Аутор: Милован Балабан, историчар
Када се говори о Црној Гори током Првог светског рата, потребно је објаснити њено учешће у Великом рату, њен однос, савезништво и усклађеност операција са Србијом, као и какав је став, спрам ове мале државе, имала Британија – по свему судећи најбитнији чинилац за одређивање статуса малих држава на Балкану после рата. Нарочито је значај Британије дошао до изражаја оног тренутка кад је Русија после Бољшевичке револуција, изашла из рата, те је острвска империја (наравно уз Америку и донекле Француску) била главни чинилац креирања послератног поретка. Дакле, став Британије према Влади Црне Горе и династији Петровић био је од изузетне битности за њихову судбину током и после рата.
Поред тога, на почетку треба истаћи и да је време Великог рата било најпогодније у погледу уједињења две српске државе. Но, дух уједињења, дух заједништва и осећај припадности истом народу много је старији. Кроз заветни, косовски наратив, нарочито негован у Црној Гори, српски народ се одржао на окупу и сачувао своју стабилност, утемељење и национални идентитет. Овако сачуван идентитет био је смерница за све групације народа, те их је водио ка заједничкој држави. Оно што је карактеристично за Црну Гору и Црногорце јесте чување луче косовске мисли и етике током векова турског ропства, када то у другим покрајинама, које је насељавао српски национ, није било могуће у толикој мери. Отуда се током стварања државе код Црногораца изградио осећај неке врсте супериорности, што се одразило на претензије династије Петровић, што је опет стварало проблеме приликом уједињења. Наиме, династички проблеми били су већа препрека уједињењу него народно расположење.
То ће доћи до изражаја и током Великог рата (када се уједињење буде осећало у ваздуху и када препреке за његово остварење из претходних деценија буду уклоњене) када ће се видети да је та историјска тежња код народа јасна, али истовремено да изазива отпор код краља Николе. Отуда се тражило од стране присталица династије да се уједињење оствари уз поштовање права династије Петровић и очување државотворности Црне Горе. Наравно, оваква схватања нису нереална, али испоставиће се да ће историјски токови и тадашња ситуација бити ненаклоњени црногорској династији, која ће, протежирајући свој интерес, доћи у спор са вековним тежњама народа.
Упркос династичким несугласицама, учешће Црне Горе у рату на страни Србије, а после ултиматума који је упутила Аустроугарска, није довођено у питање. Краљ и народ били су јасно на страни Србије, што је било природно. Није се могла замислити другачија реакција на изазове са којима је Србија била суочена. Међутим, у британским круговима било је великих сумњичења када је у питању краљ Никола, па је тако посланик Џон де Салис сматрао да је Црна Гора одржавала тајне контакте с Хабзбуршком монархијом, која јој је обећала Скадар, а заузврат је тражила војну неутралност. Црна Гора, наравно, то није прихватила, али британски посланик је сматрао да је понуда била примамљива. Упркос неприхватању понуда које су долазиле од двојне монархије. Џон де Салис је сматрао да је Црна Гора неискрена и да покушава да ескивира војне операције.
Неких преговора је било, али они нису били значајни као што је то британски посланик представљао. Британија се ипак бринула јер јој је било стало да малобројна црногорска војска усклади своје операције са српском војском. То је чак био услов да буде третирана као савезник, како би била реализована испорука ратног материјала, али и хране. Отуда су две војске имале координисане акције, па чак и ратну команду. Такође, услед тога је начелник црногорске војске био генерал Божа Јанковић, а после генерал Пешић.
Краљ није хтео да изгуби потпуну контролу над војском, па је долазио у неку врсту конфликата са српским представницима. Што се тиче војних операција, већ у септембру 1914. године посланик Џон де Салис јавља да краљ неће предузети војне операције за време битке на Дрини, да неће да пошаље своју војску у Босну како би помогла српској. Чак и када је црногорска војска кренула у Босну, краљу је приговарано да то чини невољно, што је у британским круговима стварало утисак да је Црна Гора усмерена само на остварење својих националних циљева, од којих је најбитнији освајање Скадра.
Црногорци су објашњавали усмереност на Скадар у нотама које су упућивали у првој половини 1915. угроженошћу слободне пловидбе реком Бојаном откуда се снабдевала црногорска војска, што је по њиховом објашњењу могло да изолује Црну Гору и избаци из рата. Британци нису имали слуха за оваква објашњења Црногораца, али она су имала неког основа. Чак нису хтели ни да преиспитају своје ставове. Циљ им је био да војска Црне Горе усклади операције са српском војском и у томе су видели једини смисао постојања црногорске војске.
Упркос негодовањима савезника, црногорска војска је упала у Албанију, чак и освојила Скадар, што је изазвало велики револт код Британаца и продубило њихове сумње о савезништву краља Николе са аустријским двором. Сумњало се да Црна Гора, у време док је савезник Антанте, прави уговоре и са Централним силама, што је, наравно, за Британце било недопустиво. Испоставило се да је неких сусрета било, али да је све ово било претеривање. Ипак, остала је сумња, а Британци су имали све мање поверења у црногорског краља. Такође, оно што се видело из понашања црногорског краља, упркос томе што су сумње у његову лојалност биле претеране, јесте спремност да готово по сваку цену очува црногорску државност, и штавише да буде Пијемонт уједињења, за шта мала Црна Гора није имала ни структуралне, ни политичке, ни војне капацитете.
Оно што је такође битно истаћи, а што објашњава однос Британије према Црној Гори и црногорској династији, јесте интерес острвске империје за Србију, јер је српска војска била колико толико релевантан фактор, за разлику од црногорске, која је била мала, те није могла бити од велике користи за савезничку ствар. Отуда су Британци давали могућност да се створи проширена Србија у чијем би саставу била и Црна Гора. Дакле, Британци већ тада виде решење црногорског питања у уједињењу са Србијом, што би изазвало страдање црногорске династије. Можемо рећи да се те 1915. године на црногорску династију већ гледа готово као на нешто прошло, као нешто што ће сићи са историјске позорнице. Било како било, пад Скадра је изазвао протест свих чланица Антанте, укључујући и Русију, те се краљ Никола обавезао да ће се повући, ратовати у координацији са српском војском и да неће обављати никакве преговоре с противничком страном.
Догађаји који су следили били су тешки и за српску и за црногорску војску. После Мекензенове офанзиве октобра 1915. године, српска војска се повлачила и у децембру је практично преплавила Црну Гору. Један део народа у Црној Гори (сви су се тада осећали Србима), чак и један део елите, имао је све већи отклон од краља и појављивали су се одређени предлози како да Црна Гора поступи у новонасталој ситуацији, када је било извесно повлачење српске војске ка мору, услед елиминисања могућности капитулације.
Од децембра 1915. до јануара 1916. године, када је Црна Гора капитулирала, десили су се кључни догађаји за третман црногорске државе и династије после рата. Било је више предлога како да се постави држава у овом тешком тренутку. Први предлог био је да се црногорска војска заједно повлачи са српском, што је одбијено током заседања Владе Црне Горе. Да је прихваћено повлачење са српском војском, могуће је да би црногорска влада и краљ имали бар приближан третман као српска војска и краљ, но у сваком случају би се према црногорском краљу и званичницима савезници понашали са више респекта. Други предлог био је да се пружи максималан отпор аустроугарској офанзиви, што није било у складу са могућностима и бројним стањем војске (рецимо, на Ловћенском ратишту било је око 50 000 аустријских против око 8 000 црногорских војника). Црна Гора је имала око 43 000 војника, лоше наоружаних и опремљених а требало је да се супротставе једној империји, што је било немогуће. Трећа солуција је била капитулација, што је свакако била најгора варијанта. Ипак трећа солуција је победила, што је створило додатни материјал да се у британским круговима овај потез доживи као потврда свих дотадашњих сумњи о наводном шуровању краља и владе са Хабзбуршком царевином и дворским бечким круговима.
После капитулације, после пада Ловћенског фронта, црногорска влада је избегла и боравила у Паризу, Бордоу и на крају Неију, где је дошла у незгодну ситуацију, готово изгубљену. Као што смо горе навели, све британске приче као да су добиле оправдање, те се сада на црногорску владу и краља гледало као на нелојалног савезника, готово издајника. То је нереално, али је одговарало Британцима јер су све њихове комбинације, да ли стварања Велике Србије, да ли Југославије, искључивале Црну Гору као државу.
Отуда све иницијативе које је подносила савезницима црногорска влада о територијалном проширењу државе (Радовић 1916, краљ 1917) наилазиле су на одбијање, чак и подсмех учвршћујући став да краљ Никола није ни свестан у ком се положају налази и како је третиран од стране савезника. Крајем 1917. и почетком 1918. године доћи ће до формулисања ставова (који су већ дужи период били противречни интересима Црне Горе, онако како их је видео краљ Никола), изнетих у меморандуму Николсона и ставу Форин офиса, те ставу Ратног кабинета. Ставови изнети од стране Николсона (и Форин офиса) и Ратног кабинета су на линији онога што је било до тада (са јако негативним карактеристикама и описима краља), али су сада уобличени и представљени у виду стратегије решавања питања на Балкану, где је постојала недоумица да ли проширена Србија или Југославија, док за црногорску државу у овој стратегији није било места. Црногорци су, по британском мишљењу, били планински Срби, те је по том, али и стратешком основу Црна Гора требало да постане део заједничке државе.
Разлика између ова два става (става Николсона и Форин офиса и Ратног кабинета) била је само у томе што је Николсон тражио да се о питању Црне Горе, односно њеног уједињења са Србијом, народ изјасни плебисцитом. Може се рећи да је тада запечаћена судбина краља Николе и црногорске династије. Краљ чак није могао да ступи у контакт са званичницима САД, што је покушавао, јер га је Британија изоловала, што све говори колико су чврсти били у намери да спроведу свој наум и колико су дигли руке од црногорске династије.
Последњих ратних година ствари се убрзавају и решавају. У мају долази до великих превирања у Британији, осећа се отклон од Хабзбуршке монархије, али он ће бити потпуно јасан тек на Версајској конференцији. Било је више планова, али оног тренутка кад је елиминисана могућност опстанка Аустроугарске, а Американци дали благослов за стварање Југославије, ствар је и за Црну Гору била решена. Амбијент је био такав да је српска држава на крилима ратних победа своје војске, али и стратешког плана савезника, пре свих Британије и Америке, дошла у ситуацију да формира државу Јужних Словена, те места за другачија размишљања и деловања нису постојала. Англосаксонци су очекивали и радили на стварању једне моћне државе као бране германском и бољшевичком продору у југоисточну Европу. У овој стратегији било какви захтеви емигрантске владе краља Николе били су унапред осуђени на неуспех.
Краљ је из иностранства тражио да се обави реално уједињење уз очување династије Петровић, очување Црне Горе као државе у оквиру Југославије са одређеним ингеренцијама, неком врстом аутономије. Међутим, у тим данима грозничавих офанзива, привођења крају до тада невиђеног рата, покушаја како савезника тако и српске владе и регента да се створи држава и формирају границе, тешко је било и чути захтеве краља једне мале државе, коју су сви доживљавали као српску, укључујући и највећи део њеног становништва (целокупно становништво је доживљавало као српску, а само неки су сматрали да треба да дође до реалног уједињења).
Са једне стране, у свим тим турбуленцијама тешко је било, готово немогуће, државу попут Југославије формирати на другачији начин. Са друге стране гледано – да је било времена или да се хтело (мада не верујемо да се могло) темељније ући у заједничку државу, можда би дошло до једног другачијег контакта где би било испоштовано оно што Црној Гори као вишевековној држави и бастиону српског заветног наратива и припада. Но, историјски тренутак био је такав и тешко је било нешто урадити другачије, нарочито што су сви савезници, а на челу са Британијом, били за решења која су постигнута, пошто су неколико година раније окренули леђа црногорском краљу, сматрајући га за неискреног савезника, или тачније, небитног, што је опет умногоме одредило његову судбину.
Било како било, када је требало да савезничка војска уђе у Црну Гору, краљ Никола је јавио да тај чин треба спречити, поготово да треба спречити улазак српске војске, што говори да је постепено бивао све већи непријатељ уједињења, онога што је било у програму свих српских и црногорских вођа у складу са заветним и државотворним наративом. Улазак српске војске подстакао је просрпско расположење народа, што је задало последњи ударац и одузело последњу наду краљу Николи. Примедбе да је присуство (ипак малобројне) српске војске проузроковало нефер припреме за Подгоричку скупштину, тешко могу да издрже реалан суд историје.
Народ у Црној Гори осећао је да припада српском националном корпусу, а у доласку српске војске препознао је тренутак који је чекао вековима – уједињење две земље и коначно сабирање народа у једној кући. Ова чињеница је чак и више одредила судбину краља Николе. Упркос томе што је један део народа остао веран краљу, огромна већина претпоставила је династији стварање заједничке државе, што је и званично прокламовано после Подгоричке скупштине новембра 1918. године, чиме је стављена тачка на учешће Црне Горе у Великом рату и њену судбину после рата.
Остави коментар