Деспот Ђурађ Бранковић: последњи велики владар српског средњег века
Аутор: Доц. др Борис Стојковски
Османски продор у Jугоисточну Европу и на Балканско полуострво Србију је довео у незавидан спољнополитички положај. Смрт цара Стефана Душана 1355. године учинила је крај некадашњем српском Царству. Након пропасти династије Немањића, уследила је Косовска битка (нешто пре и Маричка), а Србија је ушла у једну турбулентну епоху. Деспотовина, која је настала 1402. године, утрла је пут последњем великом успону Србије средњег века, најпре под деспотом Стефаном Лазаревићем, а потом и под влашћу деспота Ђурђа Бранковића.
Пореклом из Захумља, Бранковићи су свој успон остварили још од времена краља Милутина (1282-1321). Војвода Младен, жупан и управитељ Требиња и Драчевице, држао је ове области још од доба краља Милутина и његовог наследника краља Стефана Дечанског (1321-1331). Севастократор Бранко Младеновић, који је управљао облашћу око Охрида био је заправо прави родоначелник династије. Своју титулу је добио од самог цара Стефана Душана, а за њега се везује и чувени Бранков појас, чији се део чува у Лондону. Са друге стране, за њега је написан и украшен Псалтир који се данас чува у Румунској академији наука у Букурешту.
Свакако најпознатији наследник Бранка Младеновића је био Вук Бранковић, отац деспота Ђурђа Бранковића, чија је супруга и деспотова мајка била кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице Мара Лазаревић. Вук Бранковић је био најугледнији српски властелин након Косовске битке, у којој је и сам узео учешће и командовао десним крилом војске кнеза Лазара. Иако је после битке постао османски вазал, султан му никад до краја није веровао. Након 1396. године седиште Приштина, део Полимља, сјенички крај и Брсково постају посед Бранковића и центар њиховог подручја. Вук и Мара су имали тројицу синова, то су били Гргур (Герасим), Ђурађ и Лазар, а средњи син, Ђурађ Бранковић, остварио је свакако најзавиднију каријеру.
Ђурађ је свога ујака деспота Стефана пратио и учествовао и у бици код Ангоре 28. јула 1402. године, а и у Цариграду где је од византијског цара Јована VII Палеолога, који је владао уместо одсутног брата и цара Манојла II, кнез Стефан Лазаревић добио титулу деспота. Дошло је до неслагања између њега и Стефана, о чему појединости нису познате. У Турској је избио грађански рат након смрти султана Бајазита, у ком су учествовали Муса и Сулејман.
Овај грађански рат имао је своје реперкусије и на Србију, јер су и српски великаши, сваки из свога интереса, заузели стране. Врхунац сукоба Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића била је Трипољска битка новембра 1402. године. Са једне стране били су Ђурађ и турске трупе које је дао Сулејман, док је деспот Стефан добио у помоћ трупе које је из Турске, пак, послао султан Муса. Мир са Бранковићима је убрзо склопљен, али је нови рат избио после 1405. године, и смрти кнегиње Милице. Са једне стране био је одметнути Стефанов брат Вук Лазаревић, уз њега је био Ђурађ Бранковић и њихова подршка султан Сулејман. У међувремену је Стефан Лазаревић постао и угарски вазал, тако да је са друге стране стојала коалиција у којој су били деспот Стефан, фирентински великаш из Угарске којег је краљ Жигмунд послао у помоћ Пипо Спано (обојица витезови реда Змаја), док је током сукоба султан Муса погубио Лазара Бранковића. Крај грађанског рата у Турској, довео је до тога да Ђурађ Бранковић постане Мусин савезник, али како Муса никад није веровао Ђурђу наступио је покушај тровања Ђурђевог, али без успеха. Мир деспота Стефана и Ђурђа Бранковића коначно је уследио у јесен 1412. године.
Долазак Мехмеда I 1415. године довео је до кратког предаха и привидног мира са Турцима. Ђурађ Бранковић је од отвореног противника постао други човек Деспотовине. Женидба 1414. године Ирином (Јерином) Кантакузин, угледном византијском племкињом подигао је његов значај у држави. Ђурађ је владао у Зети и ушао рат са Венецијом (Други скадарски рат). Крај овом вишегодишњем сукобу учинио је Вучитрнски мир 1426. године. Он је санкционисао да Република није била дужна да плаћа данак за Котор, добила је Паштровиће, Грбаљ, 100 кућа Андрије Хумоја у скадарском дистрикту, которске солане, утврђене прелазе на Бојани. Деспотовина је добила солане Балшића, опатију Светог Николе на Бојани, Будву и Ратачку опатију. Последње обавезе извршене су 1434. године. Регулисано је питање трговине сољу у Будви. Споразумом је одређено да се убудуће у Будви може продавати со деспота и његових поданика, произведена на њиховој територији.
Деспот Стефан је пред крај живота сазвао државни и црквени сабор у Сребрници код Страгара где је позвао све присутне да Ђурђа Бранковића прихвате за његовог наследника, а од Ђурђа је тражио да следи његову спољну политику. У Тати је Стефан 1426. године водио преговоре са угарским краљем Жигмундом Луксембуршким који је Ђурђа прихватио за наследника и деспота уз услов да се Угарима врате Београд и Голубац, Мачва и крајеви западно од Дрине. Када је умро деспот Стефан Лазаревић 1427. године, деспот је постао управо Ђурађ. Византијски утицај је прожимао овог последњег великог владара средњовековне Србије, не само због жене, Ирине Кантакузин, већ и због епохе у којој је живео. Према речима Момчила Спремића, без сумње највећег познаваоца епохе деспота Ђурђа, он је на престо дошао као Зрео човек пун животног искуства (претпоставља се да је рођен око 1377. године). Сведок минулих времена, будући да је Косово срце Бранковићевих земаља, добро је разумео актуелне комплексне политичке догађаје, али је истовремено био и врло одан традицијама своје земље и народа.
На почетку се поставило питање односа са Угарском. Предаја Београда је уследила већ 1427. године, а поставило се и питање Голупца. Ово значајно утврђење заповедник Јеремија је предао Турцима, и око њега су се наставиле османско-угарски сукоби. Српски је деспот постао Барон угарског краљевства. Вазалну заклетву Жигмунду Луксембуршком пратила је обавеза доласка на угарски сабор, затим војна помоћ, феудална обавеза позната као consilium et auxilium. У једном тренутку деспот Ђурађ је био најбогатији угарски барон, и био је део феудалне хијерархије Угарске, потпуно уклопљен у њена правила и обичаје. Међу поседе деспота Ђурђа убрајали су се Купиново, Бечкерек, Бечеј, Ириг, Митровица, Дебрецин, Нађбања, у Бачкој Перлек, Петрово Село и многи други поседи, градови и тргови диљем Угарске.
Османска опасност се истовремено надвила над Србијом, те је деспот Ђурађ Бранковић морао да положи и вазалну заклетву новом султану Мурату II. Слобода је имала бити плаћана са 50.000 дуката харача, као и 2000 војника помоћних одреда. Зета, Усора, и посебно значајни рудник Сребреница су ушли у састав српске државе.
Потреба за новом престоницом, за коју је плаћена дозвола од султана довела је до градње града на ушћу Језаве у Дунав-Смедерева, последње престонице средњовековне српске државе. Ђорђе Кантакузин је руководио изградњом, а деспотица Ирина остала је упамћена у свести као проклета Јерина, будући да је становништву наметнута обавеза градозиданија, те да су радови били тешки и исцрпљујући. Смедерево су чинили Мали и Велики град са 24 куле, а у њему се налазила ковница и ризница. Градња је завршена до 1430. године, а у том периоду византијски посланици су дошли у Србију те деспота овенчали венцем његова достојанства и од тад је он и формално Ђурађ, по милости Божјој, деспот Рашког краљевства и Албаније господар, како се потписивао. Двор се налазио у Малом граду, а Смедерево је било кажу велико колико и Дубровник. У граду се налазила и митрополијска црква и мошти Светог Луке, а пред крај деспотова живота и патријаршија је нашла своје уточиште и збег у овом граду.
Али наредна декада донела је прегршт тешких спољнополитичких збивања који ће се окончати ратом са Турцима и заузимањем ове престонице по први пут. Рат у Зети је прво вођен, те је уследило потчињавање Ђурашевића (односно Црнојевића). Затим, после 1433. године Усора постаје део Србије, а вођен је и рат са босанским великашем Радосавом Павловићем. У својој спољној политици деспот Ђурађ Бранковић је био вечни пријатељ Дубровника. Након 1435. године, деспот је морао кћер Мару послати у султанов харем. Али ни то није зауставило ратоборног султана Мурата II, чија је једна војска продрла у Ердељ, а друга у Србију, у Кучево и Браничево. Заузела је град Борач у Гружи, Островицу код Рудника и манастир Раваницу. Срби су султану морали да уступе тврђаву Ждрело. Следеће године је на чело војске која је опсела Смедерево стао лично султан. Деспот је у угарској прикупљао помоћ, а град је бранио његови син Гргур и шурак Тома Кантакузин. Први пад Деспотовине уследио је 18. августа 1439. године. Пали су и Сребреница док је Стефан Вукчић Косача заузео деспотове земље у Босни. Деспот је уточиште потражио у Угарској где је уследила помоћ новог краља Алберта Хабзбуршког, али и отворена подршка деспота Ђурђа Бранковића реченоме краљу Алберту. Многи Срби су напустили деспотовину. Насељавање у Италију (Апулија, Марка) је уследило, као и долазак до Влашке и Русије дела српског становништва. Насељавање Срба у Угарску је узело све већи замах, а Срби из Ковина су пресељени на острво Чип код Пеште у крај који се и данас зове Српски Ковин.
Однос који су Србија и Срби имали према Фирентинској унији је и данас отворено питање у историографији. Обично се сматра да је деспот Ђурађ одбио да пошаље делегацију у Ферару и Фиренцу 1438-1439. године, али постоје неки извори који другачије сведоче. Он се и у Ђеру сусрео са фрањевцем Јованом Капистраном, доцнијим браниоцем Београда. Јасно је да је деспот, из политичких интереса одржавао добре односе са папством, лавирајући између Угарске и Турске, али је јасна и његова лична побожност и оданост традицији и вери предака. Његов даљи итинерер био је прво Кјођа, затим Дубровник где је нарочито лепо дочекан, потом Зет и наново-Дубровник (1440. година), али је у међувремену уследило заробљавање и ослепљење синова од стране султана, Гргура и Стефана Бранковића. Потом је 1441. године дошао први пад Новог Брда, економског центра Србије, а 1443. године Стефан Црнојевић се покорио Млечанима.
Након свих ових догађаја уследио је нови поход Јанка Хуњадија из 1443-1444. године, који је у читавој историји остао упамћен као Дуга војна и у којој се сматра да је свеукупно учествовало 25-27.000 војника. На челу су се налазили угарски краљ Владислав и речени Јанко Хуњади, а њихов савезник, моћни угарски барон и српски деспот у егзилу Ђурађ Бранковић дао је помоћ од 8000 војника. Низали су се велики успеси, падали су редом Ниш, Крушевац и Софија који су повраћени у хришћанске руке односно освојени. Међутим, тешка зима и оскудица условили су повратак војске у Будим 1444. године.
Као резултат Дуге војне, али и мукотрпних преговора две стране склопљен је Сегедински мир 1444. године и уследила је обнова Деспотовине. Овај мир није дочекан у Угарској свуда са одушевљењем, а кардинал Јулијан Чезарини позивао је на рат даље свим средствима против Турака. Деспот Ђурађ Бранковић даје своје поседе Хуњадију у залог, у замену за мир и ту је била клица свих њихових каснијих сукоба, који је заправо био чисто феудалне природе и односио се на богате поседе које је деспот Ђурађ имао као један од најугледнијих барона угарскога краљевства. Краљ на крају одбија мировни уговор, уследио је крсташки поход, као и знаменита битка код Варне 1444. године, када је краљ буквално срљао из победе у смрт и велики пораз крсташке војске. Деспот Ђурађ поштујући одредбе мира и зарад обнове своје државе није учествовао у овом походу. Због тога је често проглашаван издајником, односно владарем који је изневерио очекивања хришћанских владара. Издајник хришћанства или мудри државник? Рекло би се пре да је у намери да продужи живот својој земљи, ипак поступио у складу са реалношћу.
Јанко Хуњади предузео је нови крсташки поход чији је фатални исход била Друга Косовска битка која је вођена 17-19. октобра 1448. године. Након ове битке и тешког пораза крсташа у тродневном обрачуну са Османлијама, Хуњади и деспот Ђурађ су дошли у отворен сукоб. Поред ранијег спорења око поседа, сада се умешала и чињеница да српски владар није узео учешће у овом походу, штавише, спречио је Скендербега да уопште помогне Хуњадију. На концу и самог угарског губернатора је заробио, те је Јанко Хуњади провео неко време као сужањ у Смедереву. Свог сина Ладислава је на крају оставио као таоца и морао вратити све поседе деспоту Ђурђу. Исте је године уследила оправка цариградских зидина чиме је деспот Ђурађ Бранковић показао да је био и у помоћи Византији, која је бројала своје задње године.
Али, сукоб са губернатором Угарске, војсковођом и доцнијим јунаком и Срба и Мађара Јаношем Хуњадијем није престајао. Конфискација Бранковићевих поседа уследила је 1450. године, као и убрзо угарски упад у Смедерево и ослобађање Ладислава из тамнице. Коначно, мир је склопљен у августу 1451. године, а Јанош Хуњади је откупио поседе за 150.000 дуката. Уз посредовање деспота Ђурђа Бранковића, као последица мира са српским владаром, дошло је и до мира са Турцима.
Србија, будући вазална држава Османског царства, дала је новобрдске рударе, као и део војске која додуше није учествовала у самим борбама, и тако индиректно имала учешће у паду Цариграда. Сам деспот три данa и три ноћи je туговао, затворивши се у своју собу, плачући и јадикујући над ламентом читавога хришћанства-падом Константинопоља у неверничке руке моћног султана Мехмеда II Освајача. Коначан пад Новог Брда, Призрена, Жиче 1455-1456. године учинили су крај области Бранковића. За ову област сачуван је први турски катастарски попис 1455. године, који сведочи о томе да су Срби били апсолутна већина и готово једино становништво Косова и Метохије.
Последње године, деспот је провео гледајући незаустављив продор Османлија, али и победу хришћана код Београда 1456. године, у чему је и сам имао одређеног учешћа. Исте године, међутим, затекла га је и смрт. Наслеђе деспота Ђурђа је кренуло да се руши. Унутрашњи сукоби у Деспотовини, али и односи Турске и Угарске (и других хришћанских сила) довели су до коначног пада Смедерева и пада деспотовине 1459. године, коју деспот Ђурађ Бранковић, није дочекао.
Како је изгледала Србија деспота Ђурђа? У њој су живели и бројни Грци, који су у државу дошли било после пада других делова под турке било уз деспину Ирину Кантакузин. Примера ради, Тома Кантакузин је био врло угледни војсковођа, Михаило Анђеловић, иначе по мајци потомак тесалијских владара, постао је значајна личност, а у изворима се спомињу још и цариници и калуђери Грци. Од старих установа српског царства преживеле су кефалије, а поред Грка и Дубровчани и Турци се помињу у доба деспота Ђурђа Бранковића.
Алвиз Растић, Јуније Градић су били врсне дипломате, а Паскоје Соркочевић и Дамњан Ђурђевић не само то. Они јесу били и дипломате, али је речени Паскоје Соркочевић био и ризничар, а обојица феудалци и чланови тајног савета деспотовог који је одлучивао о значајним државним местима. Турчин Ибрахим се налазио у пратњи деспота Ђурђа Бранковића, док је његов сународник Јусуф наведен цариник у Сребреници. Угри су били деспотови фамилијари и чиновници на угарским поседима, а турска освајања условљавала су и појачано насељавање Срба у Угарску у доба деспота Ђурђа Бранковића.
Поред Смедерева, његов двор се налазио у Некудиму, али због тога што није био добро брањен изграђена је нова престоница. Економску снагу Србији давали су рудници, првенствено Ново Брдо, али и Сребреница. Преко 230.000 дуката годишње су доносили само ови рудници прихода деспоту Ђурђу и докле год су они радили Србија је имала какву-такву привредну основу и могућност опстанка. Приходи у Угарској су такође били велики, те је ово без сумње задњи привредни узлет Србије.
Што се цркве тиче, познато је уређење у доба деспота Ђурђа Бранковића, где се међу владичанствима српске Деспотовине помињу Зетска, Рашка, Хумска, Хвостанска, Топличка, Будимска, Дабарска, Моравичка, Скопска, Призренска, Липљанска, Браничевска, Мачванска, Градачка и Кончулска епархија. Патријарх Никон је био први црквени поглавар у доба деспота Ђурђа, који је на катедру ступио још у време деспота Стефана Лазаревића 1418-1420. године, и на њему седео све до 1435. године. У његово време (1420) епактит Андоније Рафаил написао је Похвално слово кнезу Лазару. До 1428. године био је у Жичи, али је из ње морао побећи пред Турцима, склонивши се, како сведочи један светогорски монах и преписивач, код деспота Ђурђа у Подунавље. Велика је заслуга патријарха Никона што је Константин Филозоф написао живот депота Стефана. Последњи му је помен у рукописном триоду јеромонаха Арсенија из 1435. године.
Постоје подаци о устројству цркве у време патријарха Никона. Митрополит ариљски (ахиљски) је 1433. године био Марко, који је био саветник челника Радича Поступовића, обновитеља светогорске обитељи Кастамонита. Митрополита Саватија наследио је на месту смедеревских митрополита Андоније, којег је пак 1439. године наследио Атанасије на овој катедри. У време Саватија (1434) поправљен је један рукопис Лествице. У време Атанасија пренете су мошти Светог Луке (1453), и имао је викарног епископа смедеревског Јакова, који се помиње и 1466. године у једној повељи царице Маре. Рашки митрополит Арсеније (помиње се 1427-1440) у ово време се стара о преписивању минеја, док је на катедри призренских митрополита могуће пратити Јована, Арсенија и Венијамина (потоњи је био 1433. на катедри). У време преноса моштију Светог Луке призренски је митрополит био Михаило. Из овог је времена и помен митрополита кончулског Генадија, као и несигурни помен грачаничког митрополита Доситеја (1426-1449. по неким мишљењима). Рашки митрополит Никодим изабран је 1445. или 1446. године за патријарха српског. Управљао је и Охридском архиепископијом у периоду 1451-1453. године. Био је црквени поглавар обновљене српске Деспотовине. У време патријарха Никодима спомиње се митрополит зетски Јосиф. У мају месецу 1453. године ђакон Дамјан, по жељи реченога митрополита зетског Јосифа, преписао је Синтагму Матије Властара.
Како је био пре хиротоније за рашког митрополита игуман манастира Студеница, то је свом негдашњем општежићу поклонио 1452. године једну рукописну књигу у којој су била дела Светог Јована Златоустога. У време првога пада деспотовине, београдски митрополит Григорије је побегао у Дубровник са деспотом Ђурђем и тамо оставио поклад београдске цркве. У време патријарха Никодима зетски је митрополит Јефтимије, који је са деспотом Ђурђем 1440-1442. године био у Дубровнику, потом прешао у Будву до њеног пада под Млетке 1442. године, а затим се вратио у Пречисту Крајинску. Скопски митрополит у време патријарха Никодима (засигурно после 11. јуна 1428. године) помиње се Јован, наследник митрополита Матеја.
Црква Светог Луке у Купинову, коју је на овом свом поседу у Срему изградио деспот Ђурађ Бранковић постала је заветни храм Срба северно од Саве и Дунава који ће и након пропасти српске средњовековне државе бити лучоноша сећања на негдашњу снагу и узлет српске средњовековне државе. У деспотово време састављен је и спис Пренос моштију Светог Луке (1453). Деспот Ђурађ Бранковић је имао врло тесне везе са Светом Гором. Католикон манастира Светог Павла саграђен је 1446/1447. године, и деспот Ђурађ, а и каснији Бранковићи, су се сматрали ктиторима ове свете обитељи. И други светогорски манастири били су богато обдаривани и помагани од стране деспота Ђурђа Бранковића.
Свакако најбитнији документ о његовој ктиторској делатности, који је до данас сачуван јесте повеља деспота Ђурђа манастиру Есфигмену 1429. године. На њему су изображени деспот Ђурађ Бранковић и његова породица, и то је једини сачувани савремени портрет овог знаменитог српског владара. Једини пак опис дао је бургундски писац Бертрандон де ла Брокијер који је српског деспота сматрао лепим и крупним човеком.
С обзиром на значај Есфигменске повеље дајемо је у наставку у целости:
По неизреченом милосрђу и човекољубљу владара мог слатког ми Исуса Христа и по његовој свемилосној доброти одабрао је смиреност моју и поставио ме за наследника родитеља мојих, за господара Србима. Тако сам ја деспот Ђурађ милошћу божјом у Христу Богу правоверни и христољубиви господар Срба са од Бога дарованом ми побожном и христољубивом господарицом деспотицом госпођом Јерином. Господство ми пише да се да на знање свима како је господству нашем дошао из часне и Свете Горе, из часног и царског манастира Спасове обитељи Вазнесења Господњег, који се зове Свимен (Есфигмен), духовник јеромонах господин Давид, најчаснији међу свештеноиноцима, којег ми у Христу волимо, и замолио је господство наше да будемо ктитори вишереченог манастира. Ми пак милосрђем покренути и препоруком заповести вођени благоизволели смо да удовољимо његовој молби и прихватили смо да од данас будемо ктитори вишереченог манастира, да се зове манастиром господства нашег. Ради тога је и приложило господство наше за опскрбу манастирску, нека се даје сваке године од новобрдске царине по педесет литара сребра. Ово да се даје сваке године и да се не одузме од вишереченог манастира док је живота господства нашег. Молимо и онога кога ће Бог изабрати да буде наследник после нас престола нашег, било сина нашег, било неког из рода нашег, или неког другог, да ово наше завештање не буде нарушено, него потврђено. Ако се неко обузет завишћу или лакоумством усуди да наруши било шта од оног што смо горе записали, тај да је проклет од Господа Бога Сведржитеља и врховних апостола, и од триста осамнаест светих и од Пречисте Богоматере и од силе часног и животворног крста, и од дванаест светих и свехвалнихбогоносних отаца у Никеји, и од свих светих који су од почетка света угодници Господњи. Задатом речју и заповешћу господства нашег утврдило се и записало се године 6938. месеца септембра 11. у патријаршији у Жичи.
Милошћу Божјом господар Срба деспот Ђурађ
Деспот Ђурађ Бранковић нема култа, није канонизован, сачувана је само једна надгробна беседа над његовим одром. Иако је био ктитор, иако су црквени великодостојници код њега налазили уточиште, вероватно због смутних времена у којима се држава нашла никад није имао развијен култ у народу и цркви. Наследници његови, пак, проглашени су за свете и славе се као светитељи, породица Бранковића, посебно оних сремских има дубоко укорењен култ у српском народу.
Западни савременици су уз деспота Ђурђа везали термин који је постао жиг његовог оца Вука, а то је издаја. Одбијање да узме учешћа у Дугој војни, као и да помогне Хуњадију и Скендербегу у борби противу Турака оцрнило је ову личност, иако, у историјској реалности, деспотова Србија је опстала још пуних деценију и по, надживевши Византију. Јурај, деспот смидирски помиње се у паклу Виле Словинке Јурја Бараковића (1613) где га читалац затиче окованог јер је изневерио племиће и Хуњадија. Мотив издаје који се од Мавра Орбина јавља у епици, као спајање двају косовских битака довели су до тога да се мотив издаје надвио и над Вуком Бранковићем, али и над несумњиво последњим великим владаром државе Србије-деспотом Ђурђем. Прагматични политичар, који је гледао и ка Истоку и ка Западу, значајан владар у суровим временима, без сумње способан ратник, војсковођа, заповедник и борац, истодобно мудри државник, моћни феудалац и угарски барон који је редовно узимао учешће у угарским државним саборима, иза кога је остало немало докумената на латинском који илуструју његов живот у Угарској као угледног барона и феудалца, а на послетку или на почетку и побожни православни верник одан вери својих предака. Све је ово у једној личности био деспот Ђурађ Бранковић.
Коментари
Vrlo sažeto
Прашање ѕа авторот
Во една епска песна насловена Смрт Каице, Ђурађ Бранковић е опишан како краљ од Македонија. Подолу цитирам дел од песната.
Првите строфи од песната:
Подиже се господине краљу
Од прекрасне Маћедоније,
Из питома места Смедерева,
Од својега двора честитога
Строфи 23, 24 и 25:
Здраво, краљу од Маћедоније!
Златна круно под небом на ѕемљи,
Јасна звездо на Маћедонији!
Строфи 157,158,159, 160 и 161:
Расрди се војвода сибињска,
Па припаса сабљу оковану,
Па се краљу под шатором шеће:
"Краљу Ђурђу од Маћедоније!
Оди краљу да се променимо:
Врз која основа вие пишувате за "српска држава" можи ли да ми објасните? Тогаш скоро цел православен денешен Балкан бил именуван Македонија.
Однапред ви благодарам ѕа одговорот.
Остави коментар