Ауторка: мср Ирена Страценски
У окриљу модерне драме, с обзиром на распрострањеност фестивала, њихову конференцију и организацију, приступачније је гледати и читати нова остварења. Самим тим, већи је и избор и конкуренција. Пажљивим радом наших драматурга и љубитеља сцене до нас долазе већ филтрирани комади. Тако читамо текстове познатих светских драмских писаца, попут космополитске посластице Хуана Мајорге, једног од најпревођенијих шпанских ствараоца данашњице. Његова личност и дела позната су и на нашем поднебљу. „Неколико пута је боравио у Србији, а изведени су му комади Југословени и Дечко из последње клупе.“[1] Написао је преко седамдесет драмских комада од којих су многа награђивана, а 2019. године је изабран и за члана шпанске Краљевске академије.
Мајоргина драма, Дарвинова корњача, која је пред нама, већ својим насловом привлачи и интригира. Први пут је објављена 2008. године. По структури је једночика, али због многозначности и слојевитости можемо је поделити и на више тематских целина. Познато је да је већина Мајоргиних дела прожета историјском потком. Прошлост као таква осветљава се низом великих траума, а управо тим путем аутор тежи да покаже утицај историје на човечанство. Тематизација људске историје у овој драми реализује се, видећемо, из више углова и упоредо са тематизовањем еволуције човечанства, што је уосталом неодвојиво једно од другог. Мајорга Дарвинову корњачу пише као композицију хуманости, морала, алтруизма и људске доброте са низом сурових догађаја које називамо историјом. У једном интервјуу писац каже: „Историја је кључна у мом позоришту. Јасно је да театар не може да се надмеће с историјом у приказивању прошлости, али може да доведе до сусрета стварности и нашег поимања прошлости /…/.”[2]
Ова драма није фикција, али има фиктивне елементе. Главни протагониста је управо Дарвинова корњача пронађена на Галапагосу, а која је еволуцијом постала двестогодишња старица. Она је персонализација историје, али не историје какву мислимо да знамо. Уједно и сведок еволуције и носилац непроцењивих информација. Ако читамо асоцијативно, симболи који се намећу свакако указују на спори процес кретања човека у облику корњаче, а самим тим и споро кретање времена. Радња се отвара без претераних описа сцене и ликова. Све је смештено у канцеларију професора историје, који припрема трећи том Историје савремене Европе. Професор је човек усмерен на науку, успех и славу. Није именован, јер је, видећемо, издигнут изнад форме човека, он је отелотворена професија. Попут професора је и доктор, такође лик без имена, а везан за своју струку и открића. Тренутак њиховог упознавања је тренутак надметања професија и престижа. Иако су обојица мисли да ће напорима у раду и истраживањима допринети еволуцији човечанства, овом драмом је Мајорга итекако пољуљао такав став.
Харијета се појављује професору на вратима као личност изнад ситуације, као свезнајуће биће чије ће приповедање разоткрити велове историје. Морамо признати Мајорги поприлично интересантан и интригантан потез. Као човек који цени историју, наш аутор ову драму пише и на тези о преправљању историје, односно цензури истинитих информација. Еволуцијом смо доспели до века лакшег протока већег броја информација, но управо драматург подвлачи антиеволуцију и зверство у начину управљања информацијама, који успева стићи преко лажи до злочина и (зло)употребе човека. Свесни смо да су медији главна траса кретања истина, али и да иза њих стоји неко ко одлучује шта је истина. Тако је и кроз историју, стога не чуди изрека да историју пишу победници. За нетачне информације, Професор у драми критикује и систем, те оптужује министре образовања: „Због њих су људи историјски неписмени. Људи мешају Карла Великог и Александра Великог. Мисле да је Гарибалди био бициклиста. Не знају важне датуме.“[3]
Драма обилује и поукама, али и дозом хумора, који се најчешће огледа у Харијетиним ироничним опаскама. Нпр. када говори о вођама Октобарске револуције, исказује своју перспективу из које види „нарочито њихова стопала. Тада сам људе распознавала по стопалима.“[4]
Приметићемо да сам текст није употпуњен дидаскалијама, те да је више смена краћих дијалога и нешто дужих монолога. Добија се романескни и приповедачки ефекат, па ни сама динамика радње није много драматична. Дарвинова корњача је савремена драма у којој није важан један човек или породица, но је космополитска, са глобализованим зликовцима ради истицања тезе да је људство само себи највећи непријатељ у борби за напредак.
Чудноватост Харијетине појаве и њених тврдњи да је корњача рођена у марту 1808. године, професор објашњава деменцијом и допуњује надменим подсмехом и вређањем старијих и по његовом мишљењу, минорнијих људи. Видимо труд аутора да дотакне сваки део људских међуодноса и еволуција, невезано за године и доба. Такође, Мајорга овде тематизује не само лажне информације, но вредност истине. Када Харијета објашњава професору да је еволуцијом постала жива историја и да је схватила да је њено памћење капитал, видимо знање као корист, праву вредност на тржишту полуистина. Самим тим и права информација постаје опасна еквивалентно лажној и може упасти у медијску клопку изокренутих тврдњи: „Многи желе да се заборави. Људи који би хтели да ми зачепе уста како се не би сазнало оно чега се само ја сећам. Плашим се за свој живот“.[5] Преживевши двеста година, она је сведок свих битнијих историјских догађаја, што је Мајорга истакао не би ли подвукао све преокрете за човечанство. Харијета је тако из прве руке сведок следећим тачкама у времену:
- Афера Драјфус 1894. године
- Верденска битка
- бомбардовање Гернике
- Маркс и манифест комунизма
- препливала је Ламанш
- Париз
- Октобарска револуција
- уметност Салвадора Далија
- Хитлерови говори у Берлину
- споразум између Хитлера и Стаљина
- Аушвиц
- слање Лајке у свемир
- рушење Берлинског зида 1989. године
Говорећи о свему проживљеном из личне перспективе, Харијета не износи само објективне податке, него описује и приближава дух онога о чему приповеда. Тако рецимо видимо амбивалентност Лондона: „Пролетаријат ме је згрануо! Лондон, то јесу електрична светла и четворотактни мотори, али и савијена леђа, љута лица, деца робови!“[6] Видимо да је такозвани напредак једна велика индустријализација људи. Ту иронију прогреса ишчитавамо и у Харијетином првом виђењу рата: „Све те машине, ко би помислио да се користе за то? Напредак! Носе гас маске, пузе под отровним облацима, умиру као буба-швабе, Европљани еволуирају у инсекте. Напредак!“[7] У њеним сећањима посебно су истанчана сва лица и судбине, чиме она ставља човека појединца на пиједестал, јер управо људи кроје историју, а човек је једино право мерило времена. Осим тога, она у памћењу броји мртве на милионе. Насупрот ње, истиче се лицемерје професора, великог љубитеља историје и истине, коме подаци на папиру заклањају поглед на хумани однос према човеку – он се гнуша милиона мртвих, јер му то није подобно и примерено да слуша. Ту је Мајорга написао изузетан дијалог о напретку човечанства, можда и централни у овој драми:
ПРОФЕСОР: Доста, Харијета! Толико смрти ме депримира.
ХАРИЈЕТА: Шта да вам радим кад је историја једна обична кланица.
ПРОФЕСОР: Не будите песимиста. Упркос свему, човечанство иде напред. Човечанство напредује!
ХАРИЈЕТА: Мислите?
ПРОФЕСОР: Историја је учитељица живота. Све те катастрофе су лекције које нас опамећују.
ХАРИЈЕТА: Ако ви тако кажете… Нисам приметила да је човечанство икада ишта научило[8]
Поменуто лицемерство видимо и у већ истакнутој теми управљања информацијама, коју сви ми данас и живимо. Драма нас управо подсећа да се самим тим историја заснива на медијском или политичком убеђивању шире масе у неко специфично непријатељство, настало не на моралној основи, но на користи односно препреци за корист.
Напоменули смо да је драма по структури једночинка, али се због развоја радње и тема могу издвојити целине. Другом целином драмске радње могу се сматрати дешавања након Харијетиног буђења у професоровој канцеларији. До тада су главни актери били професор и жена-корњача, док се од тог момента активније укључује и лик Бети, професорове жене, као и лик раније поменутог доктора. Бети је жена мирног и повученог карактера, која у подређеном положају трпи незаинтересованост свог супруга и тако јој пролази животни век. Прилагодљива је и мудра, али уједно и револтирана и тужна. Своје фрустрације испрва исказује на Харијети, терајући је да чисти и обраћајући јој се с висине, јер у њој види само даљине које сама није досегла. Таква надменост траје све до сазнања да је Харијета имала дете које је умрло. Од тог емпатичног момента даље се развијају филозофске полемике између две жене, најпре о вери и науци. Док је Бети верница, Харијета верује искључиво у случајност, у науку, баш попут вољеног јој Чарлија (Дарвина): „Мој мото је: ‘Живети, значи прилагодити се‘. […] Стара сам и спора, то се најмање цени у данашње време, али ту сам јер се стално прилагођавам. Остали хоће да стигну први, па се слупају.“[9]
Харијетина стања дубоког сна, односно хибернације, честа су у овој драми. Иако карактеристична за корњаче, у лику старице изазвала су бригу и Бетин позив хитне помоћи. Тим чином се драмска сцена проширује и ка болници. За разлику од Бетине емпатичне забринутости, професорова стрепња је последица панике због потенцијалног губитка научних информација. Још једном подвлачимо корист изнад човека:
ПРОФЕСОР: Ништа не разумеш. Харијета је ходајућа архива. Њена мала глава садржи двеста година Европе. Светски историчари ће ми пасти под ноге!“[10]
Страх професора се појачава након што схвата да је Харијета ходајућа информација, али од важности и за доктора:
ПРОФЕСОР: Биолошку архиву? То је за вас Харијета? Харијета је историјска архива! И моја је! Моја![11]
Најзад, употреба човека кулминира договором професора и доктора о распореду коришћења, као да је Харијета њихово власништво. Али, она је далеко од предмета. На путу своје еволуције Харијета је у Паризу досегла једну од виших инстанци одлика човека – машту. Постала је и уметничко дело Салвадора Далија, што истиче као неизвесност и животну зависност од одушевљења неког колекционара.
Мајорга не заобилази ни срж преношења информације и енергије, те осветљава и опасност самих речи у Харијетиним сећањима на Хитлеров говор: „Видела сам то свуда: речи доносе смрт; речи убијају. Речи обележавају људе које треба елиминисати: “Јеврејин”, “буржуј”, “комуниста”, “фашиста”, “терориста”…“[12] Управо такви говори мржње покретачка су снага дезинформисања и од другог, непознатог, праве лажно познатог непријатеља човечанства. Харијетина прва реч била је НЕ, у Варшави, у ужасу рата 1942. године. Овом сценом нас аутор подсећа на драгоценост искуства говора, које смо престали уважавати као предност човека: „Какво изненађење, осећај да реч пролази од ума до уста, од уста до света…“[13] Драма обилује оваквим моментима истицања истинског богатства еволуираног човека. Да би јој подробно пратили пут еволуције, доктор и професор узимају Харијетине делове, физичке и меморијске. Комадајући је, комадају еволуцију као такву. У делу приметимо раскомаданост човека, растрзаност и свеопшту неснађеност као последицу свих наведених историјских дешавања, болних сећања па и свакодневице коју живимо у прикривеним истинама. Хуан Мајорга стога прави мали преокрет у Бетином лику, која револтирана својом скрајнутом улогом, почиње да размишља о томе какву корист би њој жена-корњача могла донети. Упркос претходно истицаних вере и морала, Бети смишља сценарио у којој је Харијета атракција за шире масе: „Лаган, весео, људи не иду у позориште да гледају нешто непријатно“. Јасна је и критика духовно-моралне незаинтересованости човека за културу, као и за преузимање одговорности за своје поступке, али и емоционалне слабости за сећања на мање лепу страну стварности. Ипак, исцрпљена бесциљним лутањима и бежањем кроз ужасе рата, Харијетина жеља за повратком на Галапагос надјачава стпљење и води је у пристанак на предлоге професора, Бети и доктора, а они сами, гладни успеха и користи, заборављају на хуманост и стручност. Надмени доктор је чиста пројекција непотизма, јер је стручност замењена протекцијама породице, а играјући се доктора, несвесно се игра туђим животом: „Покушали су да ме избаце из Лекарске коморе, и успели би да ми тата није био директор. Онда су пробали да ме избаце са Универзитета, али то је спречила мама, ректорка. И сменили би ме као директора ове болнице да се породица није удружила. Називали су ме шарлатаном, надрилекаром. Али дошло је време за реванш. Захваљујући теби, Харијета, тако животињској, тако људској, захваљујући теби, одгонетнућу загонетку бића.“[14] Опредметњавање људског бића води у немар и антиеволуцију: „Ако умре пре трансплантације, све оде дођавола. После нек отегне папке кад хоће. Само на Сејшелима има 152000 корњача…“[15]
Схватајући да је само играчка у рукама звери које себе називају људима, Харијета у страху истиче поенту драме:
Куд год погледам, само видим људе који се понашају као звери и људе које третирају као звери. Чарли то није предвидео. Није предвидео да ћете еволуирати у нешто тако монструозно. Да видимо да ли ћете од климатских промена мутирати у нешто пристојније. Обећали сте. Водите ме на острво![16]
Вешто балансирајући обе стране медаље стварности, Хуан Мајорга драму поентира комично и поучно. Харијета се поиграва са онима који су је користили, односно, историја у својој циркулаторној природи још једном пише правила еволуције. У складу са Дарвиновом теоријом инволуције, Харијета глуми своју немоћ и регрес, остављајући троје лицемерних људи у стрепњи и кукавичком одбацивању одговорности. Драма се завршава на неки начин и комично. Послуживши торту са пилулама, Харијета професору, Бети и доктору сервира укус њихових смицалица, горак укус стварности од које су бежали.
А сад, Харијета, поново: шта даље? Шта даље, Харијета? Па као и увек, Харијета: прилагоди се.[17]
У овој једночинки где се и сцене преплићу без најаве, баш попут преплитања догађаја у историји човека, читамо подсетник на прошлост као сурови низ догађаја који неминовно надвладава индивидуу, постајући склоп информација којим се промишљено управља. На примерима ужаса, осим што показује инволуцију човечанства, Мајорга неприметно отвара дискусију у мисли читаоца/гледаоца, те поставља питања о поукама које морамо извући сећајући се свих немилих преокрета у нашој еволуцији. Да ли се сећамо злодела или великих преврата, времена и људи које остављамо за собом и шта радимо са тим сећањем? Шпански драматург износи да је „сцена право место да се пред гледаоца поставе одређена питања, али и да се искуси поетски доживљај саздан од радње, емоције, поезије и мисли. Има ли ишта вредније од дела које нас позива у поновна преиспитивања прошлости ради прекрајања садашњости, у чему другоме налазимо еволуцију ако не у нама самима? У том прекрајању нам остаје да тражимо и стварамо дела попут Мајоргине драме, да их постављамо на сцену, али и да у том стварању постављамо човека на своје место и да се искуси поетски доживљај саздан од радње, емоције, поезије и мисли“.[18] Има ли ишта вредније од дела које нас позива у поновна преиспитивања прошлости ради прекрајања садашњости, у чему другоме налазимо еволуцију ако не у нама самима? У том прекрајању нам остаје да тражимо и стварамо дела попут Мајоргине драме, да их постављамо на сцену, али и да у том стварању постављамо човека на своје место.
[1] Сцена: часопис за позоришну уметност. Нови Сад: 2021, бр. 4, стр.5
[2] Јокић, Сара; Стојановић, Јасна. Хуан Мајорга: историја Европе очима “Дарвинове корњаче” . Сцена: часопис за позоришну уметност. Нови Сад: 2021, бр. 4, стр.7
[3] Мајорга, Хуан. Дарвинова корњача. Сцена: часопис за позоришну уметност. Нови Сад: 2021, бр. 4, стр.11
[4] Исто. Стр. 17
[5] Исто. Стр. 13.
[6] Исто. Стр. 14.
[7] Исто. Стр. 16.
[8] Исто. Стр. 17.
[9] Исто. Стр. 19.
[10] Исто. Стр. 20.
[11] Исто. Стр. 21.
[12] Исто. Стр. 23.
[13] Исто. Стр. 25.
[14] Исто. Стр. 28.
[15] Исто. Стр. 29.
[16] Исто. Стр. 30.
[17] Исто. Стр. 32.
[18] Јокић, Сара; Стојановић, Јасна. Хуан Мајорга: историја Европе очима “Дарвинове корњаче” . Сцена: часопис за позоришну уметност. Нови Сад: 2021, бр. 4, стр. 8.
Остави коментар