Други српски устанак – важан корак на путу до коначног ослобођења

Други српски устанак – важан корак на путу до коначног ослобођења

Аутор: Стеван Стојков

Крај 18. и почетак 19. века је време великих европских ломова. За превласт над Европом, нарочито њеним југоисточним делом, боре се три велике силе: Русија, Француска и Хабзбуршка монархија.

Поред одговора на питање која ће од ове три силе остварити преовлађујући утицај на Балкану, актуелно је и питање опстанка Османске империје на овим просторима.

Активно учешће у тражењу ових одговора узима и малена Србија. Жудећи за слободом и желећи да се коначно ослободи османског угњетавања, народ се буни и покреће Српску револуцију 1804 – 1815.

Револуција се одвијала у две фазе (по једном броју историчара, Српска револуција је имала три фазе, јер они у револуционарне активности убрајају и Хаџи – Проданову буну 1814. годину).

Српска револуција ја отпочела Првим српски устанком, подигнутим у Орашцу 1804. године.

Други српски устанак представља другу фазу револуције.

Након пропасти Првог српског устанка, муке и патње српског народа су се повећале. Иако је велики везир Хуршид – паша прогласио амнестију за српске устанике, народ који се заједно са једним бројем старешина почео враћати својим кућама убрзо је постао жртва бруталне управе обновљење турске власти.

Српски народ је практично стављен ван закона.

Турци су наставили са убијањем и малтретирањем народа, пљачком, отимањем оруђа и стоке, паљењем села и кућа . . . Без икакве правне заштите, многе српске породице су спас од турске тираније виделе у бежању у Срем и Банат.

Не зна се тачан број људи који су, спасавајући главу, побегли у Хабзбуршку монархију. По проценама, он се креће од 80.000 до 120.000, па чак и до 150.000.

По својој мржњи и суровости према српском народу посебно се истицао Сулејман – паша Скопљак, везир Београдског пашалука. Почетак његове власти био је обележен правим терором над становништвом.

Сурово утеривање намета и феудалних обавеза, увођење кулука за оправку градова и путева, насилно одвођење на рад, насилно скупљање оружја, дозвољавање војсци да народу може да ради шта хоће за последицу је имало бежање становништва у шуме и планине и поновну појаву хајдука.

Спас од оваквог третмана којем је био изложен српски народ тражен је и у обраћању великим силама.

У Србији су се са великом пажњом пратили међународни догађаји. Након великог војног успеха Русије против Наполеонове Француске, упућена је молба руском цару Александру да се Србија припоји Русији или да бар добије положај какве су имале Молдавија и Влашка, које су биле под руским протекторатом.

Молбу је у име српских кнезова упутио прота Матеја Ненадовић. Преко њега, српски кнезови су упутили молбе и затражили помоћ и од осталих европских сила учесница Берлинског конгреса.

Међутим, односи између Порте и Срба су постајали све гори. Турске власти су наставиле са суровим поступањем према народу, што је довело до подизања неколико буна и спонтаног избијања Хаџи – Проданове буне.

Хаџи – Проданова буна је избила у јесен 1814. године. Избила је у околини Чачка и проширила се на суседне нахије. Место на челу буне је било понуђено Милошу Обреновићу.

Из разлога што је буна избила у јесен, у по њему неадекватно време, кнез Милош је одбио да се стави на њено чело. Са неколико српских кнезова је чак учествовао у њеном гушењу.

После пропасти буне Хаџи – Продан Глигоријевић је побегао у Хабзбуршку монархију, а Турци, предвођени Сулејман – пашом, су се брутално обрачунали са побуњеним народом.

Слутећи да припремају нову буну Сулејман – паша Скопљак је средином фебруара 1815. године позвао виђеније кнезове у Београд, наводно ради договора. Међу кнезовима који су прихватили позив био је и Милош Обреновић. Прихватање пашиног позива неки српски кнезови су платили главом (Станоје Главаш), а сам Милош је постао пашин заробљеник.

Милош Обреновић је био веома лукав човек. Захваљујући тој својој особини, он је искористио грамзивост Сулејман – паше и под изговором бољег и бржег скупљања новца за откуп српског робља успео да побегне.

По доласку из Београда, кнез Милош се састао са кнезовима београдске, ваљевске и рудничке нахије. Они су му изложили план буне који је договорен још за време његовог заточеништва.

План је био да се устанак представи као буна против Сулејман – паше Скопљака, а не против врховне турске власти. Кнез Милош се сложио са планом.

Договорено је да се коначна одлука о дизању устанка донесе у селу Такову, 23. априла, на верски празник Цвети. На тај дан се у Такову одржавао велики народни сабор на који је долазио народ из многих крајева.

Припреме за дизање устанка су држане у највећој тајности. По плану, тежиште устанка су обухватале рудничка, чачанска и крагујевачка нахија. Састанак је одржан испред цркве у Такову. На састанку су се окупили сви виђенији људи из рудничке нахије и околних села.

Одлучено је да се терор више не може трпити и да се поново дигне устанак. За вођу устанка је изабран Милош Обреновић.

По прихватању да се стави на чело Другог српског устанка кнез Милош одлази у Црнуће, где га дочекује велики број људи. Улази у свој вајат, облачи најсвечаније одело, узима заставу, излази пред окупљени народ и обраћа им се чувеним речима:

„Ево мене, а ето вам рата с Турцима“.

У војничком смислу, Други српски устанак се знатно разликовао од Првог устанка.

Први српски устанак је био уперен против дахија, одметнутих представника турске власти, а Таковски устанак је био уперен против легалне власти и њеног представника Сулејман – паше Скопљака.

Такође, разлика је знатна и у интезитету борби. Борбе које су се водиле за време Другог српског устанка су се водиле уз минимално проливање крви, минималне ратне операције и уз минималне штете.

Борбе нису трајале дуго, око четири месеца. Најзначајније борбе Другог српског устанака су биле: битка код Љубића, битка код Палежа, битка за Пожаревац и битка на Дубљу.

Кнез Милош је био свестан да је турска војска надмоћна и да дуго ратовање не одговара Србима. Његов и план његових сабораца је био да се одмах на почетку устанка оствари пар важних победа, ослободи одређена територија и да тај остварен успех буде основа за преговоре са турском страном.

Ствари на терену су се одвијале по плану. Ослобођена је Централна Србија, прекинут је цариградски друм, а иако није дошло до директне опсаде Београда, власт Сулејман – паше је учињена нефункционалном.

Извојевана је одлична позиција за преговоре са босанским и румелијским везирима, које је у казнену војну експедицију послала Порта.

Да турска страна прихвати преговоре са устаницима доста је утицала и ситуација на руском фронту на којем је Наполеон доживео пораз. Како је постојала могућност, на основу 8. тачке Букурешког уговора, директне руске интервенције, Порта се определила за преговоре са Србима.

Милош Обреновић је ступио у преговоре са Куршид – пашом и Марашли Али – пашом. Преговори су били успешни. Кнез Милош је са Марашли Али – пашом закључио усмени договор, 25. октобра 1815. године, и на тај начин су прекинута оружана дејства.

По споразуму, Срби су признали врховну турску власт, али су заузврат добили одређене повластице. Срби су добили право да сами скупљају данак (порез). Да би се заштитили од самовоље и злоупотребе спахија и других турских чиновника, добили су право да учествују у суђењима. Добили су право да по нахијама постављају кнезове. Београдски пашалук, у којем је завладао мир, добио је мешовиту турско – српску управу, а у Београду је основана и Народна канцеларија, орган српске власти уз кнеза.

И док је Османска империја усмени споразум схватила као коначан прекид борбе и крај устанка, он је за српску страну представљао само добру полазну тачку за даље проширење повластица.

Борба за коначни циљ устанка – ослобођење од Османске империје и успостављање сопствене власти је само добила нови вид. Оружану борбу су заменили дуготрајни преговори.

Ови преговори су вођени уз помоћ Русије.

Турци су одуговлачили да усмени споразум буде и писмено потврђен. После пораза који су доживели од Русије и закључењем Једренског мира 1828. године, нису више имали куд. Морали су да издају писмене гаранције. Издата су два хатишерифа, 1830. и 1833. године, којима су потврђена самоуправна права Кнежевине Србије.

Други српски устанак је представљао важан корак на путу до коначног ослобођења. Он је довео до стварања српске аутономије у оквиру Османске империје. Другим српским устанком је успостављена Кнежевина Србија.

Кнежевина Србија је имала своју законодавну власт, свој устав и признато јој је право на наследну владарску династију.