Ексклузивно за сајт КЦНС и друштвене мреже – до сад необјављиване песме Ђорђа Сладоја

27/08/2019

ДОЋИ ЋЕ МЕНИ УЈАК

 

Доћи ће мени мој ујак

Па ћемо онда видети

Чији је ћаћа патуљак

Ко ће се мајке стидети

 

Што си се сада згучило

Гурбече црно страшило

Ко да ме ниси мучило

И ноћу у сну јашило

 

Он ће ми крила донети

И ону звезду најбељу

А ти се кези авети

И церекај се габељу

 

Ено у кланац замаче

Иза облака промину –

Што ли се мајка заплаче

И куне клету Сомину

 

Он може подић Волујак

Прескочит преко Лелије –

Доћи ће вама мој ујак

Ал что га нема где ли је

 

ИЗА ГОРА

 

Иако сам се нагледо чуда

И привиђења и прелести

И сада би ме трешња у цвату

Далеко некуд могла одвести

 

И мада сам се нагуто беде

И залудности наших буна

Још зна у сутон изненада

Да ме узнесе жална струна

 

Надисо сам се шуме и сунца

И нагртао златне пене

А глава седа нахерена

У облаке би опет да крене

 

Налутао сам се кроз мећаву

Напртио се снега и муља

Али ми на трен одреши крила

У зимско вече прва пахуља

 

Начито сам се небеског штива

У маховини гробног слога

А једнако ме тамо маме

Зовина фрула и мирис глога

 

Наслушо сам се вечне јеке

Пећина јама и понора –

Али још чујем онај шапат

Што ме дозива иза гора

 

ОНО ЈЕ БИО СНИЈЕГ

 

Оно бијаше снијег што је имао крила

Па све затрпа и по води се хвата

Шуми у сутон као краљевска свила

И веже наше чуке за врхове Карпата

 

А  са степама сравни кланце и бачије –

По нама милост по гробљу проспе ђуле

Час бљесне звијезда час око мачије

Из  таре крошње из бијеле куле

 

Оно је био снијег гдје се лабуди легу

Жеравица на којој још се душа грије

И враћа у радост првоме снијегу –

Ма какве пахуље – слова из Библије

 

Што сносе и шапћу свевишње поруке

У свакој колиби и у савардаку

А не ове мрке умашћене гуке

Које од  даха копне још у зраку

 

Оно је снијег био и во вјеки ће сјати

Из сваке јаме и из гробног мрака

А по овоме ја не знам разабрати

Ни дјечије стопе од стопа курјака

 

ДАЛЕКО ЈЕ ХИЛАНДАР

 

Доста је мени да бјецне из мрака

Жижак сунцокрета ил пламичак мака

Да ме озеблог понекад обасја

Кроз трепавице пшеничнога класја

Оно што трепти над пољем у јари

Да ме ко свога зрикавци-брујари

Призову грешног уморног од чуда

А липа приђе и шапне – овуда

И пут до цркве за ме је Голгота –

Разјарена паства вазда срдит прота

Смркнути ђакон псалме мрмља за се

А звонар ко да потеже кајасе

Вратио бих се да не мотриш с трона

Већ од стоваришта Светог Симеона

У мучалницу у врх петог спрата

Где с дечјег даха на ону се хвата

Нешто што светли попут ореола

Ал гавељаам и ја покрај Вождпетрола

У смућеном стаду ни јагње ни звере

По свој гутљај наде и напрстак вере

А за наше грехе несреће и муке

Мајчице Света мало су три руке

И можда је боље да до Твога храма

По спас и милост душа крене сама

Јер ја сам препун пепела и гара

И не смем такав у сјај Хиландара

 

СВИ ЋЕТЕ ВИ ЈЕДНОМ ПИСАТИ ПОЕЗИЈУ

 

И кад јесмо нишчи иако живимо псећи

Сви ћете ви једном на нашу стану прећи

 

Када у души стисне а знам како то стишће

И ви ћете на ветру ловити риме за лишће

 

И речи-пијавице привијат на убоје

Чим пчеле очаја почну у срцу да се роје

 

Неће вам бити до тог да с нама збијате шале

Јер куд ће ваше кћери и сестрице оцвале

 

С ким ћете вино пити и ругати се књазу

Осим са овим што су огрезли у поразу

 

Ето пуне су кесе и бисаге и чрева

Али души је мало – она би и да пева

 

А ми већ горки од царске мрзвоље

Процедићемо јетко – могло је то и боље

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања