамбене. С новим историјским околностима, осавремењеном стратешком техником ратовања, као и чињеницом да је деветнаести век – век нација, долази до смањења значаја и реалног сужавања историјске визије опстанка Хабзбуршке монархије. Веку у коме долази до формирања европских нација и успона националистичких идеја никако нису биле привржене мултинационалне империје, нити монарси чија је европска идеологија била Хабзбуршка монархија.
Аустријски доминантни лобији су системски утицали да у Угарској не дође до јачег индустријског потенцијала, ометајући и развој трговине и заната. Њиховом успеху у лимитирању развоја мађарског друштва значајно су доприносили и сами мађарски сталежи, односно заостаци феудалне пољопривреде. Већину трговине и занатства су држали немађарски елементи становништва и странци.
Недовољно развијен мађарски грађански сталеж био је клијентелистички зависан од угарске аристократије, ослањајући се, пре свега, на старе феудалне привилегије. Управо због зависности од постојећег система, мађарски грађански елементи су пре били склони конзервативизму него либерализму европских буржоазија. Главни сукоб у Угарској је постојао између крупног и ситног племства.
Од велике је важности напоменути да је Угарска до краја осамнаестог века била полиглотна држава. Мађари као државотворни, најхомогенији, али и народ са хегемоним претензијама на простору Угарске, нису насилно наметали свој језик. Срби предвођени митрополитом Мојсијем Путником су од цара Леополда II затражили да им одобри одржавање једног српског народно-црквеног сабора расправног карактера, на коме би могли да формулишу своје политичке захтеве. Иако је митрополит Мојсије у међувремену преминуо, цар је дозволио сазивање сабора и до тога је дошло 1790. године у Темишвару. Срби су на Темишварском сабору затражили да им се на подручју Баната да посебна територијална аутономија, односно Војводина. На истом сабору за новог карловачког митрополита изабран је дотадашњи будимски владика Стеван Стратимировић. Захтеве за формирањем аутономне српске територије Леополд II је начелно прихватио, али до формирања Војводине није ни дошло. Конзервативни митрополит Стратимировић српске саборе више није ни заказивао. Први следећи сабор се одржао тек након његове смрти, ради избора новог митрополита.
Период од Темишварског сабора па до револуционарних догађаја 1849. у потпуности се поклапа са доминацијом две конзервативно-реакционарне личности – аустријског цара Фрање (Франца) I, који је владао од 1792. до 1835. године, те српског карловачког митрополита Стевана Стратимировића, који се столовао од 1790. до 1836. године. Царством је владала строга цензура, а преласком Метерниха са места главног аустријског дипломате на позицију канцелара створена је полицијска држава. Разграната је мрежа шпицлова – тајних полицијских агената, који су развили метод потказивања. Режим је страховао од либерализма, демократије и национализма који су се ширили Европом.
Велики отпор савременим политичким кретањима пружао је и митрополит Стеван Стратимировић, племић и велепоседник, родом из Кулпина. Стратимировић је страховао од раста утицаја српског грађанства, које је било све бројније и богатије. Мада су Срби у Угарској 1792. године одлуком Пожунског сабора проглашени за потпуно равноправне грађане Угарске, по инерцији они су и даље нерадо примани у државну или жупанијску службу, осим ако нису били племићког порекла. Пожунски сабор је дао право српском митрополиту и владикама да учествују у раду Сабора, али српски клер, упркос обавези да присуствује седницама, није исказивао посебну заинтересованост за политичка питања, ослањајући се искључиво на бечки двор и цара.
Иако је због политичких стега Фрањиног и Метерниховог апсолутизма, те Стратимировићевог реакционарног конзерватизма, политички развој аустријских Срба био отежан, дошло је до значајног напретка на пољу школства и културе. Још од периода Марије Терезије, Срби су располагали значајним бројем основних школа и нижих гимназија. Страхујући од евентуалног унијаћења будуће српске елите, митрополит је дозволио српским грађанима да о свом трошку изграде образовне институције. Стратимировић се залагао за развој школства, али је желео да му да клерикалну компоненту. Српско грађанство је својим новцем, уз митрополитову сагласност, основало гимназију у Сремским Карловцима (1791/1792), те у Новом Саду (1810/1816). Темељ стварању нове српске елите, која ће понета либерализмом и национализмом довести до националног и културног препорода Срба на подручју данашње Војводине, постављен је оснивањем Српског педагогијума, односно учитељске школе у Сентандреји 1812. године, те њеним премештањем у Сомбор 1816. године. Митрополит је основао Богословију у Карловцима и већи број клерикалних школа по епископијама, настојећи да појача културни ниво српског свештенстава и тако од њих направи интелектуални браник конзервативног национализма. Противтежа митрополиту био је инспектор српских школа, Урош Несторовић, рационалиста који се залагао за што модерније образовање Срба ради њиховог што ефикаснијег уклапања у друштвене и политичке токове, наравно лојалне режиму. Од врхунског значаја за будући национално-политички развој Срба у Војводини било је школовање младих на универзитетима широм царства, па и шире.
Антагонизме, напетости и контрадикције европске политике заоштрила је економска криза 1846. и 1847. изазвана сушом и неповољним привредним параметрима. Хронични дефицит политичког легитимитета феудалне аристократије, економски оснажена либерална грађанска класа без политичког утицаја, почетак политичке артикулације депривираног радничког покрета, као и јачање новог легитимацијског обрасца у европској политици – национализма, биле су историјске тенденције које су допринеле комплексној слици Европе, а посебно Хабзбуршке монархије 19. века. У Угарској мађарско друштво није имало развијену грађанску класу која би могла да покрене праву грађанску буржоаску револуцију. Чувени мађарски историчар Сабо, који је први на научно утемељен критички начин анализирао поменути феномен, закључио је следеће: „Мађарска је стајала пред тешким проблемом, да без грађанске класе уведе оне институције, које су свугде биле баш последица независног развитка грађанског елемента.ˮ Заузевши водеће положаје у државним службама, мађарско крупно племство, ослоњено на Беч, путем заокруживања свог земљопоседа увећавало је свој иметак науштрб ситног племства. Овај процес је довео до стварања једне нове друштвене категорије тзв. „кишнемешекˮ – ситног племства, релативно сиромашног и лишеног било каквог утицаја на политичке процесе.
Ситно племство је у револуционарним идејама нашло оружје за освету и компензацију. Жупаније су биле последња административно-политичка упоришта ситног племства, тј. његових богатијих експонената. Жупанијски службеници су долазили из реда ситног племства, а жупаније су разрезивале порезе селима. Ситно племство се противило било каквим реформама оваквог система које би довело до њиховог додатног развлашћивања и маргинализације. Сељаци у Угарској су живели у стању потпуне агоније. До средине деветнаестог века сељаци на велепоседима су често батинани и подвргавани насиљу. Угарски сељак је за разлику од феудалца сносио већину пореских обавеза. Династија Хабзбурга је управљала Угарском, а и другим покрајинама, методом завади па владај. Подстицано је подозрење међу различитим друштвеним класама, народима и покрајинама.
Бечки владајући кругови увидели су да пактом са крупном угарском аристократијом добијају државну стабилност, али не и финансије. Почевши од Јосифа II, односно периода његове владавине хабзбуршким земљама од 1780. до 1790. године, бечки двор је често баратао идејом сразмерног опорезивања свих становника Угарске. Захваљујући оваквим тежњама, мађарски сељаци били су лојални цару, а несклони да пактирају са ситним племством. Према програму канцелара Метерниха, донетом непосредно пре револуционарног превирања, требало је извршити административне и привредне мере за ојачавање градова, требало је отклонити унутрашње царине према Угарској, те увезати Угарску у систем аустријских железница. За успех оваквог програма било је неопходно развити и оснажити средњу грађанску класу и редуковати утицај ситног племства. Програм је настојао да се дотадашње стање у жупанијама промени тако што би за председнике жупанијских скупштина били именовани владини функционери уместо ситног племства, док би градови на Дијети били заступљени паритетно као и жупаније.
Велику препреку реализацији овог пројекта представљала је структура мађарског друштва у коме је било 600.000 племића са породицама, а свега 575.000 градских становника, рачунајући и сељаке пресељене у градове. Као „спасилац ситног племстваˮ политички је деловао Лајош Кошут, ситни племић без земље, Словак пореклом, чија мајка никада није научила мађарски језик. Сматра се да је Кошут лишен осећаја за реалност успео да наметне своје идеје мађарској политичкој елити. Кошут је пропагирао мађарски национализам, сматрајући да пољопривредни посед није главни узрок подела у друштву, него дефицит националних осећаја. Његова кључна теза је била да је управо ситно племство супстанца мађарске нације, што је наишло на одличан пријем код припадника ове друштвене групе, који су маштали о рестаурацији свог средњевековног утицаја, а противили се било чему што има стране примесе. Кошут је захтевао Угарску за мађарску (једно)националну државу, чиме је додатно стекао популарност.
Током столећа које је претходило револуционарним збивањима 1848-1849. године, Срби су на подручју данашње Војводине масовно насељавали Границу, која је током 18. века знатно редукована на подручја јужних делова Баната, Бачке и Срема. Како би се спречио одлазак Срба за Русију, формирани су Великокикиндски дистрикт у Банату, Потиски дистрикт у Бачкој, као и Коморски доминијум у Срему, са повољнијим условима за опстанак него у угарском, феудалном, провинцијалу. Срби су чинили значајан део популације слободних краљевских градова Новог Сада, Сомбора и Суботице, који су били изузети из феудалног система, а одређене слободе, укључујући и право на откуп војне службе имали су и градови на подручју Границе. За разлику од осталих народа у Угарској, Срби су имали бројну и богату грађанску класу. По статистици чувеног мађарског статистичара и географа Елека Фењеша из 1846, у целој Угарској трговина је била слабог обима док је на подручју данашње Војводине цветала. За разлику од мађарског племства, српско је било драстично малобројније и суштински се није мешало у друштвени живот.
Западну и средњу Европу је крајем фебруара 1848. обухватила антифеудална, грађанско-демократска револуција, која ће довести до значајних социјалних и културних промена. У Бечу је свргнут канцелар Метерних, пробудиле су се северна Италија и Чешка које су се налазиле у оквиру Аустрије. На војвођанском простору дошло је до социјалних и аграрних побуна. Револуционарне тежње Срба и Мађара у почетку су се потпуно подударале. Међутим, мађарски револуционари су након преузимања власти одбили да признају иста права Србима, сматарајући да у Угарској, односно Мађарској, постоји само један политички народ – Мађари. Раскол између мађарског и српског покрета убрзо је прерастао у крвави српско-мађарски рат. На чело српског покрета је, готово самоиницијативно, стао млади племић Ђорђе Стратимировић, који је убрзо задобио подршку грађанства и нижих командних кругова међу Србима у Војној граници.
Српски митрополит Јосиф Рајачић, крупни феудалац одан двору, под притиском бројних народних делегација и петиција, пристао је да закаже Српску скупштину. Како би се избегла могућност да се митрополит предомисли, између десет и петнаест хиљада људи се окупило у Сремским Карловцима где је од 13. до 15. маја одржана Мајска скупштина која је прогласила Српску Војводину. Рајачић је од почетка гледао како да дезаовуише Стратимировића и минимизује његову улогу, сматрајући га за конкурента и усијану главу. Као крупни феудалац, интересно везан и апсолутно лојалан хабзбуршком цару, Рајачић је био контрареволуционар и цариста, чврст у намери да српски револуционарни покрет претвори у антимађарски, пробечки, контрареволуционарни покрет.
Стратимировић није суштински био оријентисан против бечких интереса, али је у односу на митрополита/патријарха ипак био либералнији. На челу главног одбора својеврсне владе Војводине налазио се управо Ђорђе Стратимировић. Патријарх је краткотрајни боравак Стратимировића у Бечу, где му је сестра умрла, злоупотребио за формирање новог Главног одбора са седиштем у Земуну. Локални команданти, народни капетани, које је именовао Ђорђе Стратимировић, у Тителу и Жабљу су добили наређења од патријарха Рајачића да га живог или мртвог предају патријарху. Упркос мучној ситуацији, за нешто више од једне деценије, Рајачић и Стратимировић ће постати политички савезници.
Током револуције 1848-1849, односно мађарско-српског оружаног сукоба, деловало је да су заувек порушени сви мостови сарадње и комуникације између Срба и Мађара, међутим непосредно пре него што ће Царска Русија, на позив хабзбуршког двора, анихилирати мађарске оружане снаге, дошло је до извесног помака. Тада је Кошут послао у Београд грофа Ђулу Андрашија, који је у то време заступао интересе мађарске револуције у Истанбулу. Иницијална Кошутова идеја је била да се Срби напокон признају као равноправан народ у Угарској, да влада Србије издејствује да се мађарска влада и војска повуку преко Војводине у Србију и одатле заједно са Србијом наставе рат против Аустрије. Андраши је тражио да се потпише уговор о пријатељству и сарадњи између Србије и Угарске. Србија није била вољна да мења свој дотадашњи став, а у том тренутку Мађари су претрпели свој финални пораз код Вилагоша. Србија је ипак направила један уступак – дозволила је експонентима мађарске револуције да се преко њене територије повуку у Османско царство. Аустријски цар је 15. децембра 1849. године донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког Баната, која ће се често називати и Српска Војводина и Тамишки Банат.
Војводина је суштински представљала само једну управну јединицу, без икаквих народних или аутономних српских одлика. Војводина је изузета из Угарске и поверена аустријском министарству полиције на управу, а званични језик је био искључиво немачки. Аустријски цар је себе прогласио за великог војводу Војводине Србије. Период постојања Војводине Србије се у потпуности поклопио са апсолутистичким режимом аустријског министра Александра Баха, па се одомаћио назив Бахова Војводина. Агресивна германизација, полицијски режим, централизација и аустријски државни унитаризам главне су одлике Баховог апсолутизма. Високи трошкови изградње и одржавања административног система оптеретили су српско грађанство. Током постојања Бахове Војводине сви облици политичког деловања су били забрањени.
Под притиском општег незадовољства у целој монархији цар је отпочео процес децентрализације. Проценивши да му Срби више нису потребни, у намери да за своју спољну политику задобије Мађаре, цар је 27. децембра 1860. године лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској, изузев румског и илочког среза који су припојени Хрватској. Након укидања Војводине долази до постепеног формирања и прве организоване српске либерално-опозиционе странке на челу са Светозарем Милетићем, који је изабран за градоначелника Новог Сада.
Остави коментар