Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Владимир Дедијер (Београд, 4. фебруар 1914 – Бостон, 30. новембар 1990) био је историчар, новинар, публициста и истакнути учесник НОП-a. Отац Јевто, пореклом Херцеговац, био је доцент географије на Београдском универзитету, а преминуо је 1918. године од последица шпанског грипа. Старији брат Стеван изградио је каријеру нуклеарног физичара и социјалног теоретичара, а после његове смрти, супруга Карин објавила је књигу Шпијун ког смо волели у којој је открила неке непознате детаље из његове обавештајне делатности.
Владо Дедијер је основну школу и гимназију завршио у Београду, а затим уписао Правни факултет који због недостатка новца није могао да финансира. Због тога је био принуђен да ради као дописник листа Политика, најпре из земље а потом из иностранства. Као члан КПЈ је, уз М. Ђиласа, један од најистакнутијих партијских пропагандиста у време избијања устанка 1941. године. У октобру 1941. године рањен је приликом опсаде Краљева, а после тога је остатак рата провео у Агитационо-пропагандном одељењу Врховног штаба. За време Битке на Сутјесци изгубио је супругу Олгу која је била хирург у Другој пролетерској дивизији.
Као веома образован човек заузимао је истакнуте положаје у социјалистичкој Југославији. Био је учесник Оснивачке конференције УН у Сан Франциску 1945. године и представник Југославије на Конференцији мира у Паризу 1946. године. По повратку је уређивао Борбу, тада најутицајније државно гласило, а био је и предавач историје на Универзитету у Београду. За време Информбироа био је члан разних преговарачких мисија и још у то време је почео да прикупља податке за своје најконтроверзније дело Прилози на биографију Јосипа Броза. Током Титовог обрачуна са Ђиласом 1954. године тајно је осуђен на годину и по дана условно, али је касније суд ову одлуку поништио. У августу 1954. године поднео је оставку на све партијске функције и напустио политички живот. Наредне године прешао је у САД где је добио звање академика историјских наука. После тога повремено је долазио у земљу где је наступао као аутор књига. Друга супруга му је била Вера Крижман, Словенка, са којом је имао кћер Бојану и синове Боривоја (умро 1958), Бранимира (страдао у саобраћају 1966) и Марка. Дедијер је кремиран и сахрањен у Љубљани поред својих преминулих синова.
У САД је постао члан и председник Раселовог суда. У том својству доста се ангажовао на ширењу истине о злочинима у Јасеновцу за време НДХ, као и приликом истраживања злодела у Вијетнаму и Латинској Америци. Један је од коаутора приликом писања уџбеника Историја Југославије од 1918. а после његове смрти Антун Милетић га је навео као коаутора књиге Против заборава и табуа – Јасеновац (1941-1945). Дедијер се ангажовао и у Српској академији наука у Београду. Из његовог обимног стваралаштва највећу пажњу привлачиле су дневничке белешке из рата, затим чувена књига Сарајево 1914 (објављена 1966), потом избор документа Ватикан и Јасеновац (1987) и др. Свакако његова најпознатија књига је Нови прилози за биографију Јосипа Броза која се у више томова појавила после Титове смрти 1980. године. И поред великог интересовања ова књига није сувише одударала од дотадашње партијско-пропагандне представе о личности Јосипа Броза, па је као таква изазвала и својеврсно разочарање – нарочито дела српске јавности, која је oчекивала да је Дедијер у стању да изнесе неке нове детаље из Брозове биографије. Ово тим пре јер је, баш у то време, међу Србима отпочео процес „спонтане детитоизације“ чији су носиоци били мислећи интелектуалци окупљени у разним удружењима и непартијским форумима. Са ове временске раздаљине тешко је оценити идеолошку позицију Владимира Дедијера. Нема сумње да су његова опредељења била левичарска, али исто тако нема дилеме да није био личност крутих идеолошких ставова. Најбољи доказ за то је његова невелика али филигрантски написана књига Белешке из Америке о којој ће бити речи у овом огледу.
Њујорк тајмс
Књига Белешке из Америке настајала је од априла до јула 1945. године током Дедијеровог боравка за време Оснивачке конференције Уједињених нација у Сан Франциску. Реч је о девет репортажа које свака из свог угла осликавају друштвени и политички живот ове велике државе. Читалачку пажњу већ на први поглед привлаче наслови: Луј Адамич, Наш пријатељ Волтер Бронштајн, Код Чарлија Чаплина, Успутне белешке из Холивуда, као и репортажа Два сата код племена Црна нога. Ипак, у средишту Дедијеровог истраживања је анализа писања америчке штампе, њена власничка структура, затим друштвена позиција новинарске професије и коначно њен утицај на доносиоце кључних политичких одлука и америчке масе. Отуда се Дедијер приликом анализе америчке штампе придржавао одређеног критеријума излажући најпре оцене о независним и либералним листовима, потом новинским агенцијама и часописима, а затим трустовима штампе, уз кратак осврт о положају радничке штампе, који претходи закључним разматрањима.
Дедијерово истраживање је започело представљањем најутицајнијег америчког дневног листа Њујорк тајмса. Мада је реч о новини која у САД нема ни приближно највећи тираж (449 хиљада примерака радним данима, а недељом 819 хиљада примерака) нема сумње да је Тајмс гласило које је у то време (1945) имало огроман утицај на формирање укуса сваког добростојећег Американца, од председника државе до иоле истакнутијег бизнисмена. У суштини ова новина исказује ставове Министарства спољних послова, тј. Стејт департмента као његове најутицајније структуре. Писан „прилично умивеним енглеским језиком“ Тајмс је тада био у власништву наследника чувеног Адолфа Окса. Писац Фердинанд Лунбрег као сувласника ове новине наводи банкарску групацију браће Леман која је једна од „шездесет најутицајнијих америчких породица“. У време овог истраживања директор и власник листа је Артур Сулзбергер који се оженио Ифигенијом Окса, и тако стекао огромну економску и политичку моћ у самој Америци. Подсетимо, после завршетка Другог светског рата Сулзбергер је писао текстове у којима је минимизирао совјетску улогу у победи над нацизмом и у исто време глорификовао америчку улогу у том периоду, док га је наша јавност упознала као аутора интервјуа с Титом уочи приступања Југославије тзв. Балканском савезу 1954. године.
Дедијер је приликом истраживања писања Њујорк тајмса изнео занимљиву оцену о томе да утицај ове новине није обавезно пратила и објективност у извештавању. Тако је у Конгресној библиотеци у Вашингтону наишао на часопис Њу рипаблик који је августа 1920. године објавио студију под насловом Проверавање вести. Испитивање извештаја у Њујорк тајмсу од значаја за Америку, о изгледима руске револуције у којој су аутори Волтер Липман и Чарлс Мерц прегледали око хиљаду бројева Тајмса и начин на који је током 36 месеци писао о Октобарској револуцији. Тако је ова новина између новембра 1917. године и новембра 1919. године тачно деведесет и један пут известила да је совјетска власт пропала или да ће се то у најскорије време догодити. Тајмс је према овој студији више пута писао о Лењиновом бекству из земље, затим неколико пута се појавила лажна вест о убиству вође Октобра, а извештавано је и о масовним дезертерствима у совјетској армији. Тајмс је ширио дезинформације о току грађанског рата у Русији и наводним успесима трупа генерала Дењикина и Колчака, а објавио је и лаж о томе да су Совјети напали Пољаке, иако се у стварности десило да су Пољаци уз помоћ западних сила чак 250 километара продрли на совјетску територију. Јануара 1920. у Тајмсу су се појавили и наслови Совјети припремају офанзиву против Британије у Индији и Могућност инвазије Европе који неодољиво подсећају на садашње време када се на Западу води агресивна антируска кампања и измишља наводно гомилање стотину хиљада руских војника на граници са Украјином, иако истовремено Запад ову земљу наоружава и претвара у своју војну базу опасно угрожавајући безбедност Русије и светски мир.
Подстакнут оваквим извештавањем Тајмса о Октобарској револуцији, Дедијер се заинтересовао и за начин писања ове новине о ратним догађајима у Југославији, уочавајући идентичну матрицу. Тако се за време рата ова новина понашала као информативни билтен амбасадора Фотића у Вашингтону, глорификујући личност генерала Михаиловића и стварајући легенду о њему. Тајмс је у то време партизанске јединице називао „бандама у којима има Мађара, Арнаута и свега другог сем Југословена“. После завршетка рата Тајмс је наставио да заступа једну изразито антисовјетску линију у извештавању која се потом проширила и на остале социјалистичке покрете у свету, попут оног у Кини. У исто време није било необично да се на страницама ове новине појаве хвалоспеви о Мусолинију (за време рата) или генералу Франку у Шпанији, а што нас уводи у једну необичну причу о утицају Ватикана на доносиоце кључних политичких одлука у Америци за време и после Другог светског рата.
Католички покрет у Америци
Као што је наведено Њујорк тајмс је новина која у политичком смислу осликава ставове Стејт департмента као најутицајније групације у Министарству спољних послова. Овај податак међутим није у колизији са Дедијеровим сазнањем да је Ватикан у основи стварни контролор Тајмса. Та контрола се остварује не само кроз повезаност Ватикана са власницима ове новине, него и преко новинарског кадра који махом чине ирски римокатолици, баш као и у поменутом Стејт департменту. У време настанка ове студије спољнополитички доајен Тајмса је била Ана Макормик, која је уз Волтера Липмана, била свакако најпознатији амерички новинар тога доба. Ова новинарка је у сваком тренутку имала приступ код председника Рузвелта и оно што је посебно занимљиво отворено испољавала своју римокатоличку веру. За време рата је ватрено иступала у корист Мусолинија, а током једног боравка у Италији констатовала да су тамошња дешавања повећала углед римског папе. Осим изразито проватиканске линије ова новинарска звезда је у уводним спољнополитичким есејима заступала и антисовјетске ставове, и уз белогардејца Стронског и Хансона Балдвина, уредика војне рубрике, представљала најтврдокорније антируско језгро у овом гласилу. Што се унутрашњих питања тиче Тајмс се отворено истицао у заштити интереса финансијског капитала и тако доследно заступао ставове својих власника.
Али да се на овом месту осврнемо на Дедијерово разматрање утицаја Католичке цркве на америчку штампу и што је можда важније на доносиоце политичких одлука. Наиме, није никаква тајна да је Католичка црква, и поред доминације протестаната у САД, најутицајнији труст који утиче на писање америчке штампе. Описујући атмосферу коју је ова црква наметнула америчким медијима угледни новинар Хејвид Браун је написао: „Нема ни једног њујоршког уредника који не живи у моралном терору од притиска разних католичких група. Није ту у питању број оних који врше притисак, већ је то организација Католичке цркве која спроводи такву акцију“. Занимљиво је да се ни у једном америчком утицајном листу 1945. године није могла пронаћи ни једна једина критика на рачун Католичке цркве и њене улоге у Другом светском рату. Штавише, поједина утицајна католичка гласила попут Нашег недељног пастора подржавала су отворено фашистичке режим широм света и темељно радила на разбијању антихитлеровске коалиције. Ова новина је редовно примала немачке сервисе вести за време рата и подржавала Емануаела, Мусолинија и Франка. Јуна 1943. године се у Пастoру могла пронаћи и оваква констатација о стању у Јужној Америци: „Демократија никада није значила у јужноамеричким државама оно што значи овде код нас и непријатељи религије знају да је демократија контрола владе од нерелигиозних сила“. Иначе, Наш недељни пастoр је само једна од великог броја публикација које су под окриљем Католичке цркве штампани у САД. Према подацимаиз 1942. године њихов укупан број је износио 332 публикације које је читало готово девет милиона читалаца. Поред тога Католичка црква је у САД имала и своју новинску агенцију и низ других сестринских организација за подршку католичкој штампи.
Дедијер као нарочит феномен тог доба уочава притисак ове цркве на слободномислеће интелектуалце и као типичан пример наводи случај Луја Адамича, словеначког интетелектуалца пројугословенске оријентације који је због критике Ватикана у свом нискотиражном гласилу доживео велике притиске, а његов издавач упозорења да не објављује књиге „једног безбожника“. Сличну судбину доживели су и аутори попут Бултона, Вилијама Кура и других који су били жртве католичке цензуре у Америци. Реч је о „Националној организацији пристојне литературе“ која има своје канцеларије у Вашингтону и следбенике у најутицајнијим америчким институцијама за дистрибуцију штампе, литературе, али и утицај на оне кругове који надзиру друге сфере уметности. Нема сумње да је после рата из ових центара католичког утицаја у САД покренута и кампања чији је циљ била рехабилитација надбискупа Степинца, а што се савршено уклапало у нови антисовјетски курс америчке спољне политике.
Католичка гласила у САД су с великим ентузијазмом подржала формирање једног „антикомунистичког конзорцијума“ на Западу, посебно у САД као чланици антихитлеровске коалиције. На тај начин створене су претпоставке да се о улози Ватикана у геноциду над Србима у НДХ на америчком тлу није ни говорило, тако да је цела прича убрзо преведена на други колосек који је креирала атмосфера биполаризма установљена после Другог светског рата у међународној политици. Овом заокрету у америчкој спољној политици допринели су и други центри одлучивања који су деловали иза кулиса званичне америчке политике. Овде је пре свега реч о деловању Савета за иностране послове који је нарочито после рата проширио утицај у САД и постао нека врста лабораторије америчке спољне политике. Познато је да су дуго времена кључне личности у овој организацији били велики римокатолици браћа Далес, а од краја шездесетих и почетка седамдесетих година 20. века – Збигњев Бжежински, пољски католик и један од најистакнутијих русофоба у америчкој спољној политици, који је с положаја саветника за националну безбедност одиграо кључну улогу приликом избора краковског надбискупа Карола Војтиле за римског папу Јована Павла II 1978. године. На тај начин Римокатоличка црква се на велика врата вратила у светску политику и практично у име борбе против комунизма фактички рехабилитована за подршку злочиначким режимима у време и после Другог светског рата.
Сусрет са Волтером Липманом
Посебна вредност Дедијерове књиге састоји се у опису сусрета с низом утицајних Американаца. Један од њих је свакако знаменити новинар тог доба Волтер Липман. Његов друштвени и политички утицај је у то време далеко надилазио позицију једног новинара. Наиме, Липман је био један од најближих сарадника председника Вилсона и налазио се међу основачима суперутицајног СИО. У политички живот ступио је као секретар социјалистичког клуба на Харварду где се повезао са знаменитим америчким комунистом Џоном Ридом писцем књиге Десет дана који су уздрмали свет, а која је посвећена Октобарској револуцији. Липман је убрзо напустио Рида и приближио се председнику Вилсону и пуковнику Хаусу. Био је један од аутора Декларације у четрнаест тачака, документа који је представљао амерички предлог за преуређење међународних односа после Првог светског рата. Једно време био је уредник либералног Њу рипаблика а затим је прешао у Хералд трибјун и из позиције републиканца подржао председника Рузвелта.
Липман је аутор књиге Спољна политика Сједињених Америчких Држава и током рата се залагао за сарадњу са Советским Савезом у оквиру антихитлеровске коалиције. Пред крај рата, неколико месеци уочи слома Немачке, објавио је другу књигу Ратни циљеви САД у којој је писао о послератној подели интересних сфера. Он је ту предлагао да се светска мировна организација подели на секторе, односно сфере утицаја, што логично води ка војно-блоковској конфронтацији и стварању једне врсте послератног Саниратног кордона у односу на СССР. Предлажући формирање укупно четири сектора, Липман је једино прецизно омеђио границе тзв. Атлантске конфедерације која поред САД, обухвата Енгелску и њене доминионе и колоније, затим читаву Латинску Америку, потом Француску и њене колоније, Белгију, Холандију, Норвешку, Данску, Шведску, Италију, Грчку и Швајацарску. За руску сферу утицаја Липман предлаже зону „источно од Немачке и западно од Русије“, а што је у совјетским круговима оштро осуђено.
Дедијер констатује да је Липманов статус у Америци прави пример новинара који не пише само запажене колумне у једној новини, него је и личност која креира основне спољнополитичке принципе ове државе. То практично значи да се амерички председници смењују али и да Липман остаје као нека врста утицајног гласноговорника оних кругова који заступају интересе владајућих кругова у Америци. Реч је пре свега о оним круговима који припадају тзв. финансијском капиталу, уз напомену да је медијско тржиште део једне тако конципиране америчке друштвене једначине.
Вредна пажње је и Дедијерова опаска о тзв. либералним листовима у Америци. Реч је о либерализму нарочитог карактера који више служи „придобијању публике“ и то на тај начин што ове новине заузимају позитиван однос према одређеним догађајима у свету и Америци. Општа карактеристика ових гласила је да су привидно социјалдемократске оријентације, али и да као таква првенствено служе интересима финансијског капитала.
О америчкој штампи
У наставку излагања о америчкој штампи Дедијер се осврнуо и на гласила попут Вашингтон поста, Њујорк поста и других, а која заправо настоје да артикулишу интересе разних групација у једном сложеном друштву какво је америчко. Ту су заступљени и интереси протестаната, либерала, банкара, затворених клубова итд. Једини изузетак од овог правила је непостојање иоле значајнијег гласила које би се бавило проблемима радничке класе у Америци. Разлог је веома једноставан. За покретање једне новине, која има сасвим мали тираж, потребно је неколико стотина хиљада долара, а толики новац поседују искључиво капиталисти. На тај начин се право на слободу штампе претвара у безвредну прокламацију недоступну огромном броју Американаца.
Мада штампа у Америци треба да служи општем добру, реалност је таква да она пре свега служи интересима њених власника. Такво опредељење, необично, отворено је на једном месту исказао Волстрит џорнал: „Новине су приватно предузеће које не дугује ништа публици, нити му она издаје право на излажење. И зато рад новина није условљен никаквим јавним интересом. Новине су изразита својина свог власника који продаје робу на свој трговачки ризик“. На тај начин уочава се јасно да су новине „капиталистичко предузеће које мора да искаже профит и да брани интересе својих власника“.
За крај истраживања Дедијер поставља реторичко питање: Ако је све то заиста тако, и ако је штампа у Америци под контролом финансијског капитала, откуда проистиче тај порив да баш ти кругови толико говоре о „слободи штампе и размени информација“, критикујући све друге у свету који наводно не практикују овај идел? У одговору на ово питање Дедијер уочава практичне интересе власника америчке штапме који би да инострана тржишта отворе за пласман своје робе, тако да је овде реч о злоупотреби једне пароле која служи империјалистичким циљевима у најширем значењу тог израза. Јер како изузетно луцидно опажа новинар Данило Тврдишић, погрешно је уверење да је циљ иностраног капитала искључиво остварење профита, већ је њихов ништа мањи интерес овладавање духовном сфером у једној земљи која је мета колонизације.
ЛИТЕРАТУРА: Владимир Дедијер, Белешке из Америке, Култура, Београд 1945; Смиља Аврамов, Трилатерална комисија, Институт за међународно право и међународну пословну сарадњу, Бањалука 2000; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2020.
Остави коментар