ДИМИТРИЈЕ АВРАМОВИЋ – РОМАНТИЧАР ИЗ ШАЈКАША

22/02/2017

ДИМИТРИЈЕ АВРАМОВИЋ  –  РОМАНТИЧАР ИЗ ШАЈКАША

Аутор: Јованка Симић, новинар

 УПРКОС чињеници да је поживео свега 40 лета, Димитрије Аврамовић (Шајкаш, 1815 – Нови Сад, 1855), снажно је утицао на развој српске културе и уметности 19.века. Био је веома угледан и цењен  уметник, свестрано образована личност – сликар, писац, преводилац и први српски карикатуриста.

      Историја уметности памти Аврамовића као зачетника романтизма у српској ликовној уметности  и као једног од најбитнијих представника назаренског стила у црквеном сликарству.

      Детињство и младост  провео је  у Новом Саду где је као ђак ниже гимназије током две године (1827. и 1828) учио цртање у  школи Атанасија Николића. Мада је његов таленат био више него очигледан, отац га је дао на трговину коју је убрзо напустио и почео да учи сликарски занат код мало познатог живописца Димитрија Јовановића, а наставио код Алојзија Кастање, Италијана из Мантове који се 1820.године настанио у Новом Саду.

      По жељи епископа бачког Стефана Станковића, Аврамовић је  копирао његов портрет у неколико реплика као и портрете карловачких митрополита, те му је епископ скромном стипендијом од 100 форинти годишње омогућио да студира на Сликарској академији у Бечу.

      Ликовно образовање у Бечу стекао је на Академији код Леополда Купелвизера од 1836.до 1840 године,а неки подаци говоре  и да је упоредо похађао и приватне часове код Фридриха Амерлинга.У том бечком периоду упознао је многе српске интелектуалце.Много је држао до пријтељства, наклоности и савета  Вука  Караџића, Јована Стерије Поповића и Јоакима Вујића.

      Круна Аврамовићевог боравка у Бечу су два дела из 1840,  године : „Апотеоза Лукијана Мушицког“ и портрет Вука Караџића.

Мушицки је био старешина манастира Шишатовца на Фрушког гори и песник. Као учен човек, пропагирао је идеје које је и Аврамовић из Беча понео: да се народ и кроз уметност може просвећивати, те да уметност није намењена само затвореном аристократском кругу.

     Апологетска композиција родољуба с лиром и ловоровим венцем право је класицистичко дело на којем је уметник романтичарски глорификовао Мушицког. Слика је настала под непосредним утицајем скулпторског дела италијанског вајара Антонија Канове.

     У то периоду, Аврамовић је насликао  и неколико портрета савременика,међу којима се нарочито истиче портрет Вука Караџића.Управо Вук је помогао да да му 1841. буде  поверен значајан задатак : осликавање иконостаса и зидних композиција  у  новосаграђеној Саборној цркви у Београду.

     Тако се Аврамовић после успешних студија вратио у Кнежевину Србију, али у Београд, што је било кључно за његов уметнички рад .У Београду и у осталим деловима Србије у то време подизани  су многи православни храмови, а Аврамовић је из Беча донео нови стил у црквеном сликарству.Његов рад на осликавању Саборног храма сматра се револуционарним подухватом.

     Осликавање Саборног храма окончао је 1845.године, а потом је    сликао портрете кнеза Михаила Обреновића, митрополита Петра Јовановића, књижевника Симе Милутиновића Сарајлије, професора Димитрија Исаиловића…Такође, осликао је и иконостас капеле старог митрополиског двора и  иконе иконостаса Карађорђеве цркве у Тополи.

     Са десетак  чланака о проблемима уметности, објављених у српском листу од 1843.до 1845.године,Аврамовић је  дао подстицај развоју теорије ликовне уметности код Срба и  подршку формирању историје уметности. Аутор је и првог познатог предлога за оснивање сликарске школе у Србији који те 1845.године ипак није био реализован.

     Да би проучио српске старине, 1846. обишао је манастире Манасију и Раваницу, а 1847,залагањем тадашњег министра Јована Стерије Поповића добио је од Владе Србије  150  дуката да походи Свету Гору. Са  ових путовања објавио је две књиге: „Описаније древности србски у Светој (Атонској) Гори“и „Света гора са стране вере, художества и повеснице описана Димитрием Аврамовићем живописцем“. У првој књизи су преписи повеља српских владара и слике застава, печата, пехара, посуђа и ношње, а у другој описи светогорских манастира.

     Аврамовић је тако дао први исцрпан преглед историје Атоса и тамошњих манастира. Нарочиту вредност има његов препис Немањине хиландарске повеље.Тиме су, практично, иницирана каснија истраживања Хиландара.

    Бавио се и преводилаштвом. Са немачког је превео и објавио неколико посебних публикација чији су  садржаји  моралне поуке.

Сарађивао је (1843—1855) у више периодичних публикација: Сербски народни лист (неколико преведених одломака из Винкелманове Историје древне уметности  и  Подунавка и Седмица (чланцима о српској старини).Децембра 1847. изабран је за дописног члана Друштва српске словесности,  поставши први српски уметник којем је указана ова част.Био је и истакнути члан Матице српске.

      Аврамовић је и зачетник првог српског уметничког лексикона.Њему се приписује прва позната полемика у српској ликовној критици. Реч је о расправи са Живком Петровићем у листу „Седмица“ 1854.године.

      У политичкој борби свога времена, обележеног револуционарним догађајима и мађарском буном 1848. године,  Аврамовић је учествовао цртајући карикатуре које су литографисане у Књажевској српској каменорезници у Београду.То су, уједно,  прве политичке карикатуре код Срба. Карикатуре је и касније  објављивао  у листовима: Шумадинка, Подунавка, Шаљивац и Седмица.

     Тиме јесте  поставио темеље српској политичкој карикатури  али управо због тога  више није ни  место наставника  могао да  добије , а на историјске ликовне композиције морао је да заборави.

Био је веома погођен  када му није поверено сликање галерије ликова Карађорђевића и устаника.Како у Београду није више добијао веће сликарске послове, са породицом се 1852.  настанио у Новом Саду.

      Одмах је добио да слика иконостас, сводове и зидове манастира Раванице у Врднику (1852—1853), потом престоне иконе и две мање иконе за Христов гроб српске цркве у родном Шајкашу (1854). Последњи договорени посао са Црквеном општином у Футогу,а реч је о сликању цркве Свети Врачеви, није успео да доврши јер је 1855. изненада преминуо од срчане капи.

    Био је , наиме, велики заљубљеник у  царску Русију,а вест о смрти цара Николаја Првог толико га је шокирала да се разболео, пао у постељу и убрзо – преминуо. Сахрањен је у Новом Саду код некадашње Јовановске цркве.

      Осим у храмовима, дела овог изузетног уметника чувају се данас у београдском Народном музеју и у Галерији Матице српске у Новом Саду. Због свеукупног доприноса  српској уметности, данас име Димитрија Аврамовића носе по једна улица у Београду и Новом Саду, али не и у његовом родном Шајкашу.

Литература:

. Вељко Петровић и  Милан Кашанин, Српска уметност у Војводини, Нови Сад 1927.

. Живот Димитрија Аврамовића, сликара, Јавор, 1892, бр. 49

. Павле Васић, Димитрије Аврамовић, Београд 1970.

. Миодраг Јовановић, Српско сликарство у доба романтизма, Нови Сад 1970.

. Архива Галерије Матице српске

ФОТОГРАФИЈЕ

. Портрет Димитрија Аврамовића , рад Атанаса Јовановића (1844/1846)

. Портрет Вука Караџића, 1840.година, (рад Димитрија Аврамовића)

. Апотеоза Лукијана Мушицког, 1840.(рад Димитрија Аврамовића)

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања