Димитрије Давидовић, рађање модерне српске државности

30/07/2018

Димитрије Давидовић, рађање модерне српске државности

 

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

 

„…Лишен службе и лишен чина, бивам ја сад један као изврг свега рода Србскога, нити могу међу људе више излазити, ни по браћи погледати. Ја сад управ нит сам жив, нит сам мртав, нити знам куда главу да подклоним…“. У потпису: „Највернији син Отечества, Димитрије Давидовић…“. Није Димитрије Давидовић једини торжественик српског националног „ризорђемента“ у XIX веку, који је донедавно био готово у потпуности заборављен у сећању колективитета српског етноса, а да бисмо на исправан начин детерминисали истинске разлоге за поменуту чињеницу, претходно бисмо морали да утврдимо због чега је потребно да разговарамо о несвакидашњој ингениозности и прегалаштву овог „духовног творца“ српске националне културе и заточника слободарске мисли етноса коме је припадао у том, по речима академика Чедомира Попова, „дугом веку“. Знамо да је, као и сваки праведник међу људима, неправедно остракован из јавног и политичког живота „Милошеве Србије“ у четвртој деценији претпрошлог столећа и то само неколико година пре преране смрти која га је затекла у потпуној беди и изолацији у Смедереву, где је и сахрањен. Такође, познато је и да је Давидовић био творац Сретењског устава из 1835. године, симболичког факта о недокучивим дометима „ума“ његовог грађанског, демократског и у свему европско-цивилизацијског менталног склопа личности са непревазиђеним способностима. Међутим, са великом сигурношћу можемо да закључимо да је у великој мери данас непознато да је Давидовић био један од првих успешних српских историографа, писац „Историје народа србског“, покретач и уредник чувеног часописног листа „Новине сербске“, књижевни издавач, творац и припадник „Српског књижевног круга у Бечу“, државник у младој Кнежевини Србији, дипломата и секретар кнеза Милоша Обреновића… Једном речју, био је „српски Бенџамин Френклин или Томас Џеферсон“, свеједно… и док, не само америчка нација, већ и целокупна планета, памте имена и дела поменутих „отаца америчке нације и слободе“, Срби, углавном, не знају ко је био „највернији син отечества сербског“. Уколико би знали, можда би и назив Дипломатске академије при Министарству спољних послова, носио часно име овог српског дипломате, који je учествовао у „рађању“ модерне српске државности.

                Димитрије Давидовић рођен je 23. октобра 1789. године у Земуну. Димитријев отац, Гаврило Георгијевић,напустио је свештенички позив и посветио се трговини. У браку са Маром, ћерком абаџије из Добановаца, поред Димитрија имао је више деце о којима имамо мало података. Најугледнији члан Димитријеве породице био је његов деда Давид, свештеник и наставник Латинске школе у Карловцима по коме је Димитрије и узео презиме Давидовић. Већ са шест година кренуо је у српску основну школу у Земуну, а вероватно је похађао и немачку школу. У то нас уверава његово перфектно познавање немачког језика који је по неким тврдњама говорио боље чак и од матерњег. По окончању основне школе уписао је Карловачку гимназију. Годинама после кајао се што није послушао очев савет да похађа Грчку школу у Земуну. Приликом обављања дипломатских мисија у Истанбулу недостајало му је познавање грчког језика, а нарочито због честих одлазака у Фанар, царигрaдску четврт насељену богатим и утицајним Грцима. Карловачку гимназију није завршио. Због једног подругљивог текста на рачун свог наставника избачен је из школе. Жеља за стицањем вишег образовања одвела га је у Кежмарк где је уписао философију. Одатле је школовање наставио у Пешти где је после друге завршене године философије уписао медицину. У Бечу се обрео 1813. године са намером да настави студије, али после свега једног или два семестра одустао је од даљег школовања тако да факултет никада није завршио. У престоници Аустријске монархије време је највише проводио у друштву колеге Тршћанина Димитрија Фрушића. За разлику од Давидовића Фрушић је успешно окончао своје студије и постао лекар. Иначе, поменуте колеге имале су заједнички сан о покретању српских новина у Бечу. Давидовић је говорио о томе како у Лондону излази чак 66 листова док Срби у Хазбуршкој монархији немају нити један лист на матерњем језику. Био је то један веома амбициозан пројекат за двојицу младих студената који су се на крају показали дорасли постављеном задатку. Чак ни први неуспех у виду одбијања бечке полицијске управе да им изда дозволу за покретање листа није их поколебао. На сцену је тада ступио осведочени пријатељ српских културних делатника у Монархији, бечки цензор Јернеј Копитар. Имењаци су послушали његов савет да напишу молбу директно цару. Копитар је подржао њихову захтеве тврдњом да би самосталне српске новине у Бечу смањиле ионако свеприсутан утицај Русије међу православним живљем у Монархији. Није била тајна да су готово све, како црквене тако и друге књиге Срби у Аустрији добијали из Русије. У року од два месеца стигао је позитиван одговор на упућену молбу и већ те 1813. године изашао је први примерак Новина сербских из царствујушчег града Вијене. У почетку су излазиле сваки дан осим недељом, а касније услед недостатка финансијских средстава штампане су два пута у седмици.  Давидовић се ту није зауставио. Убрзо уз новине почели су да излазе додаци, а потом је покренуо и књижевни алманах под именом Забавник. Фрушић и Димитријевић су тако постигли велики успех на личном плану, али и на општу корист целокупног српства у Аустријској монархији. Наиме, није вредност тих новина била у информацијама које су доносиле, јер су оне углавном само преписиване из друге бечке штампе, него у афирмацији и промоцији српске културе. Дела српских аутора су преко те Давидовићеве штампе угледала светлост дана, а читалачка јавност имала је прилику да се упозна са истима. Давидовић и Фрушић су тако постали творци једног српског интелектуалног круга оличеног у најистакнутијим представницима српске културне елите која се окупљала око Новина сербских. Вук Караџић, Сима Милутиновић Сарајлија, Магарашевић, Милован Видаковић су само нека од имена тог бечког кружока елитних Срба у Аустријској монархији. Давидовић је своје новине отворио за све чији рад је имао одређену вредност, али и за критике, мишљења и ставове у вези са актуелним темама важним за српску заједницу у Аустрији и шире. Тако су Новине сербске једно време служиле и као поприште сукоба присталица Вукове реформе и њених противника окупљених око карловачког митрополита и Цркве. Замерке на рачун Давидовића долазиле су са обе стране, због тога што је супротној страни давао простор у новинама. На тај начин се идеја о доступности српске штампе свима, па и самом уреднику обила о главу. Управо и та ситуација је била један од узрока опадања броја претплатника на српске новине што је отежавало њихову финансијску одрживост. Давидовић је говорио да је за исплативост издавања новина неопходно имати бар 800 претплатника, а максималан број за осам година излажења био је око 450. У време најоштријих сукоба реформиста и конзервативаца тај број је падао и на испод две стотине. Све то нам говори о томе да се Давидовић носио са бројним финансијским изазовима како би одржао новине у животу. Није му помогло ни покретање сопствене типографије у Бечу, за шта се дебело задужио. Аустријске власти су му издале дозволу за штампу само на источним језицима. На тај начин они су заштитили већ постојеће штампаре, а Давидовића довели у незавидан положај. Српски народ тада још увек није био довољно образован и са развијеном читалачком културом да би Давидовићева типографија живела само од издавања књига на Српском језику. Пошто одлуком аустријских власти није имао других опција запао је у тешку финансијску ситуацију из које је све чешће једини излаз видео у одласку из Аустрије.

                Давидовић је био човек наглашених родољубивих осећања. Видело се то још током Бечког конгреса одржаног 1814 – 1815. године када се свесрдно ангажовао на афирмацији српских националних интереса. Прота Матеја Ненадовић тада се налазио у аустријској престоници, епицентру политичког дешавања, где се одлучивало о судбини Европе после слома Наполеона. Прота је желео да искористи тај важан политички тренутак како би покренуо српско питање пред угледним делегатима на Конгресу. Давидовић му је помогао током његовог боравка у Бечу. Заједно су састављали молбе за руског и аустријског цара у којима су тражили да се узме у заштиту српски народ изложен бројним турским репресалијама после слома Првог српског устанка. Дана 20. маја 1814. године проту Матеју и Давидовића је примио аустријски цар Франц I, међутим, пошто је Аустрија тада била у добрим односима са Турском, цар није могао да изађе у сусрет српским молбама, али и поред свег залагања,  Давидовићеви и Фрушићеви напори нису уродили плодом. Димитрије Давидовић је у Бечу живео у кући која се налазила на Innere Stadt wien No 699. Женио се два пута, први пут са Савком, која је била пет година старија од њега, 1817. године и која му је 23. маја 1818. родила сина Светозара. Пошто је Савка умрла на порођају, бригу о Светозару су преузеле њене три сестре у Пешти. Давидовић је у Бечу живео дискретно и био је познат по гостопримству. Давидовићеви гости су били, између осталих, и неке од најистакнутијих личности српске политике и културе с почетка 19. века: Милован Видаковић, Димитирје Фрушић, Вук Караџић, Сима Милутиновић Сарајлија, Стефан Новаковић Телемах, Младен Миловановић, Јаков и прота Матеја Ненадовић, Стеван Добрњац, Мелентије Никшић и други. Давидовић се други пут оженио Јеленом, с којом је добио сина Милана 1820. године. У Србији је, вероватно 1828., рођена и Савка, а спомиње се још једно Давидовићево дете по имену Јован, о коме се ништа не зна. Дана 15. августа 1821. године Димитрије Давидовић се обратио путем писама Милошу Обреновићу, проти Матеји Ненадовићу и кнежевима Народне канцеларије. У овом писму предочавао је, пре свега кнезу Милошу, своју спремност да пређе у Србију и посвети се раду на просвети. Није познато да ли му је на ова писма одговорено, али је вероватно по сопственој одлуци кренуо на југ и извадио пасош на шест месеци како би прешао у Србију. Беч је напустио у октобру 1821. године. Једно време задржао се у родној кући у Земуну, где је по налогу кнеза Милоша, требало да га посети Никола Николајевић и да му саопшти да ће га кнез позвати у Србију када за то дође време. Ипак, Николајевић није испунио кнежев налог, јер је Давидовић раније напустио Земун. Недељу дана провео је код Платона Атанацковића, а после тога је посетио архимандрита Лукијана Мушицког у манастиру Шишатовац. Након тога боравио је у Бингулу, Новом Саду и Сремским Карловцима и понову у Земуну. Коначно, 26. новембра 1821. године, прешао је у Кнежевину Србију.

У Србији је Давидовића дочекала сложена политичка ситуација. У пролеће 1821. године Милош Обреновић је угушио буну Марка Тодоровића Абдуле и Стевана Добрњца која је избила због кнежеве административне политике. У вези са овом буном Никола Николајевић и Лазар Тодоровић су саставили пасквилу у којој су указали на лоше стране кнежеве владавине, што је довело до њиховог моменталног отпуштања из кнежеве канцеларије. Дана 26. новембра Давидовић је стигао у Београд, а до 11. децембра је био у Крагујевцу, ондашњој престоници Кнежевине Србије. Аферу са Николајевићем и Тодоровићем, у којој је Николајевић изгубио живот, кнез је искористио и за обрачун са личностима које нису биле директно умешане — протом Матејом Ненадовићем, Младеном Миловановићем и Радојицом Жујовићем. Поступајући по савету руског генералног конзула А. А. Пинија, кнез Милош је удаљио од себе и Димитрија Давидовића. Давидовић је по кнежевом наређењу напустио престоницу 1. марта 1822. године и отишао у Шабац, код Јеврема Обреновића, кнежевог брата. Давидовић је у Шапцу примио шест писама из Беча из којих је сазнао да су му новине забрањене, штампарија запечаћена, а да је он сам проглашен за бегунца. Давидовић се прибојавао деловања аустријских власти па је из пограничног Шапца, без кнежевог одобрења, отишао у Ваљево. Убрзо га је кнез позвао у Крагујевац где је добио задатак да, почетком јула, оде у Жичу ради поправки на манастиру и читања натписа. Резултат овог рада објавио је у виду студије Описаније Жиче у Летопису Матице српске 1828. године. За време свог поновног боравка у Крагујевцу, Давидовић је преводио кнезу Милошу вести из стране штампе. Међутим, Давидовић је убрзо пао у немилост код кнеза јер је стао на страну Јована Пожерца у сукобу са Стеваном Милосављевићем Паштрмцем (познатом и као Амиџа), блиским кнежевим сарадником, због чега је морао да се пресели у Брусницу, село недалеко од планине Рудник. Давидовић је имао проблеме и са аустријским властима које су тражиле да се врати у Аустрију зато што му је истекао пасош. Кнез му је до 27. августа опростио и одлучио да га стави под своју заштиту. Давидовић је у јесен 1822. радио на пребацивању своје породице из Аустрије у Србију. Супруга и млађи син прешли су у Србију октобра 1822., док је старији син остао у Аустрији да заврши школовање. Народна канцеларија, успостављена споразумом између кнеза Милоша и Марашли Али-паше, прерасла је временом у Београдски суд и Кнежеву канцеларију. Од преласка у Србију 1821. године до 1835. Димитрије Давидовић је био кнежев секретар заузимајући различито место у хијерархији кнежевих секретара. Пре него што је постао први кнежев секретар, Давидовић је обављао разне, углавном мање важне послове. Његова прва задужења била су веома разноврсна — писао је писма за кнеза и друге српске старешине, отправљао је пошту када се кнез није налазио у престоници, организовао је различита јавна дешавања и слично. У зиму 1822/23. године био је друштву са Младеном Миловановићем, другом личношћу Првог српског устанка. Када је Миловановић пао у немилост, и када је априла 1823. убијен, то је привремено погоршало и Давидовићев положај, али је он убрзо поправљен. Међу првим Давидовићевим задужењима било је старање о здрављу кнежеве породице. У мају 1823. Давидовић је био са кнежевом породицом у Београду и од тада је у више наврата лечио кнежеву децу, кнегињу, а вероватно 1824., и самог кнеза. Лекарских задужења Давидовић је био ослобођен од 1829. године. У овом периоду имао је и друга задужења — 1825. године, на пример, заједно са Јевремом Обреновићем боравио је у манастиру Раковица. Ништа није познато о његовој делатности у време Ђакове (1825) и Чарапићеве (1826) буне. Након што је видео физичко кажњавање Ђорђа Протића, писара Народног суда, Давидовић је, потресен овим призором, поднео кнезу оставку и тражио пасош за Русију. Ову оставку, прву познату писану оставку у српској политичкој историји, кнез није прихватио. Давидовић је на крају попустио и наставио је службу у Кнежевој канцеларији. Вероватно под утицајем овог случаја и према саветима Василија Поповића, кнез Милош је престао са физичким кажњавањем својих чиновника. До 1827. када је постао први кнежев секретар, Давидовић је стекао кнежево поверење вршећи најразличитије послове, чиме је стекао положај једног од најближих сарадника кнеза Милоша. Обављао је различите послове из области спољне и унутрашње политике. У области спољне политике посебно је било значајно питање аутономије Кнежевине Србије у односу на Османско царство, а у унутрашњој, не нарочито успешна, законодавна делатност. Почетак Давидовићевог занимања за спољну политику пада у време доношења Акерманске политике (1826). Одредбе Акерманске конвенције саопштене су Србима на Скупштини у Крагујевцу 27. јануара 1827. године. Давидовић је превео акт, саставио и прочитао кнежеву беседу. Од ове церемоније Давидовићев углед је знатно порастао. У фебруару 1827. упућена је шеста српска депутација у Цариград, на чијем челу је био Лазар Тодоровић. У њеном раду сарађивао је и Давидовић који је, према кнежевом налогу, превео хатишериф који је 1827. Порта издала Влашкој. Давидовић је израдио елаборат у коме је изнео упоредни преглед одредби овог документа и међународних аката којима је регулисан положај Кнежевине Србије.  Давидовићево мишљење о овом питању кнез је укључио у раније народне захтеве Порти. Ово је био тек почетак Давидовићевог рада на проблему српске аутономије. Почетком новог рата између Русије и Османског царства рад српске депутације губи значај. Русија је саветовала Србији неутралност и кнез Милош је увиђао значај одржавања тог стања у чему му је помагао и Давидовић. Септембра 1829. рат је завршен Једренским миром чији је шести члан обавезао Порту да испуни одредбе Акерманске конвенције и Одвојеног акта у вези са Србијом и врати јој шест нахија у року од месец дана. Рок је био веома кратак и Давидовић је саставио елаборат за Ђорђа Протића и Аврама Петронијевића који је требало да га представе руском команданту грофу Дибичу. Давидовић се у овом периоду бавио и важним унутрашњим питањима. Двадесетих година 19. века у Кнежевини Србији се приступило раду на законима. Давидовић је убедио кнеза да се закони израде на основу Наполеоновог кодекса. Прво је требало дословно превести Наполеонов кодекс, а затим изабрати оне одредбе погодне за српску ситуацију. За рад на овом послу из Беча је позван и Вук Караџић. Потешкоће су се појавиле већ приликом превођења, због недостатка језичке и правничке спреме међу члановима комисије. Законодавна комисија основана је у пролеће 1829. године. На њеном челу био је Алекса Поповски, а не Давидовић који је би заузет спољнополитичком проблематиком. Комисија је потпуно подбацила и у лето 1832. кнез Милош је наложио Давидовићу да заједно са Јанићијем Ђурићем и Јаковом Јакшићем приреди бар део закона, али ни од овог посла, вероватно, није било ништа. У наредном периоду, иако је формално до 1834. године био кнежев секретар, Давидовић је пре свега ангажован као дипломата у Цариграду.

Након склапања Једренског мира српски статус у односу на Османско царство почео је да се ужурбано решава. Кнез Милош је послао Димитрија Давидовића у Руски стан у Једрену, где су се већ налазили Аврам Петронијевић и Ђорђе Протић, да преговара са руским командантом Дибичем. Главно питање о коме је требало да се разговара са Дибичем било је одређивање будућих српских граница. Пошто није затекао Дибича у Једрену, Давидовић је на повратку у Србију добио упутства за одлазак у Цариград. Он је, без знања Порте, требало да одржава везу са руским посланством. У османску престоницу Давидовић је стигао 21. децембра 1829. У међувремену у Србију је 11. децембра донет и 14. децембра прочитан султанов хатишериф који није садржао нове повластице, али се у њему налазило султаново обећање да ће српски захтеви бити испуњени. Преговори за хатишериф из 1830. трајали су годину дана. Давидовић је одржавао контакте са руским послаником на Порти, Александром Ивановичем Рибопјером, а када се овај разболео, са Орловим и Батењовим. Дана 11. фебруара 1830. Димитрије Давидовић је саставио мемоар, у коме је посебно пажљиво разрадио питање наследности кнежевског достојанства и који је, поред српских захтева из 1820. представљао основу за преговоре о новом хатишерифу. Доношење хатишерифа наишло је на бројне препреке — Русија се противила да Србија добије наследног кнеза, а турска је била против права на унутрашњу управу. Давидовић се неуморно ангажовао да издејствује за Србију што је могуће повољнија решења. Проблем српских права решаван је на девет конференција у летњиковцу реис-ефендије Хамид-бега од 26. јуна до 9. октобра 1830. године. Давидовић је био задовољан заузимањем руског посланика Рибопјера, а посебну тешкоћу је представљало питање враћања шест нахија Србији. Кнез Милош је подмићивањем успео да издејствује наследно кнежевско достојанство што је санкционисано посебним бератом. У хатишериф је ипак ушла одредба о Савету који је требало да ограничи кнежеву власт. Нерешена су остала питања о границама и о српском данку. Документ је потписан 15. октобра, а копија је предата српским депутатима 20. октобра. Давидовић је одмах похитао у Србију где је стигао пре Лебит-ефендије који је са собом носио оригинал хатишерифа и берата. Уследиле су свечаности читања хатишерифа, на турском 12. децембра, и на српском наредног дана. Давидовић је за ову прилику саставио и прочитао кнежеве говоре. Након читања хатишерифа, Давидовић је демонстративно скинуо чалму, симбол турског начина одевања, од тада је више није носио. Након хатишерифа из 1830. Давидовић је био ангажован на спровођењу одредаба о исељавању Турака из Кнежевине Србије у року од годину дана како је хатишерифом предвиђено и на враћању шест нахија Србији. Лето 1831. Давидовић је провео у Цариграду, настојећи да реши питање турског исељавања. Пошто је Порта одуговлачила са испуњењем ових одредби, Давидовић је кнезу предлагао да се спорне нахије врате силом, али је кнез ипак био опрезнији. Заједно са Стојаном Симићем, Давидовић је трећи пут послат као дипломата у Цариград. Турска се у ово време налазила у тешком положају због бројних побуна и настојала је да одгоди решавање српског питања. Кнез је искористио прилику и војском је запосео спорне територије. Тиме су Русија и Турска стављене пред свршен чин. Рад на добијању Београда, који би постао утврђена српска престоница, није могао бити успешан јер се Русија, склапањем Ункјар-Искелесијског споразума (1833) са Турском определила за легитимистичку и конзервативну политику у Турској. На састанку турског посланика Бутењева и реис-ефендије 17. септембра 1833. утаначени су детаљи новог хатишерифа. Хатишериф је поднет депутатима 29. Новембра, а татарин Инџа га је за пет дана донео у Србију. За рад на овом хатишерифу руски цар је Давидовићу доделио Орден светог Владимира IV степена. Давидовићев углед као дипломате нагло је порастао па га је Копитар звао Срећни кнез Метерних Милошев.

Након стицања аутономије уследиле су промене у државној организацији Кнежевине Србије. Кнез је требало да оснује савет и орган извршне власти. На Трифунској скупштини (фебруара 1834.) кнез је објавио да ће поставити попечитеље. Поред попечитеља требало је да се уведе и преседатељство или разматралиште попечитељства. Кнез је основао пет попечитељстава, а Давидовић је 20. јуна постао попечитељ иностраних дела што је била мала промена у односу на његов претходни положај. Попечитељи нису имали јасно одређен делокруг надлежности. Давидовићев најважнији задатак било је питање исељавања Турака из Кнежевине Србије, према одредбама хатишерифа из 1833. године. Успех је постигнут само у исељавању подринских муслимана. Давидовић је радио и на закону о великим сердаствима, новој највећој управној јединици у оквиру Кнежевине Србије, набављању униформи за српску војску, бирао је војнике за кнежеву гарду, израдио план за уређење поште, итд. Један од најважнијих Давидовићевих задатака била је брига о кнезу и његовом угледу (осмислио је династијски грб израђен у Бечу, бирао титуле, старао се о етикецији, итд.). У јесен 1834. Давидовићу је придодата дужност попечитеља просвете. Променама у влади приликом доношења Сретењског устава (1835) Давидовић је постао министар унутрашњих послова и просвете. Такође је саветовао кнеза и приликом осталих наименовања. Ове дужности Давидовић је обављао кратко јер је највећи део дужности изгубио у превирањима насталим након доношења Сретењског устава. После неуспешног рада законодавних комисија 1834. године кнез је основао нову Законоправитељну комисију, у чији рад Давидовић није био укључен и која је имала задатак да исправи преведене законе. У изради закона коришћени су и аустријски закони, који су били краћи и јаснији од француских. Рад комисије надгледали су Димитрије Давидовић и Лазар Тодоровић и у раду су постигнути извесни резултати, али ови закони нису били примењени. Идеја да се користе и аустријски закони није потекла од Давидовића јер је он био приврженик француских либералних и грађанских идеја, отелотворених у Наполеоновом кодексу. Основни правни акти Кнежевине Србије били су хатишерифи издати 1830. и 1833. године и берат из 1830. године. Ова три акта представљала су конститутивни акт Кнежевине Србије односно њен први устав. Ови акти нису на задовољавајући начин регулисали сва важна питања државне управе, посебно не однос између кнеза и других органа власти и однос између Кнежевине Србије и Порте. Питање устава постало је актуелно крајем 1830. године када је цар Никола I изјавио српским депутатима да је време дошло да кнез Милош изда народу државни статут. Идеја је наишла на одушевљен пријем у Србији, али није било одговарајућих услова, пре свега правничке спреме и политичке воље да се замашан пројекат спроведе у дело. У пролеће 1834. француски изасланик Боа-ле-Конт је затекао рад на кнежевом нацрту устава па је и сам израдио један, али је много значајнији његов утицај на круг кнежевих сарадника и секретара којима је пренео либералне идеје. Наредне 1835. године избила је Милетина буна, чији је предводник био Милета Радојковић. Кнежево одлагање Скупштине, под различитим изговорима, а у ствари због тога што кнез није имао припремљен одговарајући нацрт устава, био је повод буне. Током Милетине буне Давидовић је показао приврженост и лојалност кнезу. Побуна је ескалирала 17., а већ 20. јануара побуњеници су ушли у Крагујевац. Давидовић је са њима, између осталих, преговарао у кнежево име. Кнез је прихватио захтеве побуњеника и они су пристали да се разиђу. Неколико дана касније у Крагујевац је дошао и кнез Милош. Велика народна скупштина одржана је на Сретење 14. фебруара у Крагујевцу. Димитрије Давидовић је вероватно почео да ради на нацрту Сретењског устава и пре кнежевог одобрења, а кнез му је упутио неколицину личности, међу њима и Стефана Радичевића да му у томе помогну. Давидовић се већ дуже време бавио уставном проблематиком. У Новинама србским број 15 од 25. априла 1835. дао је кратак преглед Устава САД-а и био је вероватно најспремнија личност у Србији за овакав посао. Давидовић је уверавао кнеза да Србија у складу са одредбама хатишерифа има право да самостално донесе устав. Сходно овој чињеници, и поред великог значаја устава, нису вршене никакве консултације са покровитељским и сизеренским двором. Сретењски устав се састоји од 14 глава и 142 члана. Прокламована је троделна подела власти, али она није доследно спроведена. Законодавну иницијативу имали су кнез и министри, а законодавну власт кнез и Савет. Кнежева личност била је неприкосновена, он је постављао све чиновнике. Највишу власт у Србији, поред кнеза, чинио је Државни савет. Кнез је сазивао и распуштао народну скупштину која је требало да се састаје бар једном годишње. Предвиђено је тростепено судство, а требало је да се суди према Законику србском који је требало да одмах буде издат. Једно поглавље посвећено је грађанским правима, а посебно пажљиво Давидовић се бавио симболима и атрибутима државности — грбом, заставом и границама. Доношење Сретењског устава изазвало је жестоке, негативне реакције великих сила. Осудиле су га све три велике силе заинтересоване за Србију — Турска, Русија и Аустрија, а Сипријен Робер га је окарактерисао као француски расад у турској шуми. Под међународним притиском Устав је већ почетком марта привремено, а 11. априла 1835. коначно укинут. Кнез, и поред тога што је устав умногоме ограничавао његову власт, заједно је са Давидовићем настојао да га одржи и да тако прошири и учврсти српска права. Још у лето 1835., за време боравка руског посланика Рикмана у Србији су Паун Јанковић, Јаков Живановић и Митрије Давидовић израдили један нацрт устава, али он није био од већег значаја. Давидовићеве уставотворне тежње убрајају га у умерене опозиционаре кнезу Милошу и у идејног утемељивача уставобранитељског покрета.

Међународни притисак је поред укидања Сретењског устава довео до тога да кнез Милош, истичући негативне стране његовог уређивања Новина србских, смени Давидовића са свих државних функција. Прво му је одузето звање књажеског саветника, али му је касније дозвољено да се потписује са овим звањем. Остала му је само звање дејствителног совјетника која је имала декоративан карактер. У новоосновани Државни савет на Петровској скупштини (1835) Давидовић није био укључен. Последња значајна државна функција коју је Давидовић обављао било је чланство у намесништву које је, у ограниченом обиму, замењивало кнеза за време кнежеве посете Цариграду (31. јул – 29. новембар 1835.). Давидовић није само остао без државне службе већ је морао да напусти престоницу Србије и да се, пошто му кнез није дозволио да се пресели у Београд, настани у Смедереву. У Смедереву је купио имање Панте Ћирића, Ћириловац. Са њим се преселила и његова породица, осим сина Светозара који је у Смедерево дошао тек 1837. године. По прекиду службе добио је годишњу накнаду од 1000 талира која му је углавном редовно исплаћивана, али и поред тога Давидовић се често жалио на новчану оскудицу. Кнез није био лично огорчен на Давидовића и више пута га је позивао да га посети у Пожарецу, Београду и Сокобањи. Године 1837. кнез је планирао да повери васпитавање своје деце Давидовићу. Више пута Давидовић је присуствовао дипломатским свечаностима. Током 1837. састао се са Дејвидом Урквартом, британским дипломатом, а јула 1838. у Смедереву га је посетио британски конзул Хоџес. Давидовић је и раније био прозападно оријентисан и утицао је на политику кнеза Милоша да потражи осланац и у западним силама, што је као крајњу последицу имало збацивање кнеза 1839. године, под притиском опозиције и уз руску подршку опозиционарима. Давидовић је у више наврата незадовољан својим положајем тражио да му се дозволи пресељење у Влашку али је то кнез стално одбијао. Давидовић је једном приликом морао да одговара на клевете које је о њему у Аугзбуршким новинама изнео анонимни дописник из Букурешта. Давидовићев одговор објављен је у Новинама србским од 10. јуна 1836. године. Димитрије Давидовић је умро 6. априла 1838. године. сахрањен је у порти цркве Успења Богородице у Смедереву где је постављена надгробна плоча од белог студеничког мермера са натписом Димитрије Давидовић, сав Србин. Новине српске нису пренеле вест о његовој смрти, али су о томе извештавали српски листови из Пеште.

Коришћена литература:

Радош Љушић, Оријентални новинар, европски политичар Димитрије Давидовић : (1789-1838).ТАНЈУГ: Политика, Београд, 2006.
Радош Љушић, Историја  српске државности. Књ. 2, Србија и Црна  Гора :  нововековне српскедржаве. Српска академија наука и уметности, Огранак: Беседа: Друштво историчара Јужнобачког иСремског округа, Нови Сад, 2001
Слободан Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада: (1838-1858). Просвета: Београд, 2005.

 

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања