DEMOKRATSKA POLITIČKA KULTURA I DOBROSUSEDSKI ODNOSI

08/12/2016

DEMOKRATSKA POLITIČKA KULTURA I DOBROSUSEDSKI ODNOSI

Autor: Ljubiša Despotović

Jedan deo autora koji pripadaju neotokvilovskoj  tradiciji u svojim kritički intoniranim raspravama otvaraju veoma zanimljiva pitanja u vezi odnosa i uloge civlnog društva i karaktera demokratskog poretka u jednoj zemlji a naročito pitanja koja fokusiraju problem onog civilnog društva koje u izvesnim slučajevima (npr. tranziciona društva)  proizvodi više nedruštvenog nego društvenog kapitala, i autoritarne političke kulture nasuprot demokratskoj političkoj kulturi. Takva civilna društva  doprinose njegovoj fragmentaciji, stvaranju nedemokratskih odnosa i u velikoj meri ugoržavaju dostignuti nivo institicionalizacije države.U takvim slučajevima civilno društvo se javlja kao faktor dezintegracije i proizvođača nestabilnosti a ne kao činioc  podrške preko potrebnoj demokratskoj konstituciji modernog političkog poretka (koji bez razvijenog demokratskog korpusa vrednosti ne može da stvori ni demokratsku političku kulturu) osobito na njegovoj institucionalnoj ravni.Tranziciona društva kao po pravili spadaju u ovakav tip društva gde je civilni sektor u konstituisanju,otežavao procese demokratske konsolidacije  proizvodeći višak nedruštvenog kapitala i autoritarnosti i tako dodatno otežavao i onako težak i spor ritam društvenih reformi i promena.

Moderan politički poredak kakav se konstituiše već najmanje dva veka u unazad, nužno u sebi sadrži nekoliko bitnih potpornih stubova koji ga nose i održavaju. To su svakako pored nacionalne države, građanskog društva i  građanina, demokratske vrednosti i njima svojstvene političke kulture, vladavine prava, i sistem pozitivno shvaćenog društvenog kapitala. One taj poredak fuzionišu, učvršćuju i čine funkcionalnim odnosno samonosećim. Sistem političkih ,pravnih i socijalnih institucija ne bi mogao sam po sebi da stvori i obezbedi    koheziono-legitimacijsku osnovu za funkcionisanje i efikasnost modernog političkog poretka, bez integrišućih funkcija demokratkih vrednosi i političke kulture zasnovane na duboko ukorenjenim socijalnim vezama i pozitivnoj osnovi društvenog kapitala. Bez njih on bi ostao  ukočeni skelet  male funkcionalne snage i pokretljivosti.Stoga je potpuno jasno zašto F. Fukujama društveni kapital određuje  i definiše kao konkretni niz neformalnih vrednosti i normi koje važe među pripadnicima jedne grupe ili društva koje im omogućavaju da međusobno sarađuju, i delaju.Deo vrednosti koje nezaobilazno konstituišu mrežu pozitivno shvaćenog socijalnog kapitala su poverenje, iskrenost, uzajamnost, solidarnost, spremnost na saradnju. No posedovanje istih vrednosti i normi ne mora nužno  da implikuje pozitivan društveni kapital. Moguće su i njegove negativne implikacije, kao deo tradicijskih  regionalnih ili religijskih formi koje stvaraju sasvim suprotan efekat i smanjuju količinu društvenog kapitala u zajednici.

Štetno delovanje civilnog društva po funkcioniosanje političkih i pravnih institucija moguće je i u domenu sukoba ciljeva i interesa različitih grupa i udruženja civilnog sektora. Sebičnost i egoizam parcijalnih interesa može u svojim ekstremnijim formama da ugrozi ono što je deklarisano kao javni interes i opšte dobro cele zajednice, osobito onog dela koji se tiče državnog interesa. I mada je Tokvil verovao  da politička udruženja predstavljaju važan kontra balans tiraniji većine  i otuđenosti interesa političkih institucija, u modernom poretku moguća je situacija sa savim obrnutim vrednosnim i fukcionalnim predznakom u kome je  opšte ugroženo od strane parcijalnog, osobito ako je parcijalno dobro umreženo i organizovano kao što to najčešće biva u snažnom civilnom društvu  zapadnog tipa.

Ovo je posebno opasno u zajednicama u kojima nije jasno definisana korpus opšteg dobra, pogotovo onda kada to opšte dobro nije dodatno  zaštićeno kao javni interes koji je verifikovan najvažnijim pravnim aktima kao što su ustav i organski zakoni, pa i drugim pojedinačnim pozitivnim pravnim propisima. U takvim situacijama po mišljenju Tokvila”država mora da ima ulogu agensa socijalizacije, “koja takmičenje društvenih interesa usmereva, reguliše i dovodi u ravan zakonitog ponašanja. U suprotnom postojao bi snažan rizik da podela države i društva u demokratskim zajednicama dovede do situacije u kojoj “vlada i društvene institucije zastupaju različite ili čak suprostavljene ciljeve.

Uloga političkih institucija i pravnog poretka osobito je važna u regulisanju potencijalnih ili stvarnih sukoba kada do njih dođe usled prenaglašene potrebe da se parcijalni interes potkrepljen snažnom potporom društvenog kapitala želi ostvariti i nametnuti kao opšti.Takva opasnost nije svojstvena samo zemljama razvijenog civilog sektora, ona je isto toliko ako ne i snažnije naglašena u zemljama tranzicionog tipa kakvo je i Srbija. Ovo je zanačajno i sa aspekta funkcionisanja i razvijanja dobrosusedskih odnosa, osobito u našem regionu. Zemlje koje su zakočene u tranzicionim procesima, koje nisu razvile demokratsku političku kulturu, i političku socijalizaciju svojih građana na način prihvatanja demokratskog političkog poretka, kao zarobljenici autoritarnosti i patrijarhalnosti, ne mogu da grade politku dobrosusedskih odnosa sa zemljama čiji je unutrašnji politički poredak zasnovan na demokratiji i demokratskim vrednostima. Autoritrizam i demokratija nemogu da ostvare odnos snožljivosti ni na unutrašnjem planu  a komoli da budu osnova dobrosusedskih odnosa u međunarodnom poretku država. Po D. Heldu, globalizovani odnosi u međunarodnoj zajednici podrazumevaju i minimum zajdničkih vrednosti koje zemlje moraju da baštine, podržavaju i štite kako bi se uspostavili demokratski odnosi među njima.

Slabe državne institucije, bez ubedljivog demokratskog legitimiteta, bez snažnog funkcionalnog kapaciteta i tradicije,  naj češće bivaju nesposobne da rešavaju društvene i međunarodne probleme. Kao i sukobe nastale unutar civilnog društva u formiranju, koji kao reaktivirani vulkan prete da svojom eruptivnom snagom potru skromne nasade političke slobode i demokratije u nastajanju. Zato sa pravom M. Bradar ističe: “Potencijal građanskog društva sveden je na intelektualne kružoke i NVO, izdržavane stranim donacijama, od kojih živo građansko društvo ne može da dođe do reči, a uz to gubi volju za angažovanjem jer mu ne vidi smisao. Reč je o potčinjavanju države simulakrumu građanskog društva, to jest grupicama “znalaca”, čija ekspertiza nigde nije verifikovana, koje nikada niko nigde nije birao, a koji vode računa da svoju legitimnost ne proveravaju pred građanima, na izborima. Zato, iako neće da budu političke partije, ponašaju se kao da to jesu.” I stvar se kao po pravilu tu ne završava, one (NVO) ne samo da ne poseduju izvorne oblike demokratskog legitimiteta, već predstavljaju i neku vrstu kondezovanog nedruštvenog kapitala, čiji je negativan naboj usmeren na destrukciju institucionalnog okvira države. Deo civilnog sektora u Srbiji već gotovo dve decenije sistematski napada i destruiše i ono malo  državnog institucionalnog okvira koji pokušava da od Srbije napravi pristojnu političku zajednicu.

U konfuznim tranzicionim uslovima, kada se na ruševinama starog poretka konstituiše novi, uz snažne kontramodernizacijske udare, civilno društvo po mišljenju Bermanove neće biti promoter liberalne demokratije kao što bi to smatrali neotokvilovci, već će pre voditi destabilizaciji aktuelnog poretka i obezbediti sredstva za  njegovo rušenje.Na ovom mestu moramo da izrazimo sumnju u korektnost navedene argumentacije. Čini nam se da obe struje u posttokvilovskoj tradiciji političke sociologije na zapadu prilično slobodno primenjuju svoje teorijske matrice na društva izvan te tradicije, kao što su to društva u tranziciji u Evropi, ili još preciznije na njenom jugoistoku.

Usporeni procesi modernizacije u društvima tranzicije u našem regonu  (postjugoslovenski prostor) uslovljeni su sa više aspekata. Jedan od njih vezan je svakako i za aspekt  deficita društvenog kapitala i demokratske političke kulture, onako kako se oni definišu po zapadnim standardima. Po  svojoj unurašnjoj strukturi ta društva su mnogim segmentima  antimoderna društva, pa je stoga i činjenica da moderni oblici društvenog kapitala koji se vezuje za razuđene oblike korporativne kulture i predstavljanja u ovim zemljama više nego oskudan.  Tamo gde su  dominantno izražene antimoderne prakse, neposredan cilj ne može da bude samo smena vrednosti i stavova većine stanovništva, već promena načina vladanja. Sa ovakvom tvrdnjom autora ne možemo se složiti u celini. Pored promene načina vladanja, od presudne je važnosti raditi na promeni sistema vrednosti i stavova građana, jer bez toga nijedna promena koja se bude izvršila samo na institucionalnom nivou neće dati pozitivne efekte po demokratizaciju zemlje i razvijanja dobrosusedskih odnosa.  U tom slučaju promena tipa vladavine, ostaće da visi u vazduhu, bez realnog socijalnog utemeljenja koje treba da prati i osnaži nastale političke reforme, otvaranje zemlje naročito prema susedima i jačanje međunarodne saradnje.

Na brojnim primerima tranzicionog perioda zemalja u regionu,videlo se da bez suštinske promene karaktera društva ( pre svega političke kulture, vrednosti i stavova građana) nije moguće izvršiti demokratsku konstituciju poretka, samo na bazi jačanja političkih institucija ili puke promene personalnog sastava u njima. Klasično šumpeterovsko rešenje koje podrazumeva opšte izbore, i davanje šanse opoziciji da zaposedne vladalačku strukturu, pokazalo je ne mogućnost demokratske transformacije jer se za većinu građana, pa i sam društveni i politički poredak, stvar svela samo na promenu problematičnih struktura.

Nema uspešne demokratizacije koja nije praćena snažnim i korenitim promenama u sferi, političkih vrednosti i stavova koji utemeljuju demokratiju.  Bez promene tipa političke kulture, nijedna demokratska reforma neće uspeti da pusti dublje korene, i da se održi za duži period.Politička socijalizacija demokratskih vrednosti (pored promene tipa vladavine i institucionalne reforme) je po nama ključni činioc za održanje i uspeh demokratskog poretka , izgradnju njegovih institucija ali i za jačanje regionalne saradnje i dobrih odnosa sa susedima.Ovo je posebno važno za ovakav tip tranzicionih promena, kakve se dešavaju i u srpskom društvu i državi u poslednjoj deceniji..Jer je srpsko društvo puno deficita svake vrste, osobito onih koji se tiču civilnosti i kontinuiteta demokratske tradicije. Srbija kao poluperiferno društvo posvemašne oskudice, na svom putu ka konstituisanju modernog političkog poretka, nužno mora da   izvrši  zadatak dokidanja starog režima zasnovanog na autoritarnom poretku i patrijarhalnoj političkoj kulturi. Na tom putu , neopodno je  izgraditi mrežu autentičnih civilnih institucija, inicijativa i udruženja, tačnije infrastrukturu civilnog društva, kao i na  promeni tipa političke kulture iz autoritarnog u demokratski tip. Takođe, neophodno je izvršiti temeljnu političku socijalizaciju i interiorizaciju korpusa demokratskih vrednosti, čiji krajnji rezultat treba da bude stvaranje građanina sa punom svešću o svojoj građanskoj i političkoj subjektivnosti kao nezamenjivom faktoru u kreiranju demokratskog poretka. To bi u  krajnjem rezultatu značilo konstituisanje Srbije  kao moderne nacionalne države i modernog građanskog društva. Samo takva Srbija može biti stvarni faktor stabilnosti u regionu i otvoreni partner za dobre odnose sa susedima.

U tako naznačenom kontekstu uloga i zadatak civilnog društva u Srbiji može se fokusirati u tri bitna polja. Kao prvo, civilno društvo mora da odigra važnu defanzivno-konstitucionalnu ulogu, što znači da treba da izgradi sve neophodne konstitucionalne limite političkoj vlasti, osobito onih koji se tiču pitanja zaštite ljudskih i manjinskih prava. U sledećoj fazi važna je tzv. ofanzivno-participativna uloga civilnog sektora, koja treba da bude usmerena ka prostoru koncentrisane političke moći usmeravanjem civilnih inicijativa i interesa u polje političkog odlučivanja. I treća ne manje značajna uloga tzv. civilne edukacije i samoedukacije, čiji je cilj da kroz procese promene vrednosti i stavova građanstva, dođe do promene tipa političke kulture, od starog podaničko-patrijarhalnog do novog demokratskog tipa političke kulture.

Bitno je takođe napomenuti, da se poteškoće u formiranju civilnog društva u Srbiji mogu vezivati za  tzv. predmoderne oblike društvenog kapitala, koji se formiraju u  porodici, široj rodbinskoj strukturi, tribalističkoj i palanačkoj kulturi ,  esnafsko-cehovskim udruženjima i sl. U takvom okruženju, teško se stvaraju moderni oblici društvenog kapitala osobito onog koji je vezan za korporativni   i civilni identitet i organizacionu kulturu, bez kojeg nije lako formirati konzistentan vrednosni sistem, koji bi podrazumevao snažniju identifikaciju sa (post)modernom zajednicom  i lojalnošću njenim interesima i ciljevima.Deo problema vezan je i za deficit društvenih elita u Srbiji, a on je po mišljenju M. Brdara skopčan sa problemom difuzije neophodnih kapitala( među kojima je društveni svakako bitan). “Osnovni razlog niskog delatno-reformskog potencijala tranzicionih društava poklapa se s razlogom za tezu o odsustvu elite u ozbiljnom smislu.Reč je o tome da su grupe, koje bismo inače uračunali u elitu, deficitarne usled difuzije neophodnih kapitala.” Odsustvo kompetentne elite u Srbiji predstavlja gromadni problem našeg društva, bez koje je teško izgraditi sistemsku osnovu razvoja u utvrditi standarde pristojne nacionalne zajednice.  Otuda toliki otpori i usporeniji hod demokratskih promena od onog koji nam je neophodan i koji većina građana  priželjkuje. I naši geografski susedi moraju pruži demokratsku podršku takvom razvoju osobito oni koji u svojim društvima već tradicionalno neguju demokratsku političku kulturu, kao što je to Republika Mađarska na primer.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja